header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Поука пастиру - Св. Јован Лествичник Штампај Е-пошта
четвртак, 01 јануар 2009

Свети Јован Лествичник

ЛЕСТВИЦА

ПОУКА ПАСТИРУ

(1165) У овој земаљској књизи, ја сам ти, узвишени оче, дао последње место. Но, уверен сам да си ти у Божанској књизи записан испред свих нас. Истинити је Онај који рече: Тако ће последњи по смирености, бити први по достојанству (Мт.20,16).

Глава I

Прави пастир је онај који изгубљене духовне овце може да пронађе и поправи помоћу незлобивости, сопствене бриге и молитве. Прави крманош је онај који је од Бога и кроз сопствене подвиге примио духовну моћ којом је у стању да брод извуче не само из морске буре него и са самога дна океана. Прави лекар је онај који има тело и душу без болести, и коме никакав лек од других људи уопште није потребан. Прави учитељ је онај који је непосредно од самог Бога примио духовну књигу знања, написану Његовом руком, тј. дејством озарења, и коме друге књиге нису потребне.

Учитељима не одговара да предају по туђим списима, као што ни сликарима не приличи да пресликавају туђе слике.

Учећи оне који су доле, учи их [Мудрошћу] која је свише. Од чулнога их учи духовноме. Не заборављај шта је рекао онај који каже да се науци јеванђелској (1168) није научио ни од људи, ни преко људи. Земаљско не може излечити земне.

Добри ће крманош спасти брод, а добар ће пастир вратити у живот и излечити умне овце. Уколико више овце иду за својим пастиром, напредујући без заустављања, утолико више ће и пастир за њих одговарати Домаћину. Речју својом као каменом нека гађа пастир овце које су из лености или прождрљивости заостале за стадом. Јер, и то је обележје доброг пастира: када овце почну дремати од велике оморине, у ствари од пламена телесне пожуде, он највише треба да пази на њих, гледајући на небо. Јер, у часовима такве жеге оне најлакше постају плен вукова.

Уосталом, ако и ове [словесне] овце, по примеру правих оваца, за време велике врућине сагињу главу душе своје к земљи, имајмо на уму речи: Срце скрушено и смирено Бог неће понизити (Пс.50,19).

Кад тама и ноћ страсти обузму стадо, одреди свог пса [тј. ум] на непомичну ноћну стражу к Богу. Није нимало неумесно да ум свој замишљаш прогонитељем звери.

Глава II

Природна је ствар да се болесник радује кад види лекара, иако можда никакве користи од њега неће имати. И ти, о, дивни оче, прибави фластер, прашкове, маст за очи, напитке, сунђере, лек против повраћања, инструменте за пуштање крви, каутере [тј. инструменте за спаљивање рана], лековите масти, средства за спавање, нож, завоје. (1169) Ако нам сва та средства недостају, како ћемо показати своју лекарску вештину? Било би то немогуће. А награда се не даје за речи, него за дела.

Фластер је лек за видљиве страсти, тј. за страсти тела. Давање лека је лечење унутарњих страсти и очишћење од невидљиве прљавштине. Прашак је понижење које погађа човека и лечи од трулежи гордости. Маст за очи јесте очишћење душевног ока ума, натруњеног узбуђењем гнева. Напитак је карање које изазива огорчење, али убрзо за тим доводи до исцељења. Пуштање крви јесте брзо чишћење невидљивог гноја, тј. једна хитна и одлучна операција ради спасења болесника. Сунђер је нега и освежење болесника од стране лекара помоћу љубазних, кротких и нежних речи, после пуштања крви и операције. Каутер је казна и епитимија који се за извесно време човекољубиво одређују ради покајања. Лековита маст је утеха која се после паљења каутером указује болеснику речима или малим одморима тела. Средство за спавање означава узимање на себе бремена послушника и путем покорности му пружити одмор, и сан бесани, и светло слепило да не види сопствена добра. Завоји означавају трпљење до смрти којим се учвршћују и везују они који су онемоћали и који су раслабљени таштином. Најзад, нож је налог и одлука да се одсече душевно умртвљени и иструлели уд, да своју заразу не би пренео и на друге.

Оно што је за лекаре благотворни лек против повраћања, то је за настојатеље бестрашће. Као што се лекари без икакве одвратности смело прихватају лечења сваке гнојне ране, тако и настојатељи могу васкрснути сваку умрлу душу. Настојатељ треба да се моли поред осталог и за то, да саосећа свачијем болу и да уђе у свачије расположење према томе како ко заслужује, да не би и он, као Јаков, нанео штете и своме љубимцу и његовој сабраћи. Предстојатељи то чине обично због тога што још нису стекли душевна чула савршено извежбана за разликовање доброга, злога и онога што није ни добро ни зло.

Глава III

(1171) Велика је срамота, када се настојатељ моли да послушнику буде даровано оно што ни сам пре тога још није стекао. Људи који су представљени цару и којима је цар постао пријатељ, могу не само све његове служитеље, већ и непознате људе, па чак и непријатеље, ако хоће, приближити своме господару и начинити их учесницима у његовој слави. Исто мисли и у вези са светима: пријатељи се стиде да одбију своје најбоље пријатеље у било чему и чине им по вољи можда и приморани од њих. Добро је стећи пријатеље, духовне пријатеље [тј. светитеље и анђеле]; ништа нам друго не може тако помоћи у остваривању врлине. Један богољубац ми је причао да Бог своје угоднике награђује даровима увек, али нарочито у вези са годишњим и Господњим празницима.

Глава IV

(1173) Лекар је дужан да са себе потпуно свуче и саме страсти, како би у одговарајућем тренутку могао одглумити неку од њих, нарочито гнев. Ако од себе није потпуно одбацио страсти, неће му бити могуће да их бестрасно глуми.

Видео сам како коњ, који још није био сасвим дресиран, вођен уздом мирно хода. Но, чим је господар његов мало попустио дизгине, одмах га је, изненада, збацио са себе. Ова се прича односи највише на два демона. Они који хоће да јој пронађу смисао, нека се мало помуче.

Глава V

(1177) Лекар ће мудрост дату му од Бога препознати када буде у стању да излечи и оне страсти које многи нису могли излечити. Није достојан дивљења учитељ који бистре ђаке чини ученицима, већ онај који тупаве и глупе умудри и оспособи. Вештина возара испољава се и хвали онда кад однесу победу са лошим коњима, а уз то их још и сачувају.

Ако имаш од Бога очи да предвидиш буру, опомени унапред јасно и гласно оне који се налазе у лађи, иначе ћеш бити крив за бродолом. Јер, сви су теби поклонили поверење да безбедно управљаш крмом. Познавао сам лекаре који своме болеснику нису скренули пажњу на узрок обољења, те су и болесницима и самима себи проузроковали велики труд и сатирање.

Уколико више настојатељ примети да му послушници и посетиоци поклањају пуно поверење, утолико више треба да будно пази на себе у свему што твори или збори, знајући да сви гледају на њега као на главни образац, и да све што од њега долази сматрају за правило и закон. Истинског пастира показаће љубав: из љубави се разапе Пастир, Христос.

Глава VI

Кад говориш с браћом, усвајај оно што видиш у другима. Тако ћеш избећи сувишну стидљивост.

Нанеси повремено бол болноме, да његова болест не би постала хронична, и да се не би рђаво завршила захваљујући кобном ћутању. Многи су ћутање крманоша схватили као знак добре пловидбе, све док се нису насукали на стене. Чујмо шта велики Павле пише Тимотеју: Настој, вели, у време и невреме (2.Тим. 4,2). У време (1180), по моме мишљењу, значи кад укорени радо подносе укор, а у невреме, када их укор вређа. Вода не престаје тећи из извора ни онда када нема ниједнога жеднога.

Неки су настојатељи тако рећи по природи стидљиви, па често ћуте и онда када не би смели да ћуте. У том случају, нека се не устручавају да писмено изложе потребна упутства, као што чине учитељи својим ученицима.

Чујмо што божански глас говори о некима: Посеци је! Зашто и земљу да слаби (Лк.13,7)? Избаците злога између вас (1.Кор.5, 13). Не моли се за народ овај (Јер.7,16). Нешто слично је [речено] и о Саулу (уп. 1.Цар.16,1). Потребно је, најзад, да пастир зна над киме, како и када примењивати такве мере. Јер, нико и ништа није истинитије од Бога. Ономе ко се не застиди ни када га кориш насамо, јавни укор, учињен у присуству многих, биће само повод за још већу бестидност, у којој ће хотимично презрети своје спасење.

Глава VII

(1181) Код многих паметних болесника сам запазио: знајући своју плашљивост и слабост, молили су лекаре да их вежу чак и када лекари нису имали такву намеру, и да их насилно по њиховој жељи лече. Јер, дух им беше бодар због наде у будућност, а тело слабо услед застарелих рђавих навика (уп. Мт.26,41). Видевши то, ја сам умолио лекаре да их послушају.

Духовни путовођа није дужан да свакоме ко дође у манастир говори да је пут узан и тесан (Мт.7,14), нити, пак, свакоме - да је јарам благ и бреме лако (Мт.11,29). Боље је посматрати свакога посебно и свакоме изабрати одговарајући лек. Онима који су оптерећени тешким гресима и, услед тога, склони очајању, одговара један лек, а онима, опет, који нагињу гордоумљу и уображености, више одговара други лек.

У намери да крену на далеки пут, извесни људи упиташе оне који га познају, и чуше да је сасвим безбедан. Чувши то, они одушевљени олако кренуше на пут. Међутим, када (1184) пређоше пола пута, неки претрпеше несрећу, а други се вратише, показавши се неспремним за тегобе које су их на путу очекивале. Супротно томе, мислим да никакве страшне речи не могу изазвати страх тамо где се љубав божанска коснула срца. Такође, где се појави страх од пакла, свакојака мука се [спремно] подноси. Где се примети нада на Царство небеско, тамо је и презир према свему земаљском.

Добар војсковођа треба јасно да зна положај и место свакога потчињеног. Јер, можда у мноштву војника има и таквих који се боре насамо и који треба да се повуку у безмолвије, како би заједно са војсковођом помагали саборцима. Сам крманош, без сарадње морнара, не може спасти брод. Ни лекар не може излечити болесника, ако му се претходно он сам не обрати са пуним поверењем, показујући му ране и молећи га за лек. Они који су се стидели да лекару покажу своје ране, довели су их до труљења, а многи су, често, и умирали.

Глава VIII

Док овце пасу, пастир не треба да престане употребљавати свиралу поуке, а нарочито кад крену на спавање. Курјак се ничега толико не боји као јеке пастирске фруле.

Пастир не треба увек да се неразумно смирава пред потчињеним, нити да се увек неразборито узноси. У оба случаја треба да се угледа на Павла (уп. 2.Кор.10,10; 12,10). Господ често затвара очи потчињенима да не виде мане настојатеља. А када им настојатељ сам почне откривати своје мане, у њима рађа неповерење. Знао сам настојатеља који се у најдубљем смирењу саветовао са децом о извесним стварима. Знао сам и једнога другог настојатеља, који је у својој уображености увек желео да им покаже своју памет, обраћајући им се с подсмешљивошћу.

Видео сам, мада ретко, да у извесним околностима страсници управљају бестрасницима, те се мало по мало, застидевши се својих потчињених, ослобађају и сопствених страсти. Мислим да је то њима у ствари награда за спасавање потчињених. И тако им је управљање у страсном стању послужило као основ бестрашћа.

Глава IX

Треба пазити, да не изгубимо на пучини оно што смо скупили у луци. То ће разумети они који се отискују у вреву света мада још нису извежбани. Заиста је велика ствар храбро и јуначки подносити жегу, тишину и чаму безмолвија, и не тражити охрабрења и утехе ван брода своје келије - као што чине малодушни морнари који у тренуцима несносне врућине скачу у воду. Несравњено већа ствар јесте не бојати се вреве, већ посред буке остати у срцу неустрашив и непомичан, пребивајући споља с људима, а изнутра с Богом.

Глава X

Нека ти, о, чудесни оче, поредак земаљских ствари послужи као пример за нас. Неко дође на овај наш заиста страхотни суд као осуђеник; неко, пак, будући невин, хита на делање и службу Богу. Долазак једних сасвим је различит од доласка других, па тражи и сопствена правила: кривац треба, пре свега, да буде упитан (разуме се, насамо) које грехе је учинио, тачно по њиховој врсти. То треба чинити са два разлога: прво, да стално подстицан исповешћу остане скроман у речима; и друго, да се сећа с каквим смо га ранама примили, што ће га побуђивати на љубав према нама. Не треба да заборавиш, часни оче (као што ти није непознато, Боже сачувај!), да Бог узима у обзир места, успоне и навике [покајаних] криваца. У свему томе има много несличности и разлика. Често се онај који је немоћнији, показује као смиренији срцем. Стога су и духовне судије дужни да га лакше кажњавају. У супротном случају, јасно је шта треба радити.

Глава XI

Није згодно да лав чува овце, нити је безбедно да онај (1188) који је још роб страсти управља страснима. Језив је призор: лисица међу пилићима. А ништа језивије од гневљивог пастира. Лисица тамани пилиће, а он уноси немир међу словесне душе и упропашћује их.

Пази да не будеш строг иследник ситница, иначе ниси Божији подражавалац.

И ти сам, са своје стране, имај Бога за управитеља и вођу свакоме твом унутарњем и спољњем делању, као некога одличног крманоша. Богом одсекавши сопствену вољу, и ти ћеш постати као неки безумник кога Он својим знацима води. Као и сваки пастир, ти треба да испиташ, не чини ли милост Божија таква чудеса преко нас због вере оних који долазе, а не због наше чистоте. Јер, и многи страсници су на тај начин почели чинити чуда. Многи ће ми, каже Спаситељ, рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име твоје пророковали (Мт.7,22), итд. Стога ни ово што смо рекли није невероватно.

Онај ко је заиста нашао милост код Бога, може неприметно чинити добра и намученима, пројављујући две највеће користи: себе штитећи од славе, као од рђе, а помиловане учећи да буду захвални само Богу.

Глава XII

(1189) Онима који са младићким одушевљењем трче стазом духовног подвига, предлажи јачу и бољу храну. Онима који заостају по разумевању или по своме животу, подај млека, као деци. Свака храна у своје време. Често једна те иста храна једне људе чини усрдним, а друге безвољним. Приликом сејања духовног семена треба пазити на време и лице, на количину и каквоћу.

Извесни људи се неразборито подухватју да буду пастири душа људских, не придајући никакав значај одговорности настојатељства. Имајући раније велико богатство, они из овог света отидоше празних руку зато што су га неразумно раздали другима.

Постоје права и законита деца [из првог брака], деца из другог брака, затим нахочад, и најзад деца рођене од блудница. Познати су, исто тако, и многи видови духовног усвојења, који одговарају различитим врстама деце. Постоји право духовно усвојење, предавање душе за душу ближњега у свему. Постоји духовно усвојење у коме пастир на себе преузима дотадашње грехове усвојеника, и ништа више, или само оне грехе који се у међувремену учине, и само толико. Неки, пак, услед недостатка духовне снаге и одсуства бестрашћа, примају на себе само терет сопствених наредаба. Па и у самом савршеном духовном усвајању, наша одговорност је сразмерна одсецању воље онога који се усваја.

Прави син се познаје у одсуству оца.

Настојатељ треба да размотри и запази оне који му се противе и одговарају у присуству других, те да их пред извесним великим подвижницима казни тешким епитимијама, како би тиме и друге заплашио. То треба да учини чак и да их оне тешко погоде: важније је што ће многи бити научени памети, него што ће један бити увређен у својој сујети.

Има људи који, покренути духовном љубављу, узимају на себе бремена других и преко својих моћи, сећајући се Онога који рече: Од ове љубави нико нема веће (Јн.15,13), и тако даље. А има и других људи, који су, можда, од Бога и добили способност да приме на себе туђе бреме, али се тешко одлучују да преузму на себе терет спасења ближњега. Ове ја веома жалим, као људе који нису стекли љубав. А о првима нађох на једном месту: Ко одваја драгоцено од рђавога, биће као уста моја (Јер.15,19); и: "Нека ти буде како си урадио!"

Имај у виду и то, молим те, да је грех настојатеља у мислима често пред Богом тежи од греха који послушник учини на делу: погрешка војника је лакша од злоумишљаја војводе.

Поучавај послушнике да телесне и блудне грехове не исповедају по њиховом изгледу. А свих осталих сагрешења треба се сећати по изгледу, ноћу и дању.

Вежбај их да буду без икакавих задњих мисли међу собом, (1192) а веома обазриви према демонима. Од тебе не сме бити сакривено какав циљ имају твоје овце у својим међусобним односима. Јер, невидљиви вуци се старају да посредством лених упропасте ревносне. Не оклевај да иштеш и да се молиш и за потпуно немарне и то не да буду помиловани (то је немогуће ако и они сами не раде на томе), него да их Господ подстакне на ревност.

Слаби у вери не треба да једу заједно са јеретицима, као што и канони прописују (уп. Рим.14,1). Јаки, пак, у вери нека иду, ако их замоле неверни, само у право време.

[За грехе које си учинио] не извињава незнање. Јер, ко у незнању почини нешто што заслужује батине, биће бијен зато што није научио (уп. Лк. 12,48).

Глава XIII

(1192) Срамота је да се пастир плаши смрти, будући да се и сама (1193) послушност одређује као незнање за страх од смрти. Распитуј се, блажени, за врлину без које нико неће видети Господа, па је пре свих осталих прибави својој деци, чувајући их на сваки начин од лепих и женоликих лица. Сви који живе под нашим руководством у Господу, треба да имају одговарајуће занимање и боравиште, према својим годинама. Ниједнога човека који би да се смири у овом пристаништу, не би требало одбијати пре него што се добро испита. Јер, тако се чак и свету чини.

Руке не стављај брзо ни на кога (уп. 1.Тим.5,22). Јер, има оваца које у незнању долазе к нама. Дошавши до зрелости и не подневши тежину и жегу манастирских подвига, оне пребегавају у свет. За њих ће пред Богом одговарати они који су их постригли пре времена.

Има ли домоуправитеља Божијег, коме сузе и труд не би више били потребни и који би их непоштедно употребљавао пред Богом за очишћење других? Нарочито немој престати да чистиш испрљане душе и тела, да би смело могао затражити од доброга Судије победне венце не само за своју душу него и за душе других.

Видео сам болесника који је вером излечио болест другог болесника, помоливши се за њега Богу са похвалном бестидношћу и у смирењу положивши душу за душу. Тако је са исцељењем ближњега излечио и самога себе. А видех и човека који је нешто слично урадио из гордости и чуо речи прекора: Лекару, излечи се сам (Лк.4,23)!

Може се једно добро оставити ради већега добра, као што је чинио онај који је мучеништво избегавао ради користи оних што су се под његовим руководством спасавали и просвећивали, а не из страха [1]. Други ће се човек сам изложити срамоти, да би спасао част осталих. И док га многи држе са сластољупца, он се ипак понаша као варалица и као истинити (уп. 2.Кор.6,8).

Ако неће остати некажњен онај који може да каже нешто корисно, а не говори у довољној мери, колико ће тек, пријатељу драги, бити одговорни они који су били у стању да делима својим помогну злопатницима, а избегаваху доброчинство? Избављај браћу, ти који си од Бога избављен! Спасавај, спасени, оне које воде у смрт, и не буди тврдица кад треба искупити душе које демон убија. Јер, велика је награда Божија за свако живо биће, за свако делање и сагледавање људи и анђела. Онај ко чистотом, датом му од Бога, отире прљавштину и са других људи, и од порочних Богу приноси непорочне дарове, показује да је сарадник бестелесних и духовних сила. Јер, само једно је вечити подвиг слугу Божијих: Сви који га окружују, донеће му поклоне, тј. душе (Пс.75, 12).

Ни у чему се другом у толикој мери не испољава човекољубље и доброта нашег Саздатеља према нама, као у томе што оставља деведесет девет оваца, само да нађе залуталу (уп. Мт.18, 12; Лк.15,4). Стога пази, мили мој, и сву своју бригу и љубав, топлину, стајање и мољење Богу уложи за оне који су далеко залутали и који су се у томе лутању сатрли. Јер, (1196) где су велике болести и озледе, тамо и лекар без сумње добија велику награду. Размотримо, пазимо и радимо!

Настојатељ није увек дужан да се строго придржава правила, јер мора да води рачуна и о људској слабости. Видео сам како свемудри судија расправља спор између двојице браће: онога који није био у праву оправда, јер беше слабијег духа, а онога који је био у праву осуди, јер беше јачега духа и храбрији. Он је тако поступио да изрицањем правде њихов сукоб не би постао дубљи. Уосталом, свакоме је насамо рекао оно што му је требало рећи, нарочито ономе чија душа беше болесна.

Поље богато травом користи овцама, а учење о смрти и сећање на смрт још више одговара свим словесним овцама и може да излечи сваку болест. Обрати пажњу на храбре, и понижавај их без разлога у присуству слабих, да леком једнога излечиш болест другога, и да натоварене и клонуле научиш како се трпи.

Никад се није чуло да Бог открива оно што му човек исповеди, јер би иначе одвратио човека од исповести, и болест његову начинио неизлечивом. Стога, макар имали и дар предзнања, никада не треба да предухитримо грешнике, откривајући им грехе. Напротив, треба да их извесним загонетним изразима подстичемо на самостално исповедање. Јер, и за само исповедање они ће заслужити велики опроштај. А после исповести треба да их удостојимо већег старања и веће слободе у односу према нама него раније. Захваљујући томе, њихово поверење и љубав према нама ће веома брзо порасти. И дужни смо да им на самима себи покажемо пример крајњег смирења, те да их васпитамо да имају страхопоштовање према нама. Гледај, само, да сувишним смирењем не навучеш на главу деце своје живу жеравицу (уп. Рим.12, 20).

У свему треба да будеш трпељив, осим када се ради о непослушности. Обрати пажњу да се у твоме воћњаку не налази дрво које само узалуд заузима место, док би на другом месту, можда, могло донети плода. Никако се немој устручавати да такво дрво, уз љубазно одвраћање, саветом пресадиш. Понекад настојатељ може без опасности руководити своје братство ка врлини чак и на местима која нису врло пријатна, тј. која су пуна повода за сластољубље или веома насељена.

Према томе, пастир треба да буде обазрив код примања [словесних оваца]. Јер, Бог не забрањује свако одбијање и избегавање пријема. Ако има великог успеха у подвигу душевног безмолвија, лекару није толико ни потребно да се стара о телесном безмолвију болесника. А ако нема првога, употребиће друго. Ниједан наш дар Богу не може бити тако угодан као словесне душе, које му се приносе на жртву кроз покајање. Сав козмос не вреди колико једна душа: козмос пролази а душа јесте и остаје бесмртна.

Глава XIV

(1197) Зато, блажени, немој славити оне што Христу жртвују имање, већ оне који му приносе словесне овце. Свепаљеница треба да ти буде без мане, иначе ти ништа неће користити.

Како треба разумети речи: Син Човечији иде као што је писано за њега, али тешко ономе човеку који га изда (Мт.26,24; Лк.22, 22), тако, изгледа, треба разумети и обрнуто, тј. да многи који хоће спасење треба да се спасу, док ће се награда дати онима преко којих су се, после Господа, спасли.

Пре свега, часни оче, потребна нам је духовна сила да (1200) бисмо могли повести за руку као децу и ослободити од руље помисли оне које настојимо увести у Светињу над светињама, и којима покушавамо показати Христа, како седи за њиховом тајанственом и скривеном трпезом док се још налазе у предворју улаза и док их руља притиска и дави у намери да их на сваки начин спречи да уђу. А ако су неки уз то и сасвим нејаки или слаби, треба их подићи на своја рамена, и понети, све док не прођу кроз врата овога заиста тесног улаза: ту је обично највећа гужва и тискање. Због тога и рече неко о тим вратима: Муке ми ове предстоје док не уђем у светиште Божије (Пс.72,16)!

Ми смо већ говорили, оче отаца, какав беше онај отац над оцима и учитељ над учитељима, сав обучен у небеску мудрост, нелицемеран, даровит, ведар. И што је од свега чудесније, монахе који би испољили веома јаку жељу да се спасу, он би држао у великој стези. Оне, пак, које би приметио да раде по својој вољи, или по пристрашћу, он би лишио баш онога до чега им је највише стало, тако да су се, најзад, сви чували да изразе своју вољу у вези са оним што им је запало за око. Славни отац је вечито говорио: "Боље је некога и прогнати из манастира, него дозволити да послушник ради што му се прохте". Игуман који изгони, често изгнаног чини смиренијим и способнијим да се одрекне своје воље, а игуман који мисли да према својевољним послушницима треба бити човекољубив и снисходљив, чини да га они у часу своје смрти куну као човека који их је у ствари обмануо, и који им ништа није користио.

Имало се шта и видети кад велики, по завршетку вечерњих молитава, седне на столицу своју (на изглед - исплетену од прућа, али изнутра - исплетену духовним даровима) као цар на престо, окружен дивним братством као ројем мудрих пчела, које речи његове слуша као да су речи Божије, и од њега прима заповести.

Једноме би наредио да пре спавања прочита напамет педесет Псалама, другоме - тридесет, трећем - сто. Некоме би наредио да учини толико исто метанија, а другоме - да спава седећи; једноме - да чита неко време, а другоме - да толико и толико стоји на мо-литви. Поставио је уз то и двојицу надзорника над браћом, који су дању надзирали и спречавали састанке и нерад, а ноћу безвремена бдења и оно о чему није ред ни писати.

И не само то. Велики је свакоме одређивао посебно правило у погледу хране: нису сви имали једнаку, ни сличну храну. Храна се свакоме одређивала према његовом духовном стању: добри домоуправитељ је једнима одређивао сухоједење, а другима укуснију храну. И чудно - наређења су примана без гунђања, као из уста Божијих.

Славноме игуману беше потчињена и Лавра [2], у коју је слао на безмолвије из манастира оне који би за то били способни.

Не навикавај, молим те, простодушне монахе, да се баве (1201) замршеним мислима, већ (ако је могуће) боље претварај у простодушне и оне код којих је духовни живот сложенији, ма колико ти то изгледало чудновато.

Ко је достигао највиши ступањ чистоте путем крајњег бестрашћа, моћи ће као божански судија да примењује и оштре мере. Јер, недостатак бестрашћа гризе савест судије и не допушта му да кажњава и отире зло онако како би требало.

Пре свега другог, остављај својим синовима наслеђе бестрасне вере и побожних догмата, како би не само синове него и унуке привео Господу путем Православља. Немој да ти буде жао да исцрпљујеш и укроћујеш младиће у пуној снази, како би те прославили у часу смрти. Нека ти у томе, свемудри оче, буде узор велики Мојсије, који није био у стању да своје послушне сународнике (ма колико га они спремно пратили) ослободи од фараона докле год нису почели јести бесквасни хлеб са горким зељем. (Бесквасни хлеб је душа која у себи нема квасца своје воље: сопствена воља надима и узноси душу, а бесквасни хлеб је смирава. Под горким зељем подразумевамо понекад ону горчину која се осети када се извршавају заповести, а понекад муку горког поста).

А ја, шаљући ово писмо теби, оче отаца, почињем да се плашим, слушајући: Зар ти који учиш друге, себе не учиш (Рим.2, 21)? Зато ћу рећи само још две речи, и тиме завршити.

Глава XV

Души која се помоћу чистоте сјединила с Богом, није потребно да слуша другога како би се учила. Јер, она, блажена, у себи самој носи вечно Слово, Уводитеља у божанске тајне, Водича и Просветитеља. Таква је, сећам се, твоја најсветија и светла глава.

Позната ми је не само по причању, него и по самим делима, и из сопственог искуства, твоја свечиста душа, која блиста као звезда, нарочито звероубиственом кротошћу и смирењем, слично оном великом законодавцу [тј. Мојсију], чијим стопама и ти, најтрпељивији, заиста идеш [3].

Пењући се увек у висине, још мало па да и њега престигнеш, мислим, у слави чистоте и трофеју целомудрености. Јер, тим се врлинама, више но ичим другим, можемо приближити Богу свечистоме, свакога бестрашћа Дародавцу и потпори, који људе што се још на земљи налазе - помоћу бестрашћа са земље преноси на небо. На тим врлинама, као на неким огњеним колима, попео си се на небо марљивим ногама подвига, драги љубитељу чистоте, слично Илији.

И не само да си Египћанина убио, и победни венац сакрио у песак смирења, него си се и на Гору попео; у трновитом живљењу своме на месту до кога се и звери тешко могу (1204) успузати, видео си Бога и уживао у Његову гласу и зрачењу Његове светлости; одрешио си обућу, тј. сав мртвачки покров старог човека; ухватио си за реп, тј. за крај, онога који је од анђела постао аждаја, и бацио га у његову сопствену пећину и најдубљу јаму, у Египат крајње таме; победио си фараона, гордог и дивљег; поразио си Египћане и побио њихове првенце - и то ти је и највећа победа.

Стога ти је, као непоколебљивоме, Господ и поверио да водиш браћу, коју си ти, вођо над вођама, без страха избавио од фараона и од прљавога посла прављења цигле, тј. од тела. И од свега свог искуства дао си им да виде огањ Божији и облак чистоте који гаси сваки пламен. И не само то: ти си и ово пламтеће Црвено море, на коме пропадају толики људи, раздвојио палицом својом пред њима. И својом пастирском вештином начинио си их тријумфалним победницима, украшене трофејима, потопивши иза њих коначно све који су их прогањали.

Не само то, него си затим ширењем руку победио и Амалика гордости (који обично пресеца пут победиоцима после победе на мору), стојећи посред делања и сагледавања. За народ твој који ти је од Бога поверен и Богом обасјаван, победио си туђинце. Оне који су с тобом, извео си на Гору бестрашћа, поставивши свештеника и завевши обрезање, без чијег очишћења није могуће видети Бога.

Узашао си на висину, уклонивши сваку маглу, мрак и вихор, тј. тримрачну таму незнања, и приближио се огњу несравњено часнијем, тајанственијем и узвишенијем од онога у купини; удостојио си се гласа, удостојио виђења и пророштва. Ти си, можда, још овде видео оно што је иза овога света, у будућем животу, тј. крајње озарење сазнања до кога ће доћи тамо. Зато си чуо глас: Неће видети човек [лица мога - Изл.33,20], због чега си, као у најдубљу долину смирености, сишао са Хорива, са боговиђења, носећи са собом и таблице знања и узлажења, прослављен на лицу душе и тела.

Но, каквог ли призора: дружина моја прави златно теле! Каквог ли, само, разбијања таблица! Шта онда? Узевши народ за руку, провео си га кроз пустињу. И кад су почели да пате од јаре свог сопственог огња, дрветом (распећем тела са страстима и жељама) си из њих извео извор воде суза.

Ти ратујеш са народима који ти стоје на путу; истребљујеш их огњем Господњим; стижеш на Јордан (мене ништа не спречава да мало и одступим од историје); као Исус [Навин] речју раздељујеш воду, да прође народ, и низводни ток реке шаљеш у слано и мртво море, а узводни ток, ток љубави, шаљеш на више, на очи твојих духовних Израиљаца.

(1205) Затим заповедаш да се понесу дванаест каменова, символишући или апостолски збор или наговештавајући победу над осам народа, тј. над осам страсти, и уз то стицање четири главне врлине [4]; потом остављаш за собом мртво и бесплодно море, и стижеш пред непријатељски град: трубиш молитвом, кружећи око њега у седмичном кругу људског живота. Ти си разорио град, ти си победио, тако да и ти можеш певати невештаственом савезнику: Непријатељу моме коначно недостаде оружја (Пс.9,7. Ти си разорио градове мојих страсти!

Ако хоћеш, дотаћи ћу се онога што је од свега важније и вредносније: узишао си до Јерусалима, тј. до виђења савршеног душевног мира. Христа гледаш, Бога мира; злопатиш се с Њим, као добар војник; распињеш се с Њим телом, и страстима, и жељама. И право је, јер и ти постаде бог фараону и свој његовој богопротивној сили; укопаваш се са Христом и силазиш с Њим у ад, тј. у дубину теологије и тајни божанских, и биваш помазан мирисима од сродних и пријатељских жена, тј. врлина, и миришеш. (Шта ме спречава да тако изразим оно што мислим?).

Ти си на небу; седиш с десне стране (о, каквог успеха!), па ћеш и ускрснути у трећи дан, после победе над три тиранина, или да кажем јасније - после победе над телом, душом и духом; после очишћења сва три дела душе (желатељног, раздражајног и словесног) ти долазиш и на Маслинску Гору. (Треба већ и скратити и не мудровати сувише у једноме писму које се упућује ономе који је пун мудрости и који по знању надмашује све који су изнад нас). O тој Гори, мислим, један дивни путник, док се пео њеним обронцима, рече: Високе горе су за јелене (Пс.103,18), тј. за душе које истребљују мислене звери. Трчећи с њим заједно, ти си стигао на ту Гору и погледао на небо.

Поново се враћам преносном начину изражавања: благословио си нас, ученике своје, и видео постављену и утврђену лествицу врлина, којој си ти, по даној ти благодати Божијој, као мудри неимар положио темељ, тачније - коју си сам и довршио, мада си по смиреноумљу своме натерао и нас недотупаве да отворимо своја нечиста уста на корист народа твог. Није ни чудо: како вели свештена историја, чак је и Мојсије назвао себе муцавим и лошим говорником (уп. Изл.4,10). Али, он је са собом имао Арона, одличног, даровитог и духовитог говорника. А ти си се, посвећени, не знам зашто, обратио мени, безводном извору, препуном египатских жаба, или пре - угљења.

Но, како не би био ред да оставим своје перо пре него што завршим повест о твоме животу, о, небески путниче, ми ћемо, плетући поново венац красоте твоје, рећи: (1208) Приближио си се светој Гори, очи своје си подигао к небу, крочио си, потрчао и доспео, уздигао се и стигао до херувимских врлина, узлетео и узнео се кличући, победивши непријатеља, те си постао предводник и путовођа, који још и сад води. И корачаш тако испред свију нас, устрчавши на сам врх свете лествице, и сјединивши се с љубављу.

А љубав је Бог, коме приличи слава кроза све векове. Амин

___________________________

НАПОМЕНЕ:

1. Тако су бежали свети Григорије Чудотворац, свети Атанасије Велики и други. Свети Григорије Чудотворац је био ученик Оригенов и епископ у своме родном месту Неокесарији Понтијској средином III в. Био је велики подвижник и чудотворац, и изузетно надахнут мисионар. Када је постао епископ неокесаријски, у граду је било само 17 Хришћана; пред његову смрт, у граду је било само 17 незнабожаца. За време Декијева гоњења 249. свети Григорије саветује својој пастви: "Сваки који нема силе и дара Божијег да поднесе тешке муке - нека се сакрије, да се не би, смело предавши себе мучитељима и угледавши страшне муке, уплашио и отпао од Бога, не могући да их поднесе". "Боље је сакрити се на кратко време и чекати од Бога позив и помоћ за мученички подвиг", говорио је свети отац. Да би своју малобројну паству уверио да није грех сакрити се, те да би спасао оно мало Хришћана колико је тада било у његовој епархији, свети Григорије и сам бежи у пустињу, где је, сакривен, преживео гоњење и читав се вратио у Неокесарију. Умро је у дубокој старости, око 270. године (уп. Житије 17. новембра).

2. Лавра: првобитно значење јесте - насељена улица, градска четврт, а потом известан нарочити, полупустињски тип манастира. То је у ствари група испосница, келија, у којима подвижници живе потпуно одвојено. Заједничко им је једино богослужње, и то у цркви која се обично налазила у средини простора по коме су биле размештене келије. Касније се тек под "лавром" уопште подразумева велика монашка насеобина, велики манастир или главни манастир.

3. Чијим стопама идеш: читав остатак Поуке пастиру представља оду светом Јовану, игуману раитском, изграђену на поређењу са Мојсијевим животом.

4. Четири главне врлине: храброст, целомудреност, разборитост и праведност.

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 01 јануар 2009 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 41 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.