header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Под влашћу Синода (5, крај)
Под влашћу Синода (5, крај) Штампај Е-пошта
понедељак, 06 април 2015

 Чланак пред вама је оригинално објављен 2008. године на сајту www.savest.org који је недуго затим и угашен

Са једне стране био је отац Јустин са својим истомишљеницима, са друге Јосип Броз са својим сарадницима. Први су подржавали епископа Хризостома, други епископа Германа. Резултат је био 37:17 за Броза и његове сараднике. Постоји неколико верзија резултата, али једно је сигурно – Герман је изабран за патријарха.

Одлука је била донета у закључаној цркви, под директним притиском комунистичке власти, и тај притисак је био пресудан. Нема сумње, без интервенције безбожничке власти Герман уопште не би био разматран као кандидат за патријарха. Већина архијереја потчинила се вољи мањине. Али не обичне мањине, него мањине моћника, које подржава и штити световна власт, у чијим је рукама оружана сила, судство и сва остала средства физичке и менталне принуде.

Постављањем свог патријарха световна власт је преузела потпуну контролу над Црквом преко институције која се зове Синод. Од тада – што Синод потпише, Сабор не пориче. И обрнуто – Синод поништава сваку одлуку Сабора која није по вољи световним властима. То се јасно може видети из следећег потресног текста оца Јустина Поповића:

„Године 1962 месеца маја дана 15/28 поднео сам Светом Архијерејском Сабору молбу са питањем да ли жели штампати „Житија Светих“ у дванаест књига на српском језику. – Свети Архијерејски Сабор је године 1962 месеца јуна дана 29 донео одлуку у којој се каже: „Ставља се у дужност Светом Архијерејском Синоду да пронађе средства за штампање „Житија Светих“ у преводу др Јустина Поповића“.

Ускоро ће се навршити две године, а Св. Арх. Синод није ништа стварно учинио по овој ствари. Зато повлачим своју понуду, обогаћен стравичним сазнањем: да у ово антихристовско време Српској Цркви нису потребна на српском језику „Житија Светих“, та јединствена и незаменљива и вечна ризница Једне и Једине, Свете, Васељенске и Апостолске Цркве Христове у обадва света.“

Ава пише да „Синод није ништа стварно учинио по овој ствари“. Али ствари стоје много горе. Синод је одмах предузео одговарајуће мере, тј. послао је ту одлуку комунистичким властима на разматрање. И чим је од њих добио одговарајућу директиву, приступио је извршењу. Али не извршењу Саборске одлуке, него извршењу комунистичке директиве. А директива је гласила: „не штампати житија светих“. Зато је Синод исте године донео одлуку супротну одлуци Сабора, а затим написао Сабору допис о томе.

Замислите, Сабор је донео одлуку и „ставио у дужност“ Синоду да је спроведе. Синод је поништио одлуку Сабора и донео супротну одлуку, а затим известио Сабор „ради знања“. Обратите пажњу на израз „ради знања“. Тако се виша институција обраћа нижој, тј. обавештава је о својој одлуци „ради знања и даљег поступања“. Овде пише само „ради знања“, јер даљег поступања неће бити. Тек да се зна ко је газда. Сабор је смирено примио к знању ову одлуку газда-Синода и то питање се више није покретало.

Допис је потписао патријарх Герман. То је било 1962. године, дакле само пар година после довођења Германа на пећки трон.

А шта је било касније? Што је време више одмицало, улога Сабора постајала је све формалнија. Стварну власт вршио је само и искључиво Синод. Најочигледнији пример је прикључење „светском савету цркава“. Само ћемо се кратко осврнути на тај догађај.

Уједињење свих религија једна је од основних догми светског глобализма. Други светски рат је само привремено обуставио процесе који су покренути у том правцу. На Свеправославној конференцији у Москви 1948. године, под утицајем совјетског државног врха, усвојена је препорука да Православне Цркве не приступају „светском савету цркава“, али одмах после сукоба Југославије и СССР ова одлука више није имала никакву важност. Тада евроатлантске земље почињу преко екуменског савета да шаљу огромне количине помоћи Српској Православној Цркви и другим већим верским заједницама. Чак су се и сами протестантски пастори у Словенији чудили зашто Америка шаље помоћ преко екуменског савета када има нормалне дипломатске односе са Југославијом.

Помоћ је слата преко Црвеног Крста Југославије, с тим да држава и Црква поделе ту помоћ према договору. У име Синода са државом се договарао тадашњи будимски епископ Герман Ђорић. Укупна помоћ се мерила стотинама милиона долара и милијардама динара, и то је требало поделити на два дела – један део држави, други део Цркви. Ево шта је у тој подели припало Цркви (цитирамо из књиге „Држава и верске заједнице 1945-1970″):

„Током 1953/54. СПЦ је од Екуменског савета цркава примила 60 шољица за црну кафу са грбом СПЦ, 42 верске књиге, 2165 кг парафина, 795 кутија шпагета, 480 кг путера, 42 кг сапуна, 1100 кг млека у праху, 9 бала половне одеће, 5 бала половне обуће и 2 кутије прашка за ноге.“

Нема сумње, Герман је успео да докаже своју лојалност Брозовом режиму много пре него што је одлучено да буде постављен за патријарха.

Помоћ екуменског савета немилосрдно је пристизала у Црвени Крст Југославије читавих петнаест година, све док држава није била умилостивљена. А онда, почетком 1964. године, Савезна комисија за верска питања (СКВП) наложила је Герману да учлани нашу Цркву у „светски савет цркава“. Герман је поступио по наређењу. Од првог јануара 1965. године, „светски савет цркава“ је имао првог званичног делегата из СПЦ, а то је, на Германов предлог и по налогу СКВП, био викарни епископ Сава Вуковић.

Погледајте црквена гласила из тога доба. Све врви од екуменизма, еуфорија која не јењава, канони више не важе, љубав тријумфује… Међутим, све је то била само декларативна вера. А то значи – слаба вера. Једна једина књига оца Јустина Поповића била је у стању да им поквари ружичасте снове. Осим тога, отац Јустин није се умарао пишући патријарху Герману и Синоду против тог „невиђеног издајства“:

„Ваше Преосвештенство и Свети Оци Синодски,

докле ћемо нашу Свету Православну Светосавску Цркву ропски понижавати нашим стравично несветопредањским односом према Екуменизму и такозваном Екуменском савету цркава? Стид спопада сваког искреног и на Светим Оцима васпитаног православца када чита да су православни учесници V Свеправославне конференције у Женеви (8-16. јуна 1968.г.), у вези са учествовањем православних у раду „Светског савета цркава“ донели одлуку: „да се изрази опште сазнање Православне цркве да иста представља органски део Светског савета цркава“ (Гласник СПЦркве, бр. 8, август 1968, страна 168).

Ова одлука је, по својој неправославности, апокалиптички језива. Зар је Православна Црква, – то пречисто Богочовечанско тело и организам Богочовека Христа – морала бити тако чудовишно понижавана да њени представници, богослови, и чак јерарси, међу којима и српски, траже „органско“ учешће и укључење у Екуменски савет цркава, који на тај начин постаје неки нови црквени „организам“, нова Црква над црквама, чији су Православне и неправославне цркве само „делови“ („органски“ међусобно везани!?). – Авај, невиђеног издајства!“

Глобалисти су још приликом избора патријарха, на примеру владике Василија и владике Хризостома добро схватили шта значи израз „ученик оца Јустина“. И одлучили су да уложе свој капитал у тај бренд. Пронашли су неколико талентованих дечака из сиромашних породица (Амфилохијев деда није имао ни гаће, како је сам митрополит с опроштењем посведочио на предавању у Крагујевцу, ево и аудио-снимка), скинули су им прње и обукли им лепа одела, а онда их послали у бели свет на белосветске студије. По повратку је свакога од њих чекало по једно професорско место на Богословском факултету у Београду, фудбал као значајна духовна игра, и екуменски скупови, екуменски скупови, екуменски скупови…

Школовање једног пилота је веома скупо, али се исплати. Глобалисти не бацају новац низ ветар, него школују кадрове који ће бити способни да држе духовну ситуацију под контролом, као што пилот контролише територију. Ови дечаци су стасали у праве експерте, и у своје време Герман је свакога од њих поставио за епископа у Србији. А када је Герман пао у постељу, највећи и једини такмац овим експертима био је Сава Вуковић, несуђени Германов наследник. Сава није одговарао глобалистима, још „од детета“. Први пут кад га је Герман предложио да присуствује екуменском скупу (пре чланства у „есц“), комунистичке власти су изразиле сумњу да он уопште може добити пасош, због својих ставова. Ипак, Герман је успео да га прогура код комуниста. Али за савремене глобалисте Сава Вуковић је био сувише старомодан. Духовна нанотехнологија новијег доба створила је много финије и суптилније експерте. Зато је за патријарха изабран Павле, чија је воља била мека као памук, а Сава је био принуђен да се из синодских просторија пресели на онај свет. Многе здравице су подигнуте у Београду на вест о смрти Саве Вуковића. Експерти су најзад наследили власт у Синоду и добили одрешене руке.

Узгред речено, данас израз „ученик оца Јустина“ више нема никаквог ефекта, уствари само ствара проблеме, и зато су експерти пре неколико година заузели други курс, и свуда рекламирају старца Пајсија (кога раније нису ни помињали) као свог духовног оца. То је прошле године јавно рекао Иринеј Буловић на промоцији књиге о старцу Пајсију, а и митрополит Амфилохије је то посведочио на предавању у Крагујевцу.

Инвестиција у талентоване сиромашне дечаке вишеструко се исплатила. Створени су савремени софистицирани глобалисти (последња реч науке и технике), који су уз помоћ Синода за свега петнаестак година довели нашу Цркву до ивице раскола.

Упорност са којом они промовишу Зизјуласа и његово антиправославно учење, упорност са којом гурају српске светиње у руке шиптарским терористима, упорност са којом уносе измене у свету литургију – не може бити објашњена ничим другим, осим директивом из једног веома јаког центра. Не треба бити много паметан да би човек схватио где се налази тај центар. Да видимо шта о томе каже митрополит Зизјулас:

„Лондон, 24. септембар 2007. ИНТЕРФАКС – Познати посленик Константинопољске патријаршије Мирополит пергамски Јован (Зизјулас) изразио је забринутост због национализма у Православним црквама, у чијем ширењу он сагледава западни утицај.

У интервјуу британском листу „Таблет“ јерарх је изразио нарочиту забринутост због ситуације у Русији. На Балкану он полаже своје наде на Европску Унију, не објашњавајући, међутим, на који начин чланство у Европској Унији може помоћи локалним Црквама да избегну утицај западне мисли.“

Синод као институција има изврсне генетске предиспозиције за узурпацију власти у Цркви. Потребни су само експерти који ће умети да искористе те могућности. Шездесетих година 20 века Синод су увели и римокатолици. Руском Црквом већ одавно не управља Сабор, него искључиво Синод. Руски Сабор се састаје врло ретко, само ради канонизације светитеља и верификације стратешки важних докумената који су већ претходно припремљени у Синоду.

У нашој Цркви Сабор се састаје… Колико се оно беше пута годишње састаје Сабор СПЦ? То би могло бити наградно питање, само да је тема мало шаљивија. Али овде нема много места за шалу. Сабор СПЦ се састаје онолико пута годишње колико то одреди газда-Синод. Ако газда каже „ниједном“, онда ниједном. Ако каже „једном“, онда једном. Ако каже „двапут“, онда двапут. Одлуке Сабора нису обавезујуће, што значи да немају никаквог значаја. Сабор практично не функционише. Уместо Сабора Црквом званично влада Синод.

Непобитна је чињеница да је власт Синода над Сабором успостављена довођењем Германа Ђорића на трон патријарха српског, и да је од тога доба све више јачала, да би достигла врхунац у јесен 2007 године, када је Синод отказао заседање Сабора, и у мају 2008. када је Синод и званично проглашен једином владајућом институцијом у Српској Православној Цркви.

Овде ћемо смањити гас. Стигли смо у садашњост, пред нама зјапи есхатон и даље немамо куд. Само од себе се поставља питање на које Бог зна одговор. То је оно чувено „зашто“ које мала деца постављају мами, а мама их шаље код тате, а тата код бабе, баба код деде, а деда засуче бркове па стручно одговори: кад порастеш кашће ти се само.

Лако је констатовати болест. Много је теже поставити дијагнозу. А најтеже је, често и немогуће, одговорити на питање зашто се болест појавила.

Ми ћемо овде завршити тему „Под влашћу Синода“. Била је то кратка биографија „брата у Христу“, од дана кад је пре триста година наметнут Цркви као протестантска замена за православне институције, све до данашњег дана, када му канонске православне институције добровољно предају власт, јер овај велики протестантски брат треба да расте, а све остало да се смањује. А зашто је то тако? И мора ли да буде тако? – О тим питањима ћемо наставити разговор, али под другим насловом, јер је тема синодске власти велика и има много аспеката са којих треба да се размотри.

У ових пет текстова су изнете непобитне чињенице. Точак историје је оставио свој неизбрисиви траг, и ми смо га овде само обележили, да се јасније види. Расуђивање на основу тих чињеница је посебна прича.

 Извор: Братство Светог Краља Милутина – Шабац

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 06 април 2015 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 43 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

Не понеси се мудрошћу. Ни туђом, јер није твоја. Ни својом, јер чим си се понео, значи да је немаш много. Ниједна лампа не гори док се не долива. Све се лампе могу напунити, а лампа мудрости никада.

+ + +

„Знање је светлост“, говоре охоли зналци, без радости и милости. Но, гле, Сахара има највише светлости, но зато је она увек усијан кадавер.

+ + +

Што веће богатство изван Бога, то већа бедноћа. Што веће знање изван Бога, то већа празнина.
Бог једини чини богатим и мудрим. Свет без Бога ствара просјаке и глупаке.

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.