header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Исповедничко писмо брата Ђорђа из Сремских Карловаца патријарху Иринеју Штампај Е-пошта
субота, 19 април 2014

Ваша Светости,

Из љубави према Вама и клиру Цркве Христове написах ово писмо као свој Вјерују са добронамерним циљем који је на првом месту спасење и задобијање Духа Светог, што је за многе у Цркви велика тајна.

Писмо је у афирмативном духу као подршка свима на корачање стазом са које су многи залутали падајући у замке злих сила.

Дакле циљ је разобличавање верских заблуда и многих превара на које нас подстичу пали духови. Сама жеља и наш пристанак да срачунато одлазимо на „веће безбожничко“ (Пс. 1,1)  је производ неискуства и непрепознавања духа који нас на њу подстиче.

Уз Божију помоћ покушаћу да пишем о свим замкама нечастивих сила које убрзано раде, а циљ им је погубљење многих у Цркви Христовој.

Молим Вас да с пажњом прочитате све редове јер сматрам да их нисам сам писао, јер Дух дише тамо где хоће. Све је поткрепљено јеванђељским, апостолским и отачким аргументима, јер и зли дух дише тамо где може.

Прво да се дотакнемо апостолског прејемства и тајни код римокатолика, за које неки теолози тврде да им признајемо благодатност.

Мислим да је у питању велика грешка или непознавање Православне вере. Свети Василије Велики чији ауторитет морамо ставити изнад свих данашњих теолога, сасвим другачије говори. Он истиче: „ као први узрок због кога не треба признавати црквене службе јеретика, што се код њих пресекло законито јерархијско прејемство, те дакле код њих нема законитог свештенства“. (Милаш-Црквено право-305.стр.)

Тамо где нема законитог свештенства нема ни законитих благодатних тајни.

Сви знамо да када римокатолик световњак улази у Православље, над њим се врши молитвени призив силаска Светог Духа кроз Свету Тајну миропомазања, а сведок је кум.

Да су њихове тајне благодатне како неки тврде, све ово се не би поново чинило. При уласку у Православље икономијом му се признаје празна (неблагодатна) форма крштења водом коју наш свештеник не врши да се дотични не би саблазнио „дуплим“ крштењем. Црква никад није признавала јеретичке „тајне“ већ каноничност форме крштења водом јер је у име Оца, Сина и Светога Духа. Али та форма остаје ван благодати Духа Светог до одрицања од јереси и уласка у Једну Свету Саборну Апостолску Православну Цркву.

„Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије“ (Јов. 3,5).

Сама вода без силаска Духа Светог не спашава и не уводи у Царство Божије. Све ово потврђује Св. Василије Велики:

„Црква је јединствена, једна, ко год и на који начин одступи од Цркве у јерес, раскол у самовољно збориште, он губи причасност благодати Божије. Нема хришћанства нити Христанема благодати нити истине, нема живота, нема спасења и све то јесте у јединој Цркви“.

Када римокатолик клирик улази у Православље, над њим се врши све што и над световњаком и након силаска Духа Светог му се икономијом признаје каноничност рукополагања и чин.

То је икономија по Богу јер се врши над новим чланом Цркве.       

Док се све то не деси, они су ван благодати, некрштени, ван апостолског прејемства и свештенства, ословљавати их са "ваша светости" и другим црквеним титулама на које их наводно поставља Дух Свети, представља хулу на Духа Светог и Истину. Уважавати њихову псевдо цркву као сестринску, такође јер они нити су црква нити хришћани док се не обуку у Христа силаском Духа Светога молитвама законитог свештенства Цркве Православне.

Благодат Светог Духа може да се добије само у једној Цркви Христовој, а ван ње благодатног живота и самим тим- никаквих тајни не може бити. (Свети Кипријан)

Из учења Светог Василија и Светог Кипријана се јасно види да су сви ван Цркве - ван благодати, ван тајни, ван спасења јер нису хришћани и немају Христа како неки Епископи тврде - да је наш Господ и њихов.

Немамо заједничког Господа, јер су за главу те назови цркве поставили човека, сами говоре - ако бирамо између папе и Христа, бирамо папу.

У овом светлу ћемо се осврнути на прославу Миланског едикта. Сви су били позвани сем Македонаца, јер су се 1965. године одвојили од СПЦ-е узурпиравши пучем њено канонско тле. Расколивши се од СПЦ-е, расколили су се и од Васељенске небо-земне Цркве Христове. Све ово се десило 1054. године и римокатолицима који су још и јеретици, али бивају позвани. Ови дупли аршини се дешавају, јер Оци не размишљају Васељенским умом, већ националним или географским. Примењују се неке нове икономије којима се руши догматски темељ Цркве, сви Епископи и свештенство који су се са овим сложили падају у богоодступништво губећи мир Божији, унутрашњу радост, који су Царство Небеско у нама, а задобијају страхове, немире, депресије и стрес што осликава њихову палост. Ђаво сваку „врлину“ (љубав, хуманизам, пацифизам, добросуседске односе) може да одглуми, али унутрашњи мир- никада. А тај мир поседују само они који мисле, говоре и делају по речи Божијој.

„Блажени који слушају реч Божију и творе је“ (Лука 11,28).

То је пут спасења, умножавања талaната, задобијања уља у светиљкама, задобијања Духа Светог и свих дарова које Он раздељује по својој власти.

Међутим, ови други који не слушају реч Божију задобијају у себи царство мрака што сведочи њихово надмено понашање, ружне речи, разједињавање тела Цркве-цепање Ризе Христове. Адам је због непослушности изагнан из раја, док су данашњи богоодступници изагнали рај из себе што сведочи њихова гневљивост и нељубав према онима који не размишљају духом овог света.

Све је веома јасно ако је духовно око здраво и ако смо заволели реч Божију више него бисере, драго камење и донације.

Самољубље искључује богољубље али истина остаје, ван Цркве су пали анђели и пали људи које не можемо звати хришћанима јер само они који се у Христа крстише у Христа се и обукоше, примајући хришћански печат дара Духа Светог а самим тим и тек тада заједницу са Богом и Светима.

„ Ко поверује и крсти се спашће се, ко не поверује биће осуђен“ (Мар. 16,16).

Спасење долази крштењем од законитог свештенства Цркве Православне, док је све ван Цркве привид у коме Дух Свети не учествује јер „ имају обличје побожности али су се силе (благодати) њене одрекли“ (2 Тим. 3,5).

Пали светлоносац је срушио прародитеље, кушао самог Господа, 1054. г срушио Епископа римског, а преко њега обезблагодатио римску помесну Цркву, сада преко ње то исто покушава са осталим помесним Црквама.

„Када поново дођем да ли ћу наћи веру“?

Ово су пророчке речи Господа Исуса Христа изговорене као питање и одговор упућене свима као опомена да ће се чистота вере кварити.

Оци су нам оставили многа пророчанства да ће ђав Цркву рушити изнутра, изокрећући реч Божију погрешно је тумачећи.

„Пазите на себе и сво стадо у кoме вас Дух Свети постави владикама, да пасете Цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом, и између вас самих постаће људи који ће говорити изврнуту науку да одвраћају ученике за собом“. (Дела 20,30)

„Јер такви не служе Господу нашем Исусу Христу него своме трбуху и благим речима и благословима прелешћују срца безазлених.“ (Рим 16,18).

Свети Нил мироточиви је дао, посмртно, пророчанство о Епископима и свештенству који неће разликовати леви пут од десног у време пада морала. Свети Јустин потврђује да је то наше време:

„Жалосно је што наши богослови и они у богословијама и на факултету, не знају светоотачки пут…“

Свети Јован Кронштатски, Свети Игњатије Брјанчанинов такође говоре о обљутавелој соли и паду клира.

Поново ћемо се вратити на ново измишљену икономију јер она је полазна тачка за све падове; узмимо да их „приближимо и подгрејемо“ како то многи говоре, и они се одрекну својих јереси али шта је са њиховим „светитељима“, јер и они имају своје небо, своје предање које је темељ на коме стоје, прсти су даље пружени у банкарство и политичке системе. Такве их припојимо и шта даље, хоћемо ли поред Светог Саве славити и Степинца, Терезу, Франциска  и све који су умрли некрштени Једним крштењем за опрештење грехова. Да ли то значи да ће мученици пострадали од „добровољног“ покрштавања стајати раме уз раме на Небеској Литургији са својим егзекуторима?

Једини исправан начин је одрицање од комплетног наслеђа, што они никада неће учинити, јер су световна организација-фирма-царство земаљско. Појединци су улазили и улазе у Православље, али фирма никада.

Масовна хипноза делује над свима који заволеше неправду и зато Бог пушта силу преваре како би веровали лажи, и многи ће поћи за њима одступајући од исправног веровања и исповедања слушајући лажне духове и науке ђаволске.

Тек по уласку у Православље, одрицањем од јереси - постају једно са истинитим светитељима у Духу Светом, у јединству вере, Христовом уму, исто мислећи, говорећи и делајући.

„ …Да једно мислите, једну љубав имате, једнодушни и једномислени“ (Фил.2,2).

Унутар црквено јединство је заједница у сили. Док ново предање проповеда лажно ванцрквено јединство. Зато Свети Јустин СПЦ назива „мртвацем на самртничком одру…“

Духовно здање јединства вере и саборног ума се руши јер унутар цркве имамо нову струју која одржава то недозвољено јединство ван силе које Свети Јустин назива легеоном.

„Ово су они што се одвајају од јединства вере и јесу телесни који духа немају“ (Јуда 19).

Зли дух је узео многе појмове из Јеванђеља како би прикрио своје присуство у зидању новозаветне Вавилонске куле.

Љубав је замка у коју су многи упали. Постоји љубав лицемерна и нелицемерна, разлика се уочава духовним погледом.

Љубав лицемерна је философска, у речи и препричавању, користи се за самоугађање и човекоугађање, ван силе благодати јер се делима супроставља закону Божијему, зове се и телесном. Носиоци ове изопачене љубави губе мир Божији јер их духовна смрт одваја од Бога, мада су можда убеђени да Богу службу чине.

Ван Пута, Истине и Живота очај запоседа душу, бенседини и антидепресиви су немоћни и самоубиство је често бежање из тог палог стања које се тадпреноси у вечну палост

Закључак би био да та острашћена, телесна, лицемерна љубав разара своје носиоце уводећи их у овом животу у предокус душевних страдања која се наставе још жешће у вечности. Благо онима који се покају јер на њих силази све оно што је Адам изгубио непослушношћу.

Ово писмо, Ваша Светости, има за  циљ да сви који читајући ове редове препознају своју унутрашњост као грађевину коју љуљају ветрови уколико је зидана на песку.

„ Јер телесно мудровање непријатељство је Богу јер се не покорава закону Божијему нити може“. (Рим. 8,7)

„ Јер се открива гнев Божији…који држе истину у неправди“. (Рим. 1,18)

Истина у неправди је појам који означава лицемерну љубав која проповеда истину али реч истине примењује неисправно, узмимо један пример:

„ Јеретика по првом и другом саветовању клони се“ (Тит. 3,10).

Заповест дата Духом Светим коју „врхунски и водећи“ теолози не примењују, истина- реч Божија се држи у неправди кроз безбројне дијалоге са јеретицима а два су по Богу дозвољена.

Али модерни философи ван страха Божијег се покушавају самооправдати попут Адама који је свој грех „оправдао“ јер га је Ева на то наговорила, па чак сваљујући кривицу на Бога јер му је Он створио Еву.

Самооправдавање је демонска философија док је покајање могуће само смиренима. Препирачки дух надвладао је Адама извршивши духовно самоубиство, исто се дешава и данас где исти дух успева да сруши стубове Цркве, тј Епископе.

Реч Божија је правда по којој треба делати без компромиса, али „ Многи претворише истину Божију у лаж и већма поштоваше твар него Творца“ (Рим. 1,25).

Икономија не по Богу је та лажна истина којом је омогућено вишедеценијско саветовање са онима са којим то није дозвољено а све оправдано лицемерном љубављу која већма поштује твар него Творца.

Непослушност, надменост и гордост су особине носилаца лицемерне љубави.

Одговорност свих је велика, саучесништво у апостасији повлачи одговор на суду Божијем. Атеизам се вешто прикрио философском побожношћу а главно оружје му је реч ван истине и силе.

„…нећу гледати на речи оних који су се надули, него на силу“

„ Јер Царство Божије није у речи него у сили“ (1. Кор 4:19,20).

А силу благодати задобијају само послушни не одступајући ни за јоту лево јер љубав Божија нам је дала путоказе како да останемо на Путу који води у Живот али философима ово ништа не значи јер реч Божију узимају олако, излазе на стрампутицу, помрачују и тада почиње високоумље и модернизам.

„ Али на кога ћу погледати? На невољнога и онога који је скрушена духа и ко дрхће од моје речи“. (Иса 66,2)

Црквена саборност подразумева јединство вере у Истини на шта нас Господ упућује када каже да будете једно, то јединство су кроз векове покушавале да наруше разне јереси и оно се бранило на седам Васељенских сабора истином и анатемама.

Све ово се дешава и данас и сва пророчанства упућују на наше време и велику превару коју ће демонске силе спроводити изнутра, преко клира Цркве.

Свако треба да се испита у огледалу Светих отаца да се не покажемо „ као многи који нечисто проповедају реч Божију“ (2. Кор 2,17).

Анатема је божанско право дато Духом Светим преко Св. Апостола и свих који говоре да је она чин нељубави - хуле на правду Божију која њоме ограђује новозаветни тор како би се сачувале овце од вукова.

„Имају неке ствари тешке за разумети које ненаучени и неутврђени изврћу, као и остала писма на своју погибао“ (2. Пет. 3,16).

На овај начин се чувало благодатно устројство Цркве, а спроводили су га они чије мошти чудотворе и над њима се у антиминсима служи Света Литургија.

Многе иконе су проплакале над свим дешавањима у Цркви, уд под гангреном се одсецао, данас га модерни хирурзи импутирају и преко њега се у Цркви шири посветовњачена-рационална вера и јединство ван истине, а самим тим и ван љубави. Њихова литература се чита, што је, такође, кршење Божанског права, јер преко ње се шири зараза одступништва и нова јабука непослушности деветој Црквеној заповести о не читању јеретичке литературе.

„ Не играјте се са својим спасењем, не играјте се! Иначе ћете вечно да плачете. Прихватите се читања Новога Завета и Светих Апостола и Отаца Православне Цркве, никако Терезе, Франциска Асишког и других западних умоболника које њихова јеретичка црква проглашава за свете.“ (Свети Игњатије Бр. Сабрана писма, Москва 1995.)

Истинска нелицемерна љубав је сва устремљена ка испуњавању речи Божијих,  у којима је изражена и воља Божија. Зато, ако неко каже да воли човека, а не живи по речи Божијој, он је само човекоугодник преиспуњен лицемерном љубављу, који је погрешно схватио Јеванђеље.

Тек када се одрекнемо себе и својих убеђења, пуштајући да у нас уђе знање Духа Светог, наша личност васкрсава првим васкрсењем када не живим више „ЈА“ већ Христос у мени.

Истинска љубав је енергија Божија, њени носиоци воле сву творевину, за све се моле да уђу у светлост богопознања, али не заједничаре са палим светом, са свима су у срдачном духу спремни да помогну, учине милостињу, али пријатељство одржавају са браћом и сестрама у Христу. То не подразумева мржњу, већ правду и смирење пред речју Духа Светога, која изричито говори о избегавању јеретика након два покушаја да се уразуме; а даље та реч говори да такве ни у кућу не примамо, јер ћемо примити део њиховог зла учествујући у разговорима са њима, тј.питајући се са издајницима Божијим.

„ Који год преступа и не стоји у науци Христовој онај нема Бога…

…не примајте га у кућу и не питајте се с њим:

јер ко се упита с њим прима део у његовим злим делима“. (2 Јов 9, 10, 11)

Наш народ би рекао: „ с ким си такав си“. Зато треба пазити како размишљамо и како говоримо, јер ћемо дати одговор на Христовом Суду за прављење неког новог јеванђеља и свог „бога“ који учи да сви који су ван Цркве а изјаве да су хришћани то и јесу. По тој болесној логици и са демонима имамо једног Господа, јер и они Га исповедише као Сина Божијег: „ Шта је теби до нас Исусе Сине Божији“ (Мат. 28,8).

Погрешно разумевање Јеванђеља доводи до погрешног говорења када се неправда проглашава правдом и у јереси смо.

„Срцем се верује за правду а устима признаје за спасење“. (Рим 10,10)

Неисправно веровање и неисправно проповедање одсецају нас од спасења, јер Дух Свети одступа, а приступа хуманистичко пацифистички дух овога света представљајући се као љубав, миротворац и ујединитељ.

Са свима треба неговати мир, али то искључује њихово присуство у нашим храмовима, на богослужењима, узимање благослова од таквих, заједничке молитве, бесконачне дијалоге итд. итд.

Пуно је данас лажних христоса који у тор не улазе на врата божанске науке већ као хајдуци и лупежи улазе на недозвољеном месту, разваљујући га својом мудрошћу коју како то они тврде: „Свети оци нису имали јер су били нешколовани, неуки а понеки попут Св. Теофана и шизофрени.“

Ограду тора руше теолози који нису прошли опит покајања и одсецања свог ега, себе постављају као центар новог „предања“ све објашњавајући собом а не аргументима  Јеванђеља, Светих Апостола и Светих Отаца.

Страст властољубља прикривају инсистирањем на слепој послушности проглашавајући се недодирљивима и непогрешивима, своју власт штите полицијом и насилништвом, али овце разликују глас пастира од гласа вука.

„Ја сам пастир добри и знам своје и моје мене слушају“.

Клерикализам папистичког типа спроводе они који због непослушности Духу Светом, примише злодуха овог света који само философира о љубави, миру и јединству а чини све обрнуто.

Лицемерна љубав и такво јединство ће се на суду Божијем показати богоборством којим руководи утешитељ овог света зидајући своју цркву- ССЦ, у којој ће сести њена глава, надолазећи миротворац-антихрист као бог, представљајући се богом.

У оно време оци Синагоге прилепљени за земаљско одрекоше се вечног, где су им душе? Шта је са Аријем, Оригеном, Јудом и осталим издајницима, да ли заједничаре са Светима кроз толеранције и љубав или су у пакленим мукама?

Са свим људима колико је до нас (Рим. 12,18) треба одржавати мирне односе, мирним духом обављати световне послове али бисер вере не бацати пред оне који га газе, јер неискуство школованих не примећује да нам се приближавају због својих циљева. Црква је увек примала у своје окриље све који јој приступају, али никоме није признавала благодатност тј присуство Духа Светог у јереси. Ако мислите да је другачије, пустите их у Христову гробницу да призову Небески огањ, што је урадио Свети Илија, пустивши жречеве поред жртвеника, десиће се исто, Огањ неће сићи, јер наш Господ није и њихов, мада то многи Епископи тврде и проповедају.

„А ми браћо нисмо од оних који одступају на погибао, него од оних који верују да спасу душу“ (Јевр. 10,39)

Одсупање од истина вере, као што видимо из претходног цитата, доноси погибао и пропаст душе. Одржавање мира не сме бити по цену одступања од речи Божије, јер ко каже да љуби Бога а уредбе и правду Његову не спроводи ради лицемерног мира и лицемерне љубави, тај је трска коју љуља ветар незнања, јер истинска љубав се „не радује неправди а радује се истини“ (1. Кор. 13,6).

Лажно названи разум истину, тј. реч Божију игнорише чинећи неправду коју проглашава за правду, угађајући човеку, издајући Бога. Све је лукаво упаковао богомрзац и човекомрзац како би многе скинуо са пута спасења бацајући их у одступништво и погубљење душе. Као уди Цркве сви треба да станемо на браник вере, јер наша борба не треба да се одвија међу нама у Цркви, већ са палим духовима који преко својих несвесних слугу сеју раздор и хришћанство ван јединства са Светима пуно личних импровизација ван саборских одлука.

Епископи треба да надвладају препирачки дух који их одваја од тела Цркве – народа, да успоставе унутар Црквени дијалог а прекину га са онима напољу јер:

„Напољу су пси и врачари и крвници и идолопоклоници и сваки који љуби и чини лаж“ (Откр. 22,15).

Опет треба подсетити да се у Цркви Христовој служи а не влада. Послушност клиру је оправдана док је клир послушан Христу. Ваша улога је веома значајна, такође и одговорност за СПЦ-у. Пред Господом се нећемо опрати пилатовским прањем руку ни Адамовим самооправдавањем већ извођењем СПЦ-е из ССЦ. Зауставити све што представља семе раздора, јер љубав не истерује своје и не надима се, не велича се, милокрвна је, све трпи…

Све ово треба да влада у Цркви Христовој, на жалост духови таме су извршили свој утицај над „духовним колосима“ како се међусобно називају слепи вођи слепима, који своју љубав спроводе са јеретицима а у Цркви воде рат. 

+ + +

Прочитао сам интервју са Еп. Зизјуласом на сајту епархије Далматинске где каже:

„ Ако има критике са нашом верношћу Православљу ја ћу то поздравити. Али ако нас критикују само зато што водимо дијалог са другим људима, онда не могу да их разумем“.

Други људи о којима је реч нису обични незнабошци већ најопаснији тип, који су спознали Христа па га издали јересју. Они су укорењени у своју заблуду хиљадугодишњим „предањем“ које је под апостолским и отачким анатемама. Тек анатемисањем и одрицањем од своје јереси, уласком у Православље у Једну Свету Апостолску Цркву, излазе испод анатеме.

Епископ Зизјулас инсистира на самоуверености, вероватно мислећи на сигурност у своје богословље, а у исто време тврди да је неспремност да се мења Свето Предање својеврсни конзервативизам!?

Самоувереност у своје Богословље, а одрицање, тј. промена Светог Предања које нам је предато од Духа Светог, изражава контрадикторност. Ако богословље није утемељено на мудрости Духа Светог, већ на својој личној философији, то је хула на Духа Светог, на реч Божију и: „ Тешко онима који су мудри и сами су себи разумни“. (Иса 5,21)

Треба бити опрезан према оваквим мудрацима и њиховом разуму, не саглашавати се са таквима, јер тада смо саучесници апостасије. Он је нажалост само један од многих „лажних пророка и лажних учитеља који уносе погубне јереси“ (Јак. 2,20)

Јер „кад се грађаху мудри, полудеше“ (Рим. 1,22)

Самољубље одгони благодат, демонске силе приступају, ум помрачује и слуша само себе. Овакви људи нису спремни да уче, нити могу јер су заблокирани палим духовима који седе на престолу болесног ума.

Човек ван Светог Предања је ван Духа Светог, кућа без темеља, вук у овчијој кожи.

Адам је себи дозволио размишљање својом главом, Светлоносац такође- философирањем и паметовањем одсекао себе, милијарде анђела, милијарде људи од вечне славе и љубави Божије.

Пакао је препун, што нам показује да је Бог Љубав али и Правда и Судија. Његова љубав се простире на све али у преисподњу се одлази својом вољом, својом памећу и философијом.

Они који се подвизавају за своје спасење одсецају себе и строго се држе речи Божијих, јер само мало одступање, мало лажи и у јереси  смо, благодат одлази, а ван ње нема спасења, јер нас она спашава.

Зато је битно проучавати Јеванђеље уз помоћ Светог Предања, тада се задобија трезвоумље као стражар ума, које разликује духове, препознаје мисли које нам прилазе и ако се не уклапају у Јеванђеље и Свето Предање, одбацује их.

Такође је битно широко проучавати реч Божију како се не би вадиле речи из јеванђелског контекста, што се данас ради како би се оправдали дијалози са јеретицима. Речи оправдања су „љубав“ и „да будете једно“, а у исто време игноришу се речи о избегавању јеретика након два саветовања, о не читању њихове литературе о онима са којима не треба ни јести заједно а камоли их примати у храмове, на амвоне, молитве, литије, а где је тек заповест о не бацању бисера пред свиње. Иза ових заповести стоји ауторитет Духа Светог. Вера многих се посветовњачила а ту заразу смо примили кроз дијалоге, кроз непослушност Духу Светом.

„Тврдоврати и необрезаних срца и ушију! ви се једнако противите Духу Светом…“ (Дела 7,51)

Многи самоуверени у верност Православљу посташе издајници Православља а последице непослушности се показују још у овом животу.

„ Но залуд ме поштују а уче наукама људским“.

Истине вере су сакривене од премудрих, препаметних и надмених! Једино Адамовим покајањем за личне грехе и сва богохулства улази се у светлост богопознања.

Надри теолози, ван страха Божијег, су новопечени мудраци- лажни христоси који ће покушати да преваре и изабране наукама људским, тј. проповедањем лажног хришћанства по својим болесним схватањима која немају утемељење у речи Божијој већ у речи демонској.

Овим бих, Ваша Светости, завршио ово писмо љубави које позива на покајање и прелазак из душевног поимања вере у духовно поимање, јер је то пут спасења, када живимо Јеванђељем, а Јеванђеље живи у нама. Дотле, ван Духа Светог човек је само празни препирач, научник- паметњаковић који покушава рациом да креира неког новоизмишљеног бога.

Обавестивши Вас и сав Епископат СПЦ-е, надам се да ћете све учинити да се на суду Христовом покажете као они који исправно управљају речју Божијом одупирући се слепцима који ће многе одвести у пропаст.

У супротном нашој СПЦ-и и многим Помесним Црквама прети духовни распад, као мртвацу на самртничком одру како је назива Св. Јустин, када ће се и тако мало стадо разбежати.

Вама и свом клиру Цркве желимо да се покажете као бескомпромисни проповедници вере која не одваја љубав од истине јер ван истине нема Бога, тј. Љубави, али има млаког сентименталног јединства које су створили данашњи мудраци као религију новог светског поретка и тековину своје уобразиље и незнања.

Са вером и молитвом живоме Богу да запрети свима који устају на Његову Цркву, на реч Његову и вољу Његову и врате се на пут исповедништва и ношење крста, проповедајући пут спасења како би се назвали пријатељима и сарадницима Божијим, желимо Вам огњену духовну снагу како би сте се вратили на пут Отаца и наследили Царство Небеско и вечни живот у заједници са свим Светима.

Господу Исусу Христу са Оцем и Светим Духом нека је Слава у све векове, векова. Амин.

С љубављу,

Ђорђе

 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 21 април 2014 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 93 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

                       


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.