header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Интервју Уредништва „Борбе за веру“ за руски часопис „Православни Крст“ (крај) Штампај Е-пошта
среда, 06 август 2014

 ВЕРНИЦИ НЕЋЕ ПРИХВАТИТИ ГЛАС ЕКУМЕНИСТИЧКОГ СКУПА КАО СВЕПРАВОСЛАВНИ САБОР

       - Као што је познато, решења на „Свеправославном сабору“ усвајаће се консензуално, то јест општим сагласјем, и свака Помесна Црква мора претходно да се одреди по свим темема каталога – у изради те одлуке треба да учествују сав епископат, свештенство и народ. У Руској Цркви то планирају да ураде на Архијерејском Сабору (на коме мирјани и обични свештеници неће учествовати). А да ли је у Србији познато како ће ваши епископи одређивати став СПЦ? Шта у начелу можете рећи о српском епископату који учествује у припреми „Свеправославног сабора“?

-Питамо се: чему уједињавање кроз пошто-пото консензус, ако имамо у виду речи Светог Јована Златоустог да је боље несагласје на корист, него сагласје на пропаст?! Што се тиче најављеног начина одлучивања на будућем „Свеправославном Сабору“ – то је једна ненормална, вансаборска пракса. Зашто на Сабор иду епископи који неће учествовати у гласању?

Отац Јустин, у својој представци СА Сабору 1977. поводом сазива „Великог Сабора Православне Цркве“, говорећи о неправилном и неправославном „представништву“ и „репрезентовању“ Православних Цркава на досадашњим Свеправославним скуповима Родоским и Женевским, каже: >>...Православна Црква по својој природи и догматски непроменљивом ставу епископална и епископоцентрична. Јер: епископ са мноштвом верних око себе јесте израз и манифестација Цркве као Тела Христовог, особито на светој Литургији; Црква је Апостолска и Саборна једино преко епископа, као глава реалних црквених заједница - епископија. Међутим, остале, историјски настале, и зато променљиве, форме црквене организације Православне Цркве: митрополитска, архиепископска, патријаршка, пентархиска, аутокефална, аутономна и друге, ако их је било или их буде, немају и не могу имати пресудан и одлучујући значај у саборном систему Православне Цркве. Штавише, оне могу бити и сметња правилном функционисању саборности, ако собом заклањају и потискују епископални карактер и структуру Цркве и Цркава. Нема сумње, у томе је управо главна разлика између православне и папске еклисиологије. Пошто је тако, како онда може бити "репрезентована" по "делегатском" принципу, то јест истог броја "делегата", на пример Чешка и Румунска Црква? Или још више: Руска и Цариградска Црква? Или коју паству представљају једни епископи а коју други?... Цариградски иницијатори таквог принципа "репрезентовања" Православне Цркве на Саборима, а и они који такав принцип "репрезентовања" прихватају, принципа по њиховој теорији сагласног "систему Аутокефалних и Аутономних" Помесних Цркава, заборавили су да је такав принцип у ствари супротан саборном предању Православља.<<

 Такође, уколико заступници Помесних Цркава дођу са изграђеним јединственим ставовима, где је апостолско начело саборности: изволе се Духу Светоме и нама? Светост Архијерејских Сабора  је од Духа Светог. У том начелу је сила и моћ, важност и вечна вредност Васељенских Сабора. Св. Архијерејски Сабор сваке Помесне Цркве у толико је свет и у толико православан, у колико сва црквена питања решава саборно са свима светима (Еф. 3, 18), са свима светима у Духу Светом. Одступи ли се од тога, одступа се од Православља.

- Ако се на предстојећем „Свеправославном Сабору“ не буде расправљало (а по оном што је најављено у саопштењу са „Истанбулског сабрања“ – неће се расправљати), како се он уопште онда може назвати Сабором?

      - Они епископи који дођу као заступници своје Цркве заједно са поглаваром, уједно представљају и пуноћу власти Сабора кога заступају. Због тога они морају бити у могућности да одлучују, а не да одлуку доноси поглавар и нико други. 34. канон апостолски говори да поглавар не може урадити ништа без приволе осталих у његовој Помесној Цркви. Али исто тако, ни они не могу да ураде ништа без његове приволе. Кад би се формирао Васељенски Сабор, његове одлуке сви су морали појединачно да потпишу. Поглавар први потписује одлуке, а онда епископи по месту, односно по редоследу првенства части. Што се тиче Васељенског Сабора, једино је први у Никеји био тај на који су дошли сви епископи из свих Помесних Цркава (наравно, ко је могао да дође). На осталим Васељенским Саборима били су заступници  својих Помесних Цркава. Када желимо да знамо број учесника Васељенског Сабора, прегледа се број потписа епископа. Ово нам говори да је обавезно да сви учесници потписују одлуке Васељенског Сабора. Документе Сабора неће потписати само они који су на том Сабору анатемисани. Пример за ово  је случај Александријског епископа Диоскора. Он је на Четвртом Васељенском Сабору био анатемисан, па је група од 13 епископа Александријске Цркве одбила да стави свој потпис на писмо римског папе Лава Великог, који је оборио монофизитску јерес, уз изговор да не могу да дају потпис, јер су остали без поглавара који је на том Сабору анатемисан.  Они су обећали да ће своје потписе дати чим буде постављен нови поглавар у Александрији. Ово смо навели да би се видело да патријарх не може донети одлуку без сагласности свих осталих епископа, али да ни они не могу заступати Цркву без приволе поглавара.

         Наравно, ми чујемо повике да то неће бити Васељенски Сабор. Међутим, ако то није Васељенски Сабор, а шта је онда? Ако је то Сабор Помесних Цркава, и то свих – шта је онда до Васељенски Сабор? Руски патријарх Кирил, на пример, каже да будући сабор неће бити васељенски, док српски патријарх Иринеј говори супротно: „Наш је предлог да овај сабор 2016. године буде проглашен за васељенски.“ („Политика“, 30. јун 2014.)

 Ако предстојећи Сабор нема карактер Васељенског Сабора, онда нема ни његову врховну снагу. У чему је онда разлика између најављеног Сабора свију Цркава и рада разних комисија које су се до данас састајале? Рекли бисмо да се овде провлачи једно велико лукавство. Наиме, до најављеног Сабора успављивати правоверне речима да ће то бити „Свеправославни“ а не Васељенски Сабор, а по његовом одржавању прогласити га за Васељенски,  а његове одлуке, следствено, за „свеправославне“ и „свеобавезујуће“. Они који би, потом, такав Сабор прогласили за разбојнички, били би жигосани као расколници и непријатељи Цркве. Међутим, одлуке будућег Сабора могу бити једино онолико ваљане колико су засноване на учењу Цркве.  Исто ово важи за било који Сабор, и треба видети завршну одредбу 6. канона Првог Васељенског Сабора. Васељенски Сабор, као највиши израз саборности епископата, не делују јуридички, него делује ауторитетом. Мора се, дакле, водити рачуна да одлука Васељенског Сабора има карактер ауторитета, а она обавезује онолико колико је истинита. Ако одлука Васељенског Сабора нема ауторитет истине, онда она не обавезује никога. Кад Велики Сабор доносе одлуку, она долази Помесним Црквама да се изјасне да ли је примају или не. То је, заправо, још једна провера и одлуке и Великог Сабора.

Какве ће ставове представници Српске Цркве заступати на будућем Свеправославном Сабору, јасно је ако знамо ко су били чланови делегације СПЦ на скупу поглавара и представника Помесних Православних Цркава одржаном у Истанбулу од 3. – 6. марта 2014. године, на коме је и одређен датум одржавања Свеправославног Сабора. На челу српске екуменистичко-новотарске делегације био је патријарх Иринеј (самодекларисани екумениста) – који би, да је СПЦ слободна, - већ био рашчињен због тешких канонских преступа (паљење свећа у синагоги, учествовање у заједничким молитвама са јеретицима...) Друга двојица епископа из патријархове пратње - Амфилохије Радовић и Иринеј Буловић су – екуменисти и реформатори. Познато да су обојица поменутих епископа носиоци бискупских крстова и папиних прстенова, које им је, по сведочењу самог епископа бачког Иринеја, поклонио папа Јован Павле II, приликом њихове посете Ватикану 2003. године.

Зато понављамо: у епископату СПЦ доминирају екуменисти и модернисти, као и јаросни следбеници цариградског филопаписте, патријарха Вартоломеја. Зато се ми од СА Сабора СПЦ ни не надамо изради неке светојустиновски јасне православне позиције пре 2016. Више очекујемо екуменистичке и глобалистичке фразе. Што се тиче свештенства и верног народа у СПЦ, њих нико неће - као ни до сада - ништа питати. Они ће и надаље у потпуности бити искључени из процеса одлучивања.

- Ако учесници „Свеправославног Сабора“ приме каква било решења противна црквеном учењу и светим канонима, како да се према томе односе православни верници? Какве ће плодове, по вашем мишљењу, имати такав сабор ако се деси?

- На ово питање делимично смо већ одговорили, али ћемо поновити речи Светог Јустина Ћелијског:Имајући у виду све ове напред изложене чињенице и болно свестан њих и стања у савременој Цркви Православној и уопште стања у свету, које се стање ништа битно није променило од оне моје прве представке Светом Архијерејском Сабору (маја 1971. године), савест ми налаже да се поново обратим молбом и синовским вапајем Светом Архијерејском Сабору мученичке Српске Цркве: да се наша Српска Црква уздржи од учешћа у припремама за назови 'Васељенски' Сабор, и поготову од учешћа на њему. Јер ако до таквог Сабора - не дај Боже! - дође, од њега се може очекивати једно: расколи и јереси и погибија безбројних душа. А гледано из апостолско-светоотачког историјског искуства Цркве, такав Сабор ће уместо лечења већ постојећих створити нове ране на телу Цркве и створити јој нове проблеме и недаће“. Што се тиче односа верника према том скупу, ако његове одлуке не буду православне, оне не могу и неће бити усвојене, као и много пута у историји Цркве.     

- Шта мислите у чему је улога православних СМИ у вези са приближавањем сазива „Свеправославног сабора“? Можемо ли некако да утичемо на епископат наших Помесних Цркава и да јерархији пренесемо глас обичног свештенства, монаштва и верног народа или је наша основна мисија да просвећујемо и упозоравамо што више људи, који би могли да стану на пут отпадије?

- Господ је рекао да ово треба чинити и оно не остављати. Улога православних медија, какви су ваш и наш, али и многи други слични, - је да епископат упозоре да народ неће прихватити глас екуменистичког скупа као Свеправославни Сабор, али и да сам народ подсећамо на речи Светих наших дана, на пример  Светог Серафима Саровског, Преподобног Кукше (Величко), Архиепископа Теофана Полтавског, Преподобног Јустина Ћелијског и других, који су знали какво време прелести долази, па су велику пажњу посвећивали управо питању реформистичког сабора. Архиепископ Аверкије Џорданвилски је говорио да је „злочинство ћутати о отпадништву, обмањивати и себе и друге да је све у реду и да се не треба узнемиравати без разлога.Ако ми и немамо снаге ,,да својом немоћном руком зауставимо отпадништво”, говорио је блажени Аверкије, „дужност хришћанске љубави нам налаже не само да се 'удаљимо' и да се 'чувамо', него и наше ближње да заштитимо, да их упозоримо на оно што сами не увиђају. Овде се увек ваља сетити речи једног од највећих стубова наше Цркве – Светог Григорија Богослова: 'ћутањем се издаје Бог'. Не смемо ћутати када је у питању дело од највеће важности, какво је дело спасења људских душа! 

Последњи пут ажурирано ( среда, 06 август 2014 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 55 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.