header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАЗНИЦИ arrow Протојереј Андреј Ткачов: Три Светитеља (Св. Три Јерарха): организатор, молитвеник и проповедник
Протојереј Андреј Ткачов: Три Светитеља (Св. Три Јерарха): организатор, молитвеник и проповедник Штампај Е-пошта
среда, 12 фебруар 2014

 Василије, Григорије и Јован се толико често помињу заједно да је већ тешко размишљати о њима понаособ. Уједно, они су као Петар и Павле, у многим аспектима очигледно супротни. Откривање ових супротности не нарушава, већ насупрот томе, истиче јединство које им је подарено у Духу Светом и које је тако органски ушло у свест Цркве.

Главно место у овом малом сабору светитеља ипак се може дати Василију. Све што имају Григорије и Јован, има и он. Они су борци против јереси – и он је; они су истакнути проповедници Логоса – и он је. Храбар дух, љубав према пустињи, скромна свакодневица, дубоко поимање догми – све ово и много тога другог заједничко је за тројицу отаца. Сва тројица потичу из светих породица. Њихове мајке, очеви и браћа, чине читава сазвежђа личности задивљујућих у својој светости. Међутим, Василије се одликује и највишим степеном самодисциплине. Василије је организатор, што се не може рећи за Григорија и Јована или се може рећи врло тешко. Куд год да је долазио Василије је остављао иза себе строгу хијерархију и поредак. Сам је, без сумње, био хармизматска личност, али се у црквеној пракси ни из далека није ослањао само на снагу личног утицаја и духовне дарове. Василије је свуда доносио дисциплину и устав, закон и организацију – једном речју, ред. А ствари у Цркви су тада биле попут ноћне битке у којој је свако погађао своје и туђе, ништа не видећи и не схватајући.

Ум и знања Васлија давали су му могућност да постане научник, воља и строгост су могли да га учине правим монахом, попут Антонија. Међутим, он је жртвовао све таленте ради борбе за Цркву. Дубоко је сакрио душевну благост како би постао несакрушив и само је тајно, попут друга – Григорија, могао да тугује за мирним животом, за пустињом и осамљивањем. Мало ко схвата шта значи кад човек, волећи Писмо и тиховање, жртвује себе и препусти се попришту борбе за Цркву и њене догме, немајући мира, ризикујући живот, изгарајући свакодневно.

Јован је био потпуно другачији, а још се више од њих двојице разликује Григорије. Јован је љубимац народа и вођа, али он је ван система. Епископи га не воле, и то не само јеретички епископи. Двор је ван себе од његових поука и разобличавања. Иза себе Златоуст оставља име, реч и сећање, али не организацију, не оставља борбено устројство. Његови пријатељи и најближе окружење после Јовановог прогонства доспевају у немилост и постају жртве. И то није прекор, већ истицање разлика, јер се у Христу сваки војник бори онако како зна.

А Григорије је созерцатељ. Наравно, он живи међу људима и поучава паству пошто носи највише звање. Али, звање му тешко пада, тешко му пада оно што тако жудно траже људи недостојни звања. Епископски омофор постаје узрок због којег се Григорије наљутио на Василија. Василије све, не искључујући пријатељство, потчињава интересима Цркве и у суштини приморава друга да постане архипастир у моменту тешком за Цркву. Као проповедник мање поучава и говори, а више пева. Управо на слатки глас његових поука, које Црква назива „пастирском свиралом“, људи заражени заблудама, долазе у ограду Цркве и примају Православље.

Василије нема слободног времена. Григорије за време одмора пише стихове. Јован тумачи Павлове посланице и апостол народа му се лично јавља како би објаснио сложена места у својим посланицама. Тешко је наћи тројицу људи која су психолошки мање слична.

+++

Конфликт који је објединио спомен на тројицу светитеља је чак врло схватљив. Људи су у стању да све, и најсветије, претворе у предмет препирки и свађа. Коринћани су се свађали говорећи: „Ја сам Павлов, ја сам Аполосов“ (в.: 1 Кор. 3, 4). Ондашњи хришћани су заподели спор ко је од тројице највећи и најславнији. Сва тешкоћа се састоји у томе што се приликом гледања на сваког понаособ, свакоме без сумње може доделити првенство. Размотривши Василијев живот (а свако од нас је дужан да то учини), проникни у њега и ускликнућеш: „Велик је Василије! Ко му је сличан међу светима?!“ Али одмах затим почни да анализираш Јованов лик и ускоро ћеш запањено рећи: „Нема таквог као што је Јован!“ А ако пажљиво будеш читао Григоријеве речи и у тишини размотриш смерне црте овог човека који је поседовао небески ум, заборавићеш на све оне које си хвалио пре тога говорећи: „Моли Бога за мене, дивни Григорије!“ Нема већег међу њима. Нема га управо зато што су различити. У лепоти и прецизности речи нема једнаког другом Богослову. А у ревности за славу Божију поред Златоуста може стати можда једино Илија Тесвићанин. А Василије није само борац, и аскета, и мудрац, већ и руковођа монаха. Он је још и војсковођа који уме да окупи многе раштркане борце и да их претвори у војску. Сва тројица су велика и велика су на различите начине.

+++

Црква у сва времена треба да има и организаторе, и ватрене говорнике, и тихе созерцатеље. Тешко Цркви и народу Божијем ако неког од ове тројице нема у некој од епоха. Троструко ће бити теже Цркви ако никог нема! Тада иза уобичајене и лепе спољашњости јачају и множе се љуте болести и нема ко да их исцели.

Сваки човек, којег је Бог поставио у свето звање, треба да се окуша у томе који од ова три талента највише одговара његовом душевном склопу и искуству. Није могуће да се ништа од поменутог макар на неки начин не односи на сваког од пастира. Међутим, и спој сва три дара у једном човеку је потпуно немогућ!

Проповедник, организатор, осамљени молитвеник.

Укротитељ људског мора, син битке и син молитвене тишине.

Нешто једно од та три.

+++

Ако човек командује другима, одлучује и управља, нека се угледа на лик Василија Великог. Он не треба само да управља претварајући свих пет прстију десне руке у кажипрст, већ треба да стиче различита знања, као што је то чинио Василије. Треба да воли пост и књиге, у осамљености треба да црпи снаге за борбу за Истину у великом мноштву људи.

Ако човек проповеда у време и у невреме, као што је апостол Павле и заповедио, нека избегава празнословне трпезе и улагивање богатима, попут Златоуста. Нека читању и проповедима придода ватрено служење литургије и обилну милостињу, по угледу на великог оца и нека све жртвује како би његова уста постала уста Логоса.

Ако човек воли осамљеност, ако волу дуге молитве и нерадо одваја ум од неба ради земаљских послова, нека погледа Григорија. Он је, ма колико да је патио, остављао пустињу и долазио је на катедру ако је Црква то захтевала. Занемаривао је своје зарад заједничког и ишао је да труби у сребрне трубе проповеди како би пали дебели зидови Јерихона.

Нешто једно, нека је и у најскромнијој мери, треба да има сваки човек који носи ланени ефод. Можда се у обнављању сећања на ову истину и састоји главни смисао заједничког поштовања које Црква указује Василију, Григорију и Јовану.

http://www.pravoslavie.ru/srpska/59415.htm

Последњи пут ажурирано ( среда, 12 фебруар 2014 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 37 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

СУНЦЕ ПРАВДЕ

Што год Христос као Сунце правде стоји више, то су наше људске сенке мање и краће; а што год је Христос ниже на видокругу нашем, то су сенке људске јаче и дуже. Када Христос потпуно ишчезне са нашег видокруга, онда се сенке људске издужују и међу собом преплићу и бију као авети. 

Такво аветињско време доживљавао је хришћански свет доста пута.

Доживели смо га и ми у наше доба, и не једном. Ми нисмо ценили светлост и светлост се удаљила од нас; волели смо своје густе и дугачке сенке, па својим сенкама прекрили сву земљу.. И Бог је ишчезао са хоризонта европског.

Јер, Бог се људима не намеће. Сваку твар у васиони Он држи чврсто под Својом влашћу, у својој крепкој руци; само се човеку не намеће, само је човеку оставио на вољу да бира: или са светлошћу или са тамом; или у рај са Анђелима, или у рит са жабама; или бити син Бога Свевишњега, или се признати за сина кала лончарскога и ћумура ковачкога.

 

 + + +

ТРИ ПРЕДМЕТА

О три предмета не жури да говориш:

О Богу - док не утврдиш веру у њега,

о туђем греху - док се не сетиш свога, и

о сутрашњем дану - док не сване.


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.