Влада САД и њен обавештајни апарат спонзоришу тероризам, који је постао инструмент специјалног рата 

         Побуњеничка организација Исламска држава у Ираку и Сирији (ИСИС), која је за свој циљ поставила „оснивање сунитске државе“, на путу да тај циљ оствари. Након напада на Мосул изведеног 11. јуна, медији су почели да објављују информације о распаду Ирака а Савет шуре – самопроглашене Исламске државе – објавио је да ће се ова држава простирати од Алепа до реке Дијале у Ираку.

Исламски калифат се успоставља као држава која има своју армију, финансије, чак су у оптицају новчанице од 100 фунти, са ликом Осаме бин Ладена, на којима је написано „Исламска држава Ирака“. За калифу је изабран Ибрахим Авад Ибрахимал Бадриал Хусеин, познат по имену Абу Бакр ал-Багдади. Говори се да ће се карта Сирије, Ирака и читавог Блиског Истока обавезно мењати. Исламски калифат ће се формирати на развалинама Сирије, Ирака, Либије, Јордана и вероватно Ирана, док се на развалинама Ирака, Сирије, а у перспективи чак и Турске и Ирана – ствара курдска држава. Све описано савршено се уклапа са пројектом Новог светског поретка за Нови Блиски Исток приказаног на бројним мапама које су објављиване у разним војним и цивилним америчким часописима. О реализацији старог америчког пројекта о стварању Исламске Државе Ирака – Сунитског калифатског пројекта ал-Шам, што се поклапа са дугогодишњом америчком агендом поделе Ирака и Сирије, формама савременог ратовања и перспективама за отпочињање Трећег светског рата, разговарамо са професором Мишелом Чосудовским, оснивачем и директором Глобалних истраживања, једним од најугледнијих светских геополитичких аналитичких и теоретских интернет портала.

Ваше анализе показују да није могуће разумети развој догађаја у Сирији и Ираку без препознавања да је организација ИСИ (Исламска држава у Ираку или Ал Шам) – која је у међувремену променила назив у ИСИС (Исламска држава у Ираку и Сирији) – заправо инструмент и део западног војног савеза, настао као производ западних обавештајних служби, који од пре годину дана води побуну против председника Башара Асада у Сирији.

— У априлу 2013. се ИСИ – Исламска Држава Ирака – организација повезана са Ал Каидом, поново појавила под акронимима ИСИЛ – Исламска држава у Ираку и Леванту и ИСИС – Исламска Држава у Ираку и Сирији. Морамо разумети – а, нажалост, то разуме веома мали број тзв. прогресивних интелектуалаца у Европи – да је овај ентитет у потпуности производ и под контролом америчких обавештајних служби. Ова парамилитарна снага је регрутована у Саудијској Арабији, Катару, Турској и Јордану. Западни медији признају да су их финансирали Катар и Саудијска Арабија, али њихова анализа никада не досеже до нивоа који би омогућио да се сагледају везе између Саудијске Арабије и САД. Ове две земље их снабдевају новцем и оружјем, и то признају британски медији. Оно што не показују су нивои доношења одлука који сежу до НАТО, Пентагона и обавештајних служби CIA и MI6. Аналитичари и новинари на Западу не желе да признају чињеницу да су САД терористичка држава, која спонзорише терористичке организације.

И тако долазимо до ситуације у којој САД оптужују земље као што су Авганистан, Пакистан и Иран за спонзорисање тероризма, што је концепт који су развиле управо САД. Бушова администрација је пласирала пропагандну мантру о земаљама које финансирају терористичке организације, док уствари, влада САД и њен обавештајни апарат спонзоришу тероризам, који је постао инструмент специјалног рата.

Како то функционише у случају ИСИС-? САД пошаљу своје парамилитарне трупе у Ирак, запоседну различите делове земље, а ИСИС окупира Мосул са трупама од хиљаду људи. Заузврат САД контролишу и Маликијеву владу у Ираку – која представља опуномоћеника САД – а такође контролишу и ирачку армију. И ми се онда питамо због чега није било никакве борбе између ирачке армије, која располаже са преко 30.000 бораца у самом Мосулу, и још додатних 15.000 у тој регији и парамилитарне бригаде од 1.000 побуњеника. Одговор је веома једноставан: командни генерали су кооптирани и инструирани да напусте поприште битке. Не ради се ни о каквом спонтаном догађају. Читав процес је пажљиво испланиран и исконструисан. Ирачки покрет отпора је такође одиграо значајну улогу у заузимању територија, али на крају је ипак ИСИС формиран као главна парамилитарна организација задужена за стварање улова за балканизацију Ирака – поделу Ирака у три независне државе, сунитски исламистички калифат, арапску шиитску републику и републику Курдистан, али исто тако и поделу Сирије по етничким линијама. Наравно, не ради се ни о каквим спонтаним догађањима: ови планови су се налазили на прекрајачким столовима Пентагона током најмање десет протеклих година. Циљ је разбијање Ирака као независне државе, елиминација свих институција цивилног друштва: образовања, владиних тела, судског апарата, свега што регулише једну земљу и представља спону између владе једне земље и њених грађана.

Ради се о новој форми колонијалног или неоколонијалног експанзионизма – уништавању држава и њихове трансформације у територије. То је агенда која је реализована у Југославији – балканизација и разбијање земље по границама етницитета и разбијање националне државе на бројне територије, које током процеса постају отворене територије. Оне немају државну структуру, институционалну базу, лидери ових територија нису у позицији да преговарају са страним инвеститорима. Процес је у уској корелацији са програмом приватизације, усмереном на преузимање стратешких ресурса.

У случају Ирака то је, разуме се, нафта и преузимање територија од приватних компанија. Не можемо разумети дешавања у Ираку, Сирији или било где без јасне спознаје да САД и њихови савезници финансирају терористичке организације које представљају њихову пешадију. Они су, на пример, финансирали ОВК, Ал Каиду, стварали парамилитарне ентитете, подржали нацистичке групе у Украјини и крајњи циљ је уништење националне државе и њена трансформација у форму територијалне администрације. Земље престају да буду државе и постају територије.

Бројни су документи и мапе који показују на који начин глобалисти желе да прекроје границе на Блиском Истоку. Један од њих је мапа Новог Блиског Истока, коју је дизајнирао члан Ратне Академије САД потпуковник Ралф Питерс, објављена у америчком часопису Војних Оружаних снага са коментарима Ралфа Питерса под насловом Крваве границе, Како би изгледао бољи Блиски Исток (види испод).

— Питерсова мапа показује подељене границе Турске, Сирије, Ирака, Ирана, Пакистана, Саудијске Арабије, Кувајта, Катара у неколико земаља. Север Ирана постао би део Азербејџана, предвиђа се стварање Великог Курдистана. Ирак је подељен на три земље: Сунитски Ирак, Шиитски Ирак и Слободни Курдистан. Јерменија и делови Азербејџана би постали део Великог Курдистана. Саудијска Арабија је такође подељена, док су у Јужној и Централној Азији подељени Авганистан и Пакистан.Сасвим је сигурно да постоје тајни војни документи којима ми немамо приступ у којима се разрађују питања фрагментације земаља која се у пракси континуирано одвија, а прва је била Југославија. Постоје докази да се управо ради о томе.

САД пружају војну помоћ, али такође и успостављају дипломатско-политичке везе са Курдистаном у северном делу Ирака, потом промовишу успостављање шиитске владе – продужене руке колонијалних власти, као и Сунитског калифата, и све је то усмерено на уништење Ирака као државе. Сунитски калифат је стари амерички пројекат. Налазимо га у Авганистану, али и у кинеским провинцијама у подручју лука на западу земље, као и у субсахарској Африци, у Нигерији, у којој је подела направљена између Делте Нигера и северне регије – Нигерије. Наравно, за то постоји конкретан убедљив разлог: Нигерија је највећи произвођач нафте у Африци и има популацију од око 160 милиона људи. Дестабилизација и подела Нигерије служи интересима Сједињених Држава.

Збигњев Бжежински, саветник, водећи амерички спољнополитички и геополитички теоретичар, суоснивач Трилатералне комисије, отворено је преузео заслуге за стварање авганистанских муџахедина и политику која подстиче поделу постојећих националних држава од сукцесије до стварања микродржава на основу етничких и верских особености. Како је то запазио историчар Вебстер Тарпли: „За Африку Бжежински препоручује концепт тзв. ‘микро-нација’, што значи да би требало да „националне границе утврђене у 19. веку буду сведене на племенске ентитете, тако мале да не буду у стању да се одупру чак ни мултинационалним корпорацијама средње величине“. Нигерија је дестабилизована тако што су Боко Харам и његова салафистичка организација креирани од стране обавештајних служби Запада, за шта су значајна средства пристигла од различитих група из Саудијске Арабије и Велике Британије, посебно од Ал-Мунтад Траст Фонда, чије је седиште у Британији, и саудијскоарабијског Исламског светског друштва. Терористичко деловање Боко Харама представљало је предтекст за „хуманитарну интервенцију“ изведену у склопу доктирине R2P (Responsibility to Protect – Одговорност за заштиту). Спонзорисани тероризам је у овом случају представљао реализацију једног од сценарија ратних игара које је Пентагон развио у циљу експанзије АФРИКОМа.

На једној од конференцији АФРИКОМа, одржаној у Форт Мекнаиру 18. фебруара 2008, вицеадмирал Роберт Т. Милер је отворено прогласио за водећи принцип АФРИКОМа – заштиту „слободног протока природних ресурса из Африке ка глобалном тржишту“ – пре него што је изјавио да је све веће присуство Кине у региону претња за америчке интересе. Распад Нигерије, њен колапс усред грађанског рата и контрола нафтних поља у делти Нигера, под маском помоћи нигеријској влади од терористичких напада Бока Харама и његове салафистичке организације, био је циљ деловања спонзорисаног тероризма. На конференцији за новинаре у Дому за оружане снаге (House Armed Services Committee), 13. марта 2008, бивши командант АФРИКОМа генерал Вилијам Ворд изјавио је да ће деловати под окриљем циља „борбе против тероризма“ како би се реализовало приоритетно питање америчке растуће зависности од афричке нафте. Формирање исламистичких терористичких организација, њихова обука и финансирање – једна су од стандардних форми деловања САД, које их користе како би под формом заштите влада земаља или супростављања „диктаторским“ режимима у корист „угрожених“ етницитета остварили своје освајачке, поробљивачке колонијалне циљеве.

Израелски стратези виде Ирак као свој највећи стратешки изазов међу арапским државама, и он је централни циљ балканизације на Блиском Истоку и у арапском свету. Магазин Атлантик је у овом контексту објавио 2008. чланак Џефрија Голдберга под називомНакон Ирака. Како ће изгледати Блиски Исток? У свом чланку Голдберг доноси мапу Блиског Истока (види испод), која се поклапа са планом Јинон и мапом будућег Блиског Истока, коју је представио Ралф Питерс. Да ли је случајно што су, поред подељеног Ирака, на карти приказани и подељени Судан, Либан, Иран, Турска, Сирија, Египат, Сомалија, Пакистан, Авганистан?

— На Голдерберговој мапи је и Еритреја окупирала Етиопију, а Сомалија је подељена на Сомалиаленд, Пунтленд, и умањену Сомалију. Но мапе као што су Питерсова, Глодбергова и остале не репрезентују нужно политику САД, Пентагона и осталих центара моћи. Приметили сте да Питерсова мапа приказује разбијање Турске. Наиме, курдска држава, према тој мапи, анектира део Турске, што не мислим да ће се одиграти. Турска је у великој мери укључена у процес прерасподеле Блиског Истока. Са друге стране, у овом процесу имамо и веома значајан пројекат Великог Израела – експанзије Израела предвиђено планом Јинон. Веома су блиске релације између Турске и Израела нарочито у контексту дешавања и Сирији и Либану. Ради се о размени обавештајних података, војној координацији који су установљени током последњих двадесет година, од владе Ариела Шарона и госпође Шилер, и ово савезништво је веома важно. САД су усвојиле политику недиректне интервенције, и они користе своје савезнике Турску, Израел и арапске државе Персијског залива за обављање прљавих послова.

Важно је приметити да Израел подржава ИСИС и ентитете повезане са Ал Каидом са Голанске висоравни. Поставља се питање зашто би јеврејска држава, ционистичкаи ентитет, подржавала пројекат Исламског калифата? Но пројекат Калифата није пројекат народа на Блиском Истоку, већ америчког обавештајног апарата. Политички ислам не би постојао у форми у којој се са њим сусрећемо данас да није подршке исламистичким организацијама, која датира из периода пре рата у Авганистану – дакле већ педесет година. Сасвим је извесно да се на подручју Блиског Истока разматра ескалација ширег регионалног рата. Тај сценарио се реализује већ више од десет година. Планира се разбијање неколико земаља а свакако Сирије, Ирака и Пакистана у циљу америчког и НАТО освајања Блиског Истока и Централне Азије применом метода дестабилизације уз помоћ терористичке пешадије и елиминацијом институција националне државе, којима се регулишу односи између влада и друштва, што је управо оно што се сада дешава у Ираку.

Глобалисти воде тотални видљиви и невидљиви рат против човечанства – од продора у институције и системе држава, психосоцијалног и техно инжињеринга, контроле ума до метеоролошког и климатског оружја, рата спектром електромагнетних таласа, употребе бактериолошког и термонуклеарног оружја, информатичких, технолошких и генетичких бомби, способних не само да пониште националне државе већ и да људе лише витализма – њихових природних способности и потенцијала и изведу модификацију људске расе.

— Званични војни документи Пентагона, достављени Вашингтон посту, садрже и бројне сценарије за Трећи светски рат. Али, када почнете да дискутујете о овом плановима са тзв. прогресивним професорима и теоретичарима, они ће вам рећи да не постоје никакви планови нити сценарија за Трећи светски рат, који, према њиховим смешним интерпретацијама, може само да избије само случајно. Али ови планови постоје, а постоје и њихове компјутерске симулације. У војним документима Пентагона не спомиње се термин „глобализација ратних дејстава“ већ „дуги рат“ и „Трећи светски рат“. Војне операције и планови су данас веома софистиковани. Како сте рекли, не ради се више о театру војних операција, већ о различитим механизмима интервенционизма, дестабилизације, санкција, дестабилизација пољопривредног система као и деловања преко ММФ, чиме се дестабилизује читава економија земаља.

Ту је и читав спектар тзв. “обојених револуција“, дестабилизација влада, финансирања политичких партија и покрета, организација и покрета „цивилног друштва“ и револуција, и морамо разумети да су сви ови облици деловања део војне агенде. Ради се о моделу глобалног освајања земаља које нису потпуно интегрисане у структуру моћи Запада. То свакако укључује Русију, Иран, Кину и Северну Кореју. То су четири земље које се не покоравају у потпуности диктату САД и НАТО и њихових западних савезника. Деловање преко побуњеничких група у Ираку део је војних операција које ће неизбежно укључити Иран. У Индији је током последњих година постављен режим који ради за Запад. Манмохан Синг је био бивши званичник Светске банке, веома близак вашингтонском консензусу и он је најпре, раних 90-тих био министар финансија а потом је постао премијер. Имао сам прилике да се сретнем са њим када сам био у Индији 1992, када ми је постало сасвим јасно да се у његову уклопљеност у западне структуре моћи не може сумњати.

САД формирају различите опозиционе партије, покрете и организације како би довели до промене режима у земљама а, са друге стране, постављају своје људе у владе и војске земаља. Оно што се догодило у Египту треба разумети у том смислу. У питању је веома пажљиво осмишљен и спроведен процес. База за протесте је постојала, али крајњи циљ је био да не дође до постављања владе која не би била у интересу САД и Запада, што је захтевало манипулисање протестног процеса од самог почетка. Студентски покрет 6.април био је подржан од амбасаде САД, НВО Кифаја је била подржана од Вашингтона преко Националне задужбине за демократију а организација Отпор је широко заступљена у обојеним револуцијама. Отпор се, заједно са консултантском фирмом Канвас, појавио пред НАТО агресију на Србију, после чега је био веома активан и у другим земљама на провођењу ових револуција у Азербејџану, Грузији, Египту, Тунису, Сирији, Украјини.

Неопходно је у спектар савременог ратовања укључити и климатске ратове и употребу метеоролошких ратова као инструмент дестабилизације пољопривреде. Ова технологија се широко примењује.

Догађаји у Украјини су очигледан доказ да је рехабилитација нацизма са Запада ушла у другу фазу. Све су присутнији докази који показују да је Нови светски пројекат реализација планова тамних коридора моћи који су укључивали и троцкистички пројекат за Русију, који је пропао доласком Стаљина на власт, након чега су, како то каже Олга Четверикова, англо-амерички и ционистички финансијски кругови створили нацистичку Немачку.

— У Украјини су САД и њихови савезници довели до промене режима и инсталирали нацистичку владу, што је део агенде Новог светског поретка која указује да се ради о реализацији планова који почивају на давно успостављеном комплексном односу у који су укључене различите структуре капиталистичке економије и свакако се ради о заверама, односно веома прецизним плановима који се разрађују и усвајају иза затворених врата у војној сфери, од стране нафтних компанија, финансијског естаблишмента, Волстрита и осталих центара моћи обједињених у различитим наднационалним структурама. Ради се о комплексном процесу у коме се одлуке доносе на различитим нивоима. Оно што би, међутим, такође требало разумети да се конфронтација између Запада и два главна евроазијска играча – Русије и Кине – одвија у условима у којима су обе државе чврсто интегрисане у глобалну економију. Руски олигарси су успоставили снажне везе са западним капиталом. Кина је најопресивнија капиталистичка економија на планети Земљи. Неки левичари на Западу и даље сматрају кинеску економију социјалистичком, што је апсурдно. Кина има систем веома ниских надница заснован на раду миграната и тешким условима рада, што се сада примењује и на Западу као кинески бренд за профит и економски успех предатора. На много начина Кина је индустријска колонија Запада. Русија и Кина представљају баријеру за западно освајање света, али оне не нуде никакав алтернативни модел друштва. Заправо, кинески модел представља изванредну парадигму прогреса и богатства за бизнис елиту, која је интересно и идеолошки увезана и испреплетена са западном. Ради се о глобализацији економије засноване на пљачки, приватизацији и, док на дипломатском нивоу можемо да размишљамо о Владимиру Путину као о човеку оданом идеји мира – не видимо да се ради о носиоцу идеје социјалног пројекта какав је био у основи социјалистичке, па и западне економије, где је реализован у форми социјалне државе. Све је ово 80-тих година реформом ММФ уздрмано да би сада у потпуности било замењено бесомучном пљачком и отимачином. И, упркос својим контрадикцијама и тешкоћама, Куба је једина земља у којој је опстао унивезални приступ најквалитетнијем бесплатном лечењу и образовању. Једино на Куби можете да добијете било какав здравствени третман за неколико сати. То је некад било могуће у Западној Европи. Сасвим је супротно данас. Ради се о намерном и планском осиромашењу друштва у читавом свету. О глобализацији сиромаштва. Сваки сегмент друштва је изманипулисан и опустошен. Но ствари иду много даље од глобалног осиромашења. Људи су већ током последњих двадесет година осиромашили кроз разне мере штедње и економских реструктуирања. Сада имамо посла са друштвима у којима су људски животи потпуно уништени. Људи су искључени. Они немају образовање (изузев у школама за слуге), немају посао, остају без својих кућа, опстају на сивој економији, за њих не постоји никаква перспектива, у многи земљама се систематски уништава породични живот. Породице се раздвајау: жене и деца више не живе заједно. У Кини се у том правцу најдаље отишло. Кина има 250 милиона страних миграната – радника. То је половина радне снаге и они живе одвојено од породице.

Ради се о планском уништењу држава и друштва, и то нема никакве везе са недостатком ресурса. Сасвим супротно: постоји изобиље ресурса и економије су способне да напредују и цветају. Дијаболична реалност планетарне трансформације открива нам сурову истину. Земље се трансформишу у територије а људи су претворени у ресурсе, робу и сувишне људе. То се догађа у Сирији, Ираку, Сомалији, Нигерији, али и многим другим земљама широм света. ГМО уништава пољопривреде и животе. Ратови биотехнолошким оружјем представљају једну од најопаснијих форми савременог ратовања. Истребљење људи је пројектовано и оно се непрекидно и непроблематизовано спроводи.

Каква је опасност од избијања светског нуклеарног сукоба?

— Планови постоје. Многи документи су доступни јавности. САД и њихови савезници циљају кинеске градове нуклеарним оружјем које је у приправности. Све то знамо, и ови планови нису ништа ново. Осим тога, Кина се налази у војном окружењу САД и НАТО. Јужно кинеско море, Тајван, Источно кинеско море, војно присуство САД у Авганистану и Пакистану непосредно уз кинеске границе, као и уз границе Русије, указују нам на огромну милитаризацију у непосредном окружењу ове две земље. Спекулације су сувишне. Потребно је само испоставити чињенице. А чињенице говоре страшним језиком војног присуства и његове ескалације, док је доктрина о употреби нуклеарног оружја промењена након 11.септембра и у њој се о нуклеарном оружју не говори као о последњем средству, већ као о конвенционалном оружју. Морамо се суочити са чињеницама и сагледати свет и дешавања на планети широм отворених очију и умом.

Неопходно је говорити и у јавном дискурсу непрекидно разматрати облике савременог ратовања. Морамо свим овим чињеницама погледати у очи и размишљати о томе шта се све може догодити, морамо знати и према томе се поставити и организовати. Морамо се припремити. Јер, уколико се нуклеарно оружје употреби – биће то крај човечанства а овде се ради о масовном арсеналу на обе стране. Не можемо бити неутрални и неактивни. Структуре које управљају дешавањима су безосећајне а планови које реализују почивају на уништењу човека. Не смемо бити неми посматрачи њихове реализације.

Разговарала: Биљана Ђоровић

Извор: "Печат" / "Фејсбук репортер"