header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТА ЛИТУРГИЈА arrow Владимир Димитријевић: Тропар Трећег часа у Литургији
Владимир Димитријевић: Тропар Трећег часа у Литургији Штампај Е-пошта
понедељак, 05 јануар 2009

ОДРЕЋИ СЕ ИЛИ САЧУВАТИ?

(Тропар Трећег часа у Светој Литургији Цркве од Истока)

Тропар Трећег часа у Литургији

Дијалог између свештеника и ђакона током Анафоре, у Литургији коју служе словенске Цркве и браћа Румуни, подразумева и изговарање пeдeсетничког тропара, који припада свакодневној црквеној служби Трећег часа, као и два стиха из покајничког педесетог псалма. Свештеник три пута изговара „Господе, Који си у трећи час Апостолима својим ниспослао Пресветог Духа свог, Њега, Благи, не одузми од нас, но обнови нас, који Ти се молимо“, а ђакон после првог свештениковог изговарања овог тропара каже: „Срце чисто саздај у мени, Боже, и Дух прав обнови у мени“, а после другог изговарања додаје: „Не одбаци ме од лица Твога, и Духа свога Светога не одузми од Мене“...

Некима овај додатак Анафори смета, и траже да се он избаци. Зашто?

 

О „растењу“ Свете Литургије

Ко се год бавио историјом православне Свете Литургије, зна да се она временом разрастала и богатила, чувајући своје основно језгро - Тајну вечеру Господњу са ученицима. Јер, првобитно језгро је било семе, а данашња Литургија је огромно дрво саборне побожности, препуно птица небеских. Покушај враћања дрвета у семе је често прокрустовско насиље над живим организмом; прича о томе како се треба вратити „ранохришћанској“ Литургији често превиђа чињеницу њеног раста и развоја.

Један од данас најпознатијих истраживача православног богослужења, ђакон Михаил Желтов, у свом огледу „Чин Божаствене литургије у најстаријим (XI - XIVвек) словенским служебницима“ („Богословскије труди“ 47/2007, стр. 272-359) указује нам на чињеницу да су се Литургије Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста у Византији обликовале (кад су детаљи у питању) све до XIV века. (Рецимо, свештеничка молитва: „Чуј, Господе...“ појавила се у Литургији у  VIII веку, молитва „Нико од везаних земаљским похотама“ ушла је у Златоустову Литургију тек у  XI столећу, а молитва пред читање Еванђеља нашла се на свом месту после  XIV века. Молитва за упокојене, која се, са јектенијом за упокојене, у Литургији Руске Цркве појавила у XV столећу, у грчким Евхологионима нема.

Ако је то тако, онда ћемо и питању тропара Трећег часа у тексту Литургије моћи да приступимо са више смирене свести о томе да раст и развој службе Божје у узајамној сарадњи Прволитурга Христа и Његових свештенослужитеља не треба да нас збуњује. Ако су тај раст и развој плод побожности, онда их не треба одбацити и презрети. Напротив!

А веома је опасно позивати епископе и свештенике да самовољно и несаборно мењају вековну литургијску праксу, под изговором да не треба чекати заједнички став, јер тропар Трећег часа није уведен ничијом одлуком, па не треба ни одлука за његово избацивање. По тој логици, могу се избацивати и друге литургијске молитве почев од оних за време Трисветога и читања Еванђеља, преко Херувимске песме, до заамвоне молитве, јер ни оне нису ушле у Свету Литургију ничијом званичном „одлуком“, па ни саборском. Предохрана од самовоље је, за већину свештенослужитеља, ипак у извесним прописима; јер, без прописа, неко ко падне у прелест, а мисли да је духовно пробуђен, може да унакази служење Свете Литургије, под изговором „литургијског препорода“. Зато оци Георгије Флоровски и Јустин Ћелијски нису служили Литургију без тропара Трећег часа, иако се нису слагали с његовим местом у поретку епиклезе. Један од Јустинових ученика је јавно сведочио да је велики Старац одбио да из свог превода Служебника избаци овај тропар без САБОРНЕ одлуке, јер није хтео да, како је сам пре II светског рата говорио, иглу свог ума проглашавати осовином Цркве.

(По логици „избацивача“, могуће је избацити и крсно знамење са три прста - јер, ни о њему у дрвености није донета никаква одлука...)

Зато теми тропара Трећег часа у Литургији приступамо у нади да ћемо је обасјати с различитих аспеката. Волели бисмо да то чинимо, како рече авва Јустин, „на голубијим ногама“. Но, пре ће то бити кретање слона у стакларској радњи; задатка који нас превазилази, и духовно и по захтевима учености, подухватили смо се само зато што су нас многа браћа у Христу молила да то учинимо.

 

Како је тропар Трећег часа доспео у Литургију?

Ово питање - порекла педесетничког тропара у литургијској анафори - имало је до сада више различитих тумачења. У руским Служебницима тропар се појављује још почетком XV века, али се трајно учвршћује када цариградски патријарх Атанасије Пателарије предаје „Устав архијерејског -патријаршијског свештенослужења“ патријарху руском Никону (1653. године). Рачански монаси, Христифор и Кипријан, унели су тропар Трећег часа у своје преписе Архијерејских чиновника настале 1686. и 1688. године. Ипак, тропар су у Литургију увели Византинци, који су били узор православним Словенима, као њихови учитељи вере и кумови.

Познати руски црквени историчар, епископ Порфирије (Успенски) сматрао је да је тропар Трећег часа у Литургију увео Свети Филотеј, патријарх цариградски, под утицајем древног александријског обичаја да свештеник и ђакон, скупа са верним народом, ПОСЛЕ ОСВЕШТАЊА ЧАСНИХ ДАРОВА, произносе ову молитву о ниспослању Духа Светога јер се „Дух Свети, по речима Литургије, призива не само на Дарове, то јест не на сам хлеб и само вино Евхаристије, него и НА НАС («Христос – нова пасха», у даљем тексту «ХНП» II, стр. 137).

Крајем XVI и почетком XVIII века, сведочи Успенски, александријски патријарх Герасим је, борећи се против утицаја папистичке антиепиклетичке теологије на православне, чак тврдио да се без тропара Трећег часа ни не освештавају Часни Дарови.

Епископ Порфирије је сматаро да тропар Трећег часа треба произносити у себи, тихо, да се не ремети епиклеза, како се у Русији чинило до XVII века, када је почело његово произношење наглас. Такође, том молитвом би требало да се моле и верни у храму. Успенски истиче да једну молитву, која се читала пет векова, не треба олако одбацивати.

Закључак епископа Порфирија подвргли су критици неки савремени литургичари, међу којима је и владика Атанасије (Јевтић). (Сам владика Атанасије се залагао за уклањање истог из епиклезе још као студент Богословског факултета, али тада је тврдио да се то уклањање не може обавити без САБОРСКЕ ОДЛУКЕ у нашој помесној Цркви.)

По епископу Атанасију тропар Трећег часа се појавио захваљујући ђакону Св. Софије Цариградске, Димитрију Гемистосу (око 1380-1390, рукопис из 1407.) који је унео исти у Патријаршијски Поредак служења Литургије. (Пре тога, овај тропар је био лична молитва свештенослужитеља – ХНП III, стр. 323). Унео га је баш у Епиклезу, по владики Атанасију (ХНП II, стр. 140) „из контрирања Латинима“.

Поставља се питање - како је један ђакон, без обзира колико угледан, могао да САМ убаци тропар Трећег часа у Служебник Свете Софије, а да му патријарх цариградски то није одобрио. Поготову што се види да се употреба овог тропара ширила међу православнима веома брзо (што је немогуће без моћног утицаја одозго). У руским рукописима Литрургије Светог Јована Златоуста тај тропар се редовно појављује већ од митрополита Фотија (1408-1431 година).

У Грчкој се тропар у Служебницима одржао све до 1848. године, да би 1851. године био изостављен из Евхологиона, а касније приказан као неумесно новачење.

Кад су у питању истраживања литургичара о пореклу овог или оног дела Свете Литургије, треба бити веома опрезан; они често превазилазе сопствене закључке од пре неколико година, било захваљујући новим текстолошким открићима, било захваљујући промењеној концептуализацији и другачијем погледу на већ анализирани материјал.

Зашто ово кажемо?

Зато што је и порекло тропара Трећег часа НЕСИГУРНО. Ми можемо рећи да је он, ПО СВЕМУ СУДЕЋИ, био лична молитва свештеника и то, ПО СВЕМУ СУДЕЋИ, уочи примања Светих Тајни. Одатле је, ПО СВЕМУ СУДЕЋИ, ушао у Анафору, прво Златоустове, а онда и Василијеве Литургије. „ПО СВЕМУ СУДЕЋИ“ не значи „СИГУРНО“. А поготову кад је у питању Света Литургија.

Литургичари, наравно, раде помоћу хипотеза, какве су и ове о тропару Трећег часа. Било би добро да метод тог рада видимо на конкретном примеру, који се не односи на дату тему, али добро илуструје нашу тезу.

Ево како изгледа реконструкција литургијског поретка на основу испитивања молитве „Никтоже достојин“ на крају једног рукописа (реконструкцију обавља ђакон Михаил Желтов, у већ поменутом раду о древним рукописима Литургије у Словена, стр. 287): „/.../ Она (та молитва, нап. В.Д.) није исписана на свом уобичајеном месту, него после окончања текста литургије - што треба тумачити или као случајну грешку писца (испуштање молитве), коју је он решио да поправи у „последњи час“, или као сведочење о одсуству „Никтоже достојин...“ у протографу. Ако је тачно ово друго, опет можемо да претпоставимо да је словенски превод Литургије положен у темељ старих руских служебника био учињен пре XI века“. Ако је... онда је... Јер како рекосмо, литургичари, чак и они најбољи раде помоћу претпоставки, проверавају хипотезе, итд.

Зато критеријуми уношења или избацивања овога или онога текстуалног дела из Литургије никад не могу и не смеју  бити једино „научни“. Римокатолици су своју реформу после II ватиканског концила засновали на ономе за шта су веровали да су поуздани научни резултати о структури ранохришћанске Литургије. И - промашили су! Миса је „нагрђена“ скраћивањем, укидањем латинског језика, окретањем свештеника лицем литургијском сабрању. Литургичари попут Клауса Гамбера и кардинала Рацингера (садашњег папе Бенедикта XVI) доказали су да ранохришћанска Литургија није била онаква каквом су је представили научници - реформатори. Али, било је касно: предалеко се отишло у постконцилским експериментима. Зато православни литургичари морају да се држе световасилијевског схватања да Предање није увек записано, и да се мноштво литургичких чињеница (попут осењивања себе крсним знамењем) пренело усмено, кроз побожни живот Новог Израиља. Није онда свеједно што су толики свеци попут Светог Серафима Саровског, Оптинских Стараца, Руских Новомученика, Св. Николаја Охридског и Жичког овај тропар Трећег часа користили „ничтоже сумњашесја“. Они се нису посветили САМО због читања овог тропара, али јесу, између осталог, и због послушности црквеном Предању православног Словенства.

 

Свети Атанасије Пароски о тропару Трећег часа

Свети Атанасије Пароски, у својој „Посланици о неумесности додатка Трећег часа у Литургији“ жели да се бори против новина које су, по њему плод неукости и незнања оних који су их у богослужење увели. Међу тим новинама је обред братимљења, који је био присутан и код Срба, али је, због разних злоупотреба, уклоњен. Занимљиво је да се међу новачењима против којих се овај подвижник бори налази и „освећење Дискоса и Путира и свештених и часних Икона“ (те молитве се и данас налазе у Требницима, и редовно се користе). Он сматра да је читање молитава за освештање Сасуда и Икона плод „новотарија и измишљотина папе антихриста“ (ХНП II, стр. 372).

Такође, Свети Атанасије Пароски се бори и против показивања Хлеба и Вина руком приликом изговарања тзв. „речи установљења“ („Узмите, једите“ и „Пијте из ње сви“) јер се Хлеб и Вино још нису претворили у Тело и Крв Господњу. Њему смета и додавање молитава личне побожности у току служења Свете Литургије. На крају свог ПРИВАТНОГ писма саподвижнику кир Јеротеју, Свети Атанасије Пароски се жали да су архијереји којима се обраћао тражећи да се ти „неумесни додаци“ избаце одбили да га послушају.

Атанасије Пароски каже да стари рукописи Литургије до XVI века не садрже тропар Трећег часа; у класичним тумачењима Литургије Германа Цариградског, Николаја Кавасиле и Симеона Солунског нема помена тог тропара; у молитви епиклезе овај тропар нарушава граматичку логичност и смисао молитве.

Пошто су молитве евхаристијског канона упућене Оцу, а тропар Трећег часа Сину, и то руши смисаони след епиклетичког призива. Авва Атанасије се противи и уношењу других тропара и личних молитава тамо где им није место.

Св. Атанасије Пароски је припадао светогорским новофилокалистима - кољиварима, који су крајем XVIII  и XIX века водили жестоке полемике на Светој Гори о смислу многих богослужбених обреда (рецимо, да ли се недељом може држати помен покојнима и освештавати кољиво, јер је субота дан за покојне, а недеља је дан васкрсења.) Ови сукоби су често доводили и до интервенција цариградских патријараха, који су покушавали да смире противничке стране. Сам Свети Атанасије Пароски је био жестоки полемичар, који је нападао, на Атос прогнаног од Турака, цариградског патријарха Кирила  V, великог борца против латинског утицаја. Чак је себи допустио да буде изложен оштрој осуди (забрани свештенослужења) од стране цариградског патријарха Софронија и јерусалимског Аврамија, који су  Атанасија Пароског, Јакова Пелопонеског и Агапија Кипарског подвргли казни због „смућивања народа Божјег“. Ову осуду Атанасије није признао, сматрајући је незаконитом. Аутор две књиге о сукобу кољивара и осталих Светогораца, авва Атанасије је у свему био страствен заступник својих ставова, што се види и из његових оштрих речи о тропару Трећег часа (о кољиварским споровима више у мом огледу „Св. Никодим Агиорит, кољиварски покрет и литургијска духовност исихазма“, у књизи „Света Литургија и Тајна Очинства, Лио, Горњи Милановац, 2007, стр. 56-87.)

Дакле, Свети Атанасије је умео да буде преоштар, и да не уважава туђа мишљења. то не умањује чињеницу да је Свети; али, наравно, не и безгрешан. И то је тако и кад је његов став о тропару Трећег часа. Не оспоравајући добронамерност његовог труда, ни његову ученост, морамо ипак рећи да о том питању не постоји consensus patrum.

 

Мишљење архимандрита Кипријана (Керна)

Архимандрит Кипријан (Керн) у својој „Евхаристији“ (стр. 279-280) каже: „Та интерполација је учињена несумњиво с полемичком намером, да би се силније подвукао православни поглед на епиклезу насупрот латинском. Први пут је у полемици то питање покренуто 9. јуна 1435. године на Фирентинском сабору. Као апологете латинског става нарочито су се истакли доминикански теолог Јован Турскремата и „кардинал“ Висарион Никејски. Године 1552. доминиканац Амброзије Катарини се у нарочитом трактату бавио „каквим је речима Христос савршио тајну Евхаристије“. Године 1570. после Тридентског концила, булом папе Пија V, латински став је објављен званично. Као протест против тога, јавило се православно супротстављање у нашем литургијском богословљу. Руком непознатог преписивача тај тропар је унет или на маргине служебника или у сам текст молитве епиклезе и постепено је тамо заузео више-мање чврст положај“.  Архимандрит Кипријан каже да овог тропара нема у многим грчким и словенским Служебницима XV века, али да је од XVI века његово читање устаљена пракса Руске Цркве, која се постепено проширила на Србе и Бугаре.

У преписци са оцем Антонином (Капустином), Свети Филарет Московски је 1859. године писао: „Ако, на пример, питамо цариградског патријарха зашто је избацио (недавно) стихове призивања Св. Духа пред освештање Дарова, и да ли и ми то треба да урадимо, то ће нам причинити тешкоће, јер ми имамо основе да се држимо обичаја најдревнијих времена, које смо примили од Грчке Цркве“. Капустин је бранио цариградског патријарха, тврдећи да то није био грчки обичај.

Тропар Трећег часа се, по Керну, чита код Руса, Срба, Бугара и Румуна. Он сматра да је исти сувишан.

Керн, међутим, греши кад каже да су Грци овај тропар уклонили још у XV-XVI  веку. Прве озбиљније критике на рачун истог појавиле су се код грчког рационалисте - неке врсте Доситеја Обрадовића међу Јелинима - Евгенија Вулгариса у XVIII веку. Тропар је, како је писала редакција „Банатског весника“, у Грчкој Цркви уклоњен тек 1895. године. Трагајући за извором те информације, сазнао сам да су се писци „Весниковог“ чланка позивали на књигу римокатоличког литургичара Казимира Кухарека „Византијско - словенска Литургија Св. Јована Златоуста / Њено порекло и развој“. И заиста: Кухарек сматра, позивајући се на Гоара и Красносељцева, да је овај додатак из 12. или 13. века, и каже да га је Цариград из свог издања Служебника избацио тек 1895. године, у чему су га следили русински унијатски служебници (стр. 613. Кухарекове студије).

Додуше, овај тропар је из грчких Служебника почео да нестаје још 50-их година XIX века, када је у Грчкој Цркви, независној од Цариграда, спровођена велика реформа у складу са идејама просветитељства, а под снажним утицајем немачке династије на грчком престолу. Један од циљева је био „скраћивање“ парохијског богослужења, јер, ето, у парохијама не живе монаси са својим дугим молитвеним правилом.

 

Да ли у Литургији може да буде полемичких (антијеретичких) додатака?

Сви литургичари се данас слажу да је тропар Трећег часа унет у Свету Литургију као антиримикатолички додатак, да би се нагласила улога Светога Духа у освештању Хлеба и Вина и пресуштаствљењу истих у Тело и Крв Господњу. Од патријарха србског Павла, преко епископа Атанасија, до ђакона Михаила Желтова, ово мишљење преовладава (заступа га, да не заборавимо, и архимандрит Кипријан Керн). Међутим, неки литургичари мисле да га, због „нелогичности“ треба уклонити из Литургије. И због тога што је „новији“ (иако се појавио пре шесто година). Тобож, он „квари“ анафору. (О „логичности“ Литургије, у којој се сећамо Другог и Славног Христовог доласка, иако се он у историји још није збио, вредело би још попричати.)

Поставимо сада начелно питање: да ли је могуће да се у Литургији налазе делови „полемичког“ садржаја, јер је тропар Трећег часа «полемичан», пошто полемише с римокатолицизмом?

Одговарамо: да, могуће је. Јер је Црква у Предању борбу против јереси забележила у својим празницима и богослужењима. Она је, кроз песму, прославила све свете Исповеднике, Мученике и Богослове који су веру бранили, и занавек осудила јересиархе попут Арија, Несторија, Диоскора и Севира. Зато је у Свету Литургију унет Символ Вере, који је сав полемичан - он полемише са гностицима, и њиховим учењем да је наш свет створио нижи бог, зли демијург - а ми им одговарамо да је Творац неба и земље Бог Отац; он полемише са аријанцима, који кажу да је Христос створење Божје - а ми ћемо рећи да је Он Јединородни Очев; он полемише са докетистима, који тврде да је Христос привидно тело примио - а ми Га знамо као распета, погребена и васкрсла; он полемише са македонијевцима, који порицаху да је Дух Свети - Бог, а ми Га знамо као Бога Животворца; он полемише са хилијастима, који верују у „хиљадугодишње Царство Божје на земљи“ - а ми знамо да Царству Христовом неће бити краја; он полемише са латинима, који веле да Дух Свети исходи „и од Сина“, а ми кажемо  - само од Оца; он полемише са екуменистима, који јеретичка зборишта зову „црквама“, а ми верујемо само у ЈЕДНУ, СВЕТУ, САБОРНУ И АПОСТОЛСКУ ЦРКВУ...

Али, није полемичан само Символ вере у Литургији. И песма „Јединородни Сине и Славе Божји“ Св. цара Јустинијана је полемична, јер полемише са свим јеретицима који су, попут аријанаца, умањивали Божаство Христово или, попут монофизита, умањивали Његову човечанску природу. И песма Трисветога је полемична - јер је Црква одбацила јеретички додатак „Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмертни, Који си се распео за нас, помилуј нас!“  Распео се само Христос, али не и Отац и Дух Свети.

Па зашто онда да немамо тропар Трећег часа који наглашава да је наша Литургија дело Духа Светога, за разлику од папске мисе, која благодати Духа Светога нема?

Зар је тај тропар толика препрека служењу Божаствене Службе?

Владику бањалучког Јефрема напали су гласноговорници „литургијске обнове“ само зато што се усудио да, јасно и гласно, каже:

>>Тропар трећег часа у Литургији св. Јована Златоуста свештено је наслијеђе словенских православних цркава и, као такво никоме и ничему не смета. Колико га је поштовао св. Јован Кронштатски можемо закључити из његовог текста у коме је савјетовао вјерном народу да овај тропар чита за вријеме освећења Часних дарова: „Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо ти се, Боже наш“. Док се пјевају ове ријечи, читава црква, сви који стоје у храму, треба да се моле заједно са онима који свештенодејствују - како би Отац небески ниспослао Духа Светог на нас и на предложене Дарове - и да изговарају у себи молитву: „Господе, Који си у трећи час Апостолима Својим ниспослао Пресветог Духа Твога, Њега, Благи, не одузми од нас, но обнови нас који Ти се молимо... Срце ми чисто саздај, Боже, и Дух прав обнови у мени... Не одбаци ме од лика Твога и Духа Твога Светог не одузми од мене ". У том тренутку ни једна душа не треба да остаје хладна, него треба да пламти љубављу према Богу; а душу, на то опет подсећам, хладе животне бриге и страсти, као што су: уживање, корист, стицање, гњев, непријатељство, мржња, љубомора. Нека ваше душе управо у том тренутку пламте као светиљке, као кандило које гори, као дим тамјана који шири миомирис и пење се у вис.“

Ваљало би се упитати, да ли смо већи од св. Јована Кронштатског, чија је Литургија Богу васкрсавала мртве? Наш патријарх Павле каже да су Срби и Руси унијели тропар трећег часа у Канон евхаристије „због потребе јачег наглашавања епиклезе у Литургији“ (Патријарх Павле;, Нека питања наше вере, том III, стр. 184.)  Не осуђујемо Грке ако га немају, али не морамо у свему да се на њих угледамо.<<

А шта је требало да каже?

Да у свему треба подражавати новојелинске Евхологионе?

Да је свеједно има ли тропара Трећег часа или га нема?

Да је свеједно шта су о томе говорили Свети Чудотворци, попут Јована Кронштатског?

И не само њега, него и осталих, који су крвљу својом запечатили оданост саборном духу православне Литургије... Један од њих је и Свештеномученик Серафим (Звездански), који у свом тумачењу Литургије јасно каже да се, приликом освештања Часних Дарова, тропар Трећег часа чита три пута:

>>О чему може говорити путник који је у врелој пустињи утолио страшну жеђ? О чему може говорити човек који је пронашао драгоцени бисер? О чему говори болесник који је добио исцељење, исцељење од тешке, смртне болести? Путник ће говорити о извору који му је утолио жеђ. Онај ко је пронашао благо неће престати да говори о њему. Исцељени болесник ће славити онога који му је дао чудотворни лек. Тако ја о чему могу говорити, добивши неисказану милост Божију у Божанственој литургији, ако не о тој Литургији, светој, тајанственој и прекрасној.

Данас ћу рећи нешто о четвртом члану евхаристијског канона, о освештању светих Дарова. Рећи ћу мало зато што се о томе толико може говорити да један људски живот није довољан да се све исприча. А и немогуће је да се нашим јадним и немоћним језиком говори оно што је и за анђеле предмет дивљења, што с трепетом созерцавају серафими, што не могу у потпуности да схвате ни сами херувими. То је страшна тајна пресуштаствљења светих Дарова, то јест, претварања хлеба и вина у Пречисто Тело Христово и Пречисту Крв Његову.

Треба рећи да римокатоличка црква не издваја тај четврти члан евхаристијског канона. Тамо сматрају да се од тренутка изговарања речи: „Узмите, једите" на светом престолу већ налази Сам Господ. Наша Православна Црква сматра да се пресуштаствљење светих Дарова догађа у време када свештеник изговара речи: „И учини овај хлеб..." - и даље свете речи, што и сачињава четирти члан евхаристијског канона.

Уздижући Чашу горе с возгласом: „Твоје од Твојих", свештеник се овако моли у тајној молитви, док у храму поју „Тебе појемо": „Још Ти приносимо ову разумну и бескрвну службу..." Дивне су речи: „И мили постајемо", јер, чинимо себе милима Господу, блискима и драгима. Ето како је бескрајно велико милосрђе Божије. Он нам дозвољава да за себе сматрамо да смо Му мили.

Затим свештеник три пута чита: „Господе, Који си у Трећи час апостолима Твојим ниспослао Пресветог Духа Свог..." Затим благосиљајући крсним знаком свети хлеб, говори речи: „И учини овај хлеб пречасним Телом Христа Твога". Благосиљајући вино говори: „А оно што је у Чаши овој..." - и на крају, благосиљајући и дискос и Чашу изговара; „Претворивши Духом Твојим Светим. Амин. Амин. Амин". Изговарање ових трију молитава јесте заправо страшни тренутак пресуштаствљења. Према учењу Цркве, од тог тренутка на светом престолу се не налазе хлеб и вино - већ само Пречисто Тело Христово и сама Пречиста Крв Христова и свештеник пада ничице пред том светињом.

С каквим трепетом, с каквим страхопоштовањем треба да предстојимо у том тренутку пред лицем Самога Бога. Помислите само, љубљени моји, не неко од светих, не анђели Божији, него се Сам Господ налази пред нама, пред Њим Самим узносимо молитву. Пред тим чудом са страхом предстоје серафими, на Њега са дивљењем гледају херувими, тушта и тма сила небеских силази на престо само да погледа тај дар који су људи добили од неизрециве љубави Божије. Тај тренутак Божанствене литургије је основа свега живота света, то је осовина животног точка. Као што се без осовине точак не може покретати и пада, тако би и наш свет страстан, грешан, свет који је сав иструнуо од нечистоте и безакоња, пропао, срушио би се, уништио би се уколико не би био освећем тим великим, тајанственим и страшним јављањем божанског Искупитеља на престолу у храму.

У том тренутку (освећења Дарова) освећује се сам престо и храм, и сви верници, освећује се трг око храма, све куће дате парохије и они који живе у њима, освећује се њихова имовина, њихов рад, плодови њиховог рада, освећује се земља која даје хлеб и вино за божанску Жртву, освећује се сам ваздух.

Природа служи човеку, даје му све што му је неопходно за живот само зато што ради њега Свето Јагње, Господ наш Исус Христос, лежи на Дискосу и у Чаши, у облику хлеба и вина. Страшан је тај тренутак: целокупно човеково биће, сва његова осећања и мисли, цело његово биће треба да падне ничице пред тим јављањем човекољубља и милости Искупитеља. И свет наш грешни и безакони постојаће онакав какав је и сада; и земља ће рађати плодове за храну људима и животињама; и сунце, и месец, и звезде ће давати светлост све дотле док се на земљи буде служила Божанствена литургија.

Када с доласком антихриста верници буду принуђени да оду под земљу, тамо ће служити Божанствену литургију, тамо ће узносити бескрвну Жртву, тада ће пропасти наш свет, помрачиће се и помериће се светила небеска, пресушиће извори, пресахнуће земља и неће дати плодове. Тада ће наступити оно страшно време о коме је речено да ће људи молити планине и брда: „Покријте нас". Али све док у храмовима лежи Пречисто Тело, све док Му се клањају људи, нису нам страшне никакве невоље, никакве животне несреће нам нису страшне. Није страшна смрт зато што се, гледајући на Исуса Христа Који лежи пред нама, смело надамо у избављење. Господ Који нам даје Самога Себе, не може да нас не чује када Га призивамо у тренутку Његовог јављања на светом Престолу.<<

Православном човеку је мило да чува оно што му је остало од очева, поготову ако су очеви били свети и угодни Богу. Па, ако је тропар Трећег часа антилатински додатак, и ако су га наши преци свето чували, зашто би нама сметао?

Да нисмо постали ближи латинима? Не дао Бог!

Можда због свега овога, архимандрит Доситеј (Канелос), игуман манастира Татарни у Грчкој, подсећа читаоца на речи свог духовног оца Геронтија из светогорске обитељи Данилеја, који му је говорио: „Никада, оче, немој осуђивати монаха или клирика због моралног преступа. Јер можда се покајао и оплакује своје грехе баш у оном тренутку када га ти осуђујеш. Он се тако спасава, а теби се суди. Буди, међутим, строг према клирицима или монасима који преступају вековне границе које су одредили Оци наши. Те присталице новотарија својим световним начином размишљања наносе велико зло Цркви. Коју год новотарију уведу, она постаје рђаво предање и накако се не може поправити“. (Црква од Истока и хришћанство без Христа, стр. 136).

Зато је и Св. Јустин Ћелијски тропар Трећег часа у свом преводу Литургије ставио у угласте зграде и изместио са дотадашње позиције - пред епиклезу, рекав у поговору свом преводу Литургија (стр. 229):

„/.../ Није наше да их овом приликом изоставимо али ни да их пропустимо не указавши на њихово новије увођење у чин Литургије“.

 

А литургијски плурализам?

Наши борци за уклањање тропара Трећег часа као похвалан пример наводе Грке који су га први унели, али и први избацили, у чему треба да их следујемо. Наводно, старац Никанор Хиландарац је молио патријарха Германа да избаци тај тропара из Служебника, „да се не брукамо пред Светогорцима“ (ХНП II, стр. 141), а патријарх Павле молио патријарха Алексеја II „да тај Тропар заједнички изоставимо из Литургије, и овај се није сложио“ (ХНП II, стр. 144). Иначе, они се залажу за литургијски плурализам не само кад су у питању Помесне Цркве, него и у оквиру исте Помесне Цркве. Али, кад је у питању тропар Трећег часа, ту не сме бити литургијског плурализма, ту све мора бити једнообразно и унисоно. А не мора, макар и да је настало „случајно“. Рецимо, архимандрит Кипријан (Керн) у својој књизи „Евхаристија“ (стр. 174), наводи грчки литургијски обичај који је настао „случајно“: „У грчкој појачкој пракси одавно је настао веома оригиналан обичај, као нека допуна појању те свештене химне (Трисветога, нап. В.Д.), управо пред појањем коначног „Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмертни, помилуј нас“ ђакон са царских двери, а понегде псалт произноси реч „динамис“, што треба да означава појачано појање, или, како често говори богослужбени језик: „највишим гласом“. Вероватно је то првобитно била нека примедба на маргинама богослужбених нота или било какве богослужбене књиге и служила је као упуство горепоменутим појцима да последњи пут поје Трисвето нарочито громогласно, јако; а затим је та реч с маргина књиге прешла у сам текст песмопоја, учврстила се у њему, а, што је најважније, у богослужбеној свести појаца, народа и самих свештенослужитеља и сада се сматра неодузимљивим делом свештеног текста“.

Дакле, појава тропара Трећег часа у Литургији врло је слична појави возгласа „Динамис“ у оквиру појања „Трисветога“. Треба ли ми да од Грка тражимо избацивање овог „непотребног“ додатка? И треба ли Грци од нас, Руса и Бугара да траже да уклонимо празник Покрова Пресвете Богородице, који они уопште немају?

Зашто се ту не држимо савета Светог Фотија Цариградског (ХНП III, стр. 307): „Ако постоји заједница у најглавнијим стварима, она је јако потребна и не треба да буде новачења, док у осталим стварима не треба да се много испитује различитост/.../ Оно у чему није вера негирана, то и није отпадање од опште и саборске одлуке“.

 

Решење постоји

Да постоји, и „проблем“ тропара Трећег часа у Србској Цркви је решен. Свети авва Јустин је, у свом преводу Литургије, тропар Трећег часа ставио између свештеничког возгласа „Твоје од Твојих“ и тихе молитве „Још Ти приносимо ову разумну и бескрвну службу“, док народ пева „Тебје појем“. Слично решење је дато и у званичном Служебнику Светог Архијерејског Синода СПЦ. Тако је и у тексту Литургије Св. Василија Великог. Зато је беспредметно настојавати на уклањању овог тропара, као да је то најважније питање тзв. „литургијске обнове“, о којој се оштро, често небратски, полемише у последњих неколико година међу потомцима Светог Саве.

Саборност Србске Цркве није угрожена полемикама и књигама у којима се износе различита мишљења! Али, она јесте угрожена несаборношћу и самовољом, макар и кад је у питању тропар Трећег часа, покајнички обраћен Духу Светоме, Утешитељу и извору сваке црквене слоге.

Њему, са Оцем и Сином, помолимо се да Цркву Православну, и нас грешне у њој, сачува од свих искушења!

Амин и амин!

                                                                          +++

ЛИТЕРАТУРА

1. Божанствена Литургија, превод оца Јустина Поповића, Манастир Ћелије 1978.

2. Христос - Нова Пасха I-III, (ХНП) приредио епископ Атанасије (Јевтић), Хиландар - Острог - Тврдош 2007-2008.

3. Casimir Kucharek: The Byzantine - Slav Liturgy of St. John Chrysostom / Its Origin and Evolution, Alleluia Press, Allendale, N. J 07401, Combermere, Ontario, Canada 1971.

4. Диакон Михаил Желтов: Чин Божественой литургии в древнейших  (XI - XIV вв.) славянских Служебниках, Богословские труды  41/2007, стр. 272-359.

5. Професорь  Архимандрить  Киприань:  Евхаристия, YMCA press, Париж 1947.

6. Црква од Истока и хришћанство без Христа, Очев дом, Београд 2008.

7. Лек Бесмртности, Образ светачки, Београд 2007.  

Последњи пут ажурирано ( уторак, 14 фебруар 2012 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 43 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

Не понеси се мудрошћу. Ни туђом, јер није твоја. Ни својом, јер чим си се понео, значи да је немаш много. Ниједна лампа не гори док се не долива. Све се лампе могу напунити, а лампа мудрости никада.

+ + +

„Знање је светлост“, говоре охоли зналци, без радости и милости. Но, гле, Сахара има највише светлости, но зато је она увек усијан кадавер.

+ + +

Што веће богатство изван Бога, то већа бедноћа. Што веће знање изван Бога, то већа празнина.
Бог једини чини богатим и мудрим. Свет без Бога ствара просјаке и глупаке.

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.