header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Епископ РПЦ Пантелејмон (Шатов): Ако је Бог љубав, онда је и човек љубав
Епископ РПЦ Пантелејмон (Шатов): Ако је Бог љубав, онда је и човек љубав Штампај Е-пошта
недеља, 23 новембар 2014

 Зашто би милосрђе било компликовано: рецимо, кад те моле да даш — дај, кад можеш да помогнеш — помози. Али да ли су сви људи призвани на пожртвованост ради ближњег? Можда је ово посао којим треба да се баве социјалне службе, а не Црква? Да ли добра дела могу да нанесу штету души?

И шта чинити уколико не осећаш да си способан за саосећање? Како да у томе не претерамо и не дозволимо да нам седну на грбачу, одазивајући се на сваки позив у помоћ?

О комплексним питањима која се тичу милосрђа разговорали смо с епископом Пантелејмоном, председником Синодског одељења за црквено доброчинство и социјално служење.

Треба ли помагати увек, свима и свакоме?

— За хришћанина је милосрђе нешто што се само по себи разуме. Али можете се и „сломити“, појуривши да помажете свима онима којима је то потребно. Како да не преценимо своје снаге?

— Када је реч о прекомерном милосрђу, ја се увек сетим житија једне светитељке, девојке – паганке, којој беше од родитеља остало веома велико наследство. Једног дана, шетајући вртом, она угледа човека који је везивао конопац за грану да се обеси. Девојка отрча до њега и упита га зашто жели да изврши самоубиство и човек јој на то рече да има врло велике дугове које није у стању да измири. Износ његовог дуга био је реципрочан целокупном њеном иметку. Она продаде своју имовину, измири тај дуг и избави овог човека смрти. Након тога ова аристократкиња морала је да зарађује себи за живот, а како радити није умела поче да продаје своје тело. Она је учинила себе палом женом, услед доброг дела које је сасвим превазилазило њене могућности. Сазнавши за Христа девојка пожеле да се крсти, али знајући њен порочни живот нико не хтеде да буде њен јемац (раније је крштење подразумевало дугу припрему и заузимање човека који би могао да гарантује да је новокрштени заиста спреман да води хришћански живот). После одређеног времена пронашли су је како лежи на земљи, обучена у белу одећу. Како сведочи Житије, крстили су је анђели. За то добро дело које је учинила — иако је оно било изнад њених могућности — Господ је наградио и спасио вечне муке.

Наравно, неопходно је да будемо свесни својих могућности. Ако је мотив твоје прекомерне ревности у добрим делима — гордост, Господ ће те посрамити. А уколико су то пак само неискуство и неразумност здружени с искреном жељом да помогнеш заборављајући притом на себе, Господ ће некако исправити твоју грешку и покрити твоју неразумност, тј. помоћи ће ти.

— Понекад човек жели да помогне, али не може да нађе начин: рецимо, не осећа се способним да оде у болницу код деце, јер једноставно не зна како с њима да комуницира; или прикупља пакете за затворенике и никако не може да превазиђе свој гнев према злочинцима. Да ли у таквим случајевима треба „ломити“ себе?

— Ми у Синодском одељењу за црквено доброчинство и социјално служење трудимо се да сваком волонтеру доделимо посао који му одговара, зато што човек треба да помаже ономе коме може и онако како може. Али треба и да се труди да развија своју душу до једног таквог узвишеног стања, када ће бити спреман да пружи руку било коме и да се сажали над свима без изузетка. То је већ веома узвишено стање душе и до њега није лако узрасти. Због тога се треба давати у складу са својим могућностима, процењивати своје снаге и, ослушкујући савест, проверавати своје тежње разумом. Савремени људи често праве планове на основу сопствених, лажних представа о томе које је њихово презназначење од Бога. Божију вољу треба сагледавати из ситуација: на које место су те поставили, какве су твоје финансијске могућности, колико имаш времена и снаге? Треба прибегавати савету искуснијих људи и, наравно, у првом реду, молити се Богу.

— Може ли наизглед добро дело да нанесе штету ономе ко га чини?

— Наравно! Сујете нико није поштеђен, али ми смо дужни да стално себе подсећамо да ништа необично нема и не може бити у томе што волимо брата свога. Човек је створен по образу и подобију Божијем, и ако је Бог у својој суштини Љубав, онда је и човек у својој суштини љубав. Онај ко спозна Створитеља постаје свестан и свог предназначења на земљи, тј. призвања да будемо слични свом Творцу. Рибизла мора да буде укусна, бицикл у функцији, а компјутер оперативан... Тако и човек — он је дужан да буде милосрдан. И Господ у Јеванђељу говори: „Тако и ви кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити“ (Лк. 17,10). Стога, ако неко почне да се горди и самопотврђује на рачун својих добрих дела, преузносећи се над онима који их чине мање или их уопште не чине, онда он или не разуме ништа у животу, или једноставно није никад држао Јеванђеље у својим рукама.

— Међутим, дешава се да ни хришћанин који зна Јеванђеље не осећа у себи ни призив, ни потребу за саосећањем и помоћи свом ближњем. Како живети са тим?

— Такав човек, вероватно, мора да разговара са неким духовно искусним и да разјасни шта је узрок поменутог стања, због тога што оно није нормално. Значи да је љубав у њему искривљена и претворена у самољубље, а самољубље је корен свих грехова, према учењу Светих Отаца. Шта чинити ако графитна оловка не пише? Треба је зарезати. Лошу оловку ми можемо да бацимо без жаљења, али Господ не жели никог да „одбаци“ и „погуби“. Треба и сами да се уложимо труд како би себе променили. Као прво, покајањем. Као друго, обраћањем Богу за помоћ јер је Он у стању да оживи онај дар љубави који се сваком човеку рођењем даје.

Да ли је свима дато да буду милосрдни?..

— Постоји мишљење да се Православна Црква удаљава од свог предназначења посвећујући се доброчинству, онда када је главни њен посао спасење људских душа: кажу, нека се онда и бави својим правим дужностима. Шта бисте Ви одговорили на то?

— Наравно, човек мора пре свега спознати Бога. Бога, који је Љубав. Сједињење с Њим, обожење, стицање дара Духа Светога — основни је циљ људског постојања. И Христос главном заповешћу назива Љубав према Богу — свим срцем својим и свом душом својом, свим умом својим и свом снагом својом. Али истовремено Он говори и о другој заповести, која је слична првој: Љуби ближњега својега као самога себе.

Да, Црква учи човека како да спаси своју душу, али у Јеванђељу стоје и ове речи: „Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља онај ће га сачувати“ (Мк. 8, 35). И још: „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15,13). Управо се љубављу према другом човеку учимо да спознајемо Бога. И због тога је служење ближњем и заборављање себе због њега — главни посао људског живота.

Осим тога, не треба заборављати да је Христос назвао све страдалнике и потребите на Земљи Својом најмањом браћом, рекавши: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће (тј. нахранисте га, удомисте, посетисте у болести или у тамници), мени учинисте (Мт. 25,40). Ако постимо, постимо за себе и за спасење своје душе. Ако се молимо – молимо се за спасење своје душе, јер Бог не осећа потребу за нашим молитвама, али ако служимо ближњем — управо тиме служимо Богу.

— Људи су различити — по снази и способностима; није свима, на пример, дато се служе Богу примањем монашког пострига. Мислите ли да није ни милосрђе за свакога?

— Монаштво, тј. неподељено посвећивање себе Богу, заиста је привилегија малобројних, као што рече Господ, оних који то могу да носе. Али да будемо слични милосрдном Самарјанину, Господ нас позива све без изузетка. Због тога је немогуће бити хришћанин, а не бити притом сажаљив и саосећајан према људима, односно не служити потребитима. Ове ствари су неодвојиве једна од друге. Зато је и апостол Јован отворено рекао: „Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио?“ (1 Јн. 4,20).

— Да ли је довољно читати Јеванђеље и следити духовне савете, како не бисмо правили грешке на путу милосрђа? Или овај пут никад не бива лак?

— Немогуће је дати рецепт за све случајеве, али се једно несумњиво може рећи: истину мораш сам кроз патњу да спознаш. Ако отворимо и прочитамо књигу, не можемо одмах да постанемо паметни. Не можемо ни јеванђелске истине да „сажваћемо“ за човека и да му их ставимо у уста. Духовни пут се обавезно пролази кроз лично искуство, а то значи да је то пут проверавања и грешака.

Код аве Доротеја постоје следеће речи: „Када човек учи да шије, он прво шије, затим пара, онда опет шије, па опет пара, све док не научи“. Тако је и у духовном животу. Долазимо у ситуацију и да грешимо, и да трпимо, и да изнова почињемо, опет и опет. Треба покушавати, трудити се, тражити! Куцајте и отвориће вам се, тражите и наћи ћете — говори Господ у Јеванђељу. То је пут. Треба њиме ићи корак по корак и учити се чињењу добра. И ако се човек узда у Бога, ако се смирава, ако тражи добро, одгонећи од себе сујетне мисли, Господ га неће оставити.

Са руског Наташа Јефтић

Епископ орехово-зујевски Пантелејмон (Шатов)

Фома.Ru

Извор: „Православие.ру“

Последњи пут ажурирано ( недеља, 23 новембар 2014 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 39 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.