header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТ ОКО НАС arrow Синиша Љепојевић: Мечка пред вратима или насиље, симбол савремене Америке
Синиша Љепојевић: Мечка пред вратима или насиље, симбол савремене Америке Штампај Е-пошта
недеља, 07 децембар 2014

 Оводневни протести и насиље у Фергусону, предграђу америчког града Сент Луиса, суровост и демонстраната и полиције и узбуркана јавност сведоче како је насиље постало нека врста симбола савремене Америке. Ерупција негативне енергије и беса, утисак је, потпуно потискује конкретан повод протеста, и пре свега симболизује културу насиља којој подједнако припадају и демонстранти и власт.

Обе стране те заједничке културе имају своје разлоге и своја објашњења за примену насиља. Демонстранти кажу да их без насиља нико не би ни приметио, мирне протесте нико више и не региструје нити на њих обраћа пажњу, а власт насиљем покушава да прикрије сопствену слабост, одговорност и празнину. Такво тражење излаза из социјалне кризе кроз насиље и ескалацију беса довело је последњих година до распада унутрашњег социјалног ткива у америчком друштву, што су још једном показали не само немири у Фергусону него и у 170 других америчких градова где се „догодио народ“.

Повод најновијих протеста у Фергусону била је одлука пороте суда у Сент Луису да полицајац Дарен Вилсон, који је 9. августа ове године на дужности у Фергусону убио 18-годишњег Мајкла Брауна. Полицајац Вилсон је белац, а убијени Браун црнац. Народ је незадовољан одлуком пороте и суда, и изашао је на улице. Траже промену одлуке јер верују да је полицајац крив. Полицајац Вилсон се брани да је поступао према правилу службе и да је обучен за такве поступке. Другим речима, правило службе америчке полиције, која, по дефиницији, треба да штити грађане, је да убија и за то су обучени. То правило није измислио Вилсон, него власт која је дефинисала обуку данашњих полицајаца. Из тог угла гледано, полицајац Вилсон и не би требало да буде крив, али, ако је то тако, ко је одговоран.

КО ЈЕ ОРГАНИЗОВАО ПРОТЕСТЕ

Надаље, масовни протести су показали да обични човек, грађанин, више уопште не верује својој држави, јер суд и полиција су кључни стубови сваке државе. Ако се не верује судским одлукама, онда је свако друштво у озбиљном проблему. Данашњи Американац очигледно, не само у Фергусону, не верује више сопственој држави. Насупрот том неповерењу је и забрињавајуће нарастајућа амбиција народног суђења, тачније линча. Протести у Фергусону су заиста личили на линчовање не само полицајца Вилсона него генерално бесни и несрећни људи траже своју правду, траже да они другима суде. Та потреба линча је опасан развој унутрашњег социјалног амбијента у Америци. И то се показало не само у Фергусону него и у свим другим америчким градовима где су били протести.

Наспрам тог видљивог, намеће се и ништа мање важно питање – ко је организовао те протесте широм Америке и један чак и у Лондону. Познато је да не постоје спонтани протести, барем до сада нису постојали. Постоји само незадовољство у друштву које се онда искористи, али генерално протесте неко мора да организује. Да ли заиста неко може да поверује да су се протести у Фергусону и истовремено у још 170 градова широм простране Америке десили спонтано, народном вољом? То једноставно није могуће без неке организације. Амерички естаблишмент има богато искуство у организовању немира и насиља широм света, и то углавном користећи локалне невладине организације и такозване цивилне покрете, а неретко и људе са сумњивим биографијама. Циници би рекли да је сада све то дошло и у саму Америку.

Постоје две могућности. Једна је да у самој Америци постоје разгранате невладине организације и цивилни покрети који би могли бити организатори. Али ко финансира те организације и ко је њихов заштитник? Друга могућност је да је енергију насиља и саме протесте у ствари генерисала сама власт. То здравом разуму може да звучи апсурдно, али данашње време је такво да ни једну могућност не би требало искључити. Јер свако насиље даје изговор власти за сопствено силеџијство и „оправдава“ веома негативне процесе милитаризације друштва, полиције и употребу војних снага на домаћој, унутрашњој сцени.

Слике из Фергусона су за већину Американаца и непријатно откриће на шта личи данашња америчка полиција. То су потпуно милитаризоване снаге „реда и мира“, у основи паравојне формације које су Американци до сада углавном виђали у телевизијским извештајима из неких далеких њима непознатих места. Уз то, у Фергусону је употребљена и Националне гарда, формација оружаних снага Америке. Употреба војних снага унутар земље и у случају грађанских протеста, ма како насилни били, веома је лош знак за сваку државу. У Фергусону је било, и још увек је, око пет хиљада припадника Националне гарде. Скоро као и у Авганистану, где Националне гарда чини окосницу америчког војног присуства. Корак по корак, просечан Американац се сада навикава да на својим улицама види и оружане снаге, војнике.

НАПАДНУТ И СИ-ЕН-ЕН

На сумњу према властима као могућим организаторима упућује и појава провокатора међу демонстрантима. И то су обично они најнасилнији. Приметно је да ти провокатори изгледају исто као и они који су предводили насиље на протестима у другим земљама, од Европе до Украјине и Грузије. Сви имају капуљаче на глави, а на леђима руксаке. Шта ће некоме руксак на демонстрацијама у, претпоставити је, сопственом граду и својој улици.

Ни једна ни друга могућност нису добра вест за Америку. Ако постоји нека мрежа која је у стању да организује тако масовне протесте, онда би то могло да значи да америчка држава више не контролише ситуацију, да је створена или се ствара потпуно паралелна структура друштва, која има своја правила и своју моћ. А, ако је опет држава међу осумњиченима за организацију, онда је то лош знак за државу, која се уствари, уместо решавања нагомиланих проблема, пре свега бори против сопствених грађана и користи сваку прилику њиховог незадовољства као изговор за још већу милитаризацију унутрашње структуре, а самим тим сужавање слободе људи и њихових права.

У том светлу је занимљива оптужба телевизије Си-Ен-Ен, која је, верује се, гласноговорник америчког естаблишмента, да иза протеста стоје друштвене интернет мреже и на њима објављивани текстови. Кривци су значи они које је званични Вашингтон масовно користио у немирима у другим земљама и поносио се „прогресивношћу“ интернерт мрежа. Тиме се не решавају проблеми, што би, ако ништа друго, Америка требало да је научила из својих многих авантура по свету. Утолико пре што је и у најновијем таласу немира у Америци показано да је одлука пороте о ослобађању полицајца Вилсона била само повод и да су протести били израз генералног незадовољства људи.

Званична пропаганда настоји да проблем усмери на расизам и проблеме односа црнаца и белаца, али протести нису били само расистички, били су много шире од тога. У Фергусону су, на пример, нападани и новинари јер већина види и медије као кључне слуге и кривце за оно што се догађа у данашњој Америци. У Атланти, где је централа Си-Ен-Ена, нападнута је и зграда те телевизије.

Очигледно је да је данашња Америка дубоко фрустрирано друштво покиданог социјалног ткива са осећањем потребе за насиљем. Посебно је упадљиво да у тим изливима беса доминирају млади људи, они који су расли уз афирмисање културе насиља, они којима се свакога дана на телевизији и новинама нуде приче о америчким војницима, новим херојима, који убијају људе широм света и руше све оно што су ти људи и њихови преци створили. То је утемељило савремену културу насиља која је, много више од урушене економије, најозбиљније упозорење.

Извор: „Стандард.рс

 

Последњи пут ажурирано ( недеља, 07 децембар 2014 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 22 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПСТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:
(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.