header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Брат Ђорђе из Сремских Карловаца: Апокрифна учења митрополита Јована Зизјуласа Штампај Е-пошта
четвртак, 30 октобар 2014

 Идентитет Цркве или истинитост Цркве се по Јовану Зизјуласу препознаје на неколико начина, али он не говори најбитније, а то су надприродна дешавања или чуда,  присутна једино у истинитој Цркви Христовој, „чуварки и тврђави истине.“

 На исти начин се и Господ Исус Христос идентификовао, говорећи речи апсолутне истине и чудима: подижући мртве, исцељујући хроме, слепе, губаве, ђавоимане, заустављајући ветрове, претварајући воду у вино, умножавајући хлебове и рибу нахранивши 5000 људи са пет хлебова и пар риба и на крају, након крсне смрти, васкрснувши. Свој долазак у творевину је најавио преко пророка Исаије, а знак распознавања Његовог идентитета су најављена чуда: „хроми ће проходавати, слепи прогледавати, губави се чистити...“

„ ...ако мени и не верујете, делима мојим верујте...“ Јов. 10,38

Најављени Месија долази како би палу људску природу освештао и научио људе да се моле живоме Богу у Духу и Истини.

 „ ...када ће се прави богомољци молити оцу Духом и Истином...“ Јов. 4,2           

 У историји цивилизације једино је Он све ово чинио показујући онима који имају очи и чисто срце, свој идентитет Месије.

 „ Да нисам међу њима творио дела која нико други није творио, неби греха имали...“ Јов.15,24

 Учио је људе да се клањају живоме Богу, а не идолима или измишљеним боговима, што се и данас ради под вођством креатора модерне идолатрије Јована Зизјуласа који, узимајући улогу пророка, даје себи за право да реч Божију изокреће како би вољу Божију приказао другачијом, и тиме закамуфлирао јерес човекопоклонства. У свему га подржавају многи теолози и Епископи СПЦ, а Епископ Григорије саучествује докторским радом на тему величања мудрости овог творца новог јеванђеља и новог есхатона.  

Према учењу митр. Зизјуласа не наводи се прави и основни начин препознавања благодатног дејства Духа Светог, а тиме истинитости Цркве Христове тј. њеног идентитета. Даље он извлачи закључке из „тријадологије“ да, примером Свете Тројице треба да живимо и сви ми, заједничарећи, не гледајући ко је какав био, какав је данас, већ какав ће бити у есхатону, потенцирајући реч „другост“ као оправдање једне опште заједнице свих људи без обзира на њихову различитост у погледима.

 Свега овог нема у тријадологији  јер Света Тројица „заједничаре“ у ЈЕДНОЈ ОЧЕВОЈ ВОЉИ, а не у три различите;  из свега произилази да Зизјулас не пројектује истинито тријадолошко „заједничарење“ у једном УМУ и ЈЕДНОЈ ВОЉИ - Очевој, већ заједничарење различитих веровања тј. умова-болесних где свако спроводи не Вољу Очеву већ вољу своју, човечију у безброј верзија. И зато је његова теологија,еклисиологија, есхатологија и онтологија базирана не на божанским истинама, већ на демонским лажима које он као добар медиј, протура у Цркву Христову замагљујући истине вере које Црква до данас чува у Христовом УМУ и ВОЉИ Божијој а не у Зизјуласовом болесном уму и вољи помрачених који „смирено“ прате Патријарха Вартоломеја и Митополита пергамског Зизјуласа, закопавајући у земљу свој једини талант.

 „...кад би сте били слепи, небисте имали греха; а сад говорите да видите, тако ваш грех остаје“ Јов. 9,41

 Црква Ортодоксна-ПРАВОСЛАВНА је једина истинита пројекција ТРИЈАДОЛОГИЈЕ, она је НЕБО на земљи где су многи уди повезани у „једности“:  једним Христовим умом и једном Очевом вољом.     

Сам Исус Христос о томе говори:

„Јер сиђох с неба не да чиним вољу своју, него вољу оца који ме посла“ Јов. 6,38

Син Божији се смирава пред вољом Очевом, Зизјулас створење Божије себи дозвољава  несмирење тј. непослушност и многи за њим кренуше као овце на клање.

Дужност клира је да позива у Цркву на саборност са Богом и Светима, где смо у заједници Тела и Крви, у једином истинитом „заједничарењу“, саборности, где нас међусобно повезује истомислије, једна воља, једна вера и њено вероисповедање кроз чување Светих канона и Светих догмата.

 „ Срцем се верује за правду а устима признаје за спасење“ Рим. 10,10

 „Јер ко извршује вољу Оца мојега који је на небесима, онај је брат мој и сестра моја.“ Мат. 12,49

Отпадањем од овог јединства, проповедањем неистина, долази до духовног умирања када се у душу насељава тама коју пројектује Зизјулас својим екуменистичким „расуђивањем“  прикривено убедивши лаковерне да и Света Тројица „заједничаре“ У РАЗЛИЧИТОСТИ ВОЉА у    „заједници у различитости“, „другости“, преносећи то међу наивне где: „љубав надилази сва правила“ каноне и догмате, који се релативизују да би и сам Ајнштајн позавидео оваквим носиоцима теорије догматског релативитета.  Напоменућемо да догматика није егзактна наука где су могуће релативности и промене, она је БОЖИЈЕ ОТКРИВЕЊЕ И ТЕМЕЉ СПАСЕЊА. Бог је непроменљив, али машта духовног болесника је склона мењању тј измишљању неког бога који се уклапа у нову верску идеологију - толеранције,  смишљену како би се Црква изнутра рушила.

Према Зизјуласовом модерном „предању“, теологији, и „тријадологији“ да кажемо вери, која се по њему вечито трансформише, јер „бог је у вечитом кретању“, сви ће након општег васкрсења, завршити у есхатону, према томе, учи Зизјулас, не треба имати страх од других јер разједињавање доводи до духовног умирања, а Еп. Игњатије Мидић га прати у стопу, проповедајући ову идеологију  студентима теолошког факултета поткрепљујући је примерима, у смислу, видимо се у есхатону, где ће, по његовим речима, заједничарити мајка и њено убијено дете са убицом тог детета. Овај „боговидац“ једино није објаснио да ли је био подигнут горе,  у телу или ван тела како би нам све „ оно што око не виде и ухо не чу“, пренео. Или је све плод демонске обмане, прелести, која за циљ има да се преко оваквих руши догматски темељ Цркве, који су наше бабе до данас боље сачувале! Вера се не учи на факултетима, она се задобија одгоре као бисер, а чува се у срцу, док данас имамо исфабриковану теолошку  /научну/, школску веру која затвара Небо, одсеца од благодати Духа Светог и води у преисподњу  све, под вођством демонских сила и оних који им несвесно служе.

Носиоцима школске, књишке вере Господ се обраћа онда и данас:            

 „Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери што затварате царство небеско људима, јер ви не улазите нити дајете да улазе који би хтели“ Мат. 23,13

По ауторитету речи Господа Исуса Христа нема све општег заједничарења у есхатону за лицемере и проповеднике књишке вере који затварају Царство и себи и онима који их из неразумног „послушања“ прате, као саучесници апостасије.

       „Или не знате да неправедници неће наследити царства Божијег? Не варајте се, ни курвари ни идолопоклоници ни мужеложници /геј, лезбо/

 „Ни лупежи ни лакомци, ни пијанице, ни кавгаџије...царства Божијега неће наследити“ 1.Кор 6/9,10

Генерално за све непокајане, по Св.апостолу Павлу, нема есхатона, Царства Небеског; апостол Павле јесте био човек али са даровима апостолства, мада те дарове Духа Светог многи негирају, падајући у богохулство и одрицање од Духа Светог, које доводи до духовног самоубиства, јер по њима, „битно је шта је Господ Исус Христос говорио“, па чујмо и ауторитет Христових речи:

„Ко вас слуша мене слуша; и ко се вас одриче мене се одриче; а ко се мене одриче, одриче се оног који је мене послао“ Лк. 10,16

Господ је ово рекао апостолима из чега јасно произилази да непослушност њима и речи њиховој, значи одрицање од Исуса Христа и Оца небеског. У претходна два писма Патријарху, објављено на сајту Борба за веру,  је описана ова непослушност која  не води у есхатон већ у пакао.  

„Змије, породи аспидини! како ћете побећи од пресуде у огањ паклени“ Мат. 23,33

Где је та слаткоречивост о есхатолошком заједничарењу или је, по њима,  Господ „зилот по неразуму“ који нема љубави, или ипак Митроп. Зизјулас манипулише са наивнима и неискуснима, рушећи у одрицање од Господа Исуса Христа кроз непослушност апостолима, Светим оцима, канонима и догмама, једног по једног Епископа. Духовни егзибиционизам, нарцисоидног и славољубивог Зизјуласа одвајају од Христовог ума и руше на инфантилан ниво човека, са умом малог детета, преносећи тај ум на епископат СПЦ.

„Браћо не будите деца умом...“1. Кор.14,20

 „Да не будемо више мала деца коју љуља и заноси сваки ветар науке, у лажи човечијој, путем преваре" Еф. 4,4

Лажни школовани христоси, пророци ново измишљеног бога, лажне тријадологије, одбацише Истиниту Реч Божију-Христа и на њено место поставише своју, заклањајући човечијом премудрошћу речи божанске истине, „путем лажи и преваре“.

 „Јер је писано погубићу премудрост премудрих и разум разумних,  одбацићу“ 1. Кор. 1,19

 „А било је и лажних пророка у народу, као што ће и међу вама бити лажних учитеља, који ће унети јереси, и одрицаће се господара који их искупи, доводећи себи наглу погибао.“ 2.Пет. 2,1

Као што је већ речено, ово одрицање се врши закамуфлирано „високом“ теологијом Јована Зизјуласа који као алтер его свог учитеља Георгија Флоровског, заговара опште духовно заједничарење са онима ван Цркве “кроз очишћење од страсти једних у односу са другима“, нигде не помињући покајање за личне грехе и догматске грехе којима је римска помесна црква изгубила идентитет Цркве, јер је јересју одсекла себе од благодати Духа Светог. Где нема Духа Светог нема ни Цркве, нема Тајни, нема спасења опет по учењу Св. Василија Великог, Св. Кипријана, Св Атанасија Великог и многих отаца Цркве. Ове догматске истине ретко ко може да прими, оправдавајући јеретике њиховом вером у  Исуса Христа, али и ђаволи верују па их то неће увести у есхатон. Веровање подразумева и делање по речи Божијој а не по речи човечијој, која се спроводи кроз екуменистичку заједницу Цркве са данашњим идолопоклоницима који себе зову „хришћанима“. Клир уместо да позива под црквени кров,  увео је Цркву под јеретички кров, тзв. Светски Савет Цркава.

Многи православни клирици покушавају да оправдају папистичку „цркву“ и њен идентитет, крвавим ранама-стигматама, које им ђаво отвара. Господ Исус Христос у својој истинској Цркви Православној, исцељује ране, исцељује болесне, глувонема деца, молитвама православног свештенства, проговарају, метастазе надприродно бивају исцељене /Св. Нектарије Егински/ и безброј чудеса која се дешавају пред моштима једино православних отаца, пред иконама пресвете Богородице и православних светитељки. И сам Господ никад није чинио бесмислена чуда, већ она којима је помагао људима. Све је ово доказ присуства Духа Светог и непрекинутог идентитета.  Истинитост Цркве се не мери величином и бројношћу, напротив, сам Господ говори да је Његово стадо мало. Последња превара ће бити фино прикривена, и да се „ не скрате дани, нико се не би спасао“ а с друге стране имамо  процват „хришћанства“ које ће такво, уједињено под једним кровом /велико стадо/,  дочекати антихриста, једну светску владу са једном уједињеном религијом.

 „...хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од премудрих и разумних а казао си простима“ Мат. 11,25

Сви који погрешно мисле, говоре и делају отпадају од Цркве, од Христовог ума, нарушавају свог унутрашњег човека који из онтолошког незнања, почиње да страда, изгубивши образ Божији и хришћански идентитет а самим тим и спасење јер се својим речима и лажном вером одсекао од благодати Духа Светог, по речи Господа Исуса Христа.

„Јер ћеш се својим речима оправдати и својим ћеш се речима осудити“ Мат. 12,37

Митрополиту Зизјуласу и свим његовим послушницима, с братском љубављу, препоручујемо једини опит којим ће се родити поново, у Духу и Истини, сузе, покајање и одрицање од својих апокрифних учења.

Треба  избацити све уџбеника Јована Зизјуласа са теолошког факултета а професоре који га идеолошки прате и ректоре на богословијама који исповедају папу као великог теолога препоручујући члановима Цркве читање јеретичке литературе, преумити. Јер величајући Јована Зизјуласа, промовишући његове књиге богословима, изводе на пут таме генерације свештеника, теолога и модедрних неимара који одбацујући камен од угла, одбацише и своје спасење исповедајући екуменистичко-јеретички „символ“ вере: „два плућна крила“ једног тела лажног христа а у исто време, Једну свету саборну Цркву.

„Два госпопдара не можете служити...“     

Патријарха Иринеја подсећамо речима Св. Јустина:

 „У мутним и мртвим водама екуменизма...ретко се ко од православних одржао а да не почне тонути у јереси неправославља и злославља. Знајмо за сва времена и сву вечност: нико не може остати у Цркви Православној не држећи се благочестивог богочовечански саборног пута Светих Отаца и Исповедника Православља.“

 „Нисте на путу Светих отаца, не поштујете свете саборе газећи Свете Догмате и свете Каноне идући за лажним духовима противним Духу Божијем – Духу Христовом.“

Све ове речи су упућене тадашњем патријарху Герману и ондашњем синоду, чији екуменистички курс настављају данашњи Патријарх и данашњи синод који самоуверено тврде да су на авином путу и да другог пута нема по речи Еп. Амфилохија, који чак проли и „сузу“ над својом емотивном беседом, позивајући „брата Артемија“ да се врати у „заједничарење“ зизјуласовског типа!?  Велико лицемерје заогрнуто лажном љубављу је карактеристика модерне цркве у којој се спроводи воља човечија а одбацује воља Божија.

 „Неће сваки који ми говори: Господе! Господе! Ући у царство небеско; но који чини по вољи Оца мојега који је на небесима.“ Мат. 7,21.

Многи се питају: „ко сте ви да учите свештенство и школоване теологе памети“?  Исправније би било питање: ко вама даде власт да газите каноне и догмате, да мењате веру у Живога Бога, ко вас превари да уместо науке јединог учитеља Господа Исуса Христа, проучавате науку лажног учитеља Јована Зизјуласа, ко вам даде власт да Цркву Божију представљате као Цркву своју, односно Зизјуласову, у којој он уместо да мења себе и подчињава се Вољи Божијој, изопачује реч Божију прилагођавајући вољу Божију себи тј својим изопаченим схватањима, подчињавајући клир својој екуменистичкој вољи а преко клира и верни народ, затварајући Небо себи и свима који га идеолошки прате.

Ми смо хришћани! а не зизјуласовци.

         „А што ме зовете Господе! Господе! А не извршавате што вам говорим“? Лк. 6,46

 „...да сложно мислите по Христу Исусу“ Рим. 15,5

Последњи хришћани ће се, по речи отаца, спашавати само чувењем исправног исповедања Православне вере, које се данас лукаво и прикривено изопачава како би се и над свима нама испуниле страшне речи Господа Исуса Христа:

 „А ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју изговоре људи дати одговор у дан суда.“Мат. 12,36

„Зато вам кажем, сваки грех и хула опростиће се људима; а на Духа Светог хула неће се опростити,  ни на овом ни на оном свету“  Мат. 12,32

 „Ко је од Бога речи Божије слуша; зато ви не слушате,  јер нисте од Бога“ Јов. 8,47

Нека нас Господ Исус Христос укрепи и сачува нашу веру у саборном исповедању са свим Светима у заједници Тела и Крви,  у Духу Светом,  а никада у заједничарењу и исповедању са онима који су распели Господа и онима који Га и данас, из „љубави“ разапињу- ради царства земаљског.  

Господу Исусу Христу са Оцем и Духом Светим, нека је слава у све векове амин.       

Ђорђе из Сремских Карловаца

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 30 октобар 2014 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 8 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.