header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ arrow Вечни спомен Гордани Љеповић - побожност за угледање
Вечни спомен Гордани Љеповић - побожност за угледање Штампај Е-пошта
недеља, 19 октобар 2014

 Ах, па ако ће ме и земља покрити, само да не видим и знам о овоме свијету ништа – то је сва моја потреба... Ја немам ђе прибјегнути, радосни Христе!

(Преподобна Стефанида Скадарска и Битољска, Писмо 17)

На ободу вршачког гробља узвишује се свежа хумка, и над њом скромни крст. На њему невештом руком написано: Гордана Љеповић 1963 – 2014.

Када су наши стари желели да похвале нечије врлинско живљење, истицали би како покојник „скривено поживе“.

Скривено од варљивих и пролазних шумова овога света, у „клијети“ срца свога, поживела је Гордана својих педесет година, са Богом општећи и људима откривајући од онога што је скривено богатима и угледнима, а што се открива безазленима  и немоћнима.

Рођена је у сиромашној породици Александра и Миле Цангрић, који су живели од земљорадње. Дуго није проговарала. Једном је, са преко три године, одведоше у капелицу Свете великомученице Марине, саграђену у пољу изван града, крај записа. И гле, дете проговори!

Имала је крупне, добре тамносмеђе очи, била радосне и благе нарави. Завршила је са успехом основну и средњу трговинску школу и, као и многе њене вршњакиње у то доба, удала се са 18 година без благослова Цркве. Муке и злостављања од мужа пијанице постајали су све несноснији. Није било боље ни када се родило дете. Коме прибећи? У чему наћи снагу и смисао?

Управо тих година у град Светог Теодора дошао је нови архијереј. Говорило се за њега да ће са сваким једнако разговарати и пуна га срца саслушати, па био убожјак, паор, радник, инвалид.

Поче сестра Гордана одлазити код епископа Амфилохија, на разговоре који су трајали често до дубоко у ноћ. Нестало је свег оног терета, јер се у животу њеном појавио Смисао - Христос.

Више није могла пропустити ниједну црквену службу. Једаред је директор фабрике у којој је радила позва у свој кабинет.

- Чујем, другарице Гордана, да Вас виђају у цркви?

- Јесте. Али ја на службе одлазим само у слободно време. Никада са посла нисам изостала или закаснила због богослужења.

- Нема то везе, другарице, Ви сте радница у једној узорној социјалистичкој самоуправној фирми и не доликује Вам да Вас виђају по црквама!

- Па и Вас виђају на разним местима, друже директоре.

- Којим то?

- Па, на пример, по кафанама.

- Немам ја шта да се објашњавам са Вама! Изађите па лепо размислите је ли Вам милији посао или зазјавање по црквама.

- Нема потребе да размишљам. Између Цркве и посла ја бирам Цркву!

И тако доби Гордана отказ. Дете јој одузеше и доделише га оцу. Она се  врати родитељској кући. Молила се, чекала како ће се све то разрешити. А уздала се у заступништво Светог Теодора, преподобног Рафаила Банатског и свога духовног оца. Владика јој беше дао „благослов мајке Ангелине“ – да помаже старима и немоћнима, гладнима и напуштенима. Тако јој је и њена мука мања била. Али бол није престајала.

Једне ноћи усни Гордана леполиког, отменог витеза на коњу, који јој се окрену и рече: „Не бој се, кћери Гордана. Убрзо ћеш радити у мојој цркви“.

Некако тих дана угледа Гордана оглас у „Православљу“: црква Лазарица у Београду, на Звездари, тражи брачни пар црквењака. Правац за Београд! Изгубила се, сирота, док није нашла богомољу посвећену Честитоме Кнезу. Сустала, ознојена, право с врата јави се свештенику.

- Па зар нисте видели, сестро, да ми тражимо брачни пар?

- Не умем да Вам то објасним, оче... Али имам јасно осећање да ћу овде радити.

- Ништа, узећу Ваш број телефона, па ако се нико не јави, позваћу Вас.

Уђе Гордана у храм да се одмори и да полако целива све иконе. Кад гле, на почасном месту с леве стране угледа чудотворну икону Светог великомученика Мине. То је био тајанствени коњаник који јој се ономад јавио у сну.

Уследио је телефонски позив, пресељење у Београд, живот у скромној собици на тавану у Мехмеда Соколовића улици, упознавање са људима који су долазили у овај храм, давање духовних (заиста трезвоумних) савета, све са осмехом, као да ниједне своје бриге није имала. Узношење молитава и паљење свећа за свакога. Дељење са сиромасима последњег што би јој остало. А од црквењачка плате није јој било лако живети. И тако годинама. После Лазарице – Николајевска црква у Земуну. По очевој смрти – Успењска (Мала) црква у Вршцу. И где год још може да послужи: у Месићу, у Средишту, у капелици Свете Марине.

Никада, ни један једини пут, није задржала за себе кусур од свећа који би јој богомољни посетиоци оставили. Говорила је: „То је Божије, а мени је највећи дар да служим Господу и ништа ми нарочито не треба“.

Хранила се оскудно, постећи строго све постове. Одевала се најједноставније и најскромније. Једино у чему је волела да угоди души била су поклоничка путовања. Обишла је Црну Гору (код Светог Василија душа јој је налазила највећу благодат), била у Лепавини, Ћелијама, Лелићу, Ђунису, по војвођанским обитељима, у Сентандреји.

Људи који нису били црквени доживљавали су је као помало настрану или се питали шта монахиња ради у кући.

Свакога је волела, свакога радо примала у свој дом. Највећу радост причињавале су јој посете сестара из Месића и Хајдучице – духовних кћери митрополита Амфилохија. И са нестрпљењем је чекала његова писма и честитке, чувајући их као светињу у своме дому у коме се никада није гасило кандило.

Многе је у веру увела, кумовала на крштењу и венчању.

И тако додаваше Гордана пламен на пламен, жар на жар, ревност на ревност, посвећујући, по речима преподобног Јована Лествичника, Господу „напоре своје младости, да би се у старости радовала богатству своје доброте“.

У педесет првој години Господ је позвао верну слушкињу Своју у места светлости, у места спокојства, којима се разлеже глас чистога радовања.

Нека би ово мало сећање било и скроман цветић на Горданину хумку, и опомена свима нама са каквим смо свештеним трепетом кретали у Цркву оних страшних, безбожних 80-их година и како су нас наши духовни оци примали, на шта смо се заветовали и јесмо ли завет верности Господу своме одржали.

Помјани нас, праведна сестро наша Гордана, да се не постидимо онога дана када нам изађеш у сретање! 

Марија Бјелош, Вршац

Последњи пут ажурирано ( среда, 22 октобар 2014 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 12 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

Не понеси се мудрошћу. Ни туђом, јер није твоја. Ни својом, јер чим си се понео, значи да је немаш много. Ниједна лампа не гори док се не долива. Све се лампе могу напунити, а лампа мудрости никада.

+ + +

„Знање је светлост“, говоре охоли зналци, без радости и милости. Но, гле, Сахара има највише светлости, но зато је она увек усијан кадавер.

+ + +

Што веће богатство изван Бога, то већа бедноћа. Што веће знање изван Бога, то већа празнина.
Бог једини чини богатим и мудрим. Свет без Бога ствара просјаке и глупаке.

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.