header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Људмила Селенска: Да ли је здравље главна ствар?
Људмила Селенска: Да ли је здравље главна ствар? Штампај Е-пошта
понедељак, 12 мај 2014

 Како ви можете веровати када примате славу један од другога,

а славу која је од Јединога Бога не тражите?

(Јн. 5, 44)

      Кад је Суворову један доктор рекао: «Требало би мало да поправите своје здравље: истрошили сте се у походима, - требало би да одете у бању у Карлсбад, на лечење блатом,» наш војсковођа је одговорио: «Милостиви господине, па шта ви то причате? Ја старац да идем у бању? У бање путују богати беспосличари, хроми плесачи, интриганти и разноразни ниткови – нека се они и купају у том блату. А ја сам стварно болестан човек – потребни су ми молитва, дрвена кућа у селу, парно купатило и квас.»

Шта је обично прва тачка у новогодишњим/рођенданским жељама? Здравље. Даље, по правилу, иду срећа, успех и негде на периферији – остварење сна (или снова).

А да ли здравље заиста треба да буде на првом месту? И зашто је као никад раније популарна парола «Главна ствар је здравље!»? Као да је то нека аксиома за коју нису потребни докази.

Нове тенденције посебно падају у очи лекарима. Код старијег терапеута који ради и у пензији ради додатног прихода, све чешће долазе баке од 80 до 98 и с врата изјављују да намеравају још дуго да живе. Старице постављају доктору ултиматум: да им да лек против старости. Као да лекар може истог часа да га извади из скривеног ормарића или ташне. А како се баке тек љуте на лекаре који не лече њихову старост. Кад им лекар предложи да буду захвалне због тога што «их слушају ноге и памет», гледају с неразумевањем.

         И на шта све нису спремни људи како би поправили здравствено стање! Пију и мокраћу, и код врачара иду, и вегетеријанци постају.

Један мој познаник, младић, леп као уписан, не једе месо због чисто практичних разлога. Не, није будиста, није му жао птичица, него је однекуд ископао информацију да су месождери склонији оболењима рака. А рака се плаши као ватре. И он са своје 23 године прати здравље бојажљиим оком, препипава се, стално нешто мери, проверава, купио је специјалну вагу и сваког дана се мери, попуњава некакве табеле. Нисам издржала, па сам га упитала: „Виталије, да ли сте заљубљени?“ Питање је изазвало недоумицу у њему и опрезно ме је упитао да ли намеравам да му проводаџишем. „Не, не, само ме занима да ли можете да апстрахујете сопствену персону, здравље, дијету, калорије и да учините подвиг, романтичну глупост, нешто што није по табели.“ Није се увредио, али није ни схватио због чега сам му поставила тако шаљиво питање.

Један лекар ми је рекао: иако су Американци опседнути здрављем, страхом од оболења рака, опасним сунцем и штетношћу алкохола, безбрижни Французи живе душе. Зато што у животу треба да има места за задовољство, животу се не сме прилазити са шестаром и лењиром и не може се све рачунати, понекад се треба једноставно радовати, наслађивати се чашом доброг вина, укусне вечере и уопште тиме што постојимо.

У Алексовој породици влада култ здравља, мама је опседнута здрављем, пола кухиње је заузето теглицама, биолошким адитивима, побољшивачима, лековитим препаратима, прибором, капсулама и сирупима. Сваки разговор се обавезно своди, у зависности од сезоне, или на паразите, или на глисте, или на алергене, или на психотренинге, или на... дијете из којих су искључени неки производи. Онда се нуде проспекти с последњом речју науке о витаминима, алкохолу, чоколади, меду, а такође се нуде савети у вези с променом дијете. Барбарин муж је заиста недоказан и аљкав човек, јер живи у овој вечној и усијаној атмосфери лова на вештице: час на паразите, час на алергене, час на додатке за укусе. Сматра се да је боље умрети него појести генетички модификовани производ. А шта је с Алексом? Чим је дошао до неког новца (с времена на време је уместо чорбе у термосу добијао новац за школски ручак), он би све протраћио на кока-колу и сникерсе – на одушевљење другова из разреда с којима је ово делио.

А његова мама-дијетолог се сад бави давањем консултација људима о томе како правилно да живе. Што се каже, ако не умеш сам – научи другог.

У Матејевој породици је однос према здрављу озбиљан, али без фанатизма. Здрављем се баве, али се здрављу не моле, здравље не проповедају. Гаје салату и зелениш у окућници, пију воду, а о празницима вино, никад не иду у МекДоналдс и спремају домаћу храну. Много се баве спортом, возе бицикле, играју бадминтон. Али, не поздрављају култ тела, већ једноставно одржавају тело у форми. Чудно, али Матеј се никад не «откачи» ван куће и у гостима одбија кока-колу и чипс иако може и да их поједе ако огладни: то није догма.

С времена на време нас пријатељи назову телефоном и саопште још једну у низу сензација: час да је алкохол у било којој количини отров, час о најезди паразита, час о завери лекара. И то су весели људи који воле живот, који воле да се окупе у великом друштву и да мало попију, да нешто отпевају и да се нашале. Одмах се сетим правила Сабора које гласи да се онај ко се гнуша меса, вина или жене изопштава из Цркве. Једна ствар је уздржање ради Бога, а друга ствар је гнушање даром Божијим или јерес. Ништа заједничко међу њима не постоји. Касније смо наишли на анализу јереси Жданова. Потпуно негирање вина на крају доводи до негирања црквених тајни.

Карактеристично је следеће: док су људи били заузети, није им било до теорија, али чим се појавило много слободног времена, почели су да га троше на будну пажњу према здрављу.

Искушавање глистама и висцералном терапијом се показало врло тешким за наше дружење.

Понекад се за здравље плаћа недопустиво висока цена. Читала сам о деди који има 96 година, живи у Швајцарској на свежем ваздуху и води изузетно уздржан живот, храни се јогуртом и медом и једном недељно изнајмљује девојку како би му се загрејала крв. Ето, тако продужава живот.

А колико људи жели да продужи младост препаратима феталне терапије, о томе једноставно не желимо ни да говоримо. Знам само да је један свештеник почео да се бави овим проблемом и његово срце није издржало, умро је иако још није био стар. Преостаје нам само да нагађамо шта је могао да открије. И сећам се слике: чика и беба су на небу. Чика каже: «Умро сам чекајући лек,» а беба одговара: «А од мене је тај лек прављен.»

Ни страх од паразита није тако нов као што га неки приказују. Сећате се да је код Шмељова у «Путевима небеским» био један лик с надимком Мухомор?

«Тата је причао: да је Каморов стекао образовање, могао је постати велики натуралиста. Зашто је Мухомор? Матвејевна га је тако прозвала. Има једну чудну особину: страшно се плаши мува. Видео је код студената муву уз помоћ микроскопа и колико на њој има «заразе», од тога је све и почело. Матвејевна му се смеје: «Глупане, Бога се не бојиш, а муве се бојиш!» Измислио је некакав «отров за муве» и све прска. И увек је у неком огртачу, има и шешир за заштиту од мува: муве се, каже, плаше. Али је веома добар...

...Подигао је своју «печурку» и опалио је по огртачу, сав ван себе.

– Пазите се, чувајте се проклетих мува!... – завапио је исколачивши очи ужаснуто.

Ни Дарињка није издржала.

– Голубе, смирите се... – рече она, – ни ја не волим муве. У цркви се чак моле за избављење од инсеката. Увек се моле. Ако мува падне у чинију, чинија се очисти молитвом, постоји таква молитва... кропи се светом водом.

– Молитва?... Има молитва?!... – повика Мухомор. – Против мува?!... О, па то је изванредно. Нисам знао... Значи, и у цркви се плаше?...

– Па за све се моле! Ако је нешто прљаво упало у воду, ако је овчица дошла на свет, ако је нова кућа саграђена, кад се први плодови једу... све се освећује молитвом, на све се призива Божији благослов.

– Нисам знао!... – повика Мухомор, осврћући се збуњено. – Нисам знао! Па то је... нај...филозо... фичнија истина! За све и сва!

 – «О всјех и за всја». Зар нисте чули? Сваког дана, на Литургији, у свим храмовима... узноси се молитва – песма – «о всјех и за всја»: «Тебје појем, Тебје благословим, Тебје благодарим, Господи...»

– Нисам знао, нисам чуо! И нико ми то није рекао, чак ни од најмудријих научника!... Записаћу то... тако узвишена мисао!... – тражио је свеску по огртачу. – Шта сте ми, госпођо, казали!... Као да и у мени... као да сам своје молитве сачинио, ето, довде ће доћи... – и он тужно махну руком.» (Шмељов И. Путеви небески).

Колико је данас разноразних гуруа, који уче људе како да постигну хармонију, како правилно да се хране, како да очисте организам од отрова, како да буду срећни, како да живе у складу са самима собом. Кад сам имала 18 година била сам пријемчива за сва та откровења и необичан приступ сваком проблему, од мршављења до хармоније с васионом, чинио ми се најновијом речју науке. Али, нема ничега новог под капом небеском и сад ми сва ова довијања и претерано обраћање пажње на здравље миришу на секташки дух. Како су говорили оци, «не треба се лечити скроз, већ само помало».

На Страшном суду нас нико неће питати да ли смо рачунали калорије и да ли смо се лечили од глиста. Здравље, као ни богатство, нећемо понети са собом. Кад бисмо бар мали део средстава и времена које трошимо на фитнес, биоадитиве или салон лепоте, посветили добрим делима, сигурна сам да би наш живот био испуњен топлином, коју нам неће дати ниједан клуб, ниједан гуру.

Са руског Марина Тодић

http://www.pravoslavie.ru/srpska/70364.htm

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 12 мај 2014 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 104 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.