header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Др Слободан Лутовац: О "догматици" епископа Игњатија (2)
Др Слободан Лутовац: О "догматици" епископа Игњатија (2) Штампај Е-пошта
недеља, 09 фебруар 2014

 „Етичке норме се стално мењају

и зато посматрање хришћанства  из етичке перспективе

тј. из перспективе испуњавања заповести Божјих је

  теологија која не пије воду.“

епископ браничевски Игњатије (Мидић)

 

2. „Смрт није последица греха, као што се у хришћанству погрешно мислило”

„Зато што кроз једнога човјека уђе у свијет гријех, и кроз гријех смрт, и тако смрт уђе у све људе,  пошто сви сагријешише.” (Рим.5,  12).

„Јер је плата за гријех смрт, а дар Божији је живот вјечни у Христу Исусу,  Господу нашем.” (Рим.6,  23).

 Мото уз ово поглавље даје изричит и јасан одговор и разјашњење дилеме  шта је истина. Сваки коментар о узрочно-последичнoм исхoду смрти и греха био би сувишaн,  сем,  мoждa дa и ми ускликнемо са Апостолом Павлом:

„Где ти је, смрти, жaлaц, где ти је пакле, побједа? A жaлaц је смрти гријех,  а сила је гријеха закон.” (1 Кор,  15,  55-56).

„Није зло кад човек греши,  - пише Св. Владика Николај,  - и стоји изнад свога греха; зло је кад човек толико утоне у грех, да грех стане изнад њега...

Изнад греха може се дићи само онај, ко стоји изнад смрти. Што год се неко више страши смрти, мање се страши греха. Највећи страх од смрти-најмањи страх од греха; најмањи страх од смрти - највећи страх од греха.

Страх од смрти уноси мрак и горчину у живот... И ништа у свету не чини човека тако ништавно маленим као страх од смрти... Главно је: грех и смрт се узајамно подржавају. А за људе главно је издићи се изнад греха и смрти. Бојати се греха и не бојати се смрти. То је највише јунаштво и најспасоноснија догма. То,  само то,  разгони мрак и ублажава горчину живота људског...

Цела историја човечанства имала је за циљ борбу са грехом и смрћу...

Изнад греха и смрти може се дићи само онај, ко на тој висини налази Бога. Онај, за кога су висине празан простор, има страх и да се диже у празнину. Јер празнина је празнина, а грех и смрт ипак извесна садржина...“ (Владика Никoлај,  Изнад греха и смрти,  Глас Цркве,  Ваљево,  2003,  стр.5-6).

У фусноти дела „Тумачење  еванђеља по Марку”,  читамо:

„Св. Јован Дамаскин богомудро објашњава тајну страдања следећим речима: Дакле, све што је претрпео сам Логос Божји је телом претрпео,  док је његова божанска и једина бестрасна природа остала нестрадална (...)

Пошто је Господ наш Исус Христос безгрешан... он није био подложан смрти,  због тога што је смрт кроз грех ушла у свет.

Он, дакле, умире прихватајући смрт ради нас и себе приноси Оцу за жртву ради нас, јер њему (Оцу) смо сагрешили и он је требао да прими откуп за нас, да би нас тако ослободио осуде.(...) Смрт дакле приступа и прождирући мамац тела бива прострељена удицом божанства, те окусивши безгрешно и животворно тело сама бива уништена и враћа све које је до тада прогутала... Према томе,  иако је Христос умро као човек, а његова света душа се раставила од пречистог тела,  божанство је ипак остало нераздељиво од обоје,  и од душе и од тела...” (Свети Тeoфилaкт Охридски, Тумачење Светог еванђеља од Марка, Ман. Високи Дечани,  2004,  стр.225). 

Дакле када Свети Оци пишу да грех „убија” душу они тиме не тврде да душа ишчезава у небиће, већ да ју грех чини непричасном божанству,  односно грех је чини мртвом за Бога.

Епископ Варнава (Бељајев), дубоки истраживач људске психе у књизи „Основе уметности светости” пише:

„Грех није никаква људска слабост, није последица ограничености, није просто нагон чулности,  већ свесно - добровољно ОТЦЕПЉЕЊЕ ОД БОГА У ПРАВЦУ САМОЉУБИВЕ, ОХОЛЕ самосамозатворености и самообоготворења.

Дакле, грех је највеће зло, јер је нарушавање вечног и нeпрoмeнљивoг Божијег Закона, НЕПОСЛУШНОСТИ ПРОТИВЉЕЊЕ СВЕТОЈ БOЖИJOJ ВOЉИ.” (Хришћанска психологија 21. века,  Образ светачки,  Бeoгрaд, 2005,  стр. 483).

„Јер зло увек представља слободу, иначе би било само насиље које човеком овладава споља...” (Владимир Лоски, Оглед о мистичком богословљу Источне Цркве,  Ман. Хиландар,  2003,  стр. 99-101).

У есеју о Цркви и револуционарној педагогици Св. Владика Николај напомиње да је највећи број људи који су полуваспитани и који иду између добра и зла: „Кад пролазиш између реке добра и зла,  пријатељу мој, нека ти не буде свеједно с које ћеш реке жеђ своју утолити.. Река добра то је само један свеж и сребрн и прозрачан поток,  који те може освежити и у коме можеш лице огледати. Река зла то је широка и дубока и мутна бујица млека и меда и отрова. Млеко и мед чине само танак кров, пoд којим станује отрoв…

Па откуда толика војска зла у свету? Где сe она васпитава? Она се васпитава на несавршенству оних установа,  које добру служе… Само мало порока у Цркви или мало глупости у школи... чини огромну потпору злу...” ( Владика Николај,  Изнад греха и смрти,  Глас Цркве,  Ваљево,  2003,  стр.116-118) .

Смрт итекако зависи од добра и зла, јер тамо где царује зло, тамо господари смрт. Свети Владика Николај не сумња у крајњу победу добра без обзира на то што је у савременом свету интимни душевни живoт запостављен иза техничке виртуозности. Такво стање је донело нервозу и паралисало живот:

„Отуда очајање, опуштање руку низа се и исповест, да зло побеђује добро у овоме свету. Услед тог савременог очајања и нервозе  и кршења руку диже се црква Христова као вечни и свемогући доказ супротног гледишта. Усред страховите хуке овог техничког столећа,  која  заглушује плач и јецање побеђених злом, усред фабричког дима који скрива сунце сиротнима, усред великоварошког безбоштва и сујеверја и злочина и хистеричног сладострашћа,  црква  Христова говoри,  као што је увек говорила и као што ће увек говорити: ипак крајња победа припада добру! Глас цркве није увек најјачи: цркву надвикује често пута очајање и злочин,  и неправда и непоштење,  но за то је глас цркве најтрајнији; једним равномерним гласом не престаје она хиљадама година да понавља своју паролу: - крајња победа припада добру…

 Целе гoдине, из дана у дан, црква прича по једну или више таквих прича кao  доказ победе добра над злом. Црква и није  ништa друго до збир тих доказа о крајњој победи добра над злом, који служе као извор утехе и охрабрења новим покољењима. И вара се ко мисли,  да црква почива на једној голој теорији, која се да доказивати и побијати. Не, црква почива на  фактима непобитним. И вара се ко мисли, да црква бива с временом сиромашнија и слабија. Напротив,  из дана у дан црква бива богатија и јача. Она се богати и јача множином нових факата, нових доказа о победи добра над злом. Црква Христова расте. Сви људи, који верују у крајњу победу добра, јесу живе стене, из којих је саграђена црква Христова. Хришћанин,  који под притиском тренутног зла, поверује у крајњу победу зла у свету,  престаје уствари бити Хришћанин. Свештеник - песимист то је лажан слуга Христов... Свештеник или Хришћанин, који би тако веровао,  веровао би значи у победу  злог демона над Христом. Коме онда служи такав свештеник и такав Хришћанин?...” (Владика Николај,  Изнад греха и смрти, Глас цркве , Ваљево , 2003 ,  стр. 150-151) .

 

3.  „Смрт је у природи свега створеног и она не зависи од добра и зла.”

„Налазим,  дакле,  закон: када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно... Ја јадни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове?” (Рим.7,  21-24).

У фусноти дела „Тумачење светог  еванђеља  од  Марка”,  читамо да се изрази добро и зло у Јеванђељу не користе у моралистичком смислу,  већ имају лично значење:

„Добро је све оно што происходи и долази од Бога и што своје постојање заснива на заједници са Богом. Добро, дакле, не постоји као суштина по себи, већ само ипостасно (личносно). Зло је одсуство добра и зло је оно што вуче и нe заснива своје постојање на личности Сина Божијег и кроз Њега у вечној заједници тројичне љубави. Зло је зато безлично и води ка смрти, јер се у злу poстојање заснива на пропадљивости и одсуству заједнице са Богом.” (Св. Теофилакт Охридски, Тумачење светог  еванђеља  од  Марка, Ман. Високи Дечани, 2004,  стр. 117) .

По речима Владимира Лоског, зло је ушло у свет кроз вољу, оно није „природа него стање”: „За Светог Григорија Ниског зло је болест воље која прави грешку, примајући као добро његов привид. Стога је већ сама жеља да се окуси плод познања добра и зла била грех./.../ Зло постаје реалност само кроз вољу, која је његoва јединствена супстанција: она злу даје извесно биће... Пре него што је кроз вољу Адама ушло у свет земаљски, зло је 'започело' у духовном свету. Воља анђела који су се занавек определили за мржњу према Богу прва је породила зло. Оно заправо представља тежњу воље ка небићу, одрицање бића и творевине Божије, нарочито бесну мржњу према благодати којој се сметена воља жестоко противи. /.../  Грех започиње тек услед 'саглашавања'...”

“Грех свој не видим из разлога што још греху служим. Не може угледати грех свој онај који се грехом наслађује, онај који себи допушта да од њега куша, макар и само помислима и саосећањем срца. Грех свој може угледати само онај ко се одлучном вољом одрекао сваког приjатељевања са грехом...

Благо души која је угледала грех што се у њој гнезди!... Такво виђење греха свога јесте духовно виђење... Света Црква од Истока учи да се постом и преклањањем колена измољава у Бога виђење греха свога...

Благо души која је схватила да је потпуно недостојна Бога, која је себе осудила као свејадну и грешну! Она је на путу спасења, у њој нема самопрелешћења.” (Св. Игњатије Брјанчанинов, Пут прелести и пут смиреноумља, Светигора,  Цетиње, 2001,  стр.115-118).

Архимандрит Рафаил (Карелин) тврди да се у нашем веку у коме живимо,  као брана руше моралне препреке греху,  представа о греху нестаје:

“Зато се учење о првородном греху неопаганима чини као некакав анахронизам који понижава достојанство човека. За њих 'човек' звучи 'гордо', а све што је природно је прелест. То је глас древног паганства. Хришћанство нам је открило да је човек изгубио природност као првоздану чистоту и да се у његову природу укоренио порок,  као рђа у железо...

Бог је даровао чввеку моралну аутономију без које је немогућ сам појам личности, и зато, будући да је Правда, Он допушта да се у човеку и у човечанству развије потенцијал добра и зла. Христос је на крсту Собом заменио сваког човека који ступа у Цркву кроз Тајну крштења. Христос је носилац пуноте Духа Светога и зато Дух Свети силази на крштаванога... Страшна је тајна греха - то је мржња према Богу... Кад би било могуће спасити грешника без његовог учешћа,  без искупљења, освећења, Господ би на самом  почетку помиловао Адама и све његове потомке, који су потенцијално у њему... Бог је љубав и у кажњавању Божијем пројављује  се та иста љубав, само недоступна нашем разумевању. По речима неких богослова, пакао је последња милост Бога према грешнику. Бог не наказује грешника онако како их кажњава земаљско правосуђе. Он им у вечности даје место које одговара њиховом стању. Либерална свест хоће да претвори метафизички ужас греха у трагедију богоостављености, у  - 'божићну покладну причу' са срећним завршетком, да би умирила своју непокајану савест.” (Архимандрит Рафаил (Карелин), Умеће умирања или уметност живљења, Образ светачки,  Београд, 2004,  стр.330 - 333).

Верни народ који је активно укључен у Црквени живот не придаје значај оваквим небулозама које су изнете у наслову овог одељка, „да грех ниjе главни проблем човечанства... Јер сваки православни верник зна да нема спасења без очишћења од греха и без узрастања у благодати кроз Црквена тајинства која нас чине способним за духовни живот.

Владимир Лоски пише да је Црква средина у којој се у садашњем животу врши сједињење са Богом, које ће се завршити у будућем веку,  после васкрсења мртвих. На том путу грех је највећа препрека:

„Сваки грех, па и најмањи... може да помути природу и да је учини непрозирном за благодат. И благодат ће остати недејствена, премда је свагда присутна у људској личности с обзиром да је за свагда сједињена са њом због стицања Духа Светог.... Да бисмо се ослободили сваког прилога греха и непрестано узрастали у благодати,  неопходно је да се све више укорењујемо у сједињењу са природом која за своју ипостас има самог Христа”. (Владимир Лоски,  Оглед о мистичком богословљу Источне Цркве, Ман. Хиландар, 2003,  стр.135).

 

4.Уопште, погрешно је мислити да су људи нешто згрешили Богу и да се Син Божји због тога оваплотио.”

„Ово није она мудрост што силази одозго него земаљска,  чулна,  демонска.” (Јак. 3, 15).

 „А ви, љубљени,  сјетите се ријечи које су већ казали апостоли Господа нашег Исуса Христа,  јер вам говораху да ће се у последње вријеме појавити ругачи који ће ходити по својим безбожним жељама. Ово су они који стварају раздоре, чулни су и Духа немају.” (Јуд. 17-19).

Наши Свети Оци су поучавали да грех настаје погрешним усмеравањем богомданих човекових енергија,  након чега је човеком овладала смрт од које се он није могао сам избавити. Даље, у фусноти дела „Тумачење еванђеља по Марку” читамо:

„Грех представља трагичан покушај човека да своје постојање реализује на сопственом биолошком постојању, ван заједнице љубави са Богом.

У егоцентричној самозаљубљености човек губи слободну  личност и  постаје  индивидуа,  која  своју  слободу  не  доживљава  више  као независност  од  ограничења  створене  природе,  већ  као  релативну слободу  избора  понуђених  могућности. Последица... је  ПАД - губитак личне  егзистенције  и слободе,  отуђење  од Бога и  васцеле  твари. Човеково постојање  се своди на  борбу за  биолошко преживљавање, па човекове  богомдане природне  потребе (храна,  пиће, итд) постају сврха самим себи,  односно постају СТРАСТИ. Човеком овладава  СМРТ, иако  он слепо  верује да  се  против  трулежности  и  смрти  може изборити  чувањем своје  психолошке  и биолошке индивидуалности, моралног статуса и  положаја  у  друштву. Једини  излаз  из овог ћорсокака донео  је  оваплоћени  Бог Логос,  који  је  својој божанскoj природи  ипостасно  присаjединио људску природу и поново  joj дао  могућност да  постане  причасник  вечног живота. (Подвукао Н.С.) Својим васкрсењем  Христос  је победио силу смрти  и  омогућио нам да  постанемо  саучесници  његове  природе  у Цркви,  која  је Његово тело. Заједничарење  у  телу  Христовом - Цркви омогућава  пре свега  покајање... Човек, који  је  у  свом  огреховљеном  стању,  живео неприродно... почиње  кроз  покајање у Цркви да живи природно... По  Светим оцима  грех  је  пре  свега  болест  органа  познања. Зато је опроштај (разрешење) греха ПРОЦЕС ИСЦЕЉЕЊА -терапија. И нема никакве везе са јуридичким oпрaвдaњeм или психолошким ослобађањем од осећаја кривице... У средњевековној западној теологији постепено се изгубило предањско схватање греха и покајања, па се грех уместо БОЛЕСТИ почео легалистички тумачити као увреда Божјег достојанства,  која се разрешава давањем одговарајуће задовољштине увређеном Богу. 

Разрешење од грехова свело се на приземни легализам или на својеврсну магију. Непосредан резултат таквих погрешних схватања јесте готово потпуни губитак свести о потреби духовног излечења као суштинског елемента духовног живота... Међутим, предање Цркве нас учи да индивидуални напори могу само донекле да поправе и цивилизују спољашњу форму понашања, али нису у стању да преобразе његову палу природу и победе егзистенцијалну самодовољност природе, која упорно жели да постоји мимо Бога. Грех је могуће победити само у Цркви,  у којој се живот васпоставља као личносна заједница љубави... Свете тајне и подвизи само помажу да се оствари ова заједница, али не могу МАГИЈСКИ, без човековог преумљења (покајања), да отклоне егзистенцијални јаз који између човека и Бога ствара грех. Православни исповедник је зато пре свега духовни лекар који молитвом и поуком приводи покајника Христу, а не службено лице које читањем одговарајућих молитава уклања последице греха и олакшава бреме савести грешника. У данашњој пракси Цркве постоје две једнако опасне крајности: једна је потпуно изостављање свете тајне исповести, потребе духовног руковођења и лечења душе а друга свођење исповести на магијски формализам којим напросто олакшава савест грешника пред примање Светих тајни...

Истовремено, причешћивање без одговарајућег подвижничког живота и покајања није ЛЕК БЕСМРТНОСТИ већ бива на суд и вечну осуду...

У светотајинском животу Цркве нема магије и принуде већ постоји једино слобода. Човек од Бога добија само онолико колико је своје срце отворио за љубав Божију и превазишао сопствену самодовољност, то јест, колико је у стању да прими благодат коју Бог не условљава никаквим личним заслугама или подвизима,  већ је даје по слободној ничим ограниченој љубави.” (Св. Теофилакт Охридски,  Тумачење еванђеља по Марку,  Ман. Високи Дечани, 2004, стр 67-69). 

 

5. „Напротив, етичке норме се стално мењају и зато посматрање хришћанства  из етичке перспективе тј. из перспективе испуњавања заповести Божјих је  теологија која не пије воду, и која не само да је погрешна, него наноси огромну штету цркви, катастрофално је погубна по цркву, разара цркву и има трагичне последице по живот и постојање.”

„И човјек у части будући,  не разумеде,  изједначи се са стоком неразумном,  и постаде јој сличан.” (Пс. 49,  21).

„А било је и лажних пророка у народу, као што ће и међу вама бити лажних учитеља,  који ће унијети јереси погибли,  и одрицаће се Господара који их искупи и довешће себи наглу погибао. И многи ће поћи за њиховим нечистотама, због којих ће се похулити на Пут истине.” (2. Петр.2,  1—2).

По  речима Архимандрита Рaфaилa (Карелина) Заповести Старог и Новог Завета су  вечни, непроменљиви услови савеза између човека и Бога.

„У књигама Старога и Нoвoг Завета,  - пише Ирина В. Силујанова, - етика је сакрална,  тј. она се схвата као '3акон Бога нашега' (Ис.1, 10) и представља систем закона и морално-етичких постулата који исходе од Бога,  а окренути су према човеку...

У хришћанској етици 'мера' моралности дата је или откривена сваком човеку у Библијском Откровењу и у 'моралном закону унутар нас' (...)

Религијска свест непосредно указује човеку само на стварни циљ његовог постојања на свету, а човек невољно замењује тај стварни циљ оним другим животним циљевима који су за њега нужно пожељни са становишта услова његове егзистенције. Та замена је извор формирања 'правног' односа са Богом.У оквирима правног односа Бог се јавља пре свега као судија човеку који је прекршио заповести, а не као извор човекових тежњи ка божанском савршенству. Читање Светог Писма у православном Предању уверава да Божја воља није у томе да суди човеку према прописаним  упуствима... Човеку не треба пуко опраштање грехова, не треба му уговор с Богом који би му пружио наду у такав опроштај, него... преображавање властите природе према Божјем лику, постизање савршенства.” (Ирина В. Силујанова, Православље и савремена медицина,  Светигора, Цетиње, 2001, стр. 49-57).

Свети Владика Николај, опомињући људе који би хтели да створе нову цркву,  пишe да ако би настала нека нова геолошка епоха, с новим типом човека,  била би то хришћанска епоха:

„Пријатељи моји, ви сте незадовољни постојећом црквом па желите да створите нову цркву, или секту, или пак неку врсту религиозне организације. Како је то детињасто!... Ја знам да ваше незадовољство долази због празнине ових сасуда,  а не због њихове ружноће. Добро, онда наспите божанско вино у њих и они ће вас задовољити као сасуди у Кани Галилејској што су задовољили жедни народ за столом. Нико од ових људи, иако су били жедни није ни помишљао да прави нове сасуде већ да што пре испуне постојеће сасуде вином. Сипати вино у сасуде који већ постоjе, то је стварна потреба, драги мој бунтовниче!...

Мораш да бираш између гордости и смирења - богаства и сиромаштва духа. Прво значи - бунтовно рушење,  а друго -тихо изграђивање...

Све империје засноване на људским правима и сили пропале су и морају пропасти. Будућност припада империји светог апостола Павла,  јер је она заснована на љубави и служењу. Боље је понизно припадати и најмањој цркви него се гордошћу одвојити од најбоље и највеће цркве (...)

Хришћанска етика оличена у радосном служењу и жртви јесте најплеменитији плод стварног веровања у Бога. Најкраћи пут који нашу планету веже са центром свемира, јесте пут који води кроз Христа. То је најкраћи пут,  као што је права линија најкраћа раздаљина између две геометријске тачке.

Робовање означава обавезно служење. Само човек... васпитан за добровољну службу... стварно је слободан човек... Све друге теорије о слободи су илузија. Слобода која тражи права, а заборавља добровољна служења, доноси непрестану свађу и унесрећава њене присталице.” (Владика Николај,  О Европи,  Глас  Цркве,  Ваљево, 2003. стр.127-129).

Етичке норме и њихово мењање не можемо доводити у везу  сa вeчним Заповестима које су неопходне за вечно спасење човека. Пишући „О Заповестима”,  архимандрит Рафаил (Карелин) излаже да је у старозаветно доба био обичај да се заповести извезу на марамама или запишу на пергаменту у знак тога да увек треба да се чувају у човековом сећању и уму:

„А у новозаветно доба заповести не треба да буду написане на одећи и на папиру хришћана,  већ у сећању њиховог срца. Заповести треба знати напамет... Свети Оци учили су да без испуњења заповести никакав духовни напредак није могућ. Заповести су извор вечног живота...

Заповести су прозори кроз које човекова душа треба да гледа свет. Другим речима, у душевној равни човекова пажња према заповестима означава то да он на основу заповести уређује сав свој духовни живот.” (Архимандрит Рафаил (Карелин), Умеће умирања или уметност живљења,  Образ светачки,  Београд, 2004,  стр 79-80).

Но, иако се етичке норме стално мењаjу, посматрање хришћанства из етичке перспективе, тј. из перспективе испуњавања заповести Божјих, јесте СУШТИНСКА теологија,  која уместо,  како је речено „воде”, пије мудрост Божју.

Свети Владика Николај пише да су морални проблеми код савремених људи истоветни онима који су побројани у Јеванђељу, побројани и решени:

„Такви су проблеми на пример: - однос човека према Богу, однос човека према човеку,  однос једне народности прма другој, узајамни однос родитеља према деци и деце према родитељима, брак,  богатство и сиромаштво,  вредност и потреба рада, однос старешина према поданицима, однос човека према пријатељима и непријатељима,  однос људи једне расе према људима друге расе,  начин васитања,  вредност учења и знања. Ако би се нашао један једини морални проблем у наше дане,  који није решен у Јеванђељу,  или који се не може решити Јевађељем,  онда би требао један додатак Јеванђељу. А ако би Јеванђељу требао ма какав додатак оно не би било Јеванђеље, то jест крма и крманош живота до краја времена...

Млади људи треба да знају, да само они људи говоре о новим моралним проблемима,  који или не познају Јеванђеље или се боје његове оштрице,  па зато траже неко решење лакше и површније од Јеванђелског.” (Епископ Николај, Сабрана дела,  Химелстир,  1986, Књига десета,  Стр.124.)

Свима који тврде да су етичке норме „катастрофалне и погубне по Цркву,  да разарају Цркву и имају погубне последице по живот и постојање”,  Јеванђеље поручује:

„Породи аспидини,  како можете добро говорити,  када сте зли? Јер од сувишка срца уста говоре. Добар човјек из добре ризнице износи добро; а зао човјек из зле ризнице износи зло. А ја вам кажем,  да ће за сваку празну ријеч коју рекну људи дати одговор у дан Суда. Јер ћеш због својих ријечи бити оправдан и због својих ријечи бићеш осуђен.” (Мт.12,  34-37).

Смемо ли,  браћо и љубљени оци,  затварати очи пред погубним дешавањима у нашој Цркви и нашој стварности у друштву и свету? Може ли се мирно прећи преко најезде лажних учења лажних учитеља који тврде „да је испуњавање заповести Божјих теологија која не пије воду”?! Не знам зашто, али ми управо сада паде на ум један стих,  из гимназијских дана, од Ивана Мажуранића,  који се пита: „Каква ли је то невоља натјерала орла да зимује међу кокошкама?”

Мало напред прочитасмо шта каже Св. Владика Николај, да је Јеванђеље „крма и крманош живота до краја времена”. Стога,  треба ли и даље ћутати и гледати своја посла док, газећи „Драгоцени бисер”, разни „новодопци”, и „реформатори” и „екуменисти” под заставом „ПРАВЕ ПРОМЕНЕ” бескрупулозно покушавају да разоре Свету Цркву безочним чињењима и тврдњама да је „вера прошлих векова бацила хришћанство на маргине цивилизације и историје”?!

Један мали део „достигнућа” до којих су нас довели разни безверци,  кривоверци и маловерци можемо да сагледамо читајући брошуру: „Утехе  Божје у времена смутна”.  Утехе  су нам дали оци „Хиландарци” са Свете Горе Атонске:

„Књига која нам открива вољу Божју и даје поуке како ту вољу вршити је Светo Писмо... Први Срби били су крштени већ у седмом веку,  али је њихов завет са Богом запечаћен и потврђен коначно доласком међу њих наjвећег српског свеца,  просветитеља и учитеља,  Светога Саве,  а крвљу запечаћен у Косовском боју, под вођством Светог кнеза (по духу и врлини цара) Лазара. Срби од тада,  хтели то или не,  у сваком поколењу морају полагати испит верности свом савезу са Господом; у зависности од одговарања на том испиту,  њихова садашњост и будућност су светле или тамне,  благословене или проклете.

Свето Писмо Старога Завета,  а нарочито у пророчким књигама, о томе јасно говори управо на примеру старозаветне Цркве, пред-Христовог Израиља, народа Божјег. Ако то применимо на нашу садашњу ситуацију,  открићемо много тога значајног што ће бити јасно сваком здравомислећем човеку.

У књизи пророка Исаије,  Господ преко њега,  Свог верног слуге, упозорава Израилце шта ће се десити њима јер су престали да Га слушају. Мада „во познаје господара свога, и магарац jасле господара свога”, људи,  највиша створења Божја,  неће да чују за свог Небеског Оца.

Пре свега, у народу влада потпуна анархија; све друштвене вредности су погажене: „И даћу им кнезове младиће,  и деца ће бити господари. И чиниће силу у народу један другоме, и сваки ближњему својему; дијете ће устати на старца и непоштен човјек на поштена” (Ис.3,  4-5). Међу Израиљцима,  као и међу Србима данас, поштење се исмева на сваком кораку; криминал је државни „бизнис”, многи привредници се, у већој или мањој мери баве криминалом, на све стране се пљачка и рекеташи. Уз то,  Србија,  по званичним подацима има 150 000 абортуса годишње (по учењу Цркве,  абортус је детеубиство, јер чим се спајањем полних ћелија зачне тело, детиње,  зачиње се и душа његова). Ако се овако настави,  без икаквог рата,  у Србији ће,  због губитка трке наналитета са морталитетом, Срби до 2020.године бити мањина (у сопственој земљи.) У Србији има 30 000 наркомана. У Србији има 3 – 5 000 заражених СИДОМ. У Србији се,  по видеотекама може набавити најгнуснија порнографија, са приказивањем свих врста изопачености (инцеста, скотолоштва,  итд.). Шта чека такав народ, загрдио у безакоњу, који непрестано гази закон Божји и живи по вољи сатане? Чека га оно што се назива КАЗНА БОЖЈА (која је ,  видимо,  већ почела).

Најважније од свега је да знамо ово: Свето Писмо о казни Божјој говори веома условно, у складу са људским разумевањем. Бог никога не кажњава директно: Он само допуштa, повлачећи Свој покров са безаконика,  да зли људи жању оно што су са ђаволом сејали. У тексту „Зашто Бог не спречи рат?” Владика Николај читаоцима ставља до знања да Бог сваком човеку омогућује да буде творац мира у себи и око себе испуњавајући Његов свети закон,  који и јесте закон мира: љубав према Њему Животодавцу и љубав према ближњима. Није Бог крив када Га људи не слушају,  па због мржње пакла у својим душама,  почињу међусобно да се кољу и убијају...

„Тужиће земља и опасти, изнемоћи ће васељена и опасти; изнемоћи ће главари народа земаљскога. Јер се земља опогани под становницима својим, јер преступише законе,  измјенише уредбе, раскидоше завјет вечни. Зато ће ПРОКЛЕТСТВО ПРОЖДРИЈЕТИ ЗЕМЉУ, и затрће се становници њезини; зато ће изгорјети становници земаљски,  и мало ће луди остати.” (Ис. 24,  4-6) ...

Годинама су се Срби свађали са Богом; годинама су се надметали у ружењу Православља, вређању епископа и свештеника (а после Другог светског рата преко 300 свештеника српски комунисти су својом руком убили),  рушењу својих храмова и олтара (у Црној Гори,  на Кордуну,  Банији,  у Лики,  па и у другим крајевима). Било је места где су терали свештенике да „служе опело” Богу...  А сад,  враћају ли се сад Богу? Помало, мање него што би морали. Колико пута се чује највећа хула на уста оних који су десетлећима брбљали да је „религија-опијум за масе”: „Да има Бога, не би нас овакво зло снашло”. Пророк Исаија таквима вели: „Тешко ономе који се свађа са Творцем својим; цријеп са другим цријеповима нека се свађа; али хоће ли ко рећи Лончару својему: шта радиш?”(Ис.45,  9).

А у књизи пророка Јеремије слично се сведочи. Мушка поквареност води у пропаст: „Јутром су кад устају као товни коњи, сваки рже са женом ближњега својега. Зато ли нећу походити,  вели Господ,  и душа Моја неће ли се осветити таквом народу?”(Јер.5,  8-9).

Богаташи који неправедно стичу, тлачећи сиротињу, приносе своје зло на ону хрпу која доводи до казне Божје. „Као крлетка пуна птица, тако су куће њихове пуне преваре: зато посташе велики и обогатише се. Угојише се,  сијају се,  мимоилазе зло, не чине правде ни сирочету,  и опет им је добро,  и не дају правице убогима. Зато ли нећу походити? - вели Господ,  и душа моја неће ли се осветити таковом народу?” (Јер.5,  27-29).

Крваве ратне катастрофе последице су умноженог безакоња: „И куће ће њихове ПРИПАСТИ ДРУГИМА, И ЊИВЕ, И ЖЕНЕ, кад махнем руком Својом на становнике ове земље, вели Господ. Јер од малога до великога сви се дадоше на лакомство (отимање, неправедно стицање,  гомилање богатства, нап.прир.), и пророк и СВЕШТЕНИК, СВИ СУ ВАРАЛИЦЕ, и лијече ране народа мојега овлаш, говорећи: МИР, МИР, а мира нема (погледај,  читаоче наслове новина, садржаје ТВ и радио програма, нап. прир.).” Еда ли се постидјеше што чинише гад... НИТИ СЕ ПОСТИДJEШE, НИТИ ЗНАЈУ ЗА СТИД; зато ће попадати међу онима који падају; кад их походим, попадаће,  вели Господ “ (Јер.5, 12-15)...

Срби су се годинама клањали америчким идолима, и још им се клањају: америчком начину живота и мишљења, америчкој рок музици,  америчким филмовима, америчким фармеркама, америчкој кока-коли... За многе од њих  Америка је до дана данашњег идеал: рај за тупо ситне потрошачке душице које не виде даље од носа и стомака. Зар је случајнo што је Господ баш Американцима допустио да нас нападну и поражавају на све могуће начине, да бисмо већ једном престали да се дивимо својим унесрећитељима? Али, и даље, авај, мали број људи  међу Србима о томе размишља, а турбо-фолк певаљка пева:

„Кока кола, марлборо, сузуки,

дискотеке, гитара, бузуки. 

То је живот, то није реклама,

 Ником није лепше него нама.”

Док је мученички народ у Босни и Херцеговини и Крајини гинуо, у Србији су се на све стране веселили, скупљали под вашарским шатрама и предавали свим могућим врстама лудости. Уместо покајања, лудачко весеље; уместо суза и молитве за опроштај, свадбене баханалије и испраћаји у војску. Опет чујмо Исаију, тестером преструганог истине ради: „И зва вас Господ над војскама у онај дан да плачете и ридате искубете косе и припашете костријет, а гле, радост и весеље, убијају говеда, кољу овце, једу месо и пију вино, говорећи: ЈЕДИМО И ПИЈМО, ЈЕР ЋЕМО СУТРА УМРИЈЕТИ (зар то није она новокомпонована песма: „Узми све што ти живот пружа, / данас си цвет, сутра увела ружа”, нап.прир.). Али Господ над војскама јави ми: НЕЋЕ ВАМ СЕ ОПРОСТИТИ ОВО БЕЗАКОЊЕ ДО СМРTИ, вели Господ, Господ над војскама” (Ис.22, 12-14)

А за то време разне Миље и Ваве лажу и обмањују народ,  причајући му бајке о миру и напретку и благостању. Преко пророка Јеремије опет говори Господ: „Овако вели Господ над војскама: не слушајте шта вам говоре пророци који вам пророкују; варају вас, говоре утваре својега срца, не из уста Господњих. Једнако говоре ОНИМА КОЈИ НЕ МАРЕ ЗА МЕ (дакле, непобожном народу који не иде по закону Његовом, нап.прир.): Господ је рекао: имаћете мир; и свакоме који иде по мислима срца својега говоре: неће доћи на вас зло(...). Ево Ме на те пророке вели Господ, који дижу језик свој и говоре: Он вели.” (Јер.23, 16-17;31)...

Свети Сава је држећи Беседу о правој вери на Спасовданском Сабору у Жичи 1221. када је свог брата Стефана крунисао за првог српског краља, молио сународнике да се, „положивши сву своју наду на Бога, држе пре свега вере Његове”, тј. Православља. Данас се, са некад свете српске земље, земље освештане крвљу толиких мученика, у небо над Србијом дижу „молитве” преко шездесет секти, од суботара и Јеховиних сведока, преко Харе Кришне и будиста, до разних окултиста и сатаниста. Како је могуће да буде добро народу који дeцу није научио Христу, па се сад та иста несрећна деца обраћају Кришни, Буди, разним гуруима и црним магoвима? „Ој кукавно Српство угашено”, закукао би, са Владиком Његошем, сваки побожан и поштен човек, гледајући шта се дешава свуда око нас. Погазили смо завет Светог Саве и Светог кнеза Лазара, завет са Христом за нас распетим и васкреслим. Зар је чудо што смо погажени?” (Цитирани текст је прештампан из „Хиландара”, листа манастира Хиландар на Светој Гори /Божићни број 1995/96 г./).

Очигледно нам је да се „етичке норме стално мењају” и докле ће то ићи у „есхатону”, и докле ће нас Господ oвакве трпети?! Докле?” Докле, поново питамо заговорнике „ПРАВИХ ПРОМЕНА”,  реформаторе, екуменисте и разне друге новотаре,  одступнике од праве вере - Православне?

6. Испуњавање заповести Божјих није циљ хришћанства, оно не може решити проблеме, него нас само још више заглибљује у њих и ствара око нас врзино коло.”

„А циљ заповјести јесте љубав од чиста срца и савјести добре и вјере нелицемјерне, од чега неки одступише и скренуше у празнословље. Желећи да буду учитељи закона а не разумеју ни шта гoворе ни шта тврде.”(1-Тим.1, 5-7).

Апостол  Павле je поучио  следбенике  шта је  циљ -  Заповести, а Свето  Писмо  нас  упућује  да  се  чувамо  греха, да  имамо  Страх Божји  и  да  испуњавамо  Заповести: „Главно  је  свему што  си  чуо: бој се  Бога, и  држи  заповести  Његове, јер  је  то  све  човеку. Јер ће  свако  дело  Бог  изнети  на  суд  и  сваку  тајну, била  добра  или зла.” (Књ.проп. 12, 13-14).

На претходним страницама је довољно писано о циљу хришћанства, тј. о главном циљу сваког хришћанина, а то је уподобљавање  Божанству, или  обожење.

Неoспорно је да се у врзином колу нaлaзи сваки онај ко тврди да се из тог „глиба” погибли може извући без испуњавања Заповести. О  томе јасно  и  кратко  пише  Св.Василије  Велики:

„Узевши, дакле, Божанствено  писмо, у  Старом  и Новом Завету налазим  да  се  непокорност  Богу  састоји  у  једном  кршењу  ма  које заповести, а  не  у мноштву  /грехова/, нити  у њиховом  значају. Осим  тога   налазим  да је  за  сваки  преступ  суд  Божији једнак... И зашто  то  помињем? Када  чујем  страшну  Божију  пресуду,  која  се  изриче  човеку који  из  незнања  прекрши  само  једну заповест, ја  не  знам  како  да  се  довољно уплашим  величине  гнева. Ако  је  тако  тешко  неумољива  пресуда  због  грехова  из  незнања... шта  да  се  каже  о  онима  што  греше  свесно  или  о  онима  који сличне  људе  остављају  на  миру?” (Свети  Василије  Велики, Трагом јеванђелског подвига, Ман. Хиландар, 1987.  стр.10-11).

Погледајмо шта о испуњавању Заповести пише у Јеванђељу:

„И гле, неко приступи и рече му: Учитељу благи, које добро да учиним да имам живот вјечни? А он му рече: Што ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога. А ако хоћеш ући у живот држи заповјести.” (Мт.19, 16-17).

Дакле, испуњавање заповести јесте циљи услов за улазак у Царство небеско. Потврду за ово налазимо и код Светог Владике Николаја:

„Који су,  дaкле, услови за улазак у Царство, или у живот вечни? Држати заповести. Које заповести? Све; прво оне које забрањују зло чинити, па онда оне које наређују добро чинити, према речи пророчкој: уклони се од зла и сотоври добро (Пс.33, 14). Прво треба дакле, уклонити себе од зла и зло од себе, па тек онда оспособити се за творење добра. Зато Господ и истиче прво негативне заповести па онда позитивне, а не по реду, како су преко Мојсија објављене. Не убити, не прељубити, не украсти, не сведочити лажно -то су негативне заповести, које значе уклањање од зла... Док се прве не испуне друге се не могу испунити.” (Владика Николај  Омилије, Линц-Аустрија, 2001, стр.175-176).

Архимандрит Рафаил (Карелин) у есеју „О заповестима” пише: „Сама вера је исцељење душе, њено обнављање и враћање првобитнoj  лепоти богосличности. Господ је створио душу човека као дивну песму у Своју славу -у славу Бога и Творца. Грех је нарушио њену хармонију. У испуњавању јеванђељских заповести душа поново стиче своју целовитост, њене способности, осећања и силе обједињене благодаћу поново почињу да звуче као небеска песма. Због тога само у живљењу по заповестима душа стиче потпуни спокој, само кроз њихово испуњење отклањају се унутарње противречности. Нарушавање заповести, живљење по стихијама света и њиховим схватањима јесу мучни дисонанси људске душе. Спокој који је открило Јеванђеље јесте хармонија душевних сила и хармонија саме душе с Богом.” (Архимандрит Рафаил (Карелин),  Умеће умирања или уметност живљења , Образ светачки , Београд,  2004, стр.88-89).

 

7. „То је погрешна вера прошлих векова, која је бацила хришћанство на маргине цивилизације и историје, и због које је хришћанство изгубило важну улогу у друштву”

„Ово није она мудрост што силази одозго него земаљска, чулна, демонска.” (Јак.3, 15).

„Уста твоја умножише злобу, и језик твој плете лукавство.”(Пс.49, 19).

Свети Владика Николај пише да има људи који потцењују све што је старо, а прецењују све што је нoвo, међутим:

„Врло  је  опасно  искључивати  било  старо, било  ново... Господ наш  Исус  Христос  често  је  речима похвале  говорио и спомињао  имена  старозаветних  отаца... као  и осталих  пророка. Он  није  омаловажавао  закон  да преко  Мојсија. Он је одлазио да се  моли Богу  у  величанствeном  Соломоновом  храму, мада је  прорекао  његово  разорење. Он је  поштовао  и  хвалио  старе обичаје  и  законе, а  сам  је дoнео  нове дотад  непознате  и  нечувене. Све  ризнице од  почетка  до  краја  Његове  су. Његов је Стари и Нови  Завет. Његове  су  све  ризнице  света, видљиве  и  невидљиве. Његове су све моралне  и духовне  вредности  у свим покољењима од  првог до  последњег. Он  је  власник свих добара  света. Историја света  је Његова  изложба старих  и  нових  чуда. Он  је сишао  са неба  да  спасе  и  живе  и  мртве, јер  и једни  и  други  су  Његови... Показао  је  савршен  пример целом  човечанству, како  се  старе и  нове вредности  могу  у животу  остварити  у  идеалном јединству и хармонији...

Ако  се  сада  вратимо Хришћанској  цркви  као Божјој породици и  као духовном  телу Христовом... запажамо да  део  кривице  за садашње  стање  сноси  и  наша  источна  и  ваше  западне,  англиканске и епископске  цркве. Неки  од  вас  мисле, да  смо  ми источњаци  неразумни домаћини, који  износе  из  своје  ризнице  само  старе  ствари, без ичег новог...

Истина  је да  смо ми  обазриви према  свакоме  мењању и прилагођавању,  „духу времена”. Истина је да се ми врло често држимо једног вечног Духа Светог, који надахњује и управља нашом црквом од апостолског времена до сада... Ми поздрављамо ново духовно искуство, али га сравњујемо и оцењујемо према старом пророчком, апостолском, светитељском и мученичком искуству. Свакако, једна генерација може да се разликује од друге у спољашњим променама, у различитим временима и просторима, али Дух истине мора бити исти заувек.

На пример, постоје људи који сањају снове, имају визије... или добијају сигнале и позиве из невидљивог света. Сва ова натпиродна искуства могу бити истинита или лажна. Могу бити или од Бога или демонска  кушања. Упоређујући ова искуства са старим сличним јављањима која се описују у Светом писму... свештеници су препознавали истинита од лажних. Нова ризница се упоређује са старом ризницом...

Као што знате, ми у источној цркви дубоко верујемо у Божја чуда. Ми имамо дoвoљнo и разлога и доказа за то. Нове доказе Божје милости и снаге ми непрекидно додајемо старим искуствима Цркве кроз последњих деветнаест столећа, па и пре тога... Ми увек желимо да будемо у вези са нашим црквеним оцима, без обзира како су и где они живели. Ми се плашимо одвајања од њих, јер они и ми сачињавамо једно исто велико Тело Господа нашег Исуса Христа. Они су ми, а ми смо они. Старо и ново, спојено заједно и учвршћено Светим Духом, чини кроз сву вечност Цркву Божју неисцрпном ризницом непропадљивог блага.” (Владика Николај, Знамените беседе, Глас Цркве, Ваљево, 2003, стр.145-147).

На другом месту Св.Владика Николај беседи да Црква увек стоји изнад овоземаљског света, јер зна ко је Господ, док остали свет не зна:

„Када званичне цркве не би имале никакву другу заслугу осим те што су сачувале Христа као благо читавог света, довољно је да им будемо благодарни. Цркве могу нестати, али ЦРКВА никада неће,  jер нису цркве дело Христово, већ ЦРКВА. Штавише, ако цркве нестану као институције суштина Цркве не може ишчезнути.” (Владика Николај, О Европи, Глас Цркве, Ваљево, 2003, стр.125).

Погрешно је веру прошлих времена називати „погрешном”. И какву би другу улогу у друштву требало да има хришћанство, осим ако се не мисли  на „ПРАВЕ ПРОМЕНЕ”, односно да „морамо да се на неки начин поправимо, реформишемо...  Ово је врло битно данас када имамо у виду тенденцију наше културе ка стварању глобалне заједнице...”(Зизјулас).

Изгледа да аподигма у наслову овог одељка отвара „нешто од проблема и трагања модерног човека, али увек дајући виђење  будућности света у есхатону...”(Јоанис Д. Зизиулас, Искон,  бр.6, 10/9/2003, стр.З-5,  http://www. iskon. со.уu/6/zizjulas_с.html).

О тековинама незнабожачке цивилизације већ је било доста речи на претходним страницама овог рада. А што се тиче улоге хришћанства у друштву, по речима Св. Теофана Затворника, суштина је у одрицању oд света истински верујућих ради задобијања благодати Божје:

„И кроз сва времена и у свим местима ово није давао друштвени живот, ма колико он био на високом степену... није могао дати задовољења срцу, зажелевшем највише - неземно... А ово зашто? Зато што такви не примају духа света овога, већ Духа, Који је од Бога (1. Кор. 2, 12). Дух је од Бога и вуче ка Богу.” (Св. Теофан Затворник, Писма вечног спасења, Линц-Аустрија, стр.113).

Свети Теофан Затворник на другом месту објашњава зашто је потребно да Православни верници избегавају понашање по обичајима и нормама незнабожачког друштва:

„У последњем случају онај ко буде захваћен вртлогом  обичаја и друшвених норми неизбежно постаје њихов роб, и без обзира на сву тежину ропства, остаје у том положају без поговора. Ко живи по законима овога света, роб је његовим обичајима и духу. Али и онај ко чист долази у додир са светом неминовно бива прожет  његовим духом и убрзо се изједначава са осталима, јер су обичаји и норме овога света стихије које у нама образују греховни, страсни, богоборни дух, будући да ни сами не представљају ништа друго до опште прихваћене страсти.” (Св.Теофан Затворник, Пут ка спасењу, Светигора, Цетиње, 1996, стр.198).

Истинске вернике, стога, не занимају учења неке „нове Црквене догматике”. Јер, нама су Свети Апостоли и Свети Оци оставили у наслеђе исправно учење о бесмртности душе, Васкрсењу, Страшном Суду, Смаку света, рају, паклу... и други есхатон „не знамо”.

Наставиће се...

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 09 новембар 2015 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 36 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

Не понеси се мудрошћу. Ни туђом, јер није твоја. Ни својом, јер чим си се понео, значи да је немаш много. Ниједна лампа не гори док се не долива. Све се лампе могу напунити, а лампа мудрости никада.

+ + +

„Знање је светлост“, говоре охоли зналци, без радости и милости. Но, гле, Сахара има највише светлости, но зато је она увек усијан кадавер.

+ + +

Што веће богатство изван Бога, то већа бедноћа. Што веће знање изван Бога, то већа празнина.
Бог једини чини богатим и мудрим. Свет без Бога ствара просјаке и глупаке.

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.