header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Архимандрит Лазар Абашидзе: Може ли се улазити у молитвене односе са јеретицима? Штампај Е-пошта
среда, 04 фебруар 2009

Може ли се улазити у молитвене односе са неправославним хришћанима  (јеретицима)?

Можемо ли да се молимо за инославне живе хришћане?        

             "По духу и смислу црквених законоправила црквена молитва се може приносити само за вернике који су или припадали Цркви и признају је или су је признавали за своју мајку, веровали су или верују у њу, а са онима који су били или јесу туђи Цркви не сме бити молитвеног општења.

По 45. апостолском правилу "епископ или презвитер, или ђакон који се само молио са јеретицима нека буде изопштен". Истој екскомуникацији по 10. Апостолском правилу подлеже свако "ко се са одлученим од општења црквеног помоли, макар то било и код куће"; по 46. Правилу се забрањује примање жртве од јеретика. Ова правила се понављају и потврђују каснијим саборним одлукама (види Антиохијски Сабор, пр. 2, Лаодикијски Сабор, пр. 6, 33, 37), она треба да буду у основи црквене праксе и у својој пастирској делатности пастир Цркве не сме да одступа од ових правила. Очигледно је да је приношење црквених молитава за оне који се налазе изван Цркве у противречности са овим правилима" (1, 693).

Из апостолских правила:

"Ако се неко са одлученим од црквеног општења помоли макар то било и код куће: такав да буде одлучен." (пр. 10)

"Ако се неко ко припада клиру буде молио са неким ко је из клира изопштен нека буде одлучен. Ако им неко дозволи да раде било шта као слуге Цркве: нека буде одлучен" (пр. 45).

"Епископ или презвитер који су примили Крштење или жртву јеретика наређујемо да се одлучи: "Како ли се слаже Христос са Велијаром? Или какав удио има вјерни са невјерником" (2. Kop. 6, 15), (np. 46).

"Није достојно од јеретика примати благослове, који су пре празнослови него благослови" (пр. 32).

"Не треба се молити са јеретиком или са одлученим" (np. 33).

"Не треба допуштати јеретицима огрезлим у јереси да улазе у дом Божији" (пр. 6).

"Не смеју се примати празнични дарови које шаљу јудеји и јеретици, нити се сме празновати са њима" (Лаодикијски Сабор, пр. 37).

"Ако неко од клира или мирјанин уђе у јудејску или јеретичку синагогу да се помоли: нека буде и чина свештеног рашчињен и изопштен од општења црквеног" (Правила светих Апостола, 66).

"Историја не зна, а мисао одбија да претпостави могућност заједничког служења православних свештеника са свештеницима латинским, старокатоличким или јерменским зато што су у нашој свести још жива упозорења 45. апостолског правила које предвиђа строге казне за оне који се моле заједно са јеретицима и изопштење за оне који примају свештенодејства (требе) које врше њихови клирици: са друге стране по древним правилима Цркве нико не престаје да буде јеретик ако је, признајући и исповедајући Свете Тајне Православне Цркве, и даље одвојен од ње по питањима вере и схватања живота.

Општење у Светим Тајнама са инославнима је у супротности са нашим Предањем, јер по учењу Светих Отаца отпадништво од Цркве повлачи за собом престанак дејства благодатних дарова Светог Духа због губитка наслеђивања (1. пр. Св. Василија Великог). И зато да човек не би учествовао у њиховим заблудама у погледу вере и да би избегао осуду заједно са њима, Св. Јован Дамаскин учи да се на све начине чува од евхаристијског општења са њима, и да не прима од њих и да им не даје Свето Причешће..."

"За Православну Цркву теоријско признавање Светих Тајни које се врше ван ње значило би њено одрицање од свести о њеној сопственој непогрешивости, као једине сталне чуварке богооткривених истина и благодати, и у исто време би било у противречности са правилима првобитне Цркве, чији је она верни настављач. Једнакост у Светим Тајнама истовремено претпоставља и узајамно општење у Светим Тајнама, што се категорички осуђује учењем Саборне Васељенске Цркве" (10, 320-324, 333).

Када је 336. године јеретик Арије на превару успео да буде примљен у црквено општење и спремао се да иде у храм, стари византијски епископ Александар у храму Мира молио је Бога да живот буде одузет или њему самом или јересијарху Арију, јер епископ није желео да буде сведок таквог светогрђа као што је примање јеретика у општење са Црквом. И Промисао Божија је објавила над Аријем своју праведну пресуду, пославши му на дан свечаности неочекивану смрт (в. Житија Светих, Житије Св. Димитрија Ростовског. Књ. 9. M., 1908 (820).

Када је у другој половини четвртог века император Валент (364-378.) желећи да уведе аријанску јерес, незаконито на епископску катедру довео аријевца, лажног епископа по имену Лупус, православно становништво Едесе, клир и мирјани престадоше да иду у своју цркву коју су заузели аријевци. Окупљали су се ван града и вршили службу Божију на отвореном простору.

Император је наредио да му на испитивање доведу клирици, лица духовног чина, на челу са најстаријим презвитером Евлогијем. Хтео је да постигне да они почну црквено да опште са лажним епископом, али се нико од њих није сложио. После тога је 80 мушкараца духовног чина у оковима било послато у Тракију (Житија Светих, 26. август).

"Реци ми, старче, када умреш, како желиш да те сахране (т.ј. са православнима или са неправославнима)? Тако је Анђео упитао једног старца- подвижника који се због слепе простодушности у стварима вере одреда причешћивао свуда где би се указала прилика. Кад је упитани старац дошао код другог старца и рекао му шта је чуо од Анђела, овај други старац му посаветова да се не причешћује ван Свете Саборне и Апостолске Цркве и да одговори Анђелу да жели да буде сахрањен као монаси јерусалимски који су били истински православни. Пошто је чуо овакав одговор од уразумљеног старца, Анђео га одобри: све је било урађено са циљем да старац не упропасти свој труд и да не буде осуђен са грешницима" (Духовна градина, гл. 176).

"Због тога што се сви причешћујемо истим Хлебом сви постајемо јединствено Тело Христово и јединствена Крв, и ми смо удови једни других пошто чинимо једно Тело са Христом. Због тога, одричимо се са пуном снагом и не при-мајмо њихово причешће од јеретика нити наше Свето Причешће њима дајимо, јер "не дајте светиње псима; нити мећите бисера својега пред свиње" (Мт. 7, 6) да не бисмо постали учесници у лажном учењу и да не бисмо потпали под осуду" (Тачно изложење православне вере светог Јована Дамаскина, стр. 225).

"Неки православни монах је расколничке монахе наговарао да напусте своје обичаје који су у супротности са црквеним, да прихвате и уђу у заједницу са Црквом. Они су пристали да прихвате све само ако могу као и раније да се крсте са два прста. Када је за то сазнао свети Патријарх Антиохијски Силвестер, човек свет и испуњен премудрошћу Духа Светог, као и молдавски митрополит Никифор Грк, човек премудар, строго забранише овим расколницима чак и да остану у православном манастиру овим речима: "Ако хоћете целом душом да се сједините са Саборном Црквом морате без сумње и потпуно искрено да прихватите све апостолско Предање и обичаје Цркве без икаквог изузетка. Тада би и вас Црква прихватила под своје окриље као вољену децу са великом радошћу. Ви се не слажете са свим апостолским Предањем и црквеним обичајима него се чврсто и непоколебљиво придржавате свог измишљеног крсног знамења са два прста и не желите да се у тој ствари покорите Божијој Цркви, а молите да вас Црква прими под окриље са вашим крштењем са два прста - може ли Црква да испуни вашу жељу? Да ли је могуће да у једној истој Саборној Цркви буду два обичаја која се један са другим не слажу и да се једни те исти Хришћани крсте на различит начин? итд., итд" и затим говоре: "Због тога будите чврсто уверени да Црква Божија никако не може да пристане на ваш предлог и ви нас више немојте за то молити пошто је то немогућа ствар, него идите и више немојте остати у манастиру у којем се сад налазите, јер ви као непокорни Цркви не можете долазити у додир са православним монасима који тамо живе."

Сада сами просудите, христољупци, ако расколничке монахе који су били спремни да прихвате све апостолске и црквене обичаје, само зато што нису хтели да престану да се крсте са два прста, Црква није примила у своје окриље, како онда може да прими оне који... сумњају у Предање Саборне Цркве, не слушају њене заповести и у много чему другом не желе да се покоре црквеним правилима? Питате има ли наде за њихово спасење, макар због њихових добрих дела, и да ли свештеник може да им разреши грехове на исповести и да их причести Светим Тајнама, и молите да вам дам уверљив одговор. На ово вам одговарам: по мом мишљењу раскол може бити двојак: или је неко сам у расколу, или друге води у раскол, одвајајући их од Цркве својим богоборним учењем. Ако онај ко је у таквом расколу изврши и сва добра дела, ако и крв своју мученички пролије за Христа, што несумњиво превазилази сва добра дела, ни у ком случају не може да изглади овај смртни грех, т.ј. раскол. Ако човек, чак, ни мученичком крвљу не може да изглади свој раскол, какву наду на спасење може да има и како свештеник може да му да разрешење грехова на исповести без истинског обраћања Цркви и да га удостоји причешћа Светим Тајнама? Ово никако није могуће и у сваком случају ће бити у супротности са истином Свете Божије Цркве". (11, 222-223).

Ако говорите о онима који се противе Саборној Цркви и о онима који су јој се противили и који су умрли у непокајању, верујте ми да помињање таквих не само да неће бити пријатно, него ће бити и мрско Богу и Светој Цркви и свештеник који се дрзне да за такве служи помен смртно греши. Помен за мртве јесте најважнији део бескрвне жртве која се приноси за православне Хришћане, како живе, тако и мртве. Ако неко, чак, и од православних Хришћана јавно греши и не каје се Света Црква забрањује да се за таквог приноси бескрвна жртва док он у потпуности не остави свој грех и док се искрено не покаје. Ако Црква не дозвољава да се за православног грешника који јавно греши приноси бескрвна жртва, може ли она да дозволи да се она приноси за умрлог без икаквог покајања који се противио Светој Цркви?! Никако не може.

О томе да јавни грешник не сме да се причешћује Светим Тајнама и да је за њега немогуће приносити бескрвну жртву сведочи свети Симеон, архиепископ Солунски, следећим речима: "Нема места за неверника или онога ко другачије расуђује. Зато ниједан свештеник не треба да приноси жртву или да служи помен за онога ко је јавно сагрешио, а није се покајао, јер им то приношење бива на осуду, исто као и причешћивање страшним Светим Тајнама онима који се недостојно и без покајања причешћују, како о томе говори божанствени Павле (1. Кор. 11,29). Исти овај Симеон каже за кога треба да се приносе честице: "Вернике који јавно греше, свештеници не треба да примају било како, него прво треба да захтевају покајање, јер се у заједницу ступа када се причешћује честицом, која се приноси, и њих, пошто су недостојни не треба причешћивати овом Жртвом."

Од овог истог Симеона о томе да свештеник треба пажљиво да испитује за кога приноси честицу: "Колико је корисно приношење за оне који достојно приносе, толико је жалосно и штетно за недостојне у оној мери у којој је то могуће за људе, јер честица која је принета за неког, будући да је положена близу Божанственог Хлеба, кад над овим Хлебом буде обављено свештенодејство и кад оно постане Тело Христово истог тренутка се и ова честица причешћује светињом; пошто је стављена у путир она се сједињује и са Крвљу и овим преноси благодат оној души за коју је принета..."

Ово до сада су речи светог Симеона, или боље речено, речи читаве Свете Саборне Цркве, јер он говори у складу са саборним расуђивањем. Из ових речи проистиче да се за оне који су умрли без покајања и у противљењу Светој Цркви никако не сме вршити црквени помен. Онај ко се дрзне да за овакве врши помен за тоће дати страшан одговор пред Христом Богом на дан Страшног суда Његовог" (11,225-226).

"Змија не узима под своје само неверне јеретике, само блуднике и прељубочинце и друге који чине сличан разврат, него и оне који се према таквима равнодушно односе и ступају са њима у везу, јер су тачне речи, да "ко смолу додирне оцрниће се, и онај ко се са гордим дружи сличан ће му бити." Из овог разлога, мада су ме због тога многи и прекоревали забранио сам православнима да на свештеним поменима и на Божанственој Литургији помињу неког ко се претварао да је православан, а није прекинуо везе са јеретицима и јересју. Да је он, макар и у тренутку своје смрти исповедио свој грех и причестио се Светим Тајнама православни би могао за њега да приноси жртву. Међутим, пошто је умро, а био је у вези са јересју, како таквог можемо да примимо у православну заједницу?

Свети апостол говори:

" Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједница Крви Христове? Хљеб који ломимо није ли заједница Тијела Христова? Јер смо један хљеб, једно тијело многи; јер сви у једноме Хљебу имамо заједницу" (1. Кор. 10, 16-17). Судећи по овоме причешћивање јеретичким хлебом и чашом чини онога ко се причешћује делом оних који се противе право-славнима, и од свих таквих причесника ствара једно тело, туђе Христу "Јер шта има правда са безакоњем? Или како се удара Црква Божија са идолима? (2. Кор. 6, 14, 16), као што на другом месту говори исти овај Апостол.

Међутим, због таквих треба плакати и за оне од њих који су још у животу треба да се молимо да буду ослобођени из мреже ђаволске, за себе, пак да захваљујемо "што нас је Бог од почетка изабрао за спасење у светињи Духа и вјери истине" (2. Сол. 2, 13) да бисмо Му се потрудили до правог исповедништва за које, ако га извршимо непорочно и без замерке, нека нас Он удостоји Небеског Свог Царства" (Преподобни Теодор Студит, Добротољубље т. 4 стр. 444).

Извор:  www.pravoslavni-odgovor.com

 

Последњи пут ажурирано ( субота, 07 децембар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 46 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.