header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Света Гора победити мора – писмо Светогораца патријарху цариградском Вартоломеју Штампај Е-пошта
петак, 06 фебруар 2015

 „ТВРД ЈЕ ОРАХ ВОЋКА ЧУДНОВАТА: НЕ СЛОМИ ГА, АЛ ЗУБЕ ПОЛОМИ“/ СВЕТОГОРЦИ ПИШУ  ЛАТИНОУМНИКУ СА ФАНАРА

       Редакција сајта agionoros. ru добила је писмо које су светогорски калуђери упутили свом надлежном епископу, цариградском патријарху Вартоломеју, а поводом његовог срамног сусрета с римским папом Фрањом новембра 2014.

Писмо је написано још у децембру, али је обнародовано тек сада. „Кротки лафови истине Православља“, како их је звао Свети Јустин Ћелијски,  из свих двадесет великих манастира, али и из светогорских келија и скитова, кроз Свештени кинот Свете Горе, изразили су своју забринутост због заједничке молитве патријарха и папе, а нарочито због узајамног литургијског целива за време службе Божје. У своме писму атонски оци наводе многе примере из богослужбених књига и светоотачких дела из којих се јасно види да је латинопапство јерес. Такође, они се позивају на мноштво светогорских мученика, који су страдали јер су одбили да се „сагласе са латиномудрујућима“. 

Скупа са Светим Силуаном Атонским они кличу: “Верујем само Православној Цркви: у њој је радост спасења у смирењу Христовом!“ Свештени Кинот атонски позива да се прекине богословски дијалог са папистима, који остају упорни у својој јереси. Тај дијалог води само „смутњи међу вернима“ и не даје никакве плодове. Атонски монаси патријарху Вартоломеју говоре о својој „узнемирености“ и жељи да „црквено јединство свих православних хришћана, као и атонских монаха, остане непоколебиво“. На крају писма, представници свих атонских манастира са жаљем констатују да даље зближавање са латинима може да понови догађаје од пре пет деценија када су светогорски манастири прекинули литургијско помињање латиноумног патријарха Атинагоре, који је самовољно скинуо анатему с паписта.

Срце сваког православца под капом небеском пуно је среће кад види како наши Оци са Атоса, из Градине Мајке Божје, бране веру Христову од јереси и латиноумника, какав је несрећни цариградски патријарх Вартоломеј. Показује се да Гора Божја бди, иако су у вечност отишли дивни светилници какви су били отац Георгије Григоријатски и отац Мојсије. То и јесте предање Горе Свете – одбрана правоверја. Ево како је то било у прошлости и чиме се и данас калуђери атонски надахњују.

НА СВЕТОЈ ГОРИ ПРОШЛОСТ ЈЕ САДАШЊОСТ ЈЕ БУДУЋНОСТ

Много пре злосрећне Флорентинске уније су горди "непогрешивци" из Рима, папе, настојали да царство православних Ромеја, Византију, потчине себи како у духовном, тако и у политичком смислу. Настојавајући на томе, они су користили слабљење државне и војне моћи ове православне тврђаве, уцењујући, поткупљујући, шаљући крижарске хорде (IV крижарски поход, на пример).

Трн у оку им је увек била монашка стена, Света Гора Атонска, чији су иноци обитавали у молитвеном тиховању, одвојени од сујете и греховности света, али Духом Божјим волећи све људе и старајући се за очување чистоте православне вере, јединог извора спасења за целокупно човечанство. Паписти су Светогорце осећали као мистичку со Православља, па су желели да Атос разоре до темеља (ако не физички, а оно духовно, намећући Светогорцима таму јереси.)

Велика борба између папства и Свете Горе водила се за време византијског императора Михаила Палеолога (1260–1282). Овај је престо отео од законитог владара Јована IV Ласкариса, кога је и ослепео. Да би избегао нове латинске походе против Цариграда, Михаило је на Лионском сабору 1274. године свечано обећао да ће примити унију, затраживши политичку и економску помоћ Запада за раслабљену Византијску империју. Године 1273. цар је послао своју делегацију у Рим, ради закључивања уније, на папском престолује седео Гргур X. Патријарх цариградски, Јосиф Исповедник, био је изричито против настојања да се спасе тело (држава), а погуби душа (Црква), и упутио је окружну посланицу клиру и верном народу упозоравајући га на погубне последице уније. Видевши да не може спречити безумног владара у његовој издајничкој намери, патријарх Јосиф се повукао у манастир, а на његово место је дошао властољубиви Јован Век. Век је на почетку и сам био против уније, али ју је касније прихватио и старао се да је, заједно са Михаилом, свим силама подупре. Он је усвојио ставове Лионског сабора о потчињавању Православља римској катедри.

Да би наметнули унију, латински војници су нахрупили у Византију, предвођени бискупима и фратрима. На путу према Цариграду, прво су ударивши на тврђаву Мајке Божје – Атонску гору, и огњем и мачем почели да шире јеретичке догмате. Мали број монаха је, због страха од смрти, унију примио; већина витезова вере је више волела мученичку кончину него одрицање од вере отаца. Они су, својом светом крвљу, победили безаконике који су дошли у име "непогрешивог" гордељивца римског.

Како су изгледали ти дани?

Како је Мати Божја помогла?

Како је вера Христова победила?

Ево неколико речи о томе.

ИВИРОН ИСПОВЕДА ХРИСТА                                                               

Папистичка хорда је прво ударила на манастир Ивирон, у коме су се подвизавали грузијски иноци. Ови не само да нису хтели да приме унију, него су проклели све јеретичке новине, што је Латане толико разјарило да су старије монахе потрпали у лађицу, извезли их на море и потопили, а млађе као робове однели у Италију, свукли им монашку одећу и продали их Јеврејима. Затим су похитали у Ватопед. Од неких су сазнали да се монаси крију у околини манастира. Потражили су их и нашли. Ласкали су им, нудећи да се са њима сједине у папи, уместо у Богу, на шта им је један од монаха одговорио:

"Боље нам је да угодимо Христу него антихристу". На то су их јеретици љутито питали: "Зар ми нисмо Христови, него антихристови?" Светац им је одговорио: "Да, зато што је сваки који се противи Еванђељу Христовом антихрист, а управо вам он и помаже. Никад се нећемо присајединити вама". Због ових речи, паписти су све монахе ватопедске које су ту затекли повешали. Место где се ово десило зове се "Фурковуни", то јест "Брдо вешала".

УДАР НА СВЕТИ ЗОГРАФ

Следећа тачка напада је био манастир Зограф, атонска светиња бугарског народа. Пре но што су кривославци дошли, Мајка Божја је житеље свете обитељи зографске на чудесан начин о томе обавестила. У манастирском винограду је, наиме, живео један стари монах, који је у својој келији редовно читао акатист Пресветој Богородици пред њеном иконом. Док је клицао Војвоткињи небеској акатисно "Радуј се!", икона проговори и рече му: "Радуј се, и ти, старче, но бежи што брже одавде, да те не снађе невоља! Иди и реци братији у манастиру да се затворе, зато што су БОГОПРОТИВНИ РИМЉАНИ (подвлачење наше, нап. аут.) насрнули иа ово Мноме благословено место, и већ су близу". Старац је питао: "Како, Владичице, да оставим Тебе, Заступницу своју?" Глас од иконе му је рекао: "Не брини за Мене, него пожури!" Старац је похитао, а икона га је, на чудесан начин, престигла, и већ је била стала над манастирска врата. Удивио се бугарски монах, и испричао братији о свему. Пошто су прославили Господа и Мати Његову, монаси су чули свог игумана, оца Тому, који их је подсетио на речи Апостола Павла о неустрашивости синова Божјих који, ако са Христом страдају, са Њим бивају и прослављени (Рим. 8, 14 – 18), предложивши храбрима да остану и приме мученички венац, а слабијима да се склоне док опасност не прође, да не би похулили на Бога, поколебавши се у вери. Тако и би: једна група побеже да се сакрије по околини, а неки остадоше са игуманом својим и затворише се у манастирску кулу, чекајући богомрске Латине.

И стигоше непријатељи Истине. Ударајући на врата, они говораху: "Отворите нам, господо, отворите!" Игуман их упита: "Не знамо вас откуда сте!" Латини наставише: "Ми смо слуге Христове и дошли смо да обратимо вас, заблуделе, на прави пут!" Свети Тома им рече: "Идите од нас ви, који чините безакоње, зато што Апостол каже: "Ако вам и анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде!" (Гал. 1,8). Каквог другог учитеља ви хоћете? Другог учитеља хоће само они који очито лудују. Изложите нам своје учење и ако је од Бога, ми ћемо се сјединити са вама и примићемо вас као браћу, ако није од Бога, прођите нас се!" Тада јеретици рекоше да су од Бога и да их шаље римски папа, као глава цркве, са циљем да их обрате на праву веру – што подразумева филиоквистички додатак у "Символу", служење Литургије на бесквасном хлебу, обријано свештенство и монаштво, и сличне новотарије. Светогорски светилници папске басне не примише, иако су им Латини претили смрћу; они одлучно исповедише православну веру у Свету Тројицу, одбијајући филиоквистичку заблуду, и сведочећи да се хула на Духа Светога неће опростити ни у овом, ни у будућем веку. Рекоше им и ово: "Спаситељ је рекао да ће у мучење отићи ко саблазни једног од Његове малене браће, а како ћете се оправдати ви, који сте саблазнили сву васелену, да бисте избегли вечну муку? Који од седам богосабраних сабора рече да Дух Света исходи и од Оца и од Сина, или који од њих установи да приносимо бесквасан хлеб и стрижемо косе и браде, како ви тражите? Ти, духоборче, испуњен са седам других злих духова, у каквога нас Христа учиш да верујемо? Ти не проповедаш Еванђеље, него антихристово учење. Ми не находимо петог еванђелисту (јер у правим Еванђељима нема помена о томе да Дух Свети исходи и од Сина, нап. аут.), осим Мухамеда сараценског, претечу антихристовог, који пре ваше погубне јереси произведе плеву (лажног учења, нап.аут.). Што се тиче, пак, ваших преснохлебних мртвих жртвоприношења, то је јудејски обичај. Али ви ћете нам рећи: "Зар Христос не јеђаше, опасан и са штапом у руци, по Писму, пасху? Да, то и ми кажемо. Али он, једући пасху, исту и укиде (у таквом виду, нап. аут.), као и обрезање, и слично. После ње Он, севши са дванаесторицом ученика Својих у сионску горницу (горњу собу, нап. аут.), установи Своју Пасху. За време вечере Он узе хлеб, благослови га, преломи и раздели ученицима Својим, рекавши: "Узмите, једите, ово је Тело Моје". То је истинска тајна. Речено је: узе хлеб, то јест квасан, а не пресан, на коме ви противзаконито служите, подражавајући јерес Аполинеријеву"...

Тада јеретици, пуни беса, запалише кулу да би монаси у њој изгорели. Видевши то, ови нови духовни младићи у пећи нововавилонске папске јереси, подигоше руке своје ка небу, и помолише се овако: "Владико Господе Исусе Христе, Боже наш, Јединородни Сине и Логосе Божји, Који Си као непорочно Јагње Себе дао на заклање за род људски! Ти, Господе, Који си излио пречисту Крв Своју за Своју Цркву и рекао да јој ни врата паклена неће одолети, заштити Цркву Своју од вукова који је уништавају. Умножи, Господе, наслеђе Своје по свој васелени, од једног краја земље до другог. Земаљски удео Своје Пречисте Матере заувек сачувај непобедивим и неодоливим; оне који у њему живе, освештај, прослави са Собом и помилуј их; жилишта светих Твојих подигни на славу Твоју н за наш спомен. Прими ову молитву из уста наших као добромирисно кађење и погледај милостиво на нас, као што си погледао на Авраамову жртву и Јосафатово жртвоприношење, јер си благ и човекољубив". Кад окончаше молитву, са небеса дође глас: "Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима!" Од тог гласа мучитељи се уплашише, али, хулитељи на Духа Светога, не покајаше се и не обратише Христу Богу, него наставише да злочине, У Зографу тада пострада двадесет шест мученика Христових, од којих су четири била световна лица (њихова имена нису сачувана.) Имена монаха су: Тома, Варсануфије, Кирил, Михеј, Симон, Иларион, Јаков, Јов, Кипријан, Сава, Јаков, Мартинијан, Козма, Сергије, Мина, Јосиф, Јоаникије, Павле, Антоније, Јефтимије, Доментијан и Партеније.

   Затим Латини кренуше према монашком средишту Кареји, пљачкајући и убијајући. У Кареји ухватише свечасног Протоса, и после дугог мучења га обесише на месту званом Халкос.

„СТРАХ ЖИВОТ КАЉА ОБРАЗ ЧЕСТО“:КСИРОПОТАМ 

Следио је јуриш на Ксиропотам. Тамошњи монаси се уплашише јеретика – убица, и примише их, примивши део опљачканог блага светогорског на поклон од папоманијака. Затим почеше да служе службу, и кад произнеше молитву: "За нашег архиепископа римског и благочестивог цара!", Господ посла страшан земљотрес, који на месту поби многе Латине и разори храм и зграде обитељи. Видевши то, јеретици се уплашише и побегоше, а ксиропотамски монаси покајнички вапијаху и плакаху. Молећи Бога да им опрости, они лутаху по Светој Гори као птице без гнезда. Тада у Ксиропотаму престаде и чудо од једне биљке која је расла у подножју Светог Престола у храму Светих Четрдесет Мученика, доносећи четрдесет лековитих плодова, који исцељиваху сваку немоћ и слабост код људи који су их са вером кушали. Престаде чудо због безакоња људских, и ђаво се овоме веома радоваше.

ПОБЕДА ПРАВОВЕРЈА

Кад Латини одоше, крв мученичка заблиста свом лепотом, и молитве новопострадалих оборише унију, у чему учествоваше и Свети краљ србски Милутин, који се храбро борио против Михаила Палеолога и папиних крижара, штитећи Православље. Злосрећни унијата Михаил умре, ни не дочекавши да се сукоби са војском Светог Милутина. Испустио је душу као пас, неприсаједињен папској лаж–цркви, а самог себе одлучивши од Источне. Због народног негодовања, син његов, Андроник Палеолог, не сахрани га са царским почастима, а супруга Теодора издаде указ којим се коначно одбацује унија и осуђују унијатски патријарх Век и његови следбеници Мелитиније и Метохит. Тако Црква поново победи анти–цркву, и сви се радоваху.

БОРБА СЕ НАСТАВЉА

Векови су пролазили, и дошло је XX, крвави век, век лудила и мрака у душама и историји. У том веку се појавише нови унијати – екуменисти, који поново почеше да шурују са папистима. И опет се Света Гора успротиви, и одоле многим искушењима и лажима духовним, који се под видом "љубави" нуђаху као лек за "хришћанске поделе", а у ствари беху духовни отров јереси. Када је цариградски патријарх Мелетије (Метаксакис) уводио новачења, какво је нови, папски календар, Светогорци су се побунили, и остали, до дана данашњег, на православном календару, када су патријарси Атинагора и Димитрије хитали у загрљај папи, Света Гора је одбијала да учествује у том безакоњу. И данас је, упркос све већим тешкоћама због притиска црквених и државних власти, глас Свете Горе је антиекуменистички и светопредањски. Када су, на скупу у либанском месту Баламанду 1993. године, неке од православних Патријаршија признале благодатност папистичких сакрамента, Атос је одбацио такво признавање, сведочећи да остаје доследан Светом Фотију Цариградском, Светом Марку Ефском и другим витезовима Православља. Чињеница је, међутим, да на Светој Гори има и оних који екуменизам подржавају, па су нова искушење свагда могућа. Светогорци се, пак, они прави, приликом избора између Истине и компромиса, који у Православљу значи издају, увек руководе немогућношћу служења Господа и Ваалу, Христу и мамону; колебљиви, нажалост, мисле да је и једно и друго, из овог или оног разлога, пожељно и могуће.

КАКО БОГ ПРОСЛАВЉА СВОЈЕ ВИТЕЗОВЕ?

Наш живот се проверава вечношћу; она га потврђује и признаје или одбацује, суочавајући свачије присуство на земљи са лицем Ваплоћене Истине, Христа Бога. Сваки светогорски пут, и пут верности Предању и пут богоодступништва, имали су своје почетке у доба Михаила Палеолога, а вечна исходишта њихова показују се и до дана данашњег. Монаси који су отпали од православне вере и служили са Латинима, после зле смрти, били су сахрањени у близини Велике Лавре. Како казују очевидци, њихова тела у подземној пештери леже до дана данашњег, неиструлела и црна као угаљ, а лица су им добила ужасан, демонолик изглед. Што се тиче мученика Христових, и њихова је борба ознаменована, да сви виде и знају како Господ прославља оне који прослављају Њега, Пречистога. На оном месту где је некад била кула у којој су пострадали мученици зографски, и где је, у пепелу, остала цела икона Мајке Божје "Веснице" (која се јавила зографском старцу –виноградару), монаси су решили да подигну споменик. То је учињено 1873. године. Требало га је освештати на дан њихове мученичке кончине. Када је отпочело свеноћно бденије уочи празника, ноћ је била без месеца и звезда, веома тиха. Око поноћи читано је, у храму, "Житије и страдање светих зографских мученика"; тада се над храмом неочекивано појавио огњени стуб. Он је обасјавао манастир таквом светлошћу да су се у порти могли на тлу видети чак и најситнији предмети. Над црквом је овај стуб стајао три-четири минута, а затим се преместио и стао понад споменика. Онда се подигао и постао сличан венцу који је увенчавао одозго место мучеништва зографских инока, као и споменик. Појава је трајала око петнаест минута, и уочили су је не само домаћини монаси, него и многобројни гости зографске светиње.

МАЈКА БОЖЈА И ЛАТИНСКА ЈЕРЕС

Једна од најсуштаственијих порука Свете Горе кад је у питању папска јерес налази се у службама чудотворној икони Мајке Божје "Веснице" и преподобномученицима зографским. Да ослушнемо мало ту поруку, бескрајно важну и нама данас.

Из службе чудотворној икони стиже оваква реч Божја: "Зашто Латини, као некада фарисеји, проходите море и копно, и настојите да својој заблуди друге људе научите, да их, по речи Христовој, учинити синовима пакла горима од вас: довољна вам је ваша пропаст, коју ћете неизбежно наследити, ако се заблуде своје не одрекнете, и ако сада са нама чудесна дела Богоматере, преко њене иконе "Веснице" јављена, не прославите". У канону Богородици (из ове службе) римским јеретицима се поручује и ово: "Чујте, Латини, и постидите се: кад би учење ваше били право и ревност ваша за веру Христову богоугодна, не би вас Царица Небеска преко иконе Своје непријатељима Сина Свога назвала". Из стихире на литији у служби преподобномученицима зографским богонадахнута уста призивају помоћ Божју кроз заступништво храбрих монаха атонских: "Весели се данас Црква Христова, блистајући благодаћу верио слави знаменита обитељ зографска, преко славног спомена двадесет шесторице преподобно страдалних отаца: ови трпељиве душе своје за побожност положише, тела огњеном сажежењу предадоше, да сачувају веру предату од Отаца. Тако изобличивши најпокваренију прелест папослужитеља, постадоше најдостојнији утешитељи обитељи, верне утврдивши да пребивају у побожности и ову обитељ нашу освештавајући, моле се за душе наше". И још: "Силом догмата, мудри, латинско злоречје прво одбацисте: стога од њих огњем сажежени бисте и као жртве Господу принесосте се усрдно, са ангелским хоровима ликујући сада, вечноспомињани". У величанију Богородици "Весници" каже се: "Величамо Те, Пречиста Богородице Дјево, и поштујемо свету икону Твоју, којом си заблуду Латина изобличила, а нас у Православљу утврдила јеси". У канону Боговладичици чују се овакви молитвени уздаси: "Као лађицу на пучини, тако и Цркву Сина Твојега, Владичице, љуља бура разних јереси: стога не допусти, Царице, да потоне у животном мору; него је управи у тихо пристаниште вечнога спасења, многомоћним Твојим молитвама Богу"; као и: "Припадајући Светој Икони Твојој, Дјево, вапијемо ти од сакрушена срца: не допусти нам да паднемо у мреже јеретичке, Госпођо свемилостива, него нас укрепи да до краја живота у Православљу останемо".

МОЛИТВА МАЈЦИ БОЖЈОЈ ЗА ОСТАНАК У ПРАВОВЕРЈУ

На крају, молећи Богомајчицу да нам помогне да одолимо искушењима, доносимо молитву пред иконом Њеном – "Весницом":

О, Пресвета Дјево, Мати Христа Бога нашега, Небеса и земље Царице, почуј многоболни уздисај душа наших, и почуј нас који смо у тешким околностима. Као што си некада Гору Атонску од налета Латина избавила, тако и сада обитељ нашу од непријатеља Сина Твога заштити. Помози нам да светоотачку православну веру до краја дана наших сачувамо, и учини нас припадницима маленог стада Христовога на крају. Немамо друге помоћи и другог заступништва, осим Тебе, о Богомати. Осени нас сведржитељским покровом Твојим, и уразуми нас о томе како нам приличи да се оградимо од непријатеља свете православне вере, који као вуци у овчијој кожи на нас иду. Удостоји нас, Владичице, непоколебиво да пребивамо до смрти у свецелом послушању Светој Цркви и да се без осуде причешћујемо Божанственим и Животворним Христовим Тајнама. Помени слуге Твоје, и не презири сузе и уздахе наше. Обрадуј нас добротом милости Твоје, да Те са благодарношћу као Помоћницу нађемо, и да се удостојимо да у дан Суда непостиђено станемо са десне стране Сина Твога и Бога нашега, славећи Га са беспочетним Оцем Његовим и Пресветим и Животворним Духом Његовим, сада, свагда и увек и у векове векова. Амин.

Владимир Димитријевић, светогорском поруком много обрадовани, иако грешни, православни Србин

Последњи пут ажурирано ( петак, 06 фебруар 2015 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 45 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Строго забрањујемо преузимање материјала са „Борбе за веру“ у циљу њиховог публиковања у клиповима на „Јутјубу“ без нашег претходног одобрења.

(Детаљније овде:)

+ + +

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
+ + +
 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.