header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Свети Владика Николај: Војловачки стослов (крај)
Свети Владика Николај: Војловачки стослов (крај) Штампај Е-пошта
среда, 07 мај 2014

 51.Нека се стан епископа не назива двором, као што је то понегде ушло у обичај из неправославља, него домом, као што се и у Светом Писму назива (види. 1. Тим. 3, 4—5), или пак конаком. На православном Балкану дом епископов назива се конак, или тачније: владичин конак. Двором (медара = двор) се називају станови световне више аристократије. Сама та реч ствара раздаљину између живота двора и народа. Те раздаљине не сме бити међу духовним пастиром и народом.

52.Уређење владичиног конака треба скромношћу и озбиљношћу да се издваја од осталих световних домова. Сва атмосфера треба да је молитвена. Живот у конаку пре манастирски него владарски. Овим је доста речено, те не морамо да се упуштамо у питање послуге у конаку, примања, гостовања и др.

53.Питање становања епископа најлакше је решити тамо где се у близини седишта налази манастир. У том случају епископ станује у манастиру, а у варош одлази с времена на време, према послу и потреби. Има још једна могућност, а то је, да владичин конак буде својина, метох, једног од манастира дотичне епархије (такав је случај сада у Краљеву). Тада је владичин конак мали манастирчић са двојицом-тројицом братије из манастира. Настојатељ тог манастирчића је сам епископ. То олакшава епи- скопу вршење правила молитвености.

54.Што је речено за епископа важи углавном и за свештенике. Просветитељи народни то су свештеници, монаси и свештеници; монаси својим примером вере, поста, молитве и чистоте, а мирски свештеници и примером и речју. Сотворити и научити вели Господ. Творење ставља испред учења, пример испред речи.

55.Српски народ признаје само Божју науку за праву науку; светску науку он треба као вештину, те и светске учитеље као вештаке, не као учитеље него као вештаке. Прави учитељ је само свештеник. Он је носилац и проповедник свете науке, непогрешног знања, животне мудрости, типика владања, пута спасења. Свештеник треба да је свестан овакве светиње свога чина у очима народа, и овакве пуноће своје делатности и одговорности.

56.Како је Светосавска верска просвета једина просвета за коју је знао и за коју зна српски народ, то је природно да су свештеници српски били и да треба да буду заувек признати просветитељи народни. Оно што се у последњем периоду српске и јужнословенске историје називало просветом, није никаква просвета, него вештина писања, читања, рачунања, и памћења сабраних чињеница из човечјег живота и природе.

57. Просвећивати се може један човек или један народ или цело човечанство само Христом и Христовом науком. Ни са ким више. Ничим више. То мора бити убеђење једног православног државника. На тај начин просвећен народ биће силан, здрав, дуговечан, једнодушан, задовољан, способан за свако добро, непогрешив у раду, непогрешив у рату. Све своје друштвене и привредне проблеме такав народ ће решити без муке и забуне без комшијске злобе и партијске свађе.

58. До сада је само Црква просвећивала. Уколико су се множиле школе, одвојене од Цркве, утолико су се оне мање могле називати просветним заводима и утолико је просветитељски труд свештенства морао бити већи и актуелнији. Ако би православни државник био надахнут Духом Божјим па пожелео да и школе учини жижама народног просвећивања, онда му, пре свега, мора бити јасно, наиме: да свештеник и школски учитељ морају имати исто школовање, исто васпитање, исто убеђење, исти дух.

59.Ако православни државник успе да ово спроведе, тј. да и цркве и школе имају исти задатак у народу у погледу просвећивања и да свештеник и учитељ дишу једним истим духом, носећи исту одговорност пред Богом и народом, онда се он може надати да ће имати народ једнодушан, а државу осигурану благословом Божјим. У случају да остане раскол између Цркве и школе, раскол који је стварао раскол у души народној - пошто се из Цркве указивало на један пут а из школе на други, у том случају велимо, сви напори државника да народ учини задовољним а државу сигурном биће узалудни.

60. Ни свештеник ни епископ не смеју бити чиновници са рангом, групом, повишицама, унапређењима. Бирократизам је веће зло за цркву него за државу. И свештеник и епископ издржаваће се од народа. Издржавање свештеника у току векова хришћанске историје бивало је различито. На најстарији начин то су два извора: 1) наплата од службених треба и 2) приход од црквених задужбина и фондова.

61.Издржавање свештеника у наше време било је одвојено од издржавања храма. Па је бивало случајева да је храм богат, а свештеник сиромашан, и обратно. Најбоље је обоје спојити у једно, као што је случај Српске цркве у Америци. Тутор ће наплаћивати свештеничке требе у оноликој суми колико је то парохијски савет одредио, (или скупштина Црквене општине). Од сваке наплаћене требе додељује се један део храму, а други пароху. Уз то као други део храму долазе легати, фондови и задужбине имућних хришћана.

62. Бригу и одговорност за имовину црквену треба свештеник да препусти туторима. За свештеника је најбоље да се сав преда духовној делатности, да се сав истроши апостолским трудом око повереног му стада Божјега.

63. У црквене савете или одборе, који брину о имовинским, правним, рачунским и осталим пословима црквеним спољне и материјалне природе, треба пустити и оне жене које јасно покажу своју ревност и љубав према светињи Божјој. Кад су оне жене, мироносице, могле ићи заједно са апостолима за Христом и служити Господу своме, могу благочестиве жене и у наше време бити у црквеним саветима и служити истом оном Господу.

64. Потребно је што више употребити жене на службу цркви. Зато је нужно васпоставити ред ђакониса, како је то било у првим вековима Хришћанства. Многе од оних древних ђакониса ушле су у православни месецослов, као: Олимпијада, па света миро- носица Татијана, па преподобна Ксенија, па праведна Дионисија, мати светог Јевтимија Великог и друге. Из писама св. Јована Златоуста, Олимпијади ђакониси Велике цркве у Цариграду, види се колико је овај свети отац ценио услуге цркви једне ђаконисе. Све што је добро даде се с Божјом помоћу остварити. Све што је некад било цркви корисно, даде се с Божјим благословом обновити или васпоставити.

65.За одржавање храма и школе и за издржавање свештеника, учитеља и појаца као и за потпомагање сиротиње потребне су цркви задужбине. Зато ће и свештеник и сва црквена управа настојати да се обнови - да ојача стари дух задужбинарства код српског народа. Свак у своме крају. Треба нарочито саветовати имућне људе из дотичне парохије који су у свету стекли више имовине него што им је потребно, да учине задужбину својој цркви.

66. Задужбине могу бити за живе или за умрле; и на име живих или на име умрлих. Било да су задужбине у покретној или непокретној имовини, њима се мора најсавесније руковати употребљавајући их строго на сврху одређену од стране задужбинара.

67. Ако би неко хтео подићи цркву (парохијску) као своју задужбину, било за живе или за умрле, нека у сваком случају осигура неки стални приход тој цркви. Тако су чинили и сви стари задужбинари српски. Јер подићи цркву и оставити је без икаквих прихода, за оправку, за награду служитељима цркве и за хлеб сиротињи, личило би доста на сујету. Црква задужбина треба да утеши, ублажи, чудотвори, разведри, све на име задужбинара и на корист спасења душе његове и његових.

68. Зашто је до сад српски сељак радије прилагао манастиру него ли парохијској цркви? Зато што је сматрао манастире већим светињама због чешћих богослужења, због већих молитава, због пројављених чудеса или пак због веће старине. Када парохијске цркве постану топлија молитвена огњишта, слично манастирима, биће и за њих задужбина; нарочито зато када народ види, да приходи црквени иду и на просвету и на потпомагање сиротиње.

69. Прави Србин је човек стварности. Као на неизбежну стварност Србин од младости гледа на смрт, очекује своју смрт. Фантасти и надреалисти не помишљају на своју смрт докле год из шапата лекара у предсобљу не сазнају да им нема лека. Па зато баш што Србин као човек стварности стално мисли на растанак с овим светом, он жели, по примеру својих највећих и најбољих предака, да остави добар спомен у овоме свету који мора оставити. Не жели он добар спомен на земљи из сујете, јер и сујета је нестварност, него да би побудио или задужио људе који остају, да се моле Богу за њега који одлази у онај свет, где свак прима плату за дела своја од Христа Судије праведнога.

70. Задужбинарство је надахнуто јаком вером и оправдано искуством. Где је слаба вера и где је духовно искуство замрло, ту је пропало и хришћанско задужбинарство. Такав је случај код јеретичких народа. И кад неко од јеретика (или чак неверника) остави све своје имање на неку добротворну сврху, не чини он то Бога ради и душе његове, него онако, „из хуманости". Из хуманости оставља оно што смрћу свакако мора оставити. Јер чим умре, он се дреши од свога имања и имање од њега.

71. Није тако код православних Срба. Србин не завештава никоме ништа из неке магловите „хуманости" него што чини, чини Бога ради и душе ради, било душе своје или својих родитеља, сродника или пријатеља. И он нема вољу да ствара „добротворну установу" него задужбину - задужбину. Неко дело за душу.

72.Споменусмо духовно искуство. Кроз векове и векове оправдано је хришћанско задужбинарство духовним искуством појединаца или множине или целога народа. Онај други свет је сам себе посведочио. Задужбинари посведочили су себе људима из онога света. Њихове задужбине помогле су њиховом спасењу, а некима и посвећењу. Српски народ има богато искуство о томе да су задужбине угодне Богу и свецима Божјим. Отуда је Србину, човеку вечите стварности задужбинарство доказана корист и пријатна дужност.

73. Кад се добро проучи српско задужбинарство установиће се ово двоје: прво да су Срби задужбинарством превазишли све остале народе православне, и друго, да ће задужбинарство опет моћи представљати као и некада главну имовину за издржавање цркве, црквене просвете и сиротиње. Црквене старешине и црквене управе треба да буду свесни ових чињеница. Па кад је реч о повраћају Светосављу и Светосавској цркви и Светосавској просвети, они треба да објасне то и народу и старешинама народним. Иначе ће ове велике речи које се сада на све стране употребљавају као нека летећа гесла, или остати без садржине или ће се као иека знаменита трговачка марка налепити на лажну робу туђинску.

74. Влада или државник српски треба да је неисказано благодаран Богу што у своме народу нема посла са једном црквом која је клерикална и интернационална. Ако чита историју европских држава последњих столећа, нарочито деветнаестога века када је шеф клерикалне интернационале прогласио себе непогрешним и апсолутним господарем хришћанства, видеће да су највећи државници европски имали највеће муке због те и такве цркве у својим државама. Свети Сава је био главни стуб балканског православља у одбацивању папског клерикално- интернационалног система и остао најизразитији символ отпора томе нездравом и нехришћанском систему од стране национал- них православних цркава.

75.Све православне цркве у свету дале су и дају изразе свога неодобравања римског папиног клерикализма. Али Српска црква од Светога Саве на овамо, чини Један неколебљиви воинствени фронт против тог клерикализма. Српски државник треба да зна разликовати пријатеља од непријатеља. Па кад незналице око њега почну говорити о православном клерикализму да им уме објаснити где се налази а где се не налази клерикализам. А од тих незналица добио је Свети Сава многе и многе незаслужене ране.

76.Борба против таквих незналица мора се водити исто као и против клерикализма. Јер те незналице побожност сматрају клерикализмом и називају човека који се моли Богу и слави славу клерикалцем. Борба се мора водити путем православља, то јест: тим мрачним незналицама треба објаснити, да права побожност искључује клерикализам, и клерикализам праву побожност. Права побожност је савршена ван политике, међутим, клерикализам је један политички систем заснован на погрешној вери и погрешној побожности.

77.Оно што је кроз векове било јасно као сунце српском калуђеру и српском сељаку -носиоцима Светосавског антикле- рикалног православља - оно данас није јасно само оним духовно осакаћеним интелектуалцима српским који су се школовали на Западу, у земљама које представљају бојиште атеизма и клерикализма. На томе ружном бојишту од две неистине ови бедниди балкански нису могли сазнати за нешто треће што представл.а истину тј. што није ни клерикализам ни атеизам, него права Христова и апостолска црква, са чистом, светом и спасоносном науком спасења људског.

78.Као отров разливали су ови бедници по српском народу, нарочито у време Југославије, да су „ све вере једнаке", да је „вера-вера", било ова или она, било хришћанска или јеврејска или мухамеданска, а цркве нису називали црквама него „верским организацијама". Ту нечувену увреду Христу и православљу платио је Српски народ нечувеним мукама у Другом светском рату. Сами свештеници или нису могли или нису умели откло- нити ону увреду Христу и Светоме Сави, а српски државници (ако их је било у то време пред слом Југославије) и сами су били бледи Срби и неубеђени хришћани, тј. били су само формално и номинално Срби и хришћани.

79.Будући српски државник, ако жели среће своме народу, мора свом снагом помоћи црквене органе и све православне акције, да би сваки Србин, од најстаријег до најмлађег, знао разликовати своје веру од осталих вера и своју цркву од осталих цркава, тј. веру хришћанску од вера нехришћанских и цркву православну од цркава јеретичких и заблудних. Разликовање је својство фине интелигенције. Само неинтелигентан човек може рећи: вера - вера, црква - црква, као што би рекао: свеједно, вода - вода, дрво - дрво, минерал - минерал, ваздух - ваздух, на смех свега паметнога света.

80.Нека помисли српски државник, шта би дали Немци, или Французи, или Пољаци, или Чеси, или Американци, кад би могли имати једну хришћанску националну цркву, којој припада сав дотичан народ. Нека проучи очајничке, но безуспешне покушаје неких од споменутих народа да се ослободе окова клерикалне интернационале и да дођу до своје самосталне и националне цркве, тј. да задобију оно што је Свети Сава задобио за свој народ пре седам стотина и толико година. Када на то помисли, и када то проучи, онда ће тек умети ценити дело Светога Саве. Онда ће на коленима благодарити Христу Богу што нам је дао Светога Саву, који је сам унапред свршио половину посла и бриге и мука сваког српског државника од онда до сада.

81.Све ово што рекосмо Српски народ је кроз векове свесно знао и савесно држао. Његова такозвана „интелигенција" сама смућена и збуњена, збуњивала га је кроз сву половину деветнаестог столећа и кроз прве деценије двадесетог; но никад тако дрско, безочно и безумно, као после Првог светског рата у држави Југославији. У овој држави верска свест код српских државника била је сасвим помрачена. Кад смо добили од Бога највећу државу у историји, ми смо били најудаљенији од Бога. Кад смо били у својим очима највећи, били смо у очима Светих небеса најмањи у свој историји нашој.

82.Зашто неки од Срба отпадају од православља? Из два разлога: прво што не знају шта је православље, а друго што им се православље чини сувише тешко са својим захтевима, односно поста, молитве, дисциплине, милостиње и чистоте живота. Јер све друге вере у свету лакше су него православље. Пут православља је најтежи али и најславнији. Ко мисли о слави, презире тешкоће. Ко пак мисли о тешкоћама презире славу.

83.Српски државник треба да зна ово: Кад су сладострас- ни и развраћени султани турски могли држати Рамазан, то јест пост дневни кроз тридесет дана, како да православни хришћани не знају и не могу држати своје прописане постове, који иако су многобројни нису тако безумно строги као муслимански Рамазан. Без поста нема приближења Богу, нема очишћења, нема оправдања, нема спасења. То су јазичници осећали по савести и без Откровења, а то ми хришћани знамо кроз Откровење. Чуј и запамти! А шта се постом све уштеди, и колика је материјална и здравствена корист од поста, сваки државник може израчунати.

84.Још треба државник српски да зна и ово: Када православна црква кроз своје органе одлучно тражи од народа да се боји Бога, да деца поштују родитеље, да се не убија, да се избегава срамна прељуба, да се не вара, да се не лаже и сведочи лажно, да се чак и не жели туђе, а камоли оно отима - онда српски државник постаје крилат као Реља Крилатица, и све остало лако му је.

85. Љубави је све лако. Дужности је све тешко. Христос је проповедао љубав а не дужност. Никад дужност не може заменити љубав, никад. И никад љубав не може бити плод дужности. У држави све почива на дужности, у цркви све на љубави. Ако Црква васпита љуце у љубави према Богу и према ближњим, онда ће грађани савесније испуњавати дужности према држави. Где је дубоко укорењено богољубље и братољубље, тамо расте и родољубље.

86.Кад се народ добро васпита у вери Христовој и почне се владати по закону Божјему, онда се смањују судови и тамнице, смањује се јад и жалост у народу, смањују се бриге државнику и буџет држави. Јасно је дакле за свакога ко се удуби у овај предмет, да од Цркве нема ништа корисније за државу, за мир, поредак, благостање и задовољство грађана у држави.

87.Цркву не може ништа заменити, ништа у свету. Јер је Црква ризница несумњивих и вечних добара, ризница истине и мудрости Божје, ризница речи и заповести Божјих. Једино Црква Христова зна јасно човечје порекло и циљ човечјег живота. Нико други у васиони то нити зна, нити може знати. Јер то се не дознаје трудом него се дарује од Бога. А кад један народ тачно зна своје порекло од Бога, кад зна смисао живота на земљи и вечни циљ свој на небесима, и још када без двоумице управља своје ноге на пут Господњи и све своје владање по заповестима Господа свога, онда је лако бити државник у таквом народу.

88.Нека се српски државник научи на примеру других. Нека погледа на западне државе, које су због заваде са једном поремећеном јеретичком црквом, одбациле цркву уопште, па покушале да цркву замене овим или оним. Хтели су заменити веру науком, мистерије хришћанске философијом, Христа обичтшм људским мудрацима, Закон Божји законом парламентарним, морал јеванђелски моралом брзо мастилом исписаним (док је Христос својом крвљу исписао морал и владање својих следбеника), цркву тајним мистификаторским удружењима или јавним хуманитарним организацијама. Све је то било без учешћа неба. Све је то било без благослова Божјега. Зато се све то срушило и сручило у пепео, баш у ове наше дане. И западне државе, без једне здраве цркве, данас стоје на рушевинама свих оних установа и свих теорија којим су мислиле заменити цркву.

89.Није највећа услуга цркви што ће држава помагати црквене органе и установе материјално. Далеко је већа услуга - разумевање и благонаклоност. Ми смо доживели један мрачни период државно-црквених односа, у коме је држава давала цркви велику материјалну помоћ, али ни државници ни њихова деца нису марили за цркву, нису се Богу молили, нису славу славили, нису пост држали нити се причешћивали. И то није била тајна за народ. И то је скандалозно утицало на народ. Људи из народа са иронијом питали су се: Зашто безверни државници помажу веру?

90.Одговор: зато што не мисле ни својом памећу нити иамећу свога народа, него оно што виде код западних јеретичких народа оно чине у своме народу. Доста је и премного српском народу тих државника мајмуна; време је да овај народ, намучени за веру Христову, као ни један европски народ, добије државнике своје мисли, свога духа, своје вере, свога владања, својих вековних идеала и светих традиција.

91.Од свих услуга православној народној цркви, коју владар или државник српски може учинити, јесте да свој дом, своју домаћу обитељ, учини домом молитвеним, и обиталиштем Светога Духа Божјега. Да прими веру најобичнијег сељака богомољца, истинскију од свих философија европских, и да извршује Закон Божји као свештеник. Јер није речено од Бога само царевима и свештеницима него свима правим хришћанима преко св. апостола Јована тајновидца: И учини нас цареве и свештенике Богу и Оцу Својему (Откр. 1, 6). Цар означава царски ум, свештеник означава молитву. Царски мислити и свештенички се молити - то је закон спасења за свакога крштенога.

92.Када оправослави свој дом, српски државник умножиће тако радост живота свога и својих домаћих. Тада треба свом снагом да дејствује на све своје другове, старије и млађе, и на све своје чиновнике, и на све своје пријатеље и познанике, да и они оправославе своје домове. Јасније речено: српски државник треба да буде у исто време мисионар свете вере и светог владања, онако како је у древности био Мојсије, а у нашој историји српски краљеви, краљевићи, деспоти, властелини и властелинке. Нека му је прва и главна дужност да такозвану интелигенцију српску враћа вери у Христа, Цркви православној и народу. Јер шта може бити важније и потребније кад један караван воде људи без ума повратити вође уму, и кад напред иду слепци, него отворити им очи да виде куда иду и камо народ воде.

93.Када државник буде помагао делатност свештеника и свештеник ће помагати делатност државника. За народ и на- родно просвећивање вером Христовом довољан је свештеник; за интелигенцију потребна је помоћ државника. Но побожан и молитвен државник може неисказано користити и маси народној као пример правог владања и доброг владања. Јер је народна душа осетљивија и благороднија од душе оних које су „многе књиге из памети извеле", и који очима гледају а не виде, и уши- ма слушају а не чују нити ишта разумеју.

94.Плаћамо ли сви порез? Не идемо ли сви на кулук? Не служимо ли сви војску? Па кад сви служимо држави, сви треба да служимо и цркви, и још више, пошто црква одговара души човечјој, а држава телу. Како ће, питате. официри служити цркви? Учећи војнике да не псују, да не пијанче и не блудниче, да не отимају и не краду, него да се Бога боје и један дру- гог поштују и помажу. А трговци? Помажући цркву и хранећи сиротињу; чувајући се од сваког луксуза и сваке излишности; живећи чисто, молитвено и праведно. А радници? Бијући челом о земљу и молећи се Богу за краља, за државнике, за свештенике, за војнике, за трговце, за раднике и за све православне народе.

95.Није Бог одредио српском народу да буде реп но глава. Зато Срби треба својом главом да мисле и своју светињу да поштују. Доћи ће ускоро време кад се свештеници српски неће жалити како им је црква празна. Када буде била у држави народна војска и хришћанска просвета, онда ће све цркве бити пре- пуне, тако да ће многи морати стајати напољу. Јер ће учитељи и наставници доводити српску децу у цркву да се моле Богу и песмом славе Бога. И ту ће командири народне војске, педесетари, стотинари и хиљадари, долазити у цркву у паради са својим четама и војним хоровима. То ће бити радост старцима и старицама, радост свештеницима српским, радост Светога Саве и свој Небесној Србији.

96.Радост велимо. Христос је радост Србима. И мајка Божја је радост Србима. И сви Божји свеци и угодници радост су Србима. Време је да се Срби почну истински радовати. Доста су туговали, а туговали су, зиајући незнајући, због своје удаљености од Христа и Христове цркве. И војска је била удаљена, и омладина школска, и чиновници и учењаци и државници. Иду дани кад ће се испунити храмови на српској земљи. Кад ће певати славу Божју хорови народне војске и народне омладине. И после Службе Божје тумачиће се војсци и народу и омладини вера Божја. И певаће се песме богомољачке. И сав ће народ познавати добро своју веру. И сви ће Срби знати да читају црквене књиге и да певају црквене песме. Тако ће Србин живети у трајној духовној радости која је од Христа, а коју свет не даје.

97.Када дођу ти радосни дани, по молитви Светога Саве и све Небесне Србије, тада ће Срби сви до једнога знати издвајати своју веру од других вера и своју цркву од других цркава. И никаква пропаганда неће моћи одвратити иједног Србина од православља. Тада се Срби неће женити неправославним женама, нити ће се Српкиње удавати за неправославне и за несрбе. Дај Боже да ти дани што пре дођу. Доста је срамоте било!

98.Односи Српске цркве са осталим православним црквама морају бити не само пријатељски него сестрински. Јер кад је већ уобичајено да се источне цркве називају „сестре цркве", онда овом лепом називу треба дати одговарајући садржај. То јест, кад су сестре, нека се сестрински воле и сестрински помажу. И у том погледу државник ће имати да благодари својој цркви. Јер се дипломатијом не постиже оно што се црквом постиже.

99.Још се православни народи морају здружити на заједничком послу. А тај посао је двојак, унутарњи и спољни. Унутарњи је посао просветитељски а спољни одбрамбени. Вође народне, и црквене и државне, не треба да жале себе, него треба да истроше све своје силе у просвећивању свога народа вером Христовом из љубави према Христу и своме народу. То просвећивање онда ће постићи свој циљ када се на пракси у по- сведневном животу осети дух Христов и када се Христос засија кроз сваку хришћанску душу у дотичном народу. На спољњем послу наћи ће се заједно сестре цркве у сваком важном тренутку где би православље било угрожено од нехришћанских вера или од јеретичких цркава.

100.Мисионарство међу незнабошцима дело је благо- словено. Мисије великих народа остале су без успеха. Јер су јазичници видели иза верске пропаганде нешто што нема везе са везом, наиме: политику и трговину. Мањи народи, који немају никаквих империј алисти чких циљева могу проносити Јеванђеље Христово са више успеха. Тако и мање цркве иза којих не стоји никаква претећа сила земаљска. Српска црква мораће мислити и о мисионарству међу незнабошцима, првенствено у Индији, пошто је Индија праколевка српског народа. Не само мисли- ти него и дејствовати. Само се треба чувати сукоба са другим православним мисијама у једној земљи. Зато одговорно унапред онемогућити те сукобе. Да не буде саблазни као код јеретичких мисија.

101.Све ово што написасмо, написасмо из љубави према српској цркви и према српској држави, једном речју - према српском народу. Јер исти народ сачињава и српску цркву и српску државу. Не само из љубави него и из убеђења, да је Божји Промисао одредио српски народ за велике задатке. До овог убеђења може свак доћи ко уочи велике линије српске историје, велике подухвате српског народа, велике и величанствене свеце и хероје и мученике његове, велике и страшне борбе за крст часни и слободу златну. Прецеђени и пречишћени страдањима овај народ не може да каска за другим, слабијим и неискуснијим народима, него да иде својим путем, од Бога му указаним.

102.Не може нико бит вођ ни учитељ српскога народа: 1) ко не верује у велике задатке свога народа и 2) ко те задатке својом фантазијом замишља ван Христа и без Христа.

Нека Господ Бог благослови мученички народ српски по молитви Светог Саве и све Небеске Србије, и нека га закриле својим крилима архангели Михаил и Гаврил, који се славе у манастиру Војловици, задужбини светога деспота Стевана Високог. Амин.

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 08 мај 2014 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 46 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.