header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТ ОКО НАС arrow Слободан Антонић: Дехристијанизација и српско друштво
Слободан Антонић: Дехристијанизација и српско друштво Штампај Е-пошта
недеља, 15 фебруар 2015

 УМЕСТО УВОДА

Професор др Слободан Антонић један је од наших најугледнијих научника данас. Зато с великим задовољством објављујемо његов текст о дехристијанизацији Србије, процесу који почиње да се убрзава у доба свеопште дехристијанизације света. Ово изузетно штиво нас подсећа на чињеницу да међу нама има још озбиљних и одговорних људи, кадрих да виде шта се дешава и да понуде решења. Текст је објаљен у часопису за књижевност, уметност и културу „Кораци“ (2014)год. XLVIII, свеска 7-9, стр. 99-115. Крагујевац: Народна библиотека „Вук Караџић“; ISSN 0454-3556; УДК 82 COBISS.SR-ID 10677250.

Уредништво

+ + + 

Слободан Антонић, редовни професор

Филозофски факултет Универзитета у Београду, Одељење за социологију 

ДЕХРИСТИЈАНИЗАЦИЈА И СРПСКО ДРУШТВО

Главни појам овог рада[i] није секуларизација – онако како се он користи у уобичајеном[ii] (или социолошком[iii]) смислу. Секуларизација се по правилу дефинише као „процес ослобађања друштва и културе од религијских институција и симбола“, „повлачења религије из јавне у приватну сферу“, „промене система вредности и норми“, односно као „стварање друштва нерелигиозних вредности и секуларних институција“ као „део друштвене модернизације и рационализације“.

Не могу а да не приметим да су и дескриптивни и нормативни елемент овог појма погрешни. Дескриптивни, зато што говори о секуларизацији искључиво као „процесу“ – дакле, као о нечем спонтаном, природном, што се подразумева и против чега се, онда, једноставно не може. Но, као што ћу доцније и показати, реч је и о пројекту, замисли и вредносној матрици једног дела системске елите (естаблишмента), пројекту који се спороводи, на коме се активно ради и преко којег се обезбеђује идеолошка доминација у друштву, уклањањем слободе животног избора и вредносне конкуренције.

Такође, коришћење појма секуларизација као некакве неутралне дескрипције онога што се дешава у савременим друштвима представља и несумњиво нормативно шверцовање сопствене идеологије и њено приказивање као друштвено пожељне и „научно објективне“. Наиме, пошто се секуларизација упари са модернизацијом и рационализацијом, као уобичајено референтним вредностима савремених друштава, из те једначине нужно следи да не можемо имати „квалитетно“ савремено друштво ако оно није и довољно „секуларизовано“. Тако појам секуларизације, у великом делу јавности, па и друштвених наука[iv], постаје само још једна псеудонаучна идеологема којом се засењује простота и оправдава хегемона култура конзумеризма и материјализма[v].

Због тога ми се чини да је термин дехристијанизација бољи и поштенији. Он, наиме, описује оно што се стварно дешава у Западним друштвима: планско одвајање грађана од хришћанске вере и побожности и активан рад на порасту антихришћанског безверја. Јер, као и сви појмови са префиксом де, овај термин нам казује да није реч само о процесу, већ и о пројекту којим се производи стварност[vi].

Реч је о својеврсном антихришћанском притиску који не долази само од државе, већ и од друштва. Дакле, није посреди никакво огољено политичко насиље, попут својевременог јакобинског и бољшевичког терора. Посреди је социјални (укључив и културни) притисак, са елементима агресивног атеистичког фундаментализма који заступа један активни антихришћански покрет. Његово средиште није у обичном народу, већ у системској елити, тачније, у оним структурама које одржавају или стварају норме[vii]. А према том нормативном естаблишменту се управља процес статусног угледања нижих друштвених слојева (средњих и доњих) према вишим (горњим)[viii].

Неки примери дехристијанизације и антихришћанске пропаганде

Навешћу неколико карактеристичних примера дехристијанизације и антихришћанске пропаганде, како бисмо лакше разумели о којој појави говорим.

Први пример обухвата низ одлука судских власти у САД преко којих је тамошњи нормативни естаблишемент дословце протерао хришћанство из јавног простора[ix]. Врховни суд је Први амандман Устава, који брани да „Конгрес донесе закон о државној религији“ – дакле брани установљење религија првог и другог реда – најпре протумачио тако да ниједно веровање не може имати предност у јавном простору, а пошто су и атеизам, вештичарење или сатанизам облици веровања, а за њих су хришћански симболи или молитвена пракса увредљиви, онда је, по Врховном суду, свако јавно испољавање хришћанства недопустиво[x].

Последица је била уклањање крстова, Библија, слика и осталих знакова хришћанства из свих јавних школа и са јавних површина САД. Добровољна веронаука избачена је из државних школа 1948. године. Молитва у школи забрањена је 1962. Врховни суд је, 1963. године, прогласио неуставним добровољно свакодневно читање Светог Писма. Године 1980. Суд је поништио закон државе Кентаки по коме су на зидовима учионица биле слике са Десет Божијих заповести. Године 1989. Врховни суд је наредио да се слика Рођења уклони из зграде Окружног суда Алегенија. Године 1992. одлуком Врховног суда забрањена је било каква молитва на свечаностима поводом завршетка средње школе. Године 2000. ученицима је забрањено да се моле чак и током игара у средњој школи. У мају 2001. године Врховни суд је наложио вароши Елкхарт да са травњака градске већнице уклони гранитни стуб, који није био виши од два метра, а на коме је било урезано Десет Божијих заповести. Нижи судови су уредно следили стопе Врховног суда. Суд деветог округа је, 1996. године, пресудио да велики крст у јавном парку у Јуџину, у Орегону, представља кршење Устава. Године 1999. суд Шестог округа наредио је Просветном одбору Кливленда  да више не почиње своје састанке молитвом. Суд шестог округа наредио је, 2000. године, да се уклони државни слоган Охаја „Са Богом, све је могуће“. У држави Мисури суд је, на основу тужбе особе која се представља као „вештица“, наредио да се из градског печата уклони слика рибе као хришћанског знамења, итд.

Када Роберт Борк (Robert H. Bork, 1927–2012), професор Уставног права на Јејлу и судија Апелационог суда за дистрикт Колумбија, тумачи ову судску дехристијанизацију САД, он указује да су судови у САД, узурпирајући од народа велики део законодавне власти, заправо постали „најмоћнија снага обликовања наше културе“[xi]. Пошто судије, по Борку, долазе из „интелектуалне класе“ – тачније, из више средње класе која чини нормативни естаблишмент система, те заузврат добија одговарајућу системску ренту – онда није ни чудо да правосудна фракција естаблишмента стриктно спроводи нормативни програм „радикалног прогресизма“ – максимализацију права на све врсте јавног „индивидуалног испољавања“, и минимализацију свих врста права на заједничке институције и заједничке друштвене праксе[xii].

Тако је у САД дошло до парадоксалне инверзије некадашњег приватног и јавног. Сексуалност, која је била првенствено ствар приватности, постала је јавна ствар – изграђено је право појединца (укључив и моралну подршку околине) да јавно обзнањује који тип сексуалне праксе упражњава, право да формира јавни идентитет управо на основу своје сексуалне праксе, право да јавно манифестује такву врсту идентитета, право да захтева да се и о том идентитету информишу деца у јавним школама, итд. Насупрот томе, религија, која је некада била јавна ствар, гурнута је у апсолутну приватност, избачена је из јавног простора, протерана из установа и школа, па се чак сматра и неприличним (са становишта јавног морала), да појединац истиче свој верски идентитет, укључив и саму побожност.

Ова пракса се, захваљујући глобализацији и транснационалним структурама (па и нормативним) прелива и у ЕУ. Бројне пресуде показују једнак смер вредносног обликовања друштва:

1.                Британка Ширли Чаплин (Shirley Chaplin), медицинска сестра, премештена је са пријемног шалтера своје здравствене установе јер је носила крстић. Она се жалила све до Европског суда за људска права, али је пресуду изгубила[xiii].

2.                Британски суд је забранио општинском већу Девона, поступајући по жалби једног атеисте, да своје седнице започиње молитвом[xiv].

3.                Битански брачни пар усвојитеља, Јунис и Овен Џонс (Eunice, Owen Johns), жалио се суду на одлуку градског већа Дербија, да им се више не дозволи да усвајају децу, пошто, као хришћани, гледају на хомосексуалност као на грех. Суд је пресудио да, како су известили новинари[xv], „није било дискриминације против њих као хришћана, јер њихови ставови о сексуалном моралу могу бити `непријатељски` (inimical) или  штетни за децу. У таквим околностима, стоји у пресуди, дредбе које се тичу равноправности сексуалне оријентације треба да имају предност'“ (пред правом да се не буде дискриминисан по основу вере)[xvi].

4.                Британски наставник физике Роберт Хај (Robert Haye) жалио се суду на одлуку школских власти да буде отпуштен, те да му се на неодређено време забрани рад у просвети, јер је пред ученицима изјавио да му је, као хришћанину, начин на који живе хомосексуалци „одвратан и грешан“. Суд је одбио жалбу, прогласивши Хаја кривим због „неприхватљивог професионалног понашања“ (мада му је смањио забрану запошљавања у просвети на две године). Судија је, изричући пресуду, рекао да је школска политика таква да се од наставника очекује да износи „позитивне информације о лезбејкама, геј и бисексуалним људима“, како би се „помогло ученицима да превазиђу негативне стереотипе и предрасуде“, што је све део „савремених британских вредности толеранције[xvii].

Ако је у овом последњем случају хришћанин отпуштен јер је на радном месту износио своја верска уверења, занимљив је и случај судског гоњења хришћанина јер је у цркви износио „политички некоректне“ ставове. Реч је о шведском пастору Оке Грину (Åke Green), који је у својој проповеди, током мисе, пред педесетак верника, цитирао делове Светог писма (Лев 18, 2230 и 1 Кор 6, 18) и критиковао како геј бракове, тако и сам хомосексуални начин живота. За то је сазнао локални представник Шведске федерације за лезбејска, геј, бисексуална и трансродна права (RFSL, Riksförbundet för homosexuellas, bisexuellas och transpersoners rättigheter). Он је, због „говора мржње”, пријавио Грина полицији, а полиција је онда случај предала државном тужиоцу. Подигнута је тужба, да би Окружни суд затим казнио овог 63-годишњег свештеника затвором од месец дана[xviii].

Грин се жалио вишем суду, позивајући се на елементарну верску слободу и право свештеника да сме да цитира свете списе. Тужилац је, међутим, тврдио да превод Светог писма, којим се Грин служио, „није исправан”, те да је пастор морао да користи један од превода који је усклађен са родном, сексуалном и другом равноправношћу. Врховни суд Шведске, после више перипетија у поступку, ипак је на крају ослободио Грина кривице. „Приликом пресуђивања у овом предмету”, стајало је у пресуди, „не би требало узимати у обзир да ли је верско становиште, на ком је заснована његова (Гринова – С. А.) изјава, легитимно или није”. То је значило да суд не треба да улази у питање „исправног” превода светих списа. Такође, суд је оценио да је реална опасност по ЛГБТ заједницу била минимална, због чега закон о говору мржње не може имати предност над верском слободом[xix].

Сличан и нама ближи пример прогона слободе верског изражавања у цркви, јесте случај са литургијском беседом митрополита Амфилохија, у Храму преподобног Харитона Исповедника, код Херцег Новог, 11. октобра 2010. Тада је Митрополит, користећи библијску реторику, назвао геј параду „смрадом содомским”. У наредним недељама више ЛГБТ организација поднело је преко 30 притужби повереници за заштиту равноправности, Невени Петрушић, оптужујући Митрополита за „говор мржње”. Петрушићева се, 5. марта 2011, обратила Митрополиту са налогом да, у року од 30 дана, „упути јавно извињење учесницима и учесницама 'Параде поноса'“, оптужујући га да је користио „говор мржње”, због чега је „прекршио Закон о забрани дискриминације”. Митрополит је то одбио речима да он „није изразио мржњу према човеку, већ је осудио грех”. Петрушићева је после 30 дана поново Митрополиту дала исти налог, али се он опет није покорио. Петрушићева тада, ипак, и поред законских овлашћења, није поднела тужбу само зато што њена служба, како је објаснила „у овом часу није у могућности да води парнични поступак јер немамо капацитета”, будући да је „у повереништву запослено само четворо људи”[xx].

На крају овог одељка, желим да изнесем и један занимљив случај горљиве антихришћанске (заправо, антиправославне) пропаганде у нашој јавности. Реч је о сталној сарадници „Пешчаника", проф. др Биљани Стојковић, са Биолошког факултета у Београду. Она, у биографији на овом сајту, себе првенствено представља као неког ко „религију и мистицизам сваке врсте сматра највећим препрекама за развијање интелигенције", а „светлију будућност види у секуларном хуманизму, (...) борби против клерикализације, ксенофобије и национализма". Њени текстови су пуни напада на, како их она зове, „мантијаше" и „хорде попова", који „носе крстаче" и који се са другим опслужиоцима култова, „на мутном тржишту религијских петљанција", „кољу и убијају толике векове“. „Морал и хуманизам немају никакве везе са религијом", тврди она, а тиховање је „мистично-религијска петљарија", која „има некакве везе са клерофашистичким светоназором, будући да о њој нешто више знају ратни злочинци и екстремистичке владике (Амфилохије, `Православље`)". Веронаука је, по Стојковићевој, „образовање тупавих православних фанатика", а чак и ако родитељи своју децу дају на грађанско васпитање, „будите сигурни да их вероучитељи често посећују, пуштају им верске цртаће, бистре библијске теме и воде их у оближње цркве". Због свега тога, Стојковићева је постала веома бесна и зато је умела чак и име СПЦ да напише малим словима (дакле: „српска православна црква")[xxi].

Међутим, најречитији је био њен текст „Научни благослов" (Пешчаник, 29. јуни 2009). „Одавно колају приче у научној заједници", самоуверено ту износи Стојковићева, „да је један од великих узрока нестанка даброва са територије Војводине, још пре скоро два века, управо православље. Наиме, `животиње које из воде излазе`, по некаквим блесавим тумачењима, не могу бити мрсна храна, те су дозвољене у време поста". Дакле, зли православци су, по нашј професорки биологије, појели јадне, мале, доброћудне даброве. И ма колико да нам то, као модерним и еманципованим људима, свесним значаја еколошког проблема, изгледала невероватно, „сваки логички мисаони процес", подучава нас Стојковићева, „дубоко је стран и непожељан у оквирима клерикалног система мишљења и визије света". Срећом, „даброви су поново интродуковани у Војводину пре пар година", теши нас на крају свог текста професорка, „и надам се да их нико неће поново појести".

Пошто сам објавио критику овог текста – као типичне антиправославне хистерије и дрског клеветања[xxii], добио сам писмо од читаоца Јована Милошевића. Он ми је послао фотокопију делова књиге која је, очигледно, била извор приче коју је начула Стојановићева. Реч је о једном природословном приказу Војводине из 1777. године[xxiii], где стоји: „Мислио би човек да у слабо насељеној земљи, која је пуна баруштина, мртваја и језера, и која лежи на истом степену ширине као и Канада, мора све врвети од даброва. Али овај закључак вара. Јер због многог лова, као и због сталног узнемиравања, којег стварају свиње што се каљужају по баруштинама, даброви су се врло проредили. (...) Настоји се да се ове животиње ухвате у мрежу живе; не толико због коже, колико због меса, које је католичка црква (али не грчка), допустила да се једе о посту. Због тога се даброви живи носе у Беч и продају по скупој цени“[xxiv].

Ето толико о томе како је баш СПЦ појела војвођанске даброве. Али, чак и да јесте, какве везе има одсуство еколошке свести у 18. веку са хришћанством? Да нису случајно тадашњи атеисти били нешто „еколошки свесни“? И не ради ли се у овој приповести, заправо, не о хришћанима, већ о бечкој аристократији, о тадашњем нормативном и сваком другом естаблишменту, као и о његовој моћи да, према својим потребама (како то ради и данас), одређује шта је друштвено исправно, а шта не?

Али, свакоме је јасно, да је ова анахрона прича од пре 250 година потегнута не зато да би се критиковали делови естаблишмента, већ да би се исмејали и наружили данашњи хришћани, да би се они приказали као примитивни дивљаци и лудаци, те да би се у „елитном“ делу јавности утврдио расистички стеротип о хришћанима као глупавим или неурастеничним мрачњацима.

Изгубљен културни рат?

Друштвено стање у коме се хришћанске праксе убрзано потискују из јавних простора, и у коме све више доминирају негативни стереотипи о хришћанима, поједине коментаторе наводи на тврдњу да су хришћани културни рат[xxv] или већ изгубили, или су на најбољем путу да га изгубе. Једно америчко истраживање[xxvi] показало је да 70 одсто протестантских свештеника сматра како се у САД верска слобода смањује, да 59 одсто хришћана верује да се у овом тренутку губи културни рат, док додатних 11 одсто сматра да је тај рат већ изгубљен. „Пре десет година смо разматрали ко ће победити у културном рату, а сада морамо да размишљамо како ће бити заштићена права хришћана након културног рата", био је коментар једног од истраживача. Половина испитаника је оценила да је верска слобода у паду, што је по колумнисти Тоду Старнсу (Todd Starnes) последица чињенице да је документовано на стотине случајева верског прогона у САД“[xxvii], у којима су „жртве били искључиво хришћани[xxviii].

Један од показатеља успешности дехристијанизације јесте и пад побожности у већини друштава Запада. Довољно је, рецимо, погледати табелу о „ирелигиозности“ из Википедије[xxix], па видети да удео нерелигиозних по земљама износи: Шведска 65,5 посто, Чешка 64,3 посто, Данска 61,5, Велика Британија 52 посто, Естонија 49 посто, Француска 48,5 посто, итд. САД су у горњој пловини ове табеле, са 33 посто, док је Србија негде при дну са 5,8 посто нерелигиозних.

Ова табела је направљена према различитим (често и неупоредивим) истраживањима, а не према попису становништва, те је зато ипак ваља узети с резервом. Но подаци о затвореним или продатим црквама у ЕУ (који нам, још увек, долазе више из публицистике, него из науке) потврђују поодмаклост процеса расхришћавања. У Британији је, у последњих пола века, затворено око десет хиљада цркава, у Холандији је, у протеклих двадесет година, продато 250 цркава (и сада се користе углавном као џамије), а у Немачкој је око 400 црква затворено, али се предвиђа да ће се у наредним годинама тамо морати срушити (због „неисплативости“) око петнаест хиљада црквених зграда и пратећих објеката[xxx].

Истина, за поједине хришћанске земље може се стећи утисак да доживљавају друго крштење – како се, рецимо, означава оно што се данас дешава у Русији[xxxi]. Тамо је у последњих 25 година, према подацима из саме РПЦ, изграђено 25.000 цркава (три дневно) и 800 манастира (нови манастир на сваких 11 дана)[xxxii]. Чак 2,5 милиона Руса поклонило се, у јулу 2006, руци Светог Јована Крститеља[xxxiii] – која се, иначе, чува у Цетињском манастиру (и, нажалост, још увек није постала циљ масовнијег ходочашаћа, рецимо, верника из Србије). Такође, на поклоњење Даровима мудраца, у Москви, чекало је на хиљаде Руса и по девет сати, и то на минус 20[xxxiv], док је у реду за поклоњење појасу Пресвете Богородице, такође у Москви, и такође по новембарској зими, стајало сто хиљада људи, уз просечно време чекања од 24 часа[xxxv]. Исто тако, књига Несвети а свети архимандрита Тихона постала је у Русији, током 2012. године, прави бестселер[xxxvi], а укупно је продато више од 1,1 милиона примерака[xxxvii].

Ипак, поједини новински извештаји (доста злобно) указују да и у Москви цркве нису довољно посећене, чак ни током празничних литургија[xxxviii], а три истраживања (углавном с почетка прошле деценије и руковођена од стране истраживача са Запада) налазе да у Бога, наводно, не верује 24, 30 и 48 посто Руса[xxxix].

Како у том погледу ствари стоје са Србијом? Последње истраживање религиозности грађана Србије обављено је 2010. године[xl], и оно је показало већу религиозност него претходно истраживање из 1999.[xli] Удео јасно религиозних се повећао са 60 на 78 посто, док је дошло до пада нерелигиозних са 19 на 14 посто, као и неопредељених са 21 на 4 посто[xlii]. Крштавање деце се, према овим истраживањима, повећало са 84 на 87 посто, слављење верских празника повећало се са 87 на 92 посто, а црквени укоп је такође повећан са 86 на 87 посто[xliii]. Редовно иде на литургију 9,8 посто испитаника (раније 2,1), једном недељно одлази у цркву 12,8 посто њих, свакодневно се моли 27,4 посто (раније 15,9), а редовно пости 27,4 посто (раније 16,7)[xliv]. У Бога верује 63,2 посто испитаника, у васкресење 46,6 посто, у рај и пакао 41,6 посто[xlv], итд.

Ако удео оних грађана Србије који верују у Бога упоредимо са једним респектабилним истраживањем (2008)[xlvi] – мада, питање није постављено на сасвим исти начин[xlvii], због чега ово поређење ипак треба узети cum grano salisвидећемо можда нешто боље где се налази Србија по побожности. Дакле, удео становништва које верује у Бога по земљама је (од најнижег, до највишег): Чешка 16,1, Француска 18,7, Шведска 19,1, Јапан 24,0 Холандија 24,4, Норвешка 25,7, Велика Британија 26,9, Словенија 26,9, Аустрија 27,4, Данска 28,2, Аустралија 28,5, Мађарска 30,9, Немачка 32,0 Нови Зеланд 34,2, Летонија 38,1 Шпанија 39,1, Русија 40,8, Швајцарска 45,0, Словачка 51,0, Италија 54,0, Кипар 55,8, Португалија 58,1, Северна Ирска 59,5, Пољска 59,6, Србија 63,2 Ирска 64,1, Израел 66,5, САД 67,5, Чиле 71,8 и Филипини 91,9.

Такође, када је реч о ниском степену редовности одласка на литургију у Србији, као показатељу интензитета религиозности, треба знати да поједини наши угледни социолози упозоравају да „веома слаб одзив када је реч о редовним посетама црквених служби“ није некакав сигуран индикатор слабије религиозности, зато што се „критеријум посећивања цркве не може применити на православне вернике. (...) У том смислу, специфичност православних верника у Србији је да присуствују прославама празника у црквама и манастирима. Сведоци смо да је у том сегменту ревитализација религије у Србији и највидљивија“[xlviii].

Ако из овог угла сагледавамо стање у Србији, онда бисмо могли рећи да код нас, и поред свега, дехристијанизација није превише одмакла. Ипак, и Србија се убрзано интегрише у атлантске (ЕУ-САД) структуре, и убрзано постаје део њиховог нормативног поретка. Отуда ни извесна поштеђеност српског друштва од сталних таласа дехристијанизације не може да потраје предуго. И Србија ће се, у временима која нам предстоје, наћи на правцу главних удара великог обескорењивања: духовног (опадање хришћанске духовности у елити), културног (повлачење или декаденција хришћанског карактера културе целе земље), па и друштвеног (смањивање и нестанак хришћанских социјалних заједница).

Објашњење и разумевање ових процеса, па и пројеката, помоћи ће нам да сагледамо и могућности очувања хришћанских елемената нашег друштва. Прво, дехристијанизација и секуларизација свакако да на известан начин денотирају како гордост и осионост елите (тачније, целе горње класе, чије је језгро нормативни естаблишмент система), тако и на приличну наивност и лакомисленост обичног човека, човека из народа (људи из средњих и доњих класа).

Некада је огромној већини у друштву – не само обичног света, већ и елите – изгледало сасвим очигледно да Бог постоји и да делује у свету, штитећи нас од зла[xlix]. Постојало је и опште уверење у Божију промисао и његово коначно јамство да ће, у страшној светској борби интелигентних сила зла и добра, добро на крају да победи[l]. Не треба уопште сумњати у то да је један од главних извора побожности био и општи осећај рањивости, не само личне, већ и колективне[li]. Постојао је раширени страх од опасности, на микро и макро нивоу, озбиљна и непрестана стрепња за егзистенцију, за материјално преживљавње читаве породице, а у честим смутним временима и бојазан за голе животе свих становника града, целог народа. Прожимао нас је учестало осећај да висимо изнад понора и да нас само рука Божија спречава да не паднемо у њега[lii]. Такође, народна вера је баш у патњама Христа препознавала своју судбину, свој положај, а тадашње  далеко чешће суочавање са смрћу рађало је и много учесталију помисао на Његов коначни суд о нама и о нашем животу[liii].

Бог је, такође, био присутан у колективном и спонтаном искуству читаве човекове заједнице[liv]. То присуство је било онај начин на који је заједница функционисала, начин на који су људи били повезани у друштво[lv]. Религија није само регулисала друштво, она је заправо конституисала друштвено биће. Појединац је управо кроз заједницу много јасније и јаче доживљавао Бога: не само кроз богослужење, већ и кроз живот целог друштва и путем његовог односа спрам Творца. На то се онда наслањало и уверење да су Бог и његови свети војници и спасиоци спремни да услише наше молитве првенствено ако долазе од заједнице чистих и праведних људи. Људи су се као заједница молили – за зашититу свог града или села, заната или државе, и као заједница ишли ка казнама или наградама за стање друштвености и моралности коју су производили[lvi].

Међутим, са материјалним напретком у друштвима Запада, оствареним нарочито у другој половини 20. века, започела су два процеса која су поткопала дотадашње хришћанске заједнице. На једној страни, одсуство глади, продужење дужине живота и благостање за већи део становиништа, довели су до хипертрофије индивидуалног и групног самопоуздања, које је сада постало колективна ароганција, инфантилно самољубље и осионост. Такође, дошло је до потискивања културе скромности, свести о крхкости и пролазности добра, као и осећаја захвалности за блага која су нам (често и без наше заслуге) дата на уживање. Са друге пак стране, дошло је и до хипертрофије атомизованог индивидуализма и доминације морала који почива на хладној прорачунатости и на свесној нехуманости („компетитивност“, тржишна утакмица, борба за преживљавање итд), при чему је заједништво као морална вредност потиснута на саму маргину друштвене хијерахије добра.

Последица првог процеса била је морална плурализација друштва, а првенствено настанак, у оквиру елитне и масовне културе, снажне струје моралног релативизма и нихилизма. Нормативни естаблишмент, идући за својим уским интересима[lvii], започео је са нормализацијом социјалне патологије, и са наметањем императива о „лажном греху и стиду“ – чиме је код дела становништва успешно уклањан прави осећај за грех и стид[lviii]. Масовна култура је претворена у стални позив да се грех чини, чак у непрекидну заповест на грех, у заповест на преступ, а ништа боље прилике нису успоствљене ни у високој култури[lix]. Јавни, а посебно културни живот друштава Запада некада нам се чини чак као непрестано колективно ругање, понижавање и срамоћење не само традиционалних вредности, већ и сваког оног ко одбије да изврши те нове, застрашујуће заповести („модерни мушкарац или жена немају чега да се стиде“), а „уметнички живот елите“ добија изглед бестидног кола безбожника и ругача сваке врсте, које обиграва око оних преосталих јавних личности или заједница који су наставили да се још држе хришћанских вредности[lx].

Но сада се поставља питање како се уопште и може бити хришћанин у свету/друштву у коме се готово све врсте греха нормализују[lxi], у коме порок све више постаје друштвена норма, готово ствар пристојности, и то не само улазница за естаблишмент већ и предуслов пуког „социјалног прихватања“? За хришћане, то више није само традиционално питање како водити побожни живот – и како се спасити – већ и како свакодневно функционисати у непријатљеском окружењу: како се, рецимо, придржавати поста у заједници у којој се свакодневно слави и намеће свака врста телесног разврата, укључив и облапорност у јелу и пићу; како се уздржавати од рада, не само недељом, већ и о великим празницима, у свету у коме готово сви наши претпостављени то од нас захтевају, или у коме то очекују наши клијенти, наше комшпије, па и наши пријатељи; како својој деци омогућити хришћанску социјализацију у окружењу антихришћанског школства и масовне културе; како се изборити за очување аутентичне хришћанске културе – од система вредности (укључив морал и традицију), до елементарног права на вршење хришћанских обреда у јавности?

Ма колико такав поглед изгледао песимистичан, можда заиста главно питање за хришћанина у друштвима Запада и јесте: како хришћанска мањина може да живи и духовно опстане у непријатељском окружењу? Чак и у друштвима која се нису сасвим интегрисала у структуре Запада (попут Србије), није далеко дан када ће хришћани и даље бити само номинална већина, али суштинска мањина. Али, није ли спасење и заједничко дело, не само индивидуално (на чему толико инсистирају поједине протестантске деноминације[lxii])? Ако је било тешко спасити се у етносу – паганском, безбожном народу, те су, онда, Апостоли и радили да се он облаговести у лаос, дакле у крштени (освештани) етнос, народ Божији, свети народ – шта сад чинити када смо сведоци наопаког светскоисторијског кретања, односно процеса репаганизације и дехристијанизације лаоса у демос – дакле у обезбожени и обесцрковљени народ?[lxiii]

Било је и раније времена раста безверја, али никада се није десило да друштва која су вековима била хришћанска, захвати толико раширено безверје, незаинтесованост и малодушност, да она готово потпуно изгубе свој карактер хришћанске заједнице. Ако је претварање лаоса у демос, у суштинском смислу, светскоисторијски новум, онда је неопходно трагати и за новим средствима очувања хришћанске културе и хришћанског живота. Вероватно да је погрешно пасторално уверење да ће се и у Србији, Русији и другим посткомунистичким земљама моћи још дуго наставити рехристијанизација по моделу: изградити што више нових цркви, обухватити што више деце веронауком, обновити изворне елементе богослужења, итд. У околностима светске доминације масовне културе и система вредности САД-ЕУ, односно западне нормативне хегемоније, такво пасторално решење свакако да је недовољно (а у појединим својим деловима вероватно и погрешно).

Такође, руски модел – који подразумева свесну, од стране државе вођену, изградњу хришћанске (контра)цивилизације[lxiv], као особеног државног, културног и религијског пројекта[lxv] – није примењив, рецимо, и на Србију, која има слабу (малу и периферијску) државу и компрадорску (полуколонијалну) власт[lxvi]. Ако је, у догледно време немогуће променити карактер власти и укључити Србију у руски пројекат хришћанске цивилизације, можда је потребно трагати за мање офанзивним и (дословце) конзервативнијим решењима. Рецимо, можда је спас у изградњи и јачању хришћанског потдруштва, мреже институција која би омогућила нормалан хришћански живот и елементарну хришћанску социјализацију. Та мрежа би, у једном све непријатљскијем окружењу, могла укључивати хришћанска обданишта, хришћанске школе, гимназије и универзитете, хришћанске болнице, хришћанске медије, хришћанска добротоворна (милосрдна) друштва, хришћанске пословне и потрошачке задруге, хришћанске банке...

Наравно да и овакво решење има својих мана – једна од главних је опасност од самогетоизације. Али, у смутним временима, утврђивање на положајима који се могу бранити можда је најбоља стратегија опстанка, као што је вероватно и најважнија претпоставка сваке будуће офанзиве за поновно задобијање земљишта које се морало напустити.


[i] Овај чланак је један од мојих учинака рада на пројекту Изазови нове друштвене интеграције у Србији: концепти и актери (бр. 179035), који се изводи на Институту за социолошка истраживања Филозофског факултета у Београду. Он је знатно проширена верзија излагања на симпосиону „Теологија у јавној сфери“, који је, у организацији Епархије Захумско-Херцеговачке и Приморске, одржан у Требињу, од 8. до 10. фебруара 2014; ток симпосиона се може видети на мрежној адреси: http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=11406#sthash.jtADq84Z.dpuf; иначе, дијалог хришћанских интелектуалаца – не само укорењених у хришћанску културу, већ и јасног хришћанског идентитета – са богословски истакнутим архијерејима Српске православне цркве сматрам важним за боље разумевање нашег духовног и друштвеног стања, али и за изналажење стратегије духовног и народног опстанка која би нас могла одржати у наступајућим временима; у овом тексту сам се трудио са мислим и пишем првенствено као социолог, мада свакако као социолог хришћанске културне оријентације.

[ii] www.en.wikipedia.org/wiki/Secularization 

[iii] Драган Тодоровић. Секуларизација и секуларизам – кључне идеје и терминолошка. разликовања, www.npao.ni.ac.rs/files/584/Sekularizam_i_sekularizacija_68975.pdf

[iv] Један од ретких светлих изузетака свакако је књига Чарлса Тејлора Доба секуларизације, са енглеског превели Слободан Дамњановић и Слободан Дивјак (Београд, Службени гласник и Албатрос плус, 2011; изворник: Charles Taylor, A Secular Age, 2007).

[v] Видети мој рад: „Пинк транзиција у Србији: шест теза за разумевање наших културних прилика“, Култура, бр. 140 (2013), стр. 272-292; https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:6789/bdef:Content/download.

[vi] У данашњој политкоректној публицистици термин дехристијанизација се користи искључиво за пројекат уништавања хришћанства током Француске револуције (рецимо, Wikipedia, „Dechristianisation of France during the French Revolution“, www.en.wikipedia.org/wiki/Dechristianisation_of_France_during_the_French_Revolution). Ово се чини, наравно, због тога што би употреба овог термина и за означавање данашњих прилика – уместо појма „секукларизација“ који конотира спонтанитет - подразумева да је реч о пројекту, па би се онда природно јавила питања као што су: ко су његови носиоци, са којим правом се тај пројекат спроводи, и не треба ли се мобилисати зарад одбране од тог пројекта? А то би већ могло имати незгодне последице по успостављени систем.

[vii] Види о томе моје књиге: Лоша бесконачност: прилози социологији српског друштва, Београд 2012, Службени гласник и Досије (доступно и на:  https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:3996/bdef:Content/download), посебно стр. 11-15 и 93-94; Ђаво, историја и феминизам: социолошке пустоловине. Крагујевац 2012, Центар слободарских делатности (доступно и на: https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:5162/bdef:Content/download), посебно стр. 69-77.

[viii] Види о томе моју књигу Културни рат у Србији. Београд 2008, Завод за уџбенике, стр.  27-29.

[ix] Према: Патрик Бјукенен, Смрт Запада, „Ихтус“, Београд 2003, стр. 205-6; 208; Robert H. Bork, Slouching Towards Gomorrah: Modern Liberalism and American Decline. New York 1996, Regan Books, pp. 289-290.

[x] Bork, 1996: 289.

[xi] Bork, 1996: 96.

[xii] Bork, 1996: 96-119.

[xiii] BBC: „Cross case nurse Shirley Chaplin plans to appeal ruling“, 15 January 2013, www.bbc.com/news/uk-england-devon-21028691

[xiv] Daily Mail: „As a judge bans prayers at council meetings, a former Archbishop of Canterbury warns that our faith is under siege“, 10 February 2012, http://www.dailymail.co.uk/debate/article-2099544/As-judge-bans-prayers-council-meetings-Archbishop-Canterbury-warns-faith-siege.html#ixzz347pBOtbL

[xv] Daily Mail: „Christian beliefs DO lose out to gay rights: Judges' ruling against devout foster couple“, 1 March 2011, http://www.dailymail.co.uk/news/article-1361469/Christian-beliefs-DO-lose-gay-rights-Judges-ruling-devout-foster-couple-lose-case.html#ixzz347sasYRT

[xvi] Исто. Овај случај треба упоредити са одлуком власти у Единбургу да се двоје деце, дечак од четири године и његова годину дана старија сестра, одузму од баке (којој је тада било 46 година) и деке (коме је тада било 59 година), који су се сасвим добро бринули  – зато што су „престари“ и да се затим дају их на усвајање једном геј пару (Daily Mail: „Did the children torn from their grandparents to be adopted by the gay men fall prey to a politically correct social services agenda?“, 31 January 2009, http://www.dailymail.co.uk/news/article-1132789/Did-children-torn-grandparents-adopted-gay-men-fall-prey-politically-correct-social-services-agenda.html#ixzz347w3z4hy).

[xvii] The Guardian, „Homophobic teacher loses appeal against classroom ban High court upholds ban on Christian teacher Robert Haye who told pupils lifestyle of gay people was 'disgusting and a sin'“, 12 April 2013, www.theguardian.com/education/2013/apr/12/homophobic-teacher-loses-ban-appeal.

[xviii] О овом случају, као и одговарајуће изворе, читалац може шире видети у: Слободан Антонић, Моћ и сексуалност: социологија геј покрета. Пале, 2014, Социолошко друштво Републике Српске; доступно  и на: https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:7605/bdef:Content/download.

[xix] У пресуди стоји:Свеобухватну процену треба вршити зависно од околности, укључујући и садржај онога што је речено и контекст у ком су изјаве дате, како би се утврдило да ли је ограничење (слободе говора – С. А.) сразмерно у односу на циљ (закона о говору мржње – С. А.), те да ли су разлози за то релевантни и довољни” (извор у: Антонић, 2014: 188).

[xx]  Детаљније изворе видети у: Антонић, 2014: исто. Један део српске јавности је овај акт Петрушићеве назвао опасним нападом на грађанску слободу: „Позивање на одговорност архијереја због проповеди у цркви, у којој се износи део традиционалног верског учења, а без вређања икога поименице, директан је напад не само на слободу вероисповести, већ и на елементарну слободу говора. Митрополит Амфилохије је изрекао извесне опште вредносне судове, који могу да нам се допадају, или не допадају. Али, он има право да изриче те вредносне судове, не само зато што су они део учења његове цркве, већ и зато што слобода говора подразумева управо слободу изрицања свих општих вредносних судова” (Слободан Антонић, „Опасан напад на грађанску слободу”, Нова српска политичка мисао, електронско издање, 7. март 2011, http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/opasan-napad-na-gradjansku-slobodu.html). Међутим, другосрбијанска јавност је једногласно одбацила ову критику (Теофил Панчић, Светисла Басара, Е-новине; видети тачне изворе у Антонић, 2014: исто), подстичући Петрушићеву да настави даље гоњење Митрополита.

[xxi] Детаљније тачне изворе видети у: Слободан Антонић, Вишијевска Србија. Београд 2011, Чигоја штампа, стр. 84-90; доступно и на: https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:2782/bdef:Content/get

[xxii] “Како је СПЦ појела војвођанске даброве“, НСПМ, електронско издање, 10. јули 2009,  http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/kako-je-spc-pojela-vojvodjanske-dabrove.html

[xxiii] Фридрих Вилхелм фон Таубе (Friedrich Wilhelm von Taube), Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема, како с обзиром на њихове природне особине тако и на њихово садашње устројство и ново уређење у црквеним, грађанским и војним стварима (Historische und geographische Beschreibung des Königreiches Slavonien und des Herzogthumes Syrmien: sowol nach ihrer natürlichen Beschaffenheit, als auch nach ihrer itzigen Verfassung und neuen Einrichtung in kirchlichen, bürgerlichen und militarischen Dingen. I, II, III Bűcher, Leipzig, 1777, 1778), Матица српска, Нови Сад, 1998.

[xxiv] Исто, стр 26.

[xxv] О појму културног рата писао сам у својој студији: „Увод у социологију културног рата: (са кратким освртом на Србију)“, Летопис Матице српске, год. 189 (2013), књ. 492, св. 4 (октобар), стр. 445-460, доступно и на: http://www.maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_492_4_oktobar/Slobodan%20Antonic.pdf, као и у својој књизи Културни рат у Србији, Београд 2008, Завод за уџбенике, посебно стр. 9-38.

[xxvi] LifeWay Research, Southern Baptist Convention; наведено у: Todd Starnes, „Have Christians lost the culture war?“, FoxNews.com, February 20, 2014, http://www.foxnews.com/opinion/2014/02/20/have-christians-lost-culture-war/

[xxvii] Старнс је недавно објавио књигу  те садржине: God Less America: Real Stories From the Front Lines of the Attack on Traditional Values, Frontline, Florida, 2014.

[xxviii] Starnes, исто.

[xxix] Wikipedia: „Irreligion“, www.en.wikipedia.org/wiki/Irreligion

[xxx]    Dražen Bušić, „Crkve u Europi su prazne, postaju shoping centri, noćni klubovi i džamije!“, Dnevno, 6. svibnja 2014, www.dnevno.hr/vjera/iz-zivota-crkve/122038-alarmantno-crkve-u-europi-su-prazne-postaju-shoping-centri-nocni-klubovi-i-dzamije.html

[xxxi] Фильм митрополита Илариона (Волоколамског) „Второе крещение Руси" (2013), http://m.youtube.com/watch?v=qY9vsqdGdK4; на ове појаве у Русији скренуо ми је пажњу Бојан Ђукановић (у приватној преписци), због чега му се најтоплије захваљујем.

[xxxii] Исто, пратећи текст у опису филма.

[xxxiii] Светигора, „Благословени пут Деснице Светог Јована Крститеља по Светој Русији“, www.svetigora.com/audio/by/title/blagosloveni_put_desnice_sv_jovana_krstitelja_po_rusiji

[xxxiv] Руска реч, „У реду за даровима мудраца“, 14. јануар 2014, www.m.ruskarec.ru/politics/2014/01/14/u_redu_za_darovima_mudraca_27577.html

[xxxv] Борба за веру, „Чудо у Русији“, 28. новембар 2011, http://borbazaveru.info/content/view/4172/37/

[xxxvi] Russia Beyond The Headlines, „Revealing secret lives of saints in Russia's orthodox literature“, July 9, 2012, http://rbth.com/articles/2012/07/09/revealing_secret_lives_of_saints_in_russias_orthodox_literature_16239.html.

[xxxvii] Светигора, „Архимандрит Тихон: Несвети а свети“, 14. октобар 2013, http://radiosvetigora.wordpress.com/2013/10/14/архимандрит-тихон-несвети-а-свети/

[xxxviii] Рецимо, тврди се да је божићној ноћној литургији, 2013, „служеној у 348 цркава у Москви и околини, присуствовало 220.000 верника што је два одсто становника метрополе“ (Вести, „Москва: Велики православци, а цркве празне“, 10. 01. 2013. (извор: Бета), www.vesti-online.com/Vesti/Svet/283534/Moskva-Veliki-pravoslavci-a-crkve-prazne). Међутим, то је ипак повећање посећености литургије за преко сто одсто за само годуну дана, јер је за претходни Божић у цркве било дошло 90.000 Московљана (исто).

[xxxix] Видети исцрпније у: Phil Zuckerman, „Atheism: Contemporary Rates and Patterns“,  From the Cambridge Companion to Atheism, edited by Michael Martin, University of Cambridge Press, 2007, http://www.pitzer.edu/academics/faculty/zuckerman/Ath-Chap-under-7000.pdf, p. 9.

[xl] Религиозност грађана Србије и њихов однос према процесу европских интеграција [уредница Јелена Јабланов Максимовић], Београд 2011, Хришћански културни центар, Центар за европске студије и Фондација Конрад Аденауер, http://www.kas.de/wf/doc/kas_29722-1522-14-30.pdf?111215110338

[xli] Институт за социолошка истраживања Филозофског факултета у Београду.

[xlii] Религиозност, стр. 28-29.

[xliii] Исто, 30.

[xliv] Исто, 31.

[xlv] Исто истраживање, али су подаци наведени према: (Пост)секуларни обрт: религијске, моралне и друштвено-политичке вредности студената у Србији, приредили Мирко Благојевић, Јелена Јабланов Максимовић, Тијана Бајовић (Београд: Институт за филозофију и друштвену теорију, Фондација Конрад Аденауер и Центар за европске студије, 2013, стр. 39.

[xlvi] Tom W. Smith, Beliefs about God across Time and Countries, NORC/University of Chicago, April 18, 2012, Report for ISSP and GESIS, http://www.norc.org/PDFs/Beliefs_about_God_Report.pdf, p. 9.

[xlvii] Питање је било „Да ли верујете у Бога као личност“, што је ипак строже него ако само питате „Да ли верујете у Бога“; мада у српском правопису писање великог почетног слова у речи Бог подразумева личносност, код усменог испитивања та одлика се свакако не може видети.

[xlviii] Лидија Б. Радуловић и Мирко Благојевић, „Традиционална верска култура, народно и официјелно православље“, Култура, 141 (2013), стр. 23-36; навод је са стр. 26-27; подвлачење је моје.

[xlix] Тејлор, исто, стр. 36.

[l] Исто, стр. 36-7; 42; 51-2.

[li] Исто, стр. 47.

[lii]Исто, стр. 93.

[liii] Исто, стр. 74; 77-8; 92.

[liv] Исто, стр. 52-3.

[lv] „Не само што важи став: имам моралне и духовне тежње, дакле Бог постоји; већ важи и став: ми смо повезани у друштву, дакле Бог постоји“; исто, стр. 54.

[lvi] Исто, стр. 50-1; 53.

[lvii] Видети мој рад: „Пинк транзиција у Србији: шест теза за разумевање наших културних прилика“, исто.

[lviii] Исто.

[lix] Исто.

[lx] И ово знајте најприје да ће у пошљедње дане доћи ругачи који ће живљети по својијем жељама (II Пет. 3,3)

[lxi] На пример, од професора се тражи да предаје студентима или ђацима о хомосексуалности као „нормалном варијетету људске сексуалности“, те да афирмише „истоплони брак“ као нешто што је једнако вредно правом браку мушкарца и жене, итд. Видети моју књигу Моћ и сексуалност, исто, стр.147-184.

[lxii] Вебер указује да је реформација довела до раскида с идејом колективног спасавања душе, односно до напуштање идеје религиозног братства живота и литургије (Макс Вебер, Протестантска етика и дух капитализма [превод с немачког Ника Милићевић], Београд: „Филип Вишњић", 2013, стр. 218 и даље).

[lxiii] Анализу јеванђељског разликовања етноса, лаоса и демоса, са указивањем на одговарајућа места у Светом писму, видети у: Небојша М. Крстић, Победити или нестати: огледи о србском путу и антисрбским безпућима Београд: Ривел Ко, 2002. [2. допуњено изд.], стр. 38-43.

[lxiv] Видети моју књигу: На бриселским шинама, Београд 2013, Чигоја, стр. 178-187.

[lxv] „Путин: Примање хришћанства одредило је судбину и цивилизацијски избор Русије“, Факти, 25. јули 2013, www.fakti.rs/rossiya/kremlj/putin-primanje-hriscanstva-odredilo-je-sudbinu-i-civilizacijski-izbor-rusije; видети такође и западну перцепцију Русије: „Ле Пен: Путин је патриота, брани хришћанску цивилизацију“; Вести, 18. мај 2014, www.vesti-online.com/Vesti/Svet/404408/Le-Pen-Putin-je-patriota-brani-hriscansku-civilizaciju; „Бјукенен: Русија је на страни Бога, а Запад је Гомора“, Фонд стратешке културе, 4. април 2014, www.srb.fondsk.ru/news/2014/04/04/biukenen-rusiia-ie-na-strani-boga-a-zapad-ie-gomora.html. 

[lxvi] Видети: Антонић, Лоша бесконачност, исто, стр. 75-92.

Последњи пут ажурирано ( недеља, 15 фебруар 2015 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 128 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПСТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:
(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.