header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Није срећа та која нас чини захвалним, већ је захвалност та која нас чини срећним
Није срећа та која нас чини захвалним, већ је захвалност та која нас чини срећним Штампај Е-пошта
среда, 23 јул 2014
        Полако учим да будем срећна, да престанем гунђати, да прихватим свој крст свакодневне борбе. Кући сам дошла уморна, измучена од грчева, неиспавана, у трци за градским аутобусом који води за метро према послу који мрзим. И ево како почиње мој унутрашњи монолог – „О Боже, тако сам уморна од борбе. Тако сам уморна од овог крста који носим.

Зашто морам да радим тако напорно док други људи остају код куће? Зашто сам напустила савршено удобан посао у приградској школи да бих предавала у ризичној гетовској школи у Јужном Бронксу? Зашто немам четверособан викторијански стан са погледом? Зашто сам заглавила са незапосленим супругом и размаженим пасторком који не маре да ли сам мртва или жива? Зашто не могу бити познати међународни дописник са уносним уговором? Да сам само... јој, јој, јој.” И тако то иде.

И онда се зауставим. Престанем са самосажаљевањем. То је незахвално. То је гунђање на крст. Ја сам као оне старе Јеврејке из једног вица, које само кукају и жале се, цјепидлачећи о свему што се налази на јеловнику. Нисам срећна ни са чим. Прави ми је изазов бити задовољна, испуњена и захвална, а да цијело вријеме не кукам. Са тим сам се одувијек борила – чак и кад ми је било добро увијек сам проналазила нешто на шта бих се жалила. Будимо искрени, ако нешто посматрате критички и довољно дуго увијек ћете наићи на нешто о чему ћете се жалити. Увијек.

То је ствар перспективе и промјене срца. Прије, када сам била млађа, мислила сам да је срећа нешто мистично за чим мораш трагати и за чим мораш бити у сталној потрази. Прошла сам многе путеве, прешла планине и проучила компликоване карте у потрази за њом. Мислила сам да срећу мораш тражити иза далеких континената, као потрага за закопаним благом. То је било нешто далеко, негдје испод дуге, испод четири листа дјетелине... срећа је била нешто што се дешава другим људима али никад теби. Осим уколико ниси у сталној потрази за њом она ти може исцурити кроз прсте, као рибице које исклизну. Отишла сам у потрагу за срећом селећи се из једног града у други, прелазећи границу за границом. И таман када сам мислила да сам је пронашла она се измакла, као сунчева сјенка; закорачила је тако брзо у другу временску зону, на сусједни травњак, ускочила у туђи загрљај, изникла у другим рукама. 

Али сада када сам сазрела схватила сам да радост није нека неухватљива област неке далеке земље, она лежи у теби. Закопана је дубоко у ладице ормара твоје душе. То није нешто за чим мораш прећи на хиљаде километара, већ је то слично малој исполираној кутији коју сте закопали негдје испод вашег шпорета и коју морате голим рукама очистити да бисте видјели брокатни рад. А онда отворите кутију да бисте нашли малог оловног војника из вашег дјетињства, полупоједену чоколадицу, слику ваше прве симпатије и новчић из неке далеке године. 

Срећа је нешто за чим мораш изнутра радити. Умјесто гунђања зато што ти је двогодишње дијете просуло боју на цвијеће, умазавши косу и пса које сада ти мораш очистити; умјесто што говориш како си уморан и исцрпљен јер си касно добио дијете, захваљуј се Богу што ти је даровао здраво, напредно дијете, захваљуј се Богу што можеш да ходаш и радиш, и што се намучиш за све у животу. Саму себе ухватим да желим живјети нечији туђи живот па заборавим живјети свој властити, да је овај живот једини који имам и који живим. Моја комшиница која има троје дјеце, велику кућу, БМW паркиран у гаражи и мужа који је воли – ТО није мој живот. Неко ми је некад послао мејл који иде овако некако: 

„Група дипломаца, са већ оствареним каријерама, разговарали су о поновном окупљању и одлучише да посјете свог старог универзитетског професора који је сада у пензији. Током њихове посјете професору разговор је кренуо у правцу притужби на стрес у њиховом послу и животима. Нудећи својим гостима топлу чоколаду професор је отишао у кухињу вративши се са великом посудом топле чоколаде и великим асортиманом шољица – порцуланских, сталених, кристалних, неких које су изгледале обично, неке скупо, а неке изузетно – рекавши им да се послуже чоколадом. 

Када су сви узели по шољу топле чоколаде у своје руке професор је рекао: „Уочите да су све наизглед лијепе и скупе шољице покупљене, док сте оставили све једноставне и јефтине шољице. Сасвим је нормално да у свом животу желите само најбоље, управо то је извор ваших проблема и стреса. Шољица из које пијете неће додати никакав квалитет топлој чоколади. У већини случајева чоколада ће бити само скупља, а у неким случајевима сакриће оно што пијемо. Оно што сте ви заиста жељели јесте топла чоколада, не шољица; али сте подсвјесно посегли за најбољим шољама... а затим сте једни другима посматрали шоље. 

Сада размислите о овом: Живот је топла чоколада; ваш посао, новац и положај у друштву су шоље. Оне су само оруђе у садржају вашег живота. Шоља коју посједујете не дефинише вас нити мијења квалитет живота којим живите. Понекад, концентришући се само на шољу, ми заборавимо уживати у топлој чоколади коју нам је Бог дао. Бог прави топлу чоколаду а човјек бира шољу. Најсрећнији људи немају све најбоље. Они чине најбоље из онога што имају. Живе једноставно. Воле несебично. Брину дубоко. Говоре љубазно. И уживају у топлој чоколади.“ 

На ово се морам подсјећати сваког дана. Не да гледам остатке на ободу шоље већ да уживам у мирису живота. Без обзира да ли пијете из златног пехара или из пластичне плаво-бијеле кинеске шоље оно што је битно јесте њен садржај. То је еликсир. Господе, помози ми да пронађем радост у свакодневним стварима, свакодневним ситницама као што су чишћење куће и сакупљање ствари иза дјетета. Дозволи ми да пронађем мрвице неочекиване радости – као што је она коју пронађете прелазећи улицу или када вам пар капљица менте капне на њедра и чију свјежину осјећате цијелог дана. Скривена мала срећа која се шуња на ногицама миша који претрчава собу док сте ви заспали  на каучу гледајући неку стару серију, сјећајући се како сте као дијете клопком покушали уловити мишића. 

Превод са енглеског Д. П.

 http://pemptousia.com

Извор: Манастир Лепавина

 

Последњи пут ажурирано ( среда, 23 јул 2014 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 88 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.