header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Александар Георгијевскиј: О положају Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије
Александар Георгијевскиј: О положају Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије Штампај Е-пошта
понедељак, 24 фебруар 2014
         Као што је то већ било у 16. – 17.веку у критичним тренуцима историје сами верници су били ти који су на земљи украјинској представљали  одлучујућу снагу за очување црквеног јединства и заштиту канонског Православља

+++

У Украјини   дивљање које називају „револуција“ не престаје. Под паролама „евромајдана“ ујединили су се они  који су „за Европу“ и отворени нацисти. Покретани споља иду на раскидање свих веза са Русијом и сверуском  прошлошћу земаља које су у сaставу савремене Украjине. Вође и идеолози Мајдана – то су или унијати, или раскољници из редова аутокефала  и филаретовског „кијевског патријархата“ које не признаје ни једна помесна Црква на свету. Међу „евроинтегационистима“  су и они што се боре за „европске вредности“ не само у теорији, већ и у пракси, у личном животу. То су хомосексуалци за које би претварање Украјине у „Евросодому“ значило личну победу над хришћанским моралом. Они мрзе Руску Православну Цркву…

Са сцене Мајдана, из освојених државних зграда  и са окупираних тргова римокатолички ксендзи и унијатски свештеници, лажни свештеници из украјинских раскола и секташи  надахњују на безакоње своје истомишљенике. Националистички дух украјинске побуне најпотпуније се исказује кроз идеологију гркокатоличанства и псеудоправославног раскола. Како би сменили закониту власт, вођа унијата Шевчук и лажни  анатемисани патријарх  „Филарет“ Денисенко развијају међународну активност  успостављањем директних контакта са Вашингтоном.  

Без обзира на две деценије најснажније пропаганде  раскола, најмоћнију религиозну снагу у Украјини представља канонска Украјинска православна црква Московског патријархата (УПЦ МП).  Међутим, са дубоким жаљењем  мора да се констатује да због читавог низа околности позиција УПЦ МП у ове судбоносне дане може да се одреди са  само две речи: растуреност и колебљивост.

Половична политика предстојатеља УПЦ МП митрополита Владимира (Сабодана), која није лишена симпатија према елементима који желе одвајање од Руске православне цркве,  довела је до тога да по питањима, која су најважнија за судбину Украјине и која имају одлучујући утицај  на формирање свести пастве, највише свештенство УПЦ МП или ћути, или се ограничава општим фразама и врло пажљиво,  држећи страну русофобским снагама, као што је то било, на пример, у случају „помора глађу“, формирања комисије за рехабилитацију Мазепе и др. У УПЦ МП је формирана   генерација епископата која је потпуно равнодушна према проблему вековног јединства Руског православља, бледа и безизражајна, отргнута од традиције светих отаца. Истовремено низ познатих јерарха, као што су митрополит Агафангел Одески, митрополит Онуфриј Черновицки, митрополит Сергеј Тернопољски, архиепископ Феодор Каменец-Подољски, архиепископ Ионафан Туљчински,  у извесном смислу и митрополит Иларион Доњецки, многи свештенослужитељи  и основна маса мирјана веровали су и верују и даље у јединство Руског православља, себе сматрају за део Руског света, брижљиво чувају руску духовну традицију. И митрополит Владимир је морао да рачуна и на то.

Када се на црквеном хоризонту појавио Александар Драбинко, љубимац митрополита Владимира, све чешће су почели да се у звање епископа УПЦ МП рукополажу миљеници Драбинка. А њега, познатог  по  неморалу и отвореној тежњи ка аутокефалности,  одликује мржња не само према руској духовној традицији, већ и према свакој светињи уопште (тако је недавно исмејао Дарове мудраца богомладенцу Христу).

После скандала који је кривично дело, а који је поведен против А. Драбинка, уз дуготрајну болест митрополита Владимира, који живи захваљујући апаратима на које је прикључен, без свести,  у УПЦ МП је све приметнија улога  почела да се даје до скора неприметној фигури – Антонију (Поканичу),  митрополиту Бориспољском. Људи који су добро упознати са црквеним стварима тог човека карактеришу као крајње властољубивог, спремног да преступи преко много чега како би себе натурио као наследника митрополита Владимира. У кратком року он је успео да напредује у каријери тако, да се од тога заврти у глави – од клерка    Кијевске митрополије, викарног епископа и ректора Кијевске духовне академије до руководиоца најразличитијих општецрквених  комитета и комисија, председника Одељења спољних веза  УПЦ МП, и затим – управника послова УПЦ МП и сталног члана њеног Синода. Успео је и да добије половину Кијевске области као самосталну епархију.

„Полишинелову тајну“  представља чињеница да је митрополит Антониј   рачунао на потпуну покорност Цркве властима  а власт је, са своје стране, вршила стални притисак померајући Антонија навише, према дужности Кијевског митрополита.   Митрополит Антониј је лично,   колико је год могао, спроводио линију пузеће украјинизације Цркве и богословља, померајући се све даље од Московског патријархата, али је то чинио врло вешто. Међу онима који су гурали Антонија  ка врху је био и Сергеј Левочкин, бивши руководилац администрације председника Украјине. Каква је позиција по црквеним питањима Андреја Кљујева, новог руководиоца председничке администрације, као и председника Украјине Виктора Јануковича,  ништа поуздано се не може рећи. Уколико  линија ка директном „гурању“ митрополита Антонија (Поканича) опстане то ће значити да се власти више допадају „умерено“ антируски и национално опредељени људи.

Скоро сви украјински медији су констатовали епизоду у вези са проповеди коју је држао познати кијевски мисионар протојереј Андреј Ткачев, у којој је он разоткрио Мајдан и изјавио да је његова суштина ђаволска. Отац Андреј је позван код управника УПЦ митрополита Антонија „на ноге“, што је оперативно саопштено на званичном сајту УПЦ МП. Отац Андреј  није кажњен само укором,   већ је од њега захтевано још и писано покајање за своје речи са чиме се он, сломљен , сложио. У том узнемирујућем и увредљивом догађају постоје детаљи који добро карактеришу спољно стање црквеног живота и уопште живота у вези са црквом.

 Уколико власт и после смене руководиоца председничке администрације као наследника митрополита Владимира види митрополита Антонија, који је са влашћу усагласио тако политички важан демарш, као што је јавна осуда протојереја Андреја Ткачева који је иступио против људи на Мајдану, онда то значи да је В.Јанукович  спреман да идеолошки капитулира пред „евромајданом“ заједно са  неонацистима, и сам да постане заштитник Мајдана, само како би очувао своју власт. Међутим, мени се чини да је вероватније да је митрополит Андреј, осетљив на политичке ветрове, одлучио да  је тас на ваги револуције претегао  ка онима који иступају под Бандериним заставама, а то значи да је потребно да се и он јавно савије пред „евромајданом“ тако што ће се у медијима  правдати тиме да Црква гуши  сваки заметак антифашистичког отпора.

Убеђеност митрополита Антонија да је нерањив и непотопљив открива сама чињеница да је изазвао архијереја Бориспоља да се „правда“ и „строго прекори“ клирик  Кијевске епархије која је, да подвучемо, подвласна непосредно вођи и предстојнику читаве УПЦ МП – митрополиту Владимиру. То је директно гажење црквених канона и, у принципу, отац Андреј Ткачев би могао да игнорише тај изазов. Комплетна ситуација говори да је садашњи предстојатељ УПЦ МП  очигледно врло лоше и да Бориспољски митрополит не само да се не боји санкција због кршења субординације већ је сигуран и у своју будућност. Зато се он мирно одлучио на корак који су многи јаки архијереји окарактерисали као узурпирање црквене власти и груб покушај да се Црква „савије“ пред револуционарима са Мајдана.

За узурпирање митрополита Антонија по кулуарима се окривљује данас већина епископата УПЦ МП  не само због епизоде о којој смо говорили, већ и уопште због понашања у периоду последње фазе болести митрополита Владимира. Предстојатељ УПЦ МП се већ месецима не појављује ни на једној служби, нигде не иступа и никога не прима. Међутим, уз потпис митрополита Антонија епархије добијају циркуларна писма, између осталог и политички важна, која се шаљу, као, уз благослов митрополита Владимира, мада је он већ дуже време у несвесном стању. Митрополит Антониј  активно иступа на политичким догађајима, округлим столовима са председником и опозицијом, оглашава „позицију Цркве“ иако га за то нису овластили ни Кијевски митрополит, ни Синод УПЦ МП. По нашим подацима он није повезан ни са члановима Синода како би се посаветовао у вези са овим или оним црквеним питањем, чак ни телефоном. Да приметимо да према Статуту УПЦ МП  у друштвено-политичким пословима Цркву представља не Управа за вођење послова, већ Одељење за спољне везе цркве. Извикано „обраћање украјинских цркава“ ради подршке придруживању „Евросодоми“ потписао је митрополит Владимир који је већ слабо шта разумео, уз помоћ митрополита  Антонија, који је затим покушао да писаном анкетом са јасним захтевом да анкета буде потписана  од стране анкетираних, захтевао да се украјински архијереји натерају да се сложе са новом „европском“ линијом тобожњег митрополита Владимира.

Пословна неспособност митрополита Кијевског и све Украјине Владимира, која траје већ дуго, корисна је како одређеним снагама унутар УПЦ МП, тако и оним украјинским политичарима који би желели да искористе ситуацију  дестабилизације  Украјине. Традиционално поштовање фигуре предстојника, као и страх да се искаже иницијатива и да се дође под ватру антицрквених медија, каквих је у украјинском медијском простору већина, омета поштоваоце црквеног јединства у украјинском  Синоду да се окупе на заседање и да прихвате очигледно, а конкретно: да ће парализа црквене власти канонске цркве Украјине трајати све док њен поглавар буде лежао без свести, прикључен на медицинске апарате. Ако се узму у обзир могућности савремене медицине - то може да траје дуго.

У таквој ситуацији посебан значај стиче активност организација православних мирјана које су у стању да се супротставе покушајима за преокретање позиције цркве. Међу такве покушаје спада акција архимандрита Кирила Говоруна и кијевског свештеника  Андреја Дудченка који су са    још неколико „наранџастих попова“ говорили похвално о Мајдану, револуцији, евроинтеграцији, и објављивали „заповеди мирног отпора“, а одмах иза патријарха и светих отаца стављали народ Божји као стадо преварених профана. Велику наду улива то што   православна братства канонске  Цркве сакупљају потписе испод добро аргументованног  и писаног са болом у души за судбину Православља у Украјини  писма    Најсветијем Патријарху Московском и све Русије са молбом да се архимандриту Кирилу Говоруну одузме чин главног  идеолога  помињаног револуционарног устанка и аутокефалног покрета унутар УПЦ МП… Као што је то већ било у 16. – 17.веку у критичним тренуцима историје сами верници су били ти који су на земљи украјинској представљали  одлучујућу снагу за очување црквеног јединства и заштиту канонског Православља.

_______________ 

Фото http://m.newsru.com/religy/24jun2013/upckp_upcmp.html

http://srb.fondsk.ru/news/2014/02/23/o-polozhaiu-ukraiinske-pravoslavne-crkve-moskovskog-patriiarhata.html

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 24 фебруар 2014 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 35 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.