header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Теодул Прости: Духовно виђење оца Симона Штампај Е-пошта
понедељак, 05 јануар 2009

 ИЗНЕНАДНА  ПОСЕТА

           Oд свог рукоположења, које је било пре више од 20 година, отац Симон је свакодневно служио Свету Литургију. Пре оца Симона у манастиру је игуман био његов духовни отац, који је и увео правило свакодневног служења Свете Литургије, а и сам је служио свакодневно више од 30 година. Такав поредак је изузетно напоран и за манастире у којима служи више јеромонаха. Оцу Симону такав манастирски поредак никада није тешко падао. Његова љубав према Богу и своме роду, давала му је снаге да издржи све напоре које такав поредак изискује.

 Поред редовних богослужења која је отац Симон обављао по црквеном правилу, увек дословце испуњавајући оно што Типик налаже, изузетан напор за оца представљале су и свакодневне многољудне посете ходочасника из свих крајева Србије. Никада због тога отац Симон није роптао. Видећи људску невољу и патњу отац ни једнога човека није отпустио, а да му претходно није изрекао макар неколико речи утехе. Људи су долазили у очају, без наде на било какав бољитак, а одлазили озарена лица са вером да ће им Господ  помоћи заступничким молитвама угодника својега Симона.

Отац је често обилазио манастирско гробље, на коме је владао неки узвишени мир. Били су то гробови некадашњих чланова манастирске обитељи. Отац се приликом сваког обиласка гробља, увек највише задржавао код споменика свог духовног оца. Љубав оца Симона према његовом духовном оцу, није јењавала упркос годинама које су протекле од Старчевог упокојења. Отац би погнуте главе, утонуо у своје мисли и погружен у молитву, стајао поред старчевог гроба молећи од њега савет и утеху. Оцу Симону се чинило да је његовом покојном старцу било лакше, иако је живео у комунистичко време. Мислио је да његов покојни старац није имао тако велика искушења. То стога што је макар имао епископа који је био православан, чије је учење могао не премишљајући да прихвати и да се тога придржава.

Отац Симон је имао за епископа човека, који је све оно у шта се у Цркви светосавској веровало вековима подвргао изругивању и шенлучењу. Све оно за шта су наши свети преци животе своје полагали висећи на коцу и конопцу, он је бахато газио. Све друге, који нису мислили као он, прогласио је за незналице. На његовим богослужењима народ није умео да одговара, јер то није било богослужење Свете Православне Цркве. Унесен је немир и раздор у некада јединствено стадо Цркве Христове. Калуђере, који су деценијама служили онако како их је њихова мајка Црква учила, он је прогласио за незналице, непослушне епископу и расколнике. Користећи незлобивост и немање лукавства код многих старих епископа, ови су вуци у овчијим кожама успели да се увуку међу стадо Христово, и да многе овце распуде и разграбе их. Само Бог зна ко све стоји иза ових вукова, али је сасвим јасно да сила непријатеља Божијег и људског стоји у позадини њиховога деловања.

Њихов је циљ био да у потпуности прогнају из Српске Цркве духовног прародитеља народа српског, Светог Саву и његове духовне потомке - Светог Владику Николаја и Преподобног оца Јустина. Никада ове рушитеље свете Цркве православне не можете чути (или је то веома ретко, из ко зна каквих побуда) да цитирају неког од српских светитеља, али зато нештедимице цитарају многе белосветске јеретике, на чијим су затрованим изворима напојени отровима јереси.

Суочавајући се са оваквим, у историји српског народа невиђеним злом, светосавци су, покренути молитвама Небеске Србије, почели да бране Свето Православље.

Светосавци су схватили да је најбоље бранити веру ширећи истинита учења Свете Цркве Православне. Нико у српском народу није учење Христово народу једноставније и лепше објаснио од Светог Владике Николаја. Зато се приступило штампању књига овог дивног српског Светитеља.

То се показало делотворним и за народ спасоносним, јер је народ  почео да напушта храмове у којима је служена Литургија по новотарском поретку (беспоретку), а похрлио у светосавске цркве и манастире у којима се богослужења обављају по вековном поретку Цркве Православне.

Један од угледних ревнитељских манастира био је тај у коме је игуман био отац Симон, који је свагда ватрено поучавао верни народ да ни за јоту не одступа од вере и поретка који су му преци оставили. Отац није беседио високобогословским речником, већ једноставно, народски, онако како то народ најлакше разуме. Много пута је отац Симон, поучавајући верни народ, читао по нешто из дела Светог Владике Николаја, знајући да је Свети Владика на сва питања дао богомудре одговоре.

Манастир је његовим трудом имао обимну мисионарску издавачку делатност. Биле су то мале брошуре, најчешће сепарати из прелепих поучних књига светих, а нарочито из дела Светог Владике Николаја. Мисионарска делатност манастирска давала је изобилне духовне плодове; народ је свакодневно долазио у великом броју у манастир: једни због службе, други за молитве, трећи за духовнички савет. Некада би се ходочасници смењивали један за другим, свако од њих износећи оно што га тишти и мучи, а отац је остајао без доручка до касног поподнева. Ти су дани бивали све чешћи.

Сви дани оца Симона личили су један на други: богослужења по црквеном типику; читање народу молитви за разне потребе; вршење Литургија за упокојене на којима је помињао мноштво имена; духовни разговори са ходочасницима. Народ је у оца Симона имао велико поверење и стизале су молбе за помоћ и молитвено заступништво из свих крајева Србије, али и из иностранства.

Отац Симон је примао свакога, без обзира за разлог његовог доласка у манастир; без обзира да ли је то било због исповести, молитве, духовног савета и разговора. Није никог враћао, иако му је телесно здравље било угрожено због проширених  вена и телесног умора. Оно време које је отац проводио у духовним разговорима са народом, надохнађивао је тако што је себи скраћивао време сна, да би успео све потребне молитве пред Службу да прочита.

Али када је остајао сам у својој келији, у којој је увек горело кандило пред иконама, често би га обузимала забринутост и туга, због свега онога немилога што се  у Цркви и у српском народу догађа.

После напорног и тешког дана отац Симон је у току вечери седео у својој келији. Спустио је уморне ноге у посуду са сланом водом не би ли га макар мало минуо бол и тегоба изазвана натеклим венама.

Тек што је завршио своје молитве и одложио бројанице,  глава му је од умора клонула на груди, а једна суза му је канула из влажног склопљеног ока, која је сведочила тешке мисли уморног ратника, који је решио да живот свој положи ревнујући за Бога и род свој.

Одједном се полумрачна соба осветли, отац отвори очи и угледа испред себе младог,  са панакамилавком,  Светог Владику Николаја. Тако га с љубављу Свети Владика гледаше, са лепим, благим осмехом. Узбуђен и збуњен о. Симон га полушапатом замоли за благослов да и даље мисионари и штампа његове књиге. Владика га умиљато гледаше. И док се калуђер поче премишљати шта све да упита великог Светитеља, појава полако ишчезну, а оцу Симону срце беше испуњено радошћу. Осећао се крепко и одморно као да је дуго спавао, а болови које је осећао у ногама беху ишчезли.

Наредних дана, а и сада, он са више крепости и жара обавља своје свакодневне службе. Упркос свим нерешеним питањима у Цркви, која му задају тешке бриге, он зна да је на правом путу! То осећају и сви чланови његове обитељи и сва његова духовна чељад, па долазе све редовније, а и Бог их сабира те их је из дана у дан све више.

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 22 јул 2013 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 29 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Чувај се сине мој јеретика и њихове приче, јер се наша земља такође испунила њима! Ако ће ико да спасе душу своју, то ће бити само кроз живот у Православној вери. Јер нема боље вере од наше свете Православне вере. Сине мој, није добро хвалити нечију туђу веру. Ко год хвали страну веру, он је као онај који напушта своју властиту Православну веру. Ако неко хвали своју а и туђу веру, он је као човек са две вере и близу је јереси. Ако ти ико каже: "Твоја вера и моја вера су од Бога," ти сине мој треба да одговориш: "Јеретиче! Да ли мислиш да Бог има две вере? Зар не знаш шта пише у Писму: Један Господ, једна Вера, једно Крштење." (Ефе. 4,5) Зато се чувај таквих људи и увек стој у својој вери. Не братими се са њима него их избегавај и ходи у својој вери и добрим делима! Сине мој, чак ако буде потребно и да умреш за своју свету веру, не бој се смрти! Тако су и светитељи умирали за своју веру, и сада су живи и са Христом.

Св. Теодосије Кијевски
Из његовог писма принцу кијевском кога су паписти хтели обратити


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.