header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Игуман Нектарије (Морозов): Сигуран начин да се не греши
Игуман Нектарије (Морозов): Сигуран начин да се не греши Штампај Е-пошта
среда, 05 фебруар 2014

 Човек често има прилике да чује да грех понекад није толико преступ, да није толико извршење зле намере, колико је грешка... И понекад у доброј мери заиста јесте тако. Не желимо да грешимо, уморили смо се од тога да грешимо, имамо чврсту намеру да не понављавмо своја ранија сагрешења. Али, околности се стичу тако, настаје ситуација која за нас представља искушење и падамо...

Зашто? Овде се, вероватно, увек може говорити о читавом низу комплекса узрока. И о греховним навикама, које се лако стичу, али се тешко искорењују. И о слабој вољи, недостатку одлучности да се човек супротставља својим страстима «чак до крви». И о маловерју, које нас лишава Божије помоћи онда кад нам је она најпотребнија. И о покварености наше природе, о људима заједничкој склоности ка греху.

Међутим, постоји још један разлог који се помало издваја и који је «најодговорнији» за грех као за грешку. Он се подразумева сам по себи, тако је уобичајен, да је чак некако незгодно и говорити о њему... А не можемо и да не говоримо: пречесто се спотичемо управо о то, а не о нешто друго. Овај разлог је одсуство веома потребне навике: прво треба размислити, па тек онда делати. Недвосмислено и са свом сигурношћу могу да кажем: кад бисмо увек прво размишљали, а тек после предузимали ово или оно, огроман део наших сагрешења не би био ни учињен.

Ово се, пре свега, тиче „несвесних грехова“.

Пре неки дан сам разговарао с једним човеком и он ми је испричао нешто о једном драматичном догађају:

- Отишли смо, - каже, на реку зими, - а испод другарице се провалио лед и она је почела да тоне. Мислим: треба да трчим до ње, али шта ако заједно пропаднемо под лед? Хвала Богу, пре него што сам било шта морао да учиним сама се извукла. А да није, шта би било? И како уопште човек да се понаша у таквој ситауцији, како да савлада себе?

- Како да савлада себе, - одговарам, - је безусловно тешко питање, али ми се чини да пре свега треба поставити друго питање: зашто сте уопште ишли да шетате по леду, каква је била потреба за тим?...

Колико трагичних, апсурдних и уједно страшних «случајности» се дешава управо због тога – недостатка навике да се питамо: шта радим, зашто, до чега то може да доведе? Један је скочио у воду са стрме обале и главом је ударио у камено дно, други је скочио с падобраном иако већ одавно није млад и сломио је кичму, трећи је јурио колима по граду и тркао се с исто таквим тврдоглавим човеком као што је и он, па је ударио човека, четврти је пио без обзира на то што има чир и доспео је у болницу. И сваки се после тога кајао: «Зашто, зашто сам то учинио!... Да сам само пре тога размислио!»

И у сасвим свакодневним и мање трагичним ситуацијама се дешавају сличне ствари. Видиш, на пример, да је љут, да је буквално ван себе твој друг / колега /, шеф, али идеш код њега на разговор који ће највероватније довести до експлозије. Само што ти не прогнозираш – мрзи те да се бавиш тиме. А на крају – свађа, скандал, зато што ниси могао да прећутиш: реч по реч, и такве ствари сте један другом рекли да је сигурно било боље да си од самог почетка ћутао. И опет се кајеш и сакрушаваш: «Кад би...»

Или те нешто нагони да кажеш нешто на тему – клизаву, тешку, вишезначну. И рекао си, и оклизнуо си се, и замрсио си се у тешкоћама, и осудио си, и нехотице си преварио, оклеветао си неког. И поново преостаје само једно: треба ићи на исповест.

Међутим, и за «обичне» «вољне» грехове се може рећи практично исто. «Вољни» су кад добро схваташ да намераваш да учиниш, у принципу не неко неутрално дело, које може да се претвори у грех, већ сам грех као такав.

Твоје срце је већ практично пристало на њега, већ си се одлучио... И требало би да застанеш макар на тренутак и да размислиш: „Колико пута је већ било тако? Грешио сам, газио сам своју савест због неког тренутног, краткотрајног задовољства, због неке радости која је у највећој мери сумњива. А како сам се после тога мучио! Како ми је тешко било на души, колико времена сам се секирао, извлачио се из овог тешког стања, покушавао да се вратим самом себи, тражио сам помирење с Господом и с људима! Да ли је вредело?...“

Како је корисно, како је од животне важности правило: не чини, а да ниси размислио! И притом је рационално: јер масу времена и снаге често улажемо да бисмо поправили нешто што смо учинили због неразмишљања и неопреза.

И уједно се испоставља да нема, чини се, ничег тежег него се придржавати овог правила. Није да у томе има нешто немогуће. Једноставно, мрзи нас... Баш нас мрзи! Тим пре – а шта ако се ништа страшно не деси, а шта ако све буде у реду?

Желели бисмо да буде тако! Само што је искуство неумољиво: ниси размислио – сигурно си згрешио. То је толико тачно да је не размишљати већ само по себи грех. И вероватно постоји само један начин да га човек избегне, да изађе на крај с њим: да стекне одговарајућу навику. Тако једноставну, тако обичну, да је опет незгодно и незграпно говорити о њој. Али, треба, ипак треба: она је тако ретка у наше дане, као... Као да смо се потпуно одучили од тога да размишљамо.

Са руског Марина Тодић

Извор: Православије.ру

Последњи пут ажурирано ( среда, 05 фебруар 2014 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 123 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.