header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Зашто је бивши еп. Атанасије оклеветао "Борбу за веру" Штампај Е-пошта
петак, 06 фебруар 2009

         ЗАШТО  је  ЕПИСКОП  АТАНАСИЈЕ ОКЛЕВЕТАО „БОРБУ ЗА ВЕРУ“

„Блажени сте када вас срамоте и прогоне
и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене.
Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима,
јер су тако прогонили и пророке пре вас“ (Мт. 5, 11-12).
 
           У „Православљу“ бр. 1005, од 1. 2. 2009. год., објављен је текст  епископа Атанасија под насловом: „Обичај или истина“. Текст је написан као осврт на два текста професора Владимира Димитријевића који су објављени на нашем сајту. Реч је о следећим текстовима: "Одрећи се или сачувати? (Тропар Трећег часа у Св. Литургији Цркве од Истока)" и "Пост суботом".

Извесни хришћани, браћа и оци - људи истински црквени ('εκκλησιαστικοί, како је хришћане називао Св. Иринеј), ученици Христа и Светог Саве - једни нам послаше, а други питаше: какве су ово опет зилотске "проповеди" за Божић и Богојављење, мислећи на од псевдозилота објављене за ова два Празника текстове "православног публицисте" из славнога Чачка (у коме канонски Епископ већ толико дуго не литургише, и мало ко се пита: зашто?) г. Владимира Димитријевића (надаље ВД); један текст: "Одрећи се или сачувати? Тропар Трећег часа у Св. Литургији Цркве од Истока", а други: "Пост суботом".1

У фусноти стоји: „Оба објављена на сајту "Борба за веру", први уочи Божића, други уочи Богојављења 2009. На овоме и на другим сличним изразито антиепископским и антицрквеним сајтовима, као и на неким скуповима са себи сличнима секташким зилотима, где често бивају "екскомуницирани" и извиждани њима неподобни, присутан је неретко г. ВД.“

После читања првих пасуса поменутог написа  еп. Атанасија, сваком пажљивом читаоцу постаје јасно да аутор овог текста носи велики немир у себи и да је обузет духом свађалачким.  Свети ап. Јаков каже да је језик „...Немирно зло, пуно једа смртоноснога. Њиме благосиљамо Бога и Оца, и њиме проклињемо људе створене по подобију Божију. Из истих уста излази благослов и клетва. Не ваља, браћо моја, да ово тако бива. Зар може из истог извора тећи слатко и горко“ (Јак. 3,8 – 11). Мало даље Свети апостол Јаков говори у истом смислу:

„Ко је међу вама мудар и разуман? Нека покаже од доброг понашања дела своја у мудрој кротости. Ако ли имате горку завист и свадљивост у срцима својим, не хвалите се и не лажите против истине. Ово није мудрост што силази одозго него земаљска, чулна, демонска“ (Јак. 3, 13-15).  

Остављамо читаоцима да сами увиде и закључе каква је, и одакле потиче, „мудрост“ аутора поменутог текста, а ми ћемо се осврнути на клевете изречене о нашем сајту.

Срца се наша испунише радошћу неизмерном када видесмо да поред многобројних увреда изречених на рачун честитог професора Владимира Димитријевића, честитог и правоверног еп. Банатског Никанора (еп. Атанасије говори: „...Као и на неким скуповима са себи сличнима секташким зилотима“, што се односи на научни скуп који је одржан под духовним покровитељством еп. Никанора у Панчеву), многобројних правоверних, и  нас недостојне бивши епископ Атанасије удостоји незаслужене части да будемо извређани и оклеветани заједно са многобројним честитим и правоверним Србима и Србкињама. У радости бисмо својој пребивали у миру, и не бисмо се ни обазирали на увреде изречене нам, да су се увределе односиле на наше личне слабости и грехе и  да је епископ навео макар неколико разлога због којих је наш сајт окарактерисао као „антиепископски“ и „антицрквени“. Овако, осећамо се, и бивамо у истој позицији, као Јозеф К. из чувеног дела Франца Кафке: „Процес“. „Мора да је неко оклеветао Јозефа К., јер је једног јутра био ухапшен, иако није учинио никакво зло“. Очигледно је да је еп. Атанасије један од  новодопских „теолога“, који веома добро, иако можда несвесно, служи тоталитарном систему Новог светског поретка, који је Кафка наслућивао још у првој половини прошлог века. Уморан од дуготрајне одбране од оптужбе која му никада није била изречена, Јозеф К. је ушао у католичку катедралу у свом родном граду. На његово запрепашћење у полумрачној катедрали чекао га је свештеник - затворски капелан, службеник суда који је водио против њега процес. После размене неколико кратких реченица упознавања, свештеник упита Јозефа К.:

„Како замишљаш крај?“ Јозеф К. одговори:

„Пре сам мислио да се мора добро свршити, а сад понекад и сам сумњам. Не знам како ће се завршити. Знаш ли ти?“ „Не“, рече свештеник, „али бојим се да ће се завршити рђаво. Сматрају те кривим. Твој процес неће можда ни изаћи из оквира нижег суда. Барем за сада сматрају твоју кривицу доказаном“. „Али ја нисам крив“, рече К. „то је забуна...“ После подужег дијалога, свештеник изговара следећу констатацију о суду:

„Њега је закон поставио у службу и сумњати у његову достојност значи сумњати у достојност закона“. „С тим мишљењем се никако не слажем“, рече К. тресући главом, јер ако се човек њему приклони, онда мора све што је говорио сматрати истинитим. А да то није могуће, то си и ти сам опширно доказао“. „Не“, рече свештеник, „не мора се све сматрати истинитим, само се све мора сматрати потребним“. „Жалосно мишљење“, рече К. „ЛАЖ ПОСТАЈЕ ПОРЕДАК У СВЕТУ“.

Зашто је владика Атанасије себе ставио у службу оних сила које успостављају нови поредак у свету – поредак лажи и клевета? „Како паде с неба, звездо данице, кћери зорина? Како се обори на земљу ти који се газио народе? А говорио си у срцу свом: изаћи ћу на небо, више звезда Божијих подигнућу престо свој, и сешћу на гори зборној на страни северној; Изаћи ћу у висине над облаке, изједначићу се с вишњим. А ти се у пакао сврже, у дубину гробну“ (Ис. 14, 12 – 15). Падови малих људи („незнавених“, како их назива бивши епископ) бивају углавном мање болни од падова „великих“ и „учених“. Јер, мали човек корача лагано, он је у смирењу своме увек близу земље, зато и кад падне, он не задобија тешке повреде и стога може брзо да устане. Пад бившег архангела Денице праузрок је и праслика свих падова после његовог. Његов пад јесте најстрашнији, и то је пад који је читаво небо оплакивало. Тај пад је и био достојан таквог плача, јер је то пад са највећих висина, то је пад серафима који је пребивао у близини Престола Божијег.

Читањем текста „Обичај или истина“ еп. Атанасија, човек на први поглед стиче утисак да је аутор велики зналац и познавалац онога о чему говори. Текст је препун грчких и понеке латинске речи. Бивши епископ се свим снагама труди да докаже како Тропар трећег часа треба избацити из Свете Литургије. Поред многобројних увреда које изриче у тексту на рачун многих, а највише на рачун професора Владимира Димитријевића, он се у тексту „разбацује“ богословском терминологијом ваљда у жељи да својим следбеницима покаже како његова „ученост“ чини његов ауторитет неприкосновеним. Међутим, сво „учењаштво“ бившег епископа лако је оборити. То се може учинити само једним питањем, у само једној реченици: А шта о томе каже Црква? Еп. Атанасије, и многи други слични њему, неодољиво нас својим поступцима подсећају на грчког философа Талеса. Наиме, једног дана Талес је ишао путем уздигнуте главе, погледа  управљеног у правцу неба. Наједном, утонуо у своју дубоку философију, упадне у рупу која је била испред њега. Тада му мајка, која је посматрала све што се догодило, рече: „Ех, Талесе, Талесе! Ти се трудиш да сазнаш шта је на небу, а не видиш ни оно што ти је пред ногама“. Ето, тако је у она давна времена говорила једна „незнавена“ старица: „незнавенски“ јасно, једноставно и мудро. Утонули у своју „дубокоумност“, многи од наших „учењака“ не виде оно што им је пред ногама. И зато су и попадали у рупе које је бивши архангео са слугама својим ископао на њиховим путевима.

Црква је изрекла свој суд о поретку Свете Литургије. И то три пута. Сви се у српској Цркви имају придржавати вишевековног богослужбеног поретка наше Цркве, док Комисија за литургијска питања не заврши свој рад. После таквих одлука Цркве, свако њено послушно чедо треба смирено погнути главу и извршити оно што му је Црква наложила. И бивши еп. Атанасије би тако требао чинити уколико је црквоградитељ, каквим себе представља, а не цркворушитељ. Ми се нећемо обазирати на питања која нечастиви сугерише цркворушитељима, попут онога: А који је поредак вишевековни? То сваки добромислитељ српској Цркви зна, и не треба излазити у сусрет лукавоме одговарањем на његова лукава питања.

У нашу свету Цркву својом самовољом, и упорним истрајавањем у самовољи и непослушности, непослушни су унели немир и раздор. И када не бисмо ништа друго знали, по плодовима њиховога деловања закључили бисмо да су ове промене и новине у Цркви неблагословене. Јер: „Плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање...“ (Гал. 6,22-23). У Цркви се никада ништа није чинило самовољно, на силу и на пречац, већ саборно и у миру. Они који у Цркву уносе немир, нису служитељи Божији. У Цркви је српској и владао мир, док они у којима немир обитава нису свој немир попут заразне болести проширили на многе клирике и вернике. Један од главних изазивача немира и раздора је управо бивши еп. Атанасије. Пре извесног времена поставили смо на сајту текст под насловом: „Митрополит Амфилохије против јеромонаха Амфилохија“. Направили смо паралелу између садашњих неправославних учења и поступања митроп. Амфилохија и православних учења јеромонаха Амфилохија. Овом приликом правимо паралелу између цркворушитељских учења и поступања бившег еп. Атанасија и црквоградитељских учења јерођакона Атанасија. Пошто су садашњи ставови и чињења бившег еп. Атанасија нашироко познати, доносимо само у неколико реченица став јерођакона Атанасија о Тропару трећег часа. Ево шта је јерођакон Атанасије говорио о Тропару трећег часа:

Све у свему, главна је разлика у додавању Тропара Трећег часа у каснијој пракси Словенских Цркава. Ако овде има места за наше мишљење, онда усвајамо мишљење оних литургичара који сматрају да овај Тропар треба изоставити из Канона Евхаристије. Разуме се, да то треба да буде саборни акт свих Словенских Цркава, а не самовољни поступци појединих свештеника или литургичара. ТАКО ЈЕ ГОВОРИО ЈЕРОМОНАХ АТАНАСИЈЕ! (Јерођакон Атанасије, Божанска литургија Св. Јована Златоуста и Светог Василија Великог (други део), „Православље“ бр.996.)

 Да је ослушкивао глас јерођакона Атанасија, бивши еп. Атанасије би још увек био епископ.  

Image
Православни јеромонаси: Артемије, Атанасије и Амфилохије

Зашто је епископ Атанасије оклеветао „Борбу за веру“?

Зашто је епископ Атанасије оклеветао „Борбу за веру“? У чему се огледа „антиепископски“ и „антицрквени“ карактер нашег сајта? (овде не можемо не приметити, да је еп. написао најпре „антиепископски“, па тек онда „антицрквени“. То је у складу са новотарским учењем да је епископ црква).

Из речи „антиепископски“ и „антицрквени“ произилази да је начелан став нашег сајта антиепископство и антицрквеност. Ми не можемо ову лаж прећутати. Јер, против Цркве су расколници и јеретици и сви други богоборци, а недао Бог да ми међу таквима икада будемо. Ми бисмо лако личне увреде отрпели, и то би нам било на духовну корист, али паушално изнесену тврдњу – лаж да радимо против Цркве и епископа, ми не можемо прећутати.

О ави Агатону се причало следеће: "Дошли су код њега неки монаси чувши за његов велики дар расуђивања. Желећи да испитају хоће ли се он наљутити питају га: "Јеси ли ти Агатон? Чули смо за тебе да си горд човек?" Он договара: "Да, то је тачно." Они га опет питају: "Јеси ли ти Агатон, празнослов и клеветник?" Он одговара: "Јесам." И опет говоре: "Јеси ли ти Агатон јеретик?" Он одлучно одговара: "Не, нисам јеретик." Затим га упиташе: "Реци нам, зашто си на прва питања давао потврдан одговор, а последње ниси издржао?" Он им одговори: "Признајем да имам прве пороке, јер је то признање корисно за моју душу, а бити јеретик значи бити отпадник од Бога, а ја не желим да будем отпадник од Бога." Чувши ово они се зачудише његовом дару расуђивања и одоше, добивши поуку.

Сајт „Борба за веру“ настао је као одговор оних који су увидевши кварење вере и црквеног поретка од стране самовољних, Цркви непослушних епископа и свештеника, примили к знању и к срцу речи светитеља Божијих: "Заповест је Господња да не останемо неми у временима кад је вера у опасности. Када је вера у питању нико нема право да каже, ко сам ја? Нико нема право да каже није моја ствар или то ме не занима. Камење ће завикати а ти зар да останеш нем и незаинтересован?"(Св. Теодор Студит). Ми нисмо имали право остати неми и незаинтересовани. Преци наши не оставише нам блага земаљскога, али нам оставише чисту и неукаљану веру – благо којим се небо и вечни живот купују. И вечно им на томе хвала! Наша је света дужност да оставимо деци својој, и потомцима својим, исту такву веру - чисту и неукаљану: "Пре свега остављај синовима својим у наслеђе непорочну веру и свете догмате да би не само синове него и унуке привео Господу путем Православља" (Преп. Јован Лествичник, "Реч пастиру", гл. 14).

"Да би се чувала истина треба је стећи, да би се стекла треба је упознати. На тај начин свако онај ко зна хришћанску истину постаје њен чувар, бранилац и заштитник. Што је више оних који знају истину тиме је већа њена заштита, тиме је она мање угрожена - не сама у себи него и међу људима. И, насупрот томе, што је мање оних који знају истину, мање је заштите против лажи, а тиме је опаснији положај истине међу нама. Јер, у том случају, ако се појави неко лажно учење, онај ко не зна истину ће га пропустити, зато што не уме да га препозна и разобличи. Од њега ће лаж прећи другом који, такође, не зна, од другог - трећем и тако даље. Лаж ће се тако проширити и потиснуће истину.“ Примивши к знању и к срцу горе цитиране речи Светог Игњатија Брјанчанинова, ми смо и покренули сајт „Борба за веру“.

Видите ли ви, који клевећете и лажете и свагда се притивите истини: „Тврдоврати и необрезани срцем и ушима, ви се свагда притивите Духу Светоме (Дела 7, 51); „Ви који примисте Закон наредбама анђелским, и не одржасте“ (Дела 7, 53); видите ли да и светитељи Божији помињу камење које ће завикати („Камење ће завикати а ти зар да останеш нем и незаинтересован“). О камењу које ће завикати говорио је и Спаситељ наш Исус Христос: „А када се он већ приближи подножју Горе Маслинске, поче све мноштво ученика у радости хвалити Бога громким гласом за сва чудеса која видеше. Говорећи: Благословен цар који долази у име Господње! Мир на небу и слава на висинама! И неки од фарисеја из народа рекоше му: Учитељу, забрани ученицима својим. И одговарајући рече им: Кажем вам, ако они ућуте, камење ће повикати“ (Лк. 19,37 – 40). Када ућуташе они који су морали говорити, камење је проговорило. Зар до сада нисте спознали да је по Савиној и Лазаревој светој Србији, натопљеној крвљу мученика безбројних, пострадалих на коцу и конопцу висећи, камење проговорило и славопој Богу вечноме узноси борећи се за светињу вере праве! И ми, најмањи и најјнедостојнији међу браћом многобројном, јесмо ово камење које је проговорило, о коме је пророковао Претеча Господњи, о коме је Господ Славе говорио, о коме су и верне слуге Његове – светитељи говорили. Небо се пролама од плача Небеске Србије. Зар ви, рушитељи Цркве светосавске, не чусте плач духовног прародитеља нашег Светог Саве? Зар је Сава узалудно исплакао срце своје пред живим небесима? Није! Сава је плакао да би се у народу српском до конца векова очувао свети пламен вере! Ове узвишене речи, речи истините и духоносне, изговорио је још један житељ Небеске Србије, који у Царству Славе Вечне, борави поред Светог Саве  и клечећи проси од Господа милост народу своме – Свети Николај Жички и Свесрпски. Камење у земаљској Србији орошено је и поквашено и заливено крвљу и сузама Честитога Кнеза и славне му војске; заливено је сузама и крвљу славних и честитих кнежева, благоверних царева и благочестивих царица, који окитише ову земљу Србинову славним задужбинама, белим црквама и манастирима; заливено је крвљу и сузама светих Патријараха српских, часних свештеника и монаха, који кроз векове борбе, и муке, и искушења и таме чуваше онај свети огањ вере у Србину да се не угаси, као прави светлоносци и духоносци; крвљу и сузама те велике и племените војске наших благородних предака заливена је сва земља и сво камење земаљске Србије. Заливено је у оно време, да би у ово време, одсудно време постојања Србиновог, донело плода. И ево, пред нашим очима догађа се чудо Божије: камење давно заливено, оживело је у земаљској Србији и славу Богу узноси! И не говорите: И наш је отац Сава. Да сте деца Савина, чинили бисте дела Савина. Јер што ви чините, Сава није чинио. Сава је Цркву градио, а ви је рушите! „Родите, дакле, род достојан покајања. И не мислите, и не говорите у себи: Имамо оца Авраама; јер вам кажем да може Бог и од камења овога подигнути децу Аврааму“ (Мт. 3, 8-9). Ви сте читали, али нисте прочитано извршавали. Зато се куће ваше и распадоше страшно, кад ударише кише и дунуше ветрови искушења премногих. Нисте се уздали у Бога Живога, већ у своје страстима помрачене умове и своју празну ученост.

Ми нисмо против епископа, како против нас клеветнички говори један бивши епископ; ми нисмо против епископа, али нисмо ни безусловни послушници епископа. Услов је њихово стајање у истини. Ми се од Светог ап. Павла научисмо: „Ако ли вам и ми или анђео са неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде! (Гл. 1,8). Од Светог ап. Јована научисмо се: „Сваки  који преступа и не остаје у учењу Христовом, тај Бога нема; а који остаје у учењу Христовом, он има и Оца и Сина. Ако неко долази к вама и ово учење не доноси, не примајте га у кућу и не поздрављајте се. Јер ко се поздравља с њим, учествује у његовим злим делима (2. Саб. Посл. Јов. 1, 9 -10).

Ми се не боримо ни против кога. Наши непријатељи нису од крви и меса. По мери снага наших волимо све људе. Ни оне који нас клеветају и лажи против нас говоре, ми не мрзимо. Али, када је вера наша света у питању, ми не правимо ни са ким компромисе и не гледамо ко је ко него праведан суд судимо: „Не судите по изгледу, него праведан суд судите“ (Јов. 7, 24). Ако бивши епископ Атанасије својим чињењима квари веру и руши Цркву, онда ми на нашем сајту постављамо текстове који оповргавају злочињење тог човека, текстове који  износе истинито учење свете Цркве православне. Али ми, чинећи тако, не мрзимо овога човека! Ако епископ Игњатије Мидић квари веру и црквени поредак својим лажним учењима и самовољом, не поштујући Сабор своје Цркве, онда ми доносимо многобројне светоотачке текстове у којима је изложено истинито учење Цркве, којим побијамо лажна учења Игњатија Мидића. Али ми, чинећи тако, не мрзимо овога човека! Исти поступак примењујемо и према застрањивањима у вери још неких епископа.  Ми пажљиво ослушкујемо шта говоре свети Божији и речи њихове извршујемо:

„Пазимо се оних који се претварају да чувају истину и који говоре да су они прави руководиоци, али нису такви него су у заблуди, "варајући и варајући се" (2. Тим. 3, 13), "њима ће суд бити праведан" (Римљ. 3, 8). Чуваћемо веру и живот непорочан, не умањујући и не вређајући једно другим, него пребивајући цели и савршени" (Преподобни Теодор Студит, 13, 364). Од преподобног Варсонуфија, научили смо:

"Када се неко од твојих познаника држи јеретичког мудровања, саветуј му да упозна праву веру, али се са њим не такмичи и не жели да чујеш како он расуђује да се не би заразио његовим отровом. Ако он пожели да чује истину вере доведи га код Светих Отаца, који могу да му буду од користи у Христу. На тај начин ћеш му у Богу помоћи без штете по себе. Међутим, ако се он ни приликом прве ни приликом друге поуке не исправи, онда се таквог, по речи Апостоловој, одреци (Тит. 3,10) (Преподобни Варсануфије Велики и Јован Пророк 13, 130).

Дакле, знајући за овај савет Преподобног Варсануфија, ми тако и чинимо: На сајту доносимо истинито светоотачко учење, да би се они који су у заблуди могли опоменути и научити; да би се они који су слаби у вери могли укрепити, а они који су у вери јаки, да би веру своју још више утврдили. Наш сајт, дакле, и постоји  да  би се истина ширила и да би било што више оних који знају истину.

Од Светог Теофана Затворника, научисмо се:

„Дакле, проповедајмо Јеванђеље Христово, браћо, у храмовима и домовима, на заједничким скуповима и у приватним разговорима, усмено, писмено, у штампи, свугде... Будимо трубе Јеванђеља које се чују непрестано и разговетно. Оставимо поделе које се тајно дешавају у нашим редовима: створимо братски савез, скупимо снаге, усмеримо их све према Истини: објавимо је да сви чују, и она ће сама привући оне које привуче Отац наш Небески. Само спроводимо ову ствар тако да нико не би могао оправдано да нам каже: "Лекару, излечи се сам" (Св. Теофан Затворник 9).

Ми љубимо Истину, и све што чинимо старамо се да  чинимо у славу Божију. Бивши епископ Атанасије нас је оклеветао. Изрекао је о нама лажан суд. Све што у овоме тексту написасмо није због тога што мислимо да ће нас он ослободити лажног суда који је изрекао и своју клевету повући. Ми смо говорили зарад истине. Бивши еп. Атанасије је новодопски „теолог“. Он је нижи чиновник у нижем суду Новог светског поретка. Један од пријатеља нижег суда пред којим је вођен процес против Јозефа К., изрекао је следеће речи: „Наиме, најниже судије, међу које спадају моји познаници, немају права да коначно ослобађају, то право има само највиши суд, који је за Вас, за мене и за све нас потпуно недостижан. Како је тамо, не знамо и – узгред речено – нећемо ни сазнати“. Овај човек је говорио о суду антихристовом на коме се суди, и на коме ће се судити истинским Христовим следбеницима, а не о суду Божијем. На том и таквом суду човек бива осуђен иако није учинио никакво зло. Једина кривица му је што је Христов. Међутим, овај човек није знао да је коначни суд - суд Божији, где су мерила тачна и где ће свако дело и  свака реч људска тачно бити измерени.

„Јер нам се свима ваља јавити на суду Христовом, да прими сваки оно што је у телу учинио, било добро или зло“ (2. Кор.5,10). На томе суду откриће се свачија дела. Нека би дао Сведобри Господ, да се сва чеда Његова покајањем очисте и тако очишћена стану пред Пречисто лице Његово у дан Његовога Суда.

Порука „Борбе за веру“ правовернима

На крају овог нашег написа упућујемо поруку свој браћи нашој и сестрема речима Архимандрита Лазара Абашидзеа:

„Православни!

Држите се чвршће благодати Божије која вам је дарована, не допуштајте да она постане ствар навике, не надајте се да ћете Истину Божију схватити људском логиком и разумом; знајте да Истину Божију не могу да достигну они који мисле само оно што је људско и који сматрају да се благодат Светог Духа може стећи ван Православне Цркве Христове. Истинско Православље по самој својој природи изгледа потпуно неумесно у ово демонско доба - личи на групицу презрених људи, чији се број све више смањује, на скуп фанатика усред "религијског препорода" овога света, инспирисаног злим дусима.

Али, дајте да нађемо утеху у потпуно јасним речима Господа нашег Исуса Христа: "Не бој се, стадо мало! Јер је Отац изволео да вам да Царство.“ Дакле, нека се сви истински православни припреме за предстојећу борбу и никада не забораве да ће победа у Христу увек бити наша. Он је обећао да врата пакла неће победити Његову Цркву (Мт. 16, 18), да ће Он због изабраних скратити дане последње и велике патње (Мт. 24, 22). И у најсуровијим искушењима морамо имати на уму заповест: "Будите храбри: Ја сам победио свет" (Јн. 16, 33).

Дакле, живимо онако како су живели истински Хришћани у сва времена очекујући крај свих ствари и Долазак нашег вољеног Спаситеља, јер "Говори Онај Који свједочи ово: Да, доћи ћу скоро. Амин, да дођи, Господе Исусе“ (Откр. 22, 20) (Јеромонах Серафим Роуз 14, гл. 8).“

Слава Богу и хвала за све. Амин.

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 19 септембар 2011 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 40 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.