header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ИНТЕРВЈУ arrow Свет у коме смо се обрели – интервју В.Димитријевића са Милошем Кнежевићем (1)
Свет у коме смо се обрели – интервју В.Димитријевића са Милошем Кнежевићем (1) Штампај Е-пошта
четвртак, 07 мај 2015

 Милош Кнежевић је рођен 1952. године у Београду, где је завршио Правни и Факултет политичких наука. Један је од оснивача Института за геополитичке студије, десетак година главни уредник часописа Национални интерес, сарадник Института за политичке студије и урeдник научног програма Форум у Дому културе Студентски Град. Бави се политикологијом, историјом, геополитиком, политичким системом, теоријом државе и права, књижевношћу, културом. Ради скулптуре у дрвету.

Објавио је преко три стотине текстова и огледа, а аутор је тридесет четири (34) књиге и зборника. Међу насловима Кнежевићевих књига истичу се: Балканска пометња (1996), Крстарећа демократија (1999), Европа иза лимеса (2001), Моћ Запада (2005), Сачекуша за Годоа (2006), Подељена моћ (2006), Отмица Косова (2006), Изневерена држава - Србија и Црна Гора у времену разлаза (2007), Мозаик геополитике (2008), Евроскептицизам (2008), Србија и Русија (2009), Парадигма распада (2009), Растварање пролазности (2011), Провалија у плићаку (2011), Превласт привида (2014), Збитије Великог рата (2014). Превођен је на више језика, међу којима су руски, енглески, словеначки.

Повод за разговор с њим је његова нова књига Призма геополитике (Институт за политичке студије, Београд, 2014). Познат као озбиљан, али појмљив и разумљив мислилац, гсн. Кнежевић је човек који пружа луцидна запажања и поуздане одговоре на кључне проблеме данашњег света.

ИСКУШЕЊА ГЕОПОЛИТИКЕ     

У доба брозократије, и сам појам геополитике био је уклоњен са јавног обзорја. Шта је ометало геополитичка истраживања и размишљања у том времену?

- Могућем развоју геополитичког мишљења у епохи титоизма и раног посттитиоизма испречавало се неколико баријера. Мегаломанска доктрина несврставања је онемогућавала сагледавање стварног просторног положаја земље у осетљивој зони између војних блокова. Ни изнутра произвољно повучене границе између република нису пропитиване јер су биле табуиране авнојским одлукама. Порив геополитизовања дозвољаван је само у невеликим дозама у односу политику великих сила и критику империјализма и колонијализма. Све то осујећивало је правовремено заснивање тог правца и стила мишљења у виду националне геполитичке школе.

Наглашава се, такође, да је један од оснивача геополитике био протонациста, Карл Хаусхофер, док се на Британца Халфорда Мекиндера, рецимо, заборавило?

- Изворна и надахнута геополитика је сатанизована јер је, без нужних знања, везивана искључиво за нацизам и фашизам, а скоро никада за неке друге нације и државе, рецимо Енглезе, Американце, Французе, Русе. Геополитика је дискредитована као, мал' не искључиво, немачки изум, милитаристичка, експанзионистичка и расистичка доктрина. Геополитика није афирмисана као потенцијално плодан део друштвене теорије, подесан за луцидна истраживања политике простора и судбине простора у политици. При крају прошлог века се, међутим, показало да је политичко промишљање простора захваћеног територијалним променама неизбежан и нужан вид сазнања политике. Разумевање облика и суштине драматичне територијалне динамике настале у околностима рушења европског комунизма и Источног блока, у највећој мери је омогућавала управо геополитичка баштина у облику научне теоријске дисциплине.

Мимо очекивања, „братски и јединствени“ народи и народности бивше СФРЈ нашли су се у вртлогу геополитике.

- У време вишедеценијске Титове свевласти (1945-1980) и владар Тито и држава Југославија су изгледали непромењљиви, заправо вечити. Недуго после смрти Тита, Кардеља, Бакарића, Крлеже... нестала је и Југославија. Земља је просторно разложена у двоструком процесу разбијања и распадања – разбираспада. Оно што се компартијским напором чинило као политички свевремено показало се као геополитички привремено. За то се изнутра постарала посвађана нациократска „шесторка“ председника, а споља евроамерички политички и католички црквени гремијум моћи. За њих је Југославија у ма каквом државном облику постала излишна творевина. На делу је била убиствена геополитичка пракса која је узроковала, колективне несреће, катастрофе и трагедије, а не теоријска геополитика. Када је практична геополитика показала своје оштре зубе, био је ред да се пружи и некакав теоријски одговор.

ШТА СЕ ДЕСИЛО СА ЈУГОСЛАВИЈОМ?

Шта се, у ствари, догодило са Југославијом, у којој нам је прошао већи део 20. века?

Југославија у три забележена лика, у једном нарочитом смислу, била је претежно српска творевина. Срби су, наиме, неуморно правили Југославије и у њих улагали емоције, чак и када те Југославије делови јужнословенских етнонационалних, језичких и верских група, нису хтели. Тада су Срби, тачније врхови српских елита убеђивали себе и друге да је југословенско државно заједништво опште раширено хтење. Наравно да није било, али су делови српских елита чинили све да изгледа као да јесте. Већ у  првој Југославији почела је политика неразумних уступака српског победника јужнословенским губитницима. Поражени су изједначавани са победницима и укључивани у структуре моћи. Већ тада је почела да се шири политика самозаваравања у култури самозаборава. У другој Југославији у аутократском и компартијском облику самозаборав је постао платформа званичне идеологије. Политичка и културна елита Србије из времена титоизма повиновала се матрици која је имало аутодеструктивна и мазохистичка обележја.

Да ли се тада ситуација у погледу геополитике променила?

На плану практичне геополитике у сецесионом рату се приступило дејугославизовањеу, тј. фрагментовању повеће и сложене државе на нешкодљиво мале поданичке територијалне и демографске честице. Деобом и омаљивањем простора, народа и природних богатстава, и стварањем клијентистичких президенцијалистичких режима обликована је транзициона зона споља контролисаног јужнословенског хаоса. Настале су млитаве „западнобалканске“ Југоиде - нешто као већ заборављене ранофеудалне Склавиније - мале ентитетске и међуентитетске државолике творевине, неутврђених спољашњих граница и неизвесног привредног опстанка. Ниједна од тих формално суверених држава није постала уистину независна од стране дипломатске, логистичке и финансијске помоћи. Иако се симболички диче да су суверене, све те Југоиде су одреда дубоко десуверенизоване, пупчаном врпцом зависне од спољашњих ментора и протектора.

Да, али зар све те земље не желе да се придруже Европској унији?

Реч је о жељи изразито проунијских политичких група у тим земљама да се што пре докопају чланства у Унији коју схватају као доброхотног и свемоћног избавитеља. Таква тежња интеграције неразвијених, периферних и недовршених земаља у Европу Уније била је и остала очајнички спасожељна. Још увек је на делу својврсна политичка теологија, напојно и припојно циљано интегрисање вечитих кандидата у позајмно-отплатну схему актуелне евроамеричке банкократије. Инфузиона кредит „на“-форме (прихвати-узми-потроши-плати!) проевропске не/свести, као врхунонаравни циљ има „посвећено“ отплаћивање неотплатљивих позјамица. Дешава се то на трновитим ратама засутом евро-дужничком путу. Можда је европски пут расцветали ружичњак, али у чијој позлаћеној вази су бајни цветови благостања, али ко то табана по опаком трњу оскудице и неимаштине?

ГЕОПОЛИТИКА И „ГЕОПОЛИТИКА“

 Данас се у геополитику разумеју сви. Ви сте, међутим, од почетка свог рада озбиљно третирали ову науку, чију праксу видимо свуда, од Блиског Истока до Украјине.

-Бавим се том врстом мишљења већ тридесетак година. Мада многи посматрају и проживљавају геополитику изложени њеним снажним учинцима, у геополитичку теорију се овде, у ствари, мало ко разуме. Глобализација је на трпезу информација принела вести из читавог света. Све је спектакуларно на длану, и то је оно што привлачи и омађијава многе тазе геополитикологе. Чини им се као да их се све у истој мери дотиче, не разабирајући при том важно од неважног. Тривијалне геополитичке анализе се подједнако могу прислушнути у фризерским салонима и чути на факултетима и академијама, а да се и не спомиње Интернет. Пориви геополитизовања се појачавају до заглушења избијањем неког жешћег сукоба. Пример има много, довољно је поменути кризу у арапском свету или, рецимо, текући сукоб у Украјини. Најдубљи узроци и мотиви актуелних сукоба, и поред позамашне геополитичке логореје, углавном су скривени и неодгонетнути.

Шта мислите о овдашњим геополитичим експертима?

-Осим неколицине о већини немам неко нарочито високо мишљење. Од реактуализатора и зачетника геополитичког стила мишљења у тренуцима максималне кризе на граници катастрофе (1980-1991-1999), ваља поменути Андру Милетића, Јову Илића, Драгоша Калајића, Предрага Драгића Кијука, Момчила Селића, Миломира Степића, Зорана Петровића Пироћанца, Бранислава Матића, Драгослава Бокана, и можда још по неког. Осим неколицине аутора који су се дуже време на академски и публицистички начин озбиљно бавили геополитичким истраживањима и објављивали студије и књиге у том жанру, булумента окаснелих је у геополитичку „причу“ улегла накнадно и са закашњењем.  Већина посленика те врсте распреда данас геополитичку причу конформно по профитабилном диктату инфо-тржишта, у мисаоном погледу углавном неуспешно. Има додуше и изузетака у какве спада неколико млађих и плодних писаца. О сајтовским шкрабалима и блогерима није вредно ни говорити, као ни о пропагандистима из политизиованих НВО-а. Наше дипломате су већином неупућене у геополитичке идеје, као што су неуки и медијски посленици.

Све у свему прилично узнемирујућа слика?

- Таква је каква је, ни боља ни гора. Многи људи који су се у конјуктурном заносу опослили геполитиком, ту појаву познаје тек као пуку реч, именицу или придев. Њихова знања су, заправо, сведена на он-лајн информисање, немарне увиде у дајџесте и јутарње прелиставање штампе. Назови познаваоци, не сналазе се у географији, не познају политичку теорију, историју и културу, нити значајне ауторе и дела из геополитичке баштине. Њима је непознат категоријални апарат геополитичке теорије, њени приступи, кључни појмови, начини аргументовања, идеје и идеали. Чак и у академским круговима доминирају усиљени полузналци који, у немоћи да избегну светску актуелност геополитике, рђаво и погрешно тумаче њене локалне афекте.

До сада о томе није било речи, мислим на анализу људи који се баве тако важним питањима спољне политике, међународних односа, диполоматије, геополитике?

Да, то се не анализира и све се препушта спонтаности и импровизацијама. А реч је, углавном, о аналфабетама које рабе геполитички дискурс на приземном нивоу реакција на тренутне догађаје. За такве је све геполитика и ништа није геополитика. У њу, колико неприпремљено толико комотно, доспевају из политикологије, социологије, филозофије, драматуршке посвећености и глумачких умећа. То чине ношени осећајем „присутности“, акутелности и моде. Уз то иду и пропартијске аналитичарске и коментаторске добити. Баците макар и случајни погледа на дневну штампу или гледаније ТВ канале. Тобожњи геополитички експерети су свугде размештени и видљиви. Та накарадна пракса, међутим, нема никакве везе са критичком теоријом и науком геполитике, али има итекакве везе са овдашњим незналаштвом и праксом сваштарења.

Хоће ли нас, на послетку, практична геополитика пустити на миру, не би ли се опет вратили теорији геополитике?

Нацерена историја је непредвидљива и безосећајна. Нема јасних знакова да ће сукоби у свету и у Европи престати у догледно време. Нису, наиме, отклоњени њихови темељни узроци, зашто би онда континентална зграда престала да подрхтава? Савремени свет је толико испуњен супротностима да је наивна и јалова нада у њихово брзо отклањање. Ресурси су недовољни и ретки, становништво неједнаке густине и бројности, природна богатства и друштвени капитал неравномерно распоређени. Свет је болно хетероген и нехомоген. Геокултурна и геополитичка моћ је несразмерна; минорна мањина приграбила је големо планетарно богатство. Светски модел је падавичаво асиметричан и дубоко неправедан.  Бурна геополитичка пракса успорава и одлаже медитативну геополитичку теорију. Додуше, не трајно и не заувек.

ДО КАДА ЋЕ ТРАЈАТИ КРИЗА?

 Криза или просперитет? Напредак, застој, опадање... шта обележава овај тренутак у свету?

- Време незадрживо протиче, много је нација и држава у налету и повлачењу, у прогресу, декаденцији и регресу, у добицима и губитцима, најзад и у просторном и граничном сучељавању. Нације и државе проживљавају разна времена властите судбине. Њихове историје се не поклапају. Борба за примат у вођењу светских послова ниједног часа није престала. Свет је неуравнотежен не само због најслабијих, нејаких плећа и незнатне носивости терета одговорности, него и стога што га најмоћнији снажно љуљају. Као у древним временима најјачи прожидиру најслабије у суровом предаторском ланцу геоекономске и геополитичке прехране. Израбљивачке надређености и подређености, свугде па и на Балкану, разложним људима не уливају претерану наду у хармоничну будућност. Уместо обасјане будућности мрчи се сто нијанси црне.

Значи ли то да се светом шире малодушност и  нихилизам?

 Не баш, али ни индивидуални и социјални оптимизам још није пронашао довољне чврсте разлоге за своје утемељење. Катастрофичари у савременом добу налазе обиље уверљивог материјала за прогнозе суморне будућности.  Сукобна геополитика, као брутална пракса рата, попут Дамокловог мача наднета је над главе уљуљканих Европљана и опрезних Балканаца. Тако је и са Србима на српском простору. Тако је и са Србијом која је увек имала један рат више од осталих, углавном захваљујући њиховој упадљивој„бризи“ да јој ратови којом срећом не помакну?! Искусили смо ми то, знамо како и зашто то раде, али да ли је довољно то што знамо?

ТЕОРИЈА ЗАВЕРЕ

У књизи Призма геополитике озбиљно сте се бавили тзв. теоријом завере, то јест оним што, врло прецизно, зовете криптополитиком?

- Политика и политичко су у свом људском саздању увек садржли градиво јаве и сна, јавности и тајности у прожетом испољењу. Апсолутно јавне и тајне политике напросто нема, свака политика садржи обе премисе, то је њено конститутивно својство. Када ће једно од та два својства да превлада зависи од потреба, мотива и интереса, као и постављених политичких циљева. Транспарентност, као нескривеност и нетајновитост политичког процеса, идеал је демократије, али не и њено трајно и апсолутно стање. Историја указује и на неодгнетнуте тајне моћи и тајне владања. Политика није увек и одмах разумљива; политика често испољава своје недокучиве и несхватљиве облике. Такви облици политике могу бити откривени, протумачени и схваћени путем интуиције и рационалним методама. Политичка тајна тада нестаје, демистификује се и постаје сазнање о тајеном. Само лакоумни, предиспонирани да буду заведени и преварани, верују у потпуну нетајновитост политике. Иду чак толико далеко да верују у оно у шта не верују у сопственим животима.

ТРИЛАТЕРАЛА У БЕОГРАДУ

Новембра 2014. одржан је састанак Трилатерале у Београду. Шта мислите о томе?

- Београдски самит Трилатерале је демистификовање једне од етаблираних форми светског управљања. Састанак самоизабраних представника онога што они схватају као привилеговани статус глоблне хипер-елите, изавао је бар две опречне реакције. Прва је нескривено одушевљење фасцинираних локалних припуза што су делегирини мацани дела светске владе одабрали баш Београд за место свог окупљања. Усхићени су и тиме што су хиперелитисти избомбардованом граду придали значај у садашњим и будућим плановима за макро-регион и континент. Ваљда мисле да су тим чином амнестирани за све заблуде и непочинства недавне прошлости, међу којима сматрају најважнијом отпор НАТО-у. Друга реакција је заснована на памћењу и разложнија. Она је у континуитету традиције критике глобалистичке идеологије и негативне глобализације. У очима тумача ове врсте вршљање трилатералаца и брижна „велеумност“ њихових овдашњих чланова, само је још један знак моралног суноврата и клијентистичке услужности према капиталним средиштима моћи. Укратко, зар би требало да будемо одушевљени оним што нас је разједало, огорчавало и разбешњавало? Мислим да не и требало, јер сам уверен да ми не спадамо у тај „врли нови свет“. 

ЈОШ О КРИПТОПОЛИТИЦИ

Испоставило се да подсмеси вајних мудраца који су се ругали „теорији завере“ прикривају просту чињеницу: криптополитика постоји.  Како и зашто постоји?

Делимично сам одговорио, но да понешто и додам. Увек ће бити послова и дана који захтевају приватност и дискретност доведену до граница неприметности. Извесни политички задаци захтевају такву организацију, инструменте, процедуре и деловање, који не могу бити опажени чак ни упорним спољашњим посматрањем. Да би се ти задаци успешно обавили потребно је маскирати проблем, искључити јавност и тиме спречити сазнање тако заштићене појаве. Неки политички и војни подухвати по дефиницији захтевају најстрожу тајност.

Да ли сви опсервери политичких процеса деле изложена становишта?

На жалост, осим јавне сфере у држави и у деловању против државе и на међународном плану постоје организације и деструктивна деловања која се конституишу унутар скривеног политичког поља. Они мисле и понашају се друкчије. Но, потребно је потсетити на начелну политичку разлику између непознатог, несазнатог, скривеног, тајеног, конспиративног, мистериозног, спиритуалног, енигматичног, завереничког. Све то, скривено или наслућено, постоји у политици, али се целокупна политика не може свести само на једну од тих димензија или феномена. Наиван је назор да је све  битно у политици невидљиво и тајно, као што је наивно и утопично рећи да је све што је важно у политици јавно и видљиво. Криптополитика је садржајнија и тачнија реч од кованице теорија завере. Мада и завере постоје, ни то не би смело да се одбаци.

НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК И АМЕРИКА

У Вашој књизи књизи се помиње и формула Новог светског поретка (НСП), који је Марко С. Марковић, Ваш својевремени познаник и саговорник, звао „атомизацијом човечанства“.

НСП је оперативна и стратегијска формула међународних односа поникла на рушевинама прошловековног совјетског комунизма и на развалинама арапског света. Реч је говорничкој досетки Буша старијег који је у председничком хипу схватио да је у току промена оног поретка моћи који је био на снази од времена Другог светског рата. Он је, у ствари, био вербална експресија стања ствари у свету на почетку последње деценије прошлог века. У једној вешто сроченој синтагми стекли су се повеља американократије и срж новонасталог униполаризма који ће потрајати следећих петнаестак година. У самој формули, додуше, није било ничег претераног новог јер је од времена Старог Рима била позната идеја Novum ordo seclorum. Нова је била само уникатна улога Америке као западног и светског лидера.

На чему се заснивала америчка улога?

- Вашингтонска рецептура планетарног вођства препотстављала је мудру руку провиђења и опште признате изузетности. Формула НСП, са којом смо управо ми овде тако страсно и дуго забавили 90', имала је колико идеални месијански, толико груби реал-политички састојак. Осим тога, формула НСП-а утрла је пут следећој фомули која је на снази до данас, а то је глобализација. Моја маленкост је у књигама које су наилазиле довела је у везу формуле НСП-а и глобализације, баш као и поменути господин Марковић. Те формуле су заправо биле обрасци разумевања стварне и химеричне природе међународних односа на прелому епоха. Мој став није био афирмативан већ критички и негативан у односу на обе формуле, посебно према пракси експлоатације, доминације и хегемоније  само једне светске силе и њеног савеза.

Наставиће се...

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 07 мај 2015 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 3 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

Не понеси се мудрошћу. Ни туђом, јер није твоја. Ни својом, јер чим си се понео, значи да је немаш много. Ниједна лампа не гори док се не долива. Све се лампе могу напунити, а лампа мудрости никада.

+ + +

„Знање је светлост“, говоре охоли зналци, без радости и милости. Но, гле, Сахара има највише светлости, но зато је она увек усијан кадавер.

+ + +

Што веће богатство изван Бога, то већа бедноћа. Што веће знање изван Бога, то већа празнина.
Бог једини чини богатим и мудрим. Свет без Бога ствара просјаке и глупаке.

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.