header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow АПОКАЛИПСА arrow Антихрист долази (1)
Антихрист долази (1) Штампај Е-пошта
уторак, 18 новембар 2014

 УМЕСТО УВОДА

Свето Писмо и Предање Цркве од Истока јасни су: на крају историје, тријумфоваће силе зла, и устоличиће последњег лажног месију у злу уједињеног човечанства, антихриста. Али, ко је антихрист? Како ће се он појавити у историји?

Још од Христовог времена, појављивале су се варалице које су тврдиле да су они прави спаситељи. Неколико дана пре Свог распећа, Господ је упозорио Своје ученике: Чувајте се да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у име Моје говорећи: Ја сам Христос. И многе ће преварити (Мт. 24; 4-5). Ово Његово пророштво се од тада обистинило више пута.  Ови претенденти појављивали су се на свим континентима, у оквирима свих великих религија и припадали су свим расама. Лажне месије стицале су следбенике на свим странама: ниједна епоха, ниједна раса, ниједно место и ниједна религија нису били имуни на примамљивост лажних месија. У многим религијама постоји обећање о будућем спаситељу који ће обновити земљу и успоставити правду, тако да је постојало припремљено тле за оне који су ову улогу присвајали за себе. Човечанство жели и очекује Спаситеља. Без благодати Божије, сви смо ми изложени нападима оних што се лажно проглашавају за онога којем се (свесно или несвесно) надамо.

Какви су знаци разних антихриста, укључујући и оног потоњег? Они долазе у своје сопствено име (Јн. 5; 43) и господаре над својим следбеницима (Мт. 20; 25). За разлику од Христа, који није величао Себе (Мт. 20: 28, Мк. 6; 43), лажне месије захтевају да им се клањају (2. Сол. 2; 4). За разлику од Христа, Који није имао где главу заклонити (Мт. 8; 20), они обично подижу велике куће и воле новац (Мт. 6; 24, Лк. 16; 14), градећи своја раскошна овоземаљска царства захваљујући донацијама сакупљеним манипулативним позивима за помоћ сиромашнима и угроженима (в. Мт. 23; 14, Мк. 12; 40). Они не творе истинска чуда (као супротност Мт. 11; 4-6); њихови ''знакови'' су техничке илузије или магијски трикови или су, пак, исход окултног призивања небожанских сила. Лажни спаситељи својим ученицима обично не одобравају брак и децу – тј. нормалан породичан живот и супружничку верност (1. Тим. 4; 3, Откр. 2; 14-15, 20-21). Уместо тога, често подржавају или целибат или сексуалну разузданост својих следбеника, захтевајући велики број партнера (супротног пола) за себе. За правоверне хришћане, у будућности би се могао крити највећи духовни изазов: појава привидно светог чудотворца, лажног Христа, који ће бити веома убедљив како би преварио, ако буде могуће, и изабране (Мт. 24; 24), све док ''ови дани'' не буду прекраћени (Мт. 24; 22). Он ће се појавити унутар Цркве и полагаће право на њу као на своју сопственост, кривотворећи Други Долазак (2. Сол. 2; 4). Овај ''човек безакоња'' (2. Сол. 2; 3) неће доћи као непријатељ Исуса Христа. Тек ће се касније појавити као такав.

 Литвански хришћански мислилац, Антанас Мацејна, бегунац из Совјетског режима, под утицајем Достојевског и Владимира Соловјова написао је значајне књиге на тему хришћанске есхатологије. У студији "Тајна безакоња", насталој поводом Соловјовљеве "Кратке повести о антихристу", Мацејна даје низ увида у природу борбе између Христа и антихриста и последњих времена Цркве и човечанства. Ево неколико инспиративних теза из његове расправе.        

БОРБА ДОБРА И ЗЛА

Мацејна упозорава да зло није пуки "недостатак добра", него делатна, личносна сила воље злих духова и злих људи, која води непрестаној борби. "За кога је зло – зла сила, за њега је историја стална борба, која обухвата и небо и земљу, јер у њој не учествује само човек, него и Бог. Једном ће та борба постати одлучна. Једном ће напетост између сила зла и добра постати тако снажна, да ће разорити сав злом захваћени свет. Тада ће добро победити, али та победа ће и окончати земну историју /.../ ВАСКРСЕЊЕ ЈЕ ЗАЛОГА ПОБЕДЕ ДОБРА. У томе је сила и дело Христово".

Својим Другим доласком Христос ће окончати ту борбу са злом, васкрсавајући све људе и ослобађајући целокупно битије од силе зла. Али, до тог благословеног часа сва историја је стална борба /.../ НАША ИСТОРИЈА ЗАВРШАВА СЕ НАЈВЕЋИМ МОГУЋИМ ТРИЈУМФОМ ЗЛА НА ЗЕМЉИ, АЛИ ИСТОВРЕМЕНО И – ЊЕГОВОМ КОНАЧНОМ ПРОПАШЋУ. Антихрист ће бити побеђен и збачен. Али, с њим ће истовремено бити збачена и сва наша историја. Победа добра открива надисторијски лик живота. Појава Христова и Његово снисхођење на земљу јесте почетак другачије егзистенције, која више није земна историја“.

 РЕЛИГИОЗНА ПРИРОДА ИСТОРИЈЕ

Мацејна сматра да је историја "заједничка делатност Бога и човека у времену", и додаје: "За хришћанина историја никад није само овострани процес, јер њен истински извор, из кога она настаје није овде. ПРОЛОГ ИСТОРИЈЕ ЈЕ НА НЕБЕСИМА. /.../ КУЛТУРА ЈЕ ЧОВЕКОВО СТВАРАЛАШТВО. /.../ Његова ваплоћена нада и победа над силама природе /.../ Имајући то у виду, историја се може назвати процесом КУЛТУРНОГ ПОСТОЈАЊА; процесом све већег овладавања земљом, откривања ризница природе и усиљеног укључивања природних сила у област људског постојања. У ТОМ СМИСЛУ ИСТОРИЈА ЈЕ ОСВЕШЋИВАЊЕ ЧОВЕКА У СВЕТУ /.../ Где год да се појављује човек, диме се не само огњишта, него и жртвеници; дижу се не само куће, него и храмови; чују се не само свадбене песме, него и химне свештеника. На тај начин, религиозни живот је ДРУГА основна форма човекове историје /.../ У том смислу, ИСТОРИЈА ЈЕ ЧОВЕКОВО САМООСВЕШЋЕЊЕ (КАД ЈЕ РЕЧ О ПИТАЊИМА КОЈА ОН ПОСТАВЉА) ЊЕГОВОГ ПОРЕКЛА, ПРИЗВАЊА И ЦИЉА /.../

ДЕЛАТНИ УЧЕСНИК ЧОВЕКОВЕ СУДБИНЕ ЈЕ САМ БОГ. "Без Мене не можете ништа чинити" (Јн. 15, 5) – те речи Христове јасно указују на историјски пут којим човек мора да иде да би дошао до разрешења тајне свог постојања. /.../ Религија је у суштини однос двају личности. По својој сопственој вољи, човек може да створи културу, али не и религију. Питање човековог постојања, које се суштински може покренути само у области религије, захтева одговор Божји, да би уопште могло да се реши, /.../ Управо зато што је религија ДИЈАЛОГ И УЗАЈАМНО ДЕЛОВАЊЕ, она је у сталној опасности да је човек прекине. Мада је човек по природи религиозан, јер однос са натприродним одговара његовој унутарњој суштини, он ипак може – јер је слободан – да заћути у том дијалогу и да земљу, која се налази под влашћу његовом, искључи из узајамног општења с Небом. Нема и не може бити никаквог ОНТОЛОШКОГ АТЕИЗМА, али постоји ПСИХОЛОШКА безрелигиозност, свесно одвраћање од Бога, упорно ћутање у свакодневици. /.../ Божји поредак је поредак постојања. Нарушити га значи нарушити себе, другим речима – благодарити себи за своје постојање, што је одвратно. Зато свако порицање Божјег поретка у најдубљем смислу јесте рушење постојања, а самим тим рушење и сопственог битија. БУНТ ЧОВЕКА ПРОТИВ БОГА ЗНАЧИ УНИШТЕЊЕ САМОГ СЕБЕ. Па ипак, смртници никад не престају да се буне против Бога. Вавилонска кула остаје несаграђена, и тако ће бити до краја историје. Али шта је култура ако не стални напор човечанства да заврши градњу те куле? Историја није само религиозни процес; она је истовремено процес обезбожења човечанства. /.../ РЕЛИГИЈА, А НЕ КУЛТУРА, ЧУВА КЉУЧ ТАЈНЕ ИСТОРИЈЕ. У процесу религије, а не у процесу културе, време иде ка свом крају: adesse festinant tempora.  Историја је – објективација нашег односа према Богу. Управо ту је њена благодатност, али истовремено и опасност, јер је одређење у односу према Богу неизбежно. Шта је историја у светлости Хришћанства? Ништа друго до време које нам је Бог дао. /.../ Философско време је – апстрактни и општи ток ствари; међутим, религиозно време је НАШЕ ВРЕМЕ, време које нам је поверено, време које нам је даровано, самим тим лично и конкретно. РЕЛИГИОЗНО ВРЕМЕ ЈЕ ОДРЕЂИВАЊЕ И НАЛАГАЊЕ ОБАВЕЗА, од којих зависи наша судбина. Да бисмо својим животима дали овај или онај смисао не треба нам ништа друго до време. На тај начин,  у светлости хришћанства време се јавља као најдрагоценији од свих природних дарова Божјих. Док год имамо времена, наша судбина је у нашим рукама /.../ Време је – једино "место" на коме можемо срести Бога /.../ ЈАВЉЕНОСТ БОГА У ИСТОРИЈИ ЈЕ ОСНОВНИ УСЛОВ ИСТИНИТЕ ВЕРЕ. Смисао историје је у припреми за то јављање. Најдубљи смисао тог задатка је у томе да учини могућим сусрет Бога и човека стварајући предуслове за то да тај сусрет постане ЛИЧАН и зато нераскидив САВЕЗ."

БОГ И ВРЕМЕ

   Време је једино "место" на коме можемо срести Бога; и то се десило у историји – јавио се Христос, пунота богочовечанског јединства, дуго и жељно чекани Христос је, по Мацејни, управо "Бог историје", "Алфа и Омега, почетак и крај, први и последњи" (Откр. 22, 13). Мацејна одлучно тврди: "Жртва на Голготи била је највећа историјска жртва: то је било спасавање историје од њеног кретања ка ништавилу". После васкрсења Господњег, у својим пројавама и стоји ја "Слободни одговор човека на искупитељски подвиг Христа".Избор Христа је чинилац који дејствује и у друштву; он је историјска сила. Расе, народи, језици, таленти, породица – ништа више нема значаја осим верности Христу.

 Али, и одступање од Христа је друштвени чинилац – оно саздаје друштво звери, антихриста. И то друштво се бори против Цркве. У историји, као времену раздвајања и простору борбе, долазимо до поимања смисла овог процеса: "У природном поретку побеђује зло, а у натприродном – добро. Напетост између ово двоје и доводи до разарања природног поретка". У том смислу, крај света неће бити некаква природна катастрофа, него незаустављиво кретање света ка злу, то јест "тотално насиље сатане на земљи". Физичка разарања биће плод духовне опогањености. У том смислу, идеологија прогреса смутила је умове људи као "обоготворење будућности на рачун прошлости и садашњости" (Берђајев), Пошто је драма људске историје – драма слободе, никаквог "прогреса" (осим техничког) у њој нема, јер, како каже Мацејна ту се пројављују не само дела Христова преко људи (gesta Christi per homines), него и дела ђавоља преко људи (gesta diaboli per homines). Историја пре Христа била је дуга припрема за Богочовеково јављање; после Христа, у њој зри јављање ђавочовека.        

ЕГОИЗАМ КАО ИЗВОР ПРОПАСТИ

Себељубац не може да прекорачи границе самозатворености. Ђаво је први себељубац, који не воли ни Бога, ни човека, ни творевину. Љубав је увек сила усмерена ка постојању, јер онај који воли излази из себе. Створени по Његовој слици, ми смо самом својом онтологијом окренути од себе – ка Њему, вечном Другом љубави.Ако се тварно биће заљуби у себе, нађе се на путу ка небитију, и апсолутно оглуви за све што га окружује: "Ако се загледамо у себе, суочавамо се са супротном усмереношћу лика Божјег и морамо да бирамо: или ћемо се вратити у битије, или ћемо у себи разорити богоподобије".У том смислу, ђаво је најусамљеније биће на свету, чије је постојање за њега самог постало тамница. Он је у сталном монологу: потпуни безбожник као потпуни самољубац. Самољубље је пут ђавола у историји, пут на коме ће се јавити и антихрист.

Зато је Христос Своју науку засновао на самоодрицању, које човека води у заједницу с Јагњетом Божјим. И зато се разликује хришћанско милосрђе, као служење ближњем, од антихристове, "хуманитарне помоћи", која човека претвара у роба.Себељубац ускоро почиње да мрзи и себе и свет, и добија вољу да разори све што живи. Зато је братомрзац – човекоубица (1. Јов. 3, 15): братомржња је врхунац себељубља.

КАКО КРИВОТВОРИТИ ЛИК ХРИСТОВ?

 Да би антихрист успео у свом плану, он лик Христов мора да раствори у људској култури. Христос мора бити проглашен за "претечу", за значајну историјску личност – али неваскрслу. Антихристови повереници, освајајући земаљску власт и моћ, стално нуде Цркви да им се приклони, да би добила "привилегије". Мацејна каже: "Засести у сенци земаљских престола и приклонити се земаљским владарима – то је најзначајнија и стална претња Цркви. Под утицајем те претње најлакше је отпасти од Бога, јер то одржава "изглед побожности" уз одрицање од "његове силе" (2. Тим. 3, 5). Такви хришћани подржавају оно спољашње у религији, али јој се ругају изнутра: уместо Цара Христа они на престо узводе земаљског цара, уместо милости Божјих примају дарове властодржца. Антихрист одлично зна ту слабост хришћана и зато им увек нуди своје дарове. Он стално зове хришћане да му приђу и седну у хладовини његовог престола и да се тако заклоне од сунчане врелине борбе".

Антихрист је увек спреман да призна социјални значај хришћанства и његову моралну улогу; али, дух личности и целог историјског периода раскрива се само у односу према Христу као Богочовеку.

Идеја претече означава да је пред нама гласник будуће стварности, који није сама та стварност. Он символизује ту стварност, али није она – његов смисао је у ишчезнућу у оном што ће доћи... Зато Христос не може бити ничији претеча: Он је Први и Последњи (Откр. 22, 13). Човеково призвање је да буде претеча; није то призвање Сина Божјег. Човечанство, негда хришћанско, зато је и запало у ћорсокак; Мацејна каже: "Ниједан од властодржаца, који у последње време говори о Хришћанству, не исповеда Христа – Бога, ваплоћеног, пострадалог, умрлог, васкрслог, наново долазећег. Ниједна од њих Цркву не признаје као божанску установу, као самога Христа". Што је најгоре, и сами хришћани су се на то навикли, и сматрали би јавно исповедање Христа као Бога за нешто нетактично.

ПОРИЦАЊЕ ВАСКРСЕЊА

Данашњи хришћани не живе вером у васкрсење. Неки су склони да верују да би се Хришћанство могло спасити и да је Христос остао у гробу. Заборавили су упозорење Св. Павла да је без васкрсења – наша вера узалудна (1. Кор. 15, 14). Заборавило се да је смисао историје промењен васкрсењем Господњим. Јер, васкрсење је повезано са вером у човекову бесмртност: "Ако је човек бесмртан, васкрснуће; ако не васкрсне, није бесмртан; ако пак није бесмртан – сав његов живот је чудовишна бесмислица", каже Мацејна.

 Без вере у то, људи падају у очај. Зато је основна црта савременог човека – очајање, јер његово срце прождире бесмисао исповедања земље као једине отаџбине. Зато и борба против Христа, која почиње од ситних, "научних", сумњи, а завршава крвавим прогонима хришћана.

НАДА     

Љубав без жртве је празна, непостојећа. Али, оне се могу родити само из слободе. Зато је Христос и дао слободу; велики и страшан дар. Плачући над Јерусалимом (Мт. 23, 37), Христос плаче над људском слободом, која ће толико пута у историји бити поругана и оскрнављена. Антихрист не плаче над човеком. Док ће Христос љубављу и жртвом (Својом!) стварати јединство човечанства у Цркви, антихрист ће то јединство стварати на спољњи начин, политичком силом.

 Но, Црква, изгнана из света у пустињу, и у то доба ће победити. Победиће својим исповедничким и мученичким сведочењем да овај свет није коначна и једина стварност. Победиће сведочећи васкрсење Христа и човечанства. Победиће Оним Који је већ победио, Спаситељем нашим и Надом нашом.

Владимир Димитријевић

Наставиће се...

Последњи пут ажурирано ( уторак, 18 новембар 2014 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 34 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.