header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В.Димитријевић: 50.годишњица једног одласка – Клајв Стејплз Луис, апологета хришћанства Штампај Е-пошта
субота, 23 новембар 2013

 ПОВОД ЗА ОВАЈ ТЕКСТ: МАЛО БИОГРАФИЈЕ

Пре тачно пола века, 22. новембра 1963, када је цео свет био запањен причом о убиству америчког председника Кенедија, границу која дели живот од смрти прешао је познати хришћански писац и апологета, Клајв Стејплз Луис, аутор, између осталог, „Летописа Нарније“, „Поклониковог назадовања“, „Укидања човека“, „Само хришћанства“, „Запањеног Радошћу“, и сличних дела која стоје на почасним полицама библиотеке хришћанске књижевности Европе.

Рођен као Ирац протестант (најгори могући положај у Енглеској – Енглези те не воле јер си Ирац, а Ирци те не воле јер си протестант), Луис је рано остао без мајке, али и без хришћанске вере. Преживео је ужасе Првог светског рата, а затим се запослио на Оксфорду као млади доцент ренесансне енглеске књижевности. Упознао је, управо на овом славном Универзитету, младог Џона Р.Р. Толкина, који је предавао староенглеску књижевност и био искрен хришћанин (римокатолик). Што догађајима живота, што разговорима са Толкином и другим пријатељима из клуба „Мастиљара“, писаца углавном хришћански оријентисаних, Луис је постао верник и, штавише, ватрени апологета хришћанске вере и морала у доба кад је Велику Британију и свет снашла невиђена криза религиозности.

Заклети нежења, који је живео са својим братом Ворнијем, после рата среће америчку Јеврејку, Хелен Џој Дејвидмен, коју је муж оставио са два сина, а без средстава за издржавање.  Једно, у почетку површно познанство, постепено се претвара у искрену позну љубав, нарочито кад Луис сазна да Хелен болује од рака. Руски хришћански писац, Николај Зернов, овако  описује пишчево венчање: “Споља, он је више личио на неког сељака него на професора, философа и песника. Небрижљиво обучен, са великим, црвеним лицем, волео је да се грохотом смеје с криглом пива међу пријатељима. Али иза те прозаичне спољашњости скривао се човек витешке племенитости и дубоке духовности, који је умео да проникне у скривнице душе/.../ Сви пријатељи су га сматрали убеђеним нежењом, али их је он све запањио када се 1957. оженио Американком Џој Дејвидмен (1915 – 1960). Она је била књижевница јеврејског порекла, која се у хришћанстгво обратила на основу његових књига. Венчање је обављено у болници, крај постеље смртно болесне жене.  Луис је хтео да олакша бригу умируће око будућег васпитања њене двојице малишана, синова из првог брака. Луис је обећао да ће на себе преузети њихово васпитање. Али, кренуло је другачије. Госпођа Дејвидмен се на чудесан начин опоравила, изашла из болнице и чак била у стању да оде  с њим на свадбено путовање у Грчку. Брак им је обома пружио истинску срећу. Луис је умро од рака крви три године после женине смрти. У својој последњој књизи, описао је агонију кроз коју је прошао кад је изгубио жену. Духовна криза, коју је преживео, продубила му је веру“.

Наш Владика Николај је пажљиво читао Луиса, и исписа из његових дела има у заоставштини.

О ЛУИСОВОМ ОБРАЋЕЊУ У ХРИШЋАНСТВО

У младости, Луис је био неверујући, у најбољу руку агностик. А онда је срео, на Оксфорду где је предавао, доцента староенглеске књижевности, Толкина. Почели су да се друже и да раговарају у једном кругу сличномишљеника. У својој књизи, „Четири љубави“, Луис говори о пријатељству: „То су дивни тренуци, кад пружимо ноге у папучама према ватри, а пиће нам је при руци; кад се цео свет и још нешто иза света отвара нашим мислима док разговарамо; и нико ни на кога не полаже никаква права нити је за њега одговоран, сви смо слободни и једнаки као да смо се тек упознали пре један сат, а истовремено нас обавија наклоност која је дозревала годинама. Нема бољег дара који живот – природни живот – може да нам да“.

Разговори Толкина и Луиса довели су до тога да је он,који је до тада био обузет паганским митологијама, почео да размишља о Христу – и постао хришћанин. Толкин му је казао да су Луисови омиљени митови, о боговима који страдају и оживљавају, само бледе сенке Истине о Богу Који је распет и васкрсао. Обраћењу К.С.Луиса је веома допринело и читање Честертонове студије „Вечни човек“, у којој је Честертон упоредио хришћанство са другим религијама. Овај енглески полихистор је, заиста, био један од најживљих сведока чињенице да је хришћанска истина нешто што се не може превазићи пуким људским измислицама, каква је, у то време, била теософија Јелене Блавацки. Зато, на овом месту, један мали уметак за српско читалаштво – о Честертоновим делима на нашем језику. И нама недостаје добра, жива апологетика, коју су зизјуласовци уклонили с нашег Богословског факултета, па је корисно знати да има шта да се прочита из те области.

ЧЕСТЕРТОН НА СРПСКОМ

Коначно се и на српском језику појавише изабрана дела Гилберта Кита Честертона, омиљеног Борхесовог (и не само његовог писца), генијалног парадоксалисте, аутора преко осамдесет књига, међу којима су романи, приповетке, песме,драме, као и више од четири хиљаде есеја. Било га је, помало, и раније: Радослав Петковић је објавио избор из његових  прича о оцу Брауну, свештенику  - детективу,  и „Човека који је био Четвртак“. Али, издавачке куће „Бернар“ и „Отачник“ решиле су да га, сада и овде, систематски представе домаћем читаоцу, што је, с обзиром на значај аутора, за сваку похвалу.

О њему је писац „Алефа“ забележио: “Књижевност је један од облика среће; можда ми ниједан писац није подарио толико срећних сати као Честертон“. Додавао је да је дотични „један од најистакнутијих писаца нашега времена, не само због своје срећне инвентивности, визуелне имагинације и детиње или божанске радости толико очите у свим његовим делима, него такође због своје реторичке вештине и потпуне бриљантности свога умећа“. Читали су га сви – и Толкин и Агата Кристи, и Мајкл Колинс, вођа покрета за независност Ирске, и Махатма Ганди, вођа покрета за независност Индије… Пред нама је прво коло Изабраних дела Честертонових: роман „Кугла и крст“ (чији су главни јунаци један атеиста и један светогорски калуђер), приче „Клуб уврнутих заната“ (пуне језе, сјајних заплета, правог енглеског хумора, „поезије здравог разума“), избор есеја „Све из мога џепа“ (са темама од оних најозбиљнијих, попут анализе греха годрости, преко чувене „Змајеве баке“, писане у одбрану бајки, до огледа о – сиру!), „Злочина Енглеске“ (тема: немачки империјализам ), као и „Шта не ваља на свету“, једне од најбољих књиге критике на рачун модерног света, убијеног леденим дахом сцијентизма и социјалног инжењеринга. Ако се томе дода „Правоверје“, објављено од истих издавача 2012, ето нама сјајног увода у читање овог обилног и обимног (имао је, поред волуминозног дела,  и велики обим струка) енглеског чудотворца речи.         Ако будете читали Честертона, сазнаћете да је традиција демократија покојника, јер су стари Грци гласили каменчићима, а покојници гласају надгробним каменовима; да Рокфелери и Ротшилди нису никакви бранитељи приватне својине (то су домаћини који желе да се њихово имање јасно граничи са имањем њиховог суседа, док мегабанкари, вампири савременог човечанства, желе да укину све међе, да би сва имања била њихова); да сваки нормалан мушкарац жели да има жену и децу и кућу у коју може да их смести; да жени не треба дати више права, него више привилегија, јер она има најважнију улогу на свету – стуб је породице; да је човек и најсмешније и најтрагичније биће – смешан кад седне на свој шешир, а трагичан кад умире; да ће цивлизација пропасти ако не успемо да људе вратимо свакодневној срећи породичног живота; да су новинари волели Честеронове парадоксе, све док нису схватили да озбиљно мисли оно о чему пише; да су хришћанство и будизам веома слични, нарочито будизам; да се он некад љутио на следбенике идеје прогреса, а сад су му досадни, као они који више воле петак од четвртка само зато што је реч о петку…На крају, сазнаћемо да је парадокс истина која дуби на глави да би привукла пажњу. А све зачињено генијалним увидима и хумором какав се ретко среће. Читајући Честертона, биће нам лакше да схватимо како је Луис обрео веру.

ХРИШЋАНСКА ЛЕКТИРА ЗА ВАС И ВАШУ ДЕЦУ

Сећајући се овог енглеског хришћанског писца, решили смо да читаоце  подсетимо на његове „Летописе Нарније“, добру литературу коју могу да понуде својој деци, али и детету у себи. Потписник ових редова уживао је читајући „Нарнију“ у четвртој деценији свог живота.

Реч је о седам књига које говоре о чудесном свету Нарнија, у коме живе животиње које говоре и, поред људи, митска бића из античких легенди. Тај свет створио је лав Аслан својим певањем. О чему је, заправо, реч? По Певиру Ришару, православном Французу који је написао оглед о хришћанском схватању Луисове седмотомне бајке, Луис „представља Христа у виду лава и пребацује га у други свет. Штавише, он никада НЕ КАЖЕ да Аслан јесте Христос. Благодарећи тој, сасвим естетској дистанци, Луис може слободно да говори он делима Христовим почев од Његовог ваплоћења, преко смрти и васкрсења до Страшног суда, и то у потпуном сагласју са истином откровења, при чему истина блиста кроз један књижевни лик. Никад нећу рећи да је Аслан – икона Христова; није то она слика којој указујемо икопооштовање, и није Еванђеље, које се чита на богослужењима. Ипак, у својој причи Луис припрема могућност за сусрет с ваплоћеним Логосом, а даје нам и да схватимо његово присуство у овом свету, које јесте и које ће заувек бити. Да Бог није постао човек, не би било ни „Летописа Нарније“.“

Сваки наслов септалогије бави се одређеним библијским догађајем: „Чаробњаков сестрић“ описује стварање Нарније и начин на који је зло у њу продрло (зла краљица – вештица Жадис, која је уништила свој свет, Чарн, стиже у Нарнију захваљујући неопрезности дечака Дигорија); „Лав, вештица и ормар“ говори о четворо деце из породице Певенси ( Питер, Едмунд, Сузан и Луси) који кроз чаробни ормар улазе у Нарнију да би присуствовали борби доба и зла (Жадис против Аслана) – овде су, на начин приступачан деци, приказане средишње тајне Откровења, распеће и васкрсење; „Принц Каспијан“ говори о обнови праве вере након њеног кварења (Телмаринци, народ гусара, продро је из нашег света у Нарнију, и поробио је, прогонећи животиње које говоре; млади Каспијан, чији је стриц узурпирао престо, стаје на страну Аслана и негдашњег устројства Нарније, и побеђује као прави краљ,опет уз помоћ Певенсијевих); „Коњ и његов дечак“ говори  о обраћењу незнабожаца (дечак из народа Калорменаца, који се клањају демону Ташу, упознаје истину о Аслану и постаје прави Нарнијац); „Путовање „Намерника зоре““ посвећено је духовном животу (диван лик племенитог витеза, миша Рипичипа, који путује на крај света да би отишао Аслану једна је од најлепших прича о томе шта значи бити хришћћанин ); „Сребрна столица“ је о наставку борбе против сила зла (овде се не појављују старији Певенсијеви, него њихов рођак Јустас и његова школска другарица); „Последња битка“ је апокалипса и есхатон Нарније (Нарнијци су поверовали у лажног  лава, Ташлана, чије је име настало мешањем имена демона Таша и лава Аслана; улогу антихристовог пророка игра један мајмун; приказан је и рај – „права Нарнија“ – која се пројављује после краја света ).

 „Летописи Нарније“ настали су из жеље Луисове да деци говори о хришћанству, али „шапатом, као у болници“. То јест, да им пружи ненаметљиву, али истиниту, причу о делу Христовом у историји.

РАЗМИШЉАЊЕ ЗА КРАЈ

Неки од људи с којима сам општио указивали су ми на речи Светих, попут Игнатија Брјанчанинова, да не треба читати дела инославних јер је у њима скривена прелест. Потпуно се слажем с тим, ако је у питању духовност, то јест наука над наукама о побожном животу и спасењу. Инославни људи немају благодат Духа Светога која просвећује православне на путу очишћења, просветлења и обожења. Ипак, на нивоу душевности, тамо где су разум и осећања, књижевна дела значајних хришћана Запада могу нам помоћи да, у оквиру вишезначног поља културе, откријемо праве координате у које можемо „сместити“ своје етичке, али и естетичке, правце трагања за пунотом хришћанског погледа на свет. Ко може да живи само молитвеником и Житијима светих (а томе сви треба да стремимо), заиста не мора да чита Луиса или Честертона. Ипак, неки пут је потребна и мекша храна – добра хришћанска прича, уман есеј, песма која буди срце успавано свакодневицом. Зато се, ево, и сећам педесетогодишњице Луисовог одласка са овог света, и препоручујем његове књиге својој браћи Србима – био је то искрен човек, који је, како је знао и умео, умом и срцем трагао за Христом.

А Христос је, као и увек, зачало и конац.

Последњи пут ажурирано ( субота, 23 новембар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 17 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
+ + +
 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.