header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ИНТЕРВЈУ arrow Свет у коме смо се обрели – интервју В.Димитријевића са Милошем Кнежевићем (1)
Свет у коме смо се обрели – интервју В.Димитријевића са Милошем Кнежевићем (1) Штампај Е-пошта
четвртак, 07 мај 2015

 Милош Кнежевић је рођен 1952. године у Београду, где је завршио Правни и Факултет политичких наука. Један је од оснивача Института за геополитичке студије, десетак година главни уредник часописа Национални интерес, сарадник Института за политичке студије и урeдник научног програма Форум у Дому културе Студентски Град. Бави се политикологијом, историјом, геополитиком, политичким системом, теоријом државе и права, књижевношћу, културом. Ради скулптуре у дрвету.

Објавио је преко три стотине текстова и огледа, а аутор је тридесет четири (34) књиге и зборника. Међу насловима Кнежевићевих књига истичу се: Балканска пометња (1996), Крстарећа демократија (1999), Европа иза лимеса (2001), Моћ Запада (2005), Сачекуша за Годоа (2006), Подељена моћ (2006), Отмица Косова (2006), Изневерена држава - Србија и Црна Гора у времену разлаза (2007), Мозаик геополитике (2008), Евроскептицизам (2008), Србија и Русија (2009), Парадигма распада (2009), Растварање пролазности (2011), Провалија у плићаку (2011), Превласт привида (2014), Збитије Великог рата (2014). Превођен је на више језика, међу којима су руски, енглески, словеначки.

Повод за разговор с њим је његова нова књига Призма геополитике (Институт за политичке студије, Београд, 2014). Познат као озбиљан, али појмљив и разумљив мислилац, гсн. Кнежевић је човек који пружа луцидна запажања и поуздане одговоре на кључне проблеме данашњег света.

ИСКУШЕЊА ГЕОПОЛИТИКЕ     

У доба брозократије, и сам појам геополитике био је уклоњен са јавног обзорја. Шта је ометало геополитичка истраживања и размишљања у том времену?

- Могућем развоју геополитичког мишљења у епохи титоизма и раног посттитиоизма испречавало се неколико баријера. Мегаломанска доктрина несврставања је онемогућавала сагледавање стварног просторног положаја земље у осетљивој зони између војних блокова. Ни изнутра произвољно повучене границе између република нису пропитиване јер су биле табуиране авнојским одлукама. Порив геополитизовања дозвољаван је само у невеликим дозама у односу политику великих сила и критику империјализма и колонијализма. Све то осујећивало је правовремено заснивање тог правца и стила мишљења у виду националне геполитичке школе.

Наглашава се, такође, да је један од оснивача геополитике био протонациста, Карл Хаусхофер, док се на Британца Халфорда Мекиндера, рецимо, заборавило?

- Изворна и надахнута геополитика је сатанизована јер је, без нужних знања, везивана искључиво за нацизам и фашизам, а скоро никада за неке друге нације и државе, рецимо Енглезе, Американце, Французе, Русе. Геополитика је дискредитована као, мал' не искључиво, немачки изум, милитаристичка, експанзионистичка и расистичка доктрина. Геополитика није афирмисана као потенцијално плодан део друштвене теорије, подесан за луцидна истраживања политике простора и судбине простора у политици. При крају прошлог века се, међутим, показало да је политичко промишљање простора захваћеног територијалним променама неизбежан и нужан вид сазнања политике. Разумевање облика и суштине драматичне територијалне динамике настале у околностима рушења европског комунизма и Источног блока, у највећој мери је омогућавала управо геополитичка баштина у облику научне теоријске дисциплине.

Мимо очекивања, „братски и јединствени“ народи и народности бивше СФРЈ нашли су се у вртлогу геополитике.

- У време вишедеценијске Титове свевласти (1945-1980) и владар Тито и држава Југославија су изгледали непромењљиви, заправо вечити. Недуго после смрти Тита, Кардеља, Бакарића, Крлеже... нестала је и Југославија. Земља је просторно разложена у двоструком процесу разбијања и распадања – разбираспада. Оно што се компартијским напором чинило као политички свевремено показало се као геополитички привремено. За то се изнутра постарала посвађана нациократска „шесторка“ председника, а споља евроамерички политички и католички црквени гремијум моћи. За њих је Југославија у ма каквом државном облику постала излишна творевина. На делу је била убиствена геополитичка пракса која је узроковала, колективне несреће, катастрофе и трагедије, а не теоријска геополитика. Када је практична геополитика показала своје оштре зубе, био је ред да се пружи и некакав теоријски одговор.

ШТА СЕ ДЕСИЛО СА ЈУГОСЛАВИЈОМ?

Шта се, у ствари, догодило са Југославијом, у којој нам је прошао већи део 20. века?

Југославија у три забележена лика, у једном нарочитом смислу, била је претежно српска творевина. Срби су, наиме, неуморно правили Југославије и у њих улагали емоције, чак и када те Југославије делови јужнословенских етнонационалних, језичких и верских група, нису хтели. Тада су Срби, тачније врхови српских елита убеђивали себе и друге да је југословенско државно заједништво опште раширено хтење. Наравно да није било, али су делови српских елита чинили све да изгледа као да јесте. Већ у  првој Југославији почела је политика неразумних уступака српског победника јужнословенским губитницима. Поражени су изједначавани са победницима и укључивани у структуре моћи. Већ тада је почела да се шири политика самозаваравања у култури самозаборава. У другој Југославији у аутократском и компартијском облику самозаборав је постао платформа званичне идеологије. Политичка и културна елита Србије из времена титоизма повиновала се матрици која је имало аутодеструктивна и мазохистичка обележја.

Да ли се тада ситуација у погледу геополитике променила?

На плану практичне геополитике у сецесионом рату се приступило дејугославизовањеу, тј. фрагментовању повеће и сложене државе на нешкодљиво мале поданичке територијалне и демографске честице. Деобом и омаљивањем простора, народа и природних богатстава, и стварањем клијентистичких президенцијалистичких режима обликована је транзициона зона споља контролисаног јужнословенског хаоса. Настале су млитаве „западнобалканске“ Југоиде - нешто као већ заборављене ранофеудалне Склавиније - мале ентитетске и међуентитетске државолике творевине, неутврђених спољашњих граница и неизвесног привредног опстанка. Ниједна од тих формално суверених држава није постала уистину независна од стране дипломатске, логистичке и финансијске помоћи. Иако се симболички диче да су суверене, све те Југоиде су одреда дубоко десуверенизоване, пупчаном врпцом зависне од спољашњих ментора и протектора.

Да, али зар све те земље не желе да се придруже Европској унији?

Реч је о жељи изразито проунијских политичких група у тим земљама да се што пре докопају чланства у Унији коју схватају као доброхотног и свемоћног избавитеља. Таква тежња интеграције неразвијених, периферних и недовршених земаља у Европу Уније била је и остала очајнички спасожељна. Још увек је на делу својврсна политичка теологија, напојно и припојно циљано интегрисање вечитих кандидата у позајмно-отплатну схему актуелне евроамеричке банкократије. Инфузиона кредит „на“-форме (прихвати-узми-потроши-плати!) проевропске не/свести, као врхунонаравни циљ има „посвећено“ отплаћивање неотплатљивих позјамица. Дешава се то на трновитим ратама засутом евро-дужничком путу. Можда је европски пут расцветали ружичњак, али у чијој позлаћеној вази су бајни цветови благостања, али ко то табана по опаком трњу оскудице и неимаштине?

ГЕОПОЛИТИКА И „ГЕОПОЛИТИКА“

 Данас се у геополитику разумеју сви. Ви сте, међутим, од почетка свог рада озбиљно третирали ову науку, чију праксу видимо свуда, од Блиског Истока до Украјине.

-Бавим се том врстом мишљења већ тридесетак година. Мада многи посматрају и проживљавају геополитику изложени њеним снажним учинцима, у геополитичку теорију се овде, у ствари, мало ко разуме. Глобализација је на трпезу информација принела вести из читавог света. Све је спектакуларно на длану, и то је оно што привлачи и омађијава многе тазе геополитикологе. Чини им се као да их се све у истој мери дотиче, не разабирајући при том важно од неважног. Тривијалне геополитичке анализе се подједнако могу прислушнути у фризерским салонима и чути на факултетима и академијама, а да се и не спомиње Интернет. Пориви геополитизовања се појачавају до заглушења избијањем неког жешћег сукоба. Пример има много, довољно је поменути кризу у арапском свету или, рецимо, текући сукоб у Украјини. Најдубљи узроци и мотиви актуелних сукоба, и поред позамашне геополитичке логореје, углавном су скривени и неодгонетнути.

Шта мислите о овдашњим геополитичим експертима?

-Осим неколицине о већини немам неко нарочито високо мишљење. Од реактуализатора и зачетника геополитичког стила мишљења у тренуцима максималне кризе на граници катастрофе (1980-1991-1999), ваља поменути Андру Милетића, Јову Илића, Драгоша Калајића, Предрага Драгића Кијука, Момчила Селића, Миломира Степића, Зорана Петровића Пироћанца, Бранислава Матића, Драгослава Бокана, и можда још по неког. Осим неколицине аутора који су се дуже време на академски и публицистички начин озбиљно бавили геополитичким истраживањима и објављивали студије и књиге у том жанру, булумента окаснелих је у геополитичку „причу“ улегла накнадно и са закашњењем.  Већина посленика те врсте распреда данас геополитичку причу конформно по профитабилном диктату инфо-тржишта, у мисаоном погледу углавном неуспешно. Има додуше и изузетака у какве спада неколико млађих и плодних писаца. О сајтовским шкрабалима и блогерима није вредно ни говорити, као ни о пропагандистима из политизиованих НВО-а. Наше дипломате су већином неупућене у геополитичке идеје, као што су неуки и медијски посленици.

Све у свему прилично узнемирујућа слика?

- Таква је каква је, ни боља ни гора. Многи људи који су се у конјуктурном заносу опослили геполитиком, ту појаву познаје тек као пуку реч, именицу или придев. Њихова знања су, заправо, сведена на он-лајн информисање, немарне увиде у дајџесте и јутарње прелиставање штампе. Назови познаваоци, не сналазе се у географији, не познају политичку теорију, историју и културу, нити значајне ауторе и дела из геополитичке баштине. Њима је непознат категоријални апарат геополитичке теорије, њени приступи, кључни појмови, начини аргументовања, идеје и идеали. Чак и у академским круговима доминирају усиљени полузналци који, у немоћи да избегну светску актуелност геополитике, рђаво и погрешно тумаче њене локалне афекте.

До сада о томе није било речи, мислим на анализу људи који се баве тако важним питањима спољне политике, међународних односа, диполоматије, геополитике?

Да, то се не анализира и све се препушта спонтаности и импровизацијама. А реч је, углавном, о аналфабетама које рабе геполитички дискурс на приземном нивоу реакција на тренутне догађаје. За такве је све геполитика и ништа није геополитика. У њу, колико неприпремљено толико комотно, доспевају из политикологије, социологије, филозофије, драматуршке посвећености и глумачких умећа. То чине ношени осећајем „присутности“, акутелности и моде. Уз то иду и пропартијске аналитичарске и коментаторске добити. Баците макар и случајни погледа на дневну штампу или гледаније ТВ канале. Тобожњи геополитички експерети су свугде размештени и видљиви. Та накарадна пракса, међутим, нема никакве везе са критичком теоријом и науком геполитике, али има итекакве везе са овдашњим незналаштвом и праксом сваштарења.

Хоће ли нас, на послетку, практична геополитика пустити на миру, не би ли се опет вратили теорији геополитике?

Нацерена историја је непредвидљива и безосећајна. Нема јасних знакова да ће сукоби у свету и у Европи престати у догледно време. Нису, наиме, отклоњени њихови темељни узроци, зашто би онда континентална зграда престала да подрхтава? Савремени свет је толико испуњен супротностима да је наивна и јалова нада у њихово брзо отклањање. Ресурси су недовољни и ретки, становништво неједнаке густине и бројности, природна богатства и друштвени капитал неравномерно распоређени. Свет је болно хетероген и нехомоген. Геокултурна и геополитичка моћ је несразмерна; минорна мањина приграбила је големо планетарно богатство. Светски модел је падавичаво асиметричан и дубоко неправедан.  Бурна геополитичка пракса успорава и одлаже медитативну геополитичку теорију. Додуше, не трајно и не заувек.

ДО КАДА ЋЕ ТРАЈАТИ КРИЗА?

 Криза или просперитет? Напредак, застој, опадање... шта обележава овај тренутак у свету?

- Време незадрживо протиче, много је нација и држава у налету и повлачењу, у прогресу, декаденцији и регресу, у добицима и губитцима, најзад и у просторном и граничном сучељавању. Нације и државе проживљавају разна времена властите судбине. Њихове историје се не поклапају. Борба за примат у вођењу светских послова ниједног часа није престала. Свет је неуравнотежен не само због најслабијих, нејаких плећа и незнатне носивости терета одговорности, него и стога што га најмоћнији снажно љуљају. Као у древним временима најјачи прожидиру најслабије у суровом предаторском ланцу геоекономске и геополитичке прехране. Израбљивачке надређености и подређености, свугде па и на Балкану, разложним људима не уливају претерану наду у хармоничну будућност. Уместо обасјане будућности мрчи се сто нијанси црне.

Значи ли то да се светом шире малодушност и  нихилизам?

 Не баш, али ни индивидуални и социјални оптимизам још није пронашао довољне чврсте разлоге за своје утемељење. Катастрофичари у савременом добу налазе обиље уверљивог материјала за прогнозе суморне будућности.  Сукобна геополитика, као брутална пракса рата, попут Дамокловог мача наднета је над главе уљуљканих Европљана и опрезних Балканаца. Тако је и са Србима на српском простору. Тако је и са Србијом која је увек имала један рат више од осталих, углавном захваљујући њиховој упадљивој„бризи“ да јој ратови којом срећом не помакну?! Искусили смо ми то, знамо како и зашто то раде, али да ли је довољно то што знамо?

ТЕОРИЈА ЗАВЕРЕ

У књизи Призма геополитике озбиљно сте се бавили тзв. теоријом завере, то јест оним што, врло прецизно, зовете криптополитиком?

- Политика и политичко су у свом људском саздању увек садржли градиво јаве и сна, јавности и тајности у прожетом испољењу. Апсолутно јавне и тајне политике напросто нема, свака политика садржи обе премисе, то је њено конститутивно својство. Када ће једно од та два својства да превлада зависи од потреба, мотива и интереса, као и постављених политичких циљева. Транспарентност, као нескривеност и нетајновитост политичког процеса, идеал је демократије, али не и њено трајно и апсолутно стање. Историја указује и на неодгнетнуте тајне моћи и тајне владања. Политика није увек и одмах разумљива; политика често испољава своје недокучиве и несхватљиве облике. Такви облици политике могу бити откривени, протумачени и схваћени путем интуиције и рационалним методама. Политичка тајна тада нестаје, демистификује се и постаје сазнање о тајеном. Само лакоумни, предиспонирани да буду заведени и преварани, верују у потпуну нетајновитост политике. Иду чак толико далеко да верују у оно у шта не верују у сопственим животима.

ТРИЛАТЕРАЛА У БЕОГРАДУ

Новембра 2014. одржан је састанак Трилатерале у Београду. Шта мислите о томе?

- Београдски самит Трилатерале је демистификовање једне од етаблираних форми светског управљања. Састанак самоизабраних представника онога што они схватају као привилеговани статус глоблне хипер-елите, изавао је бар две опречне реакције. Прва је нескривено одушевљење фасцинираних локалних припуза што су делегирини мацани дела светске владе одабрали баш Београд за место свог окупљања. Усхићени су и тиме што су хиперелитисти избомбардованом граду придали значај у садашњим и будућим плановима за макро-регион и континент. Ваљда мисле да су тим чином амнестирани за све заблуде и непочинства недавне прошлости, међу којима сматрају најважнијом отпор НАТО-у. Друга реакција је заснована на памћењу и разложнија. Она је у континуитету традиције критике глобалистичке идеологије и негативне глобализације. У очима тумача ове врсте вршљање трилатералаца и брижна „велеумност“ њихових овдашњих чланова, само је још један знак моралног суноврата и клијентистичке услужности према капиталним средиштима моћи. Укратко, зар би требало да будемо одушевљени оним што нас је разједало, огорчавало и разбешњавало? Мислим да не и требало, јер сам уверен да ми не спадамо у тај „врли нови свет“. 

ЈОШ О КРИПТОПОЛИТИЦИ

Испоставило се да подсмеси вајних мудраца који су се ругали „теорији завере“ прикривају просту чињеницу: криптополитика постоји.  Како и зашто постоји?

Делимично сам одговорио, но да понешто и додам. Увек ће бити послова и дана који захтевају приватност и дискретност доведену до граница неприметности. Извесни политички задаци захтевају такву организацију, инструменте, процедуре и деловање, који не могу бити опажени чак ни упорним спољашњим посматрањем. Да би се ти задаци успешно обавили потребно је маскирати проблем, искључити јавност и тиме спречити сазнање тако заштићене појаве. Неки политички и војни подухвати по дефиницији захтевају најстрожу тајност.

Да ли сви опсервери политичких процеса деле изложена становишта?

На жалост, осим јавне сфере у држави и у деловању против државе и на међународном плану постоје организације и деструктивна деловања која се конституишу унутар скривеног политичког поља. Они мисле и понашају се друкчије. Но, потребно је потсетити на начелну политичку разлику између непознатог, несазнатог, скривеног, тајеног, конспиративног, мистериозног, спиритуалног, енигматичног, завереничког. Све то, скривено или наслућено, постоји у политици, али се целокупна политика не може свести само на једну од тих димензија или феномена. Наиван је назор да је све  битно у политици невидљиво и тајно, као што је наивно и утопично рећи да је све што је важно у политици јавно и видљиво. Криптополитика је садржајнија и тачнија реч од кованице теорија завере. Мада и завере постоје, ни то не би смело да се одбаци.

НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК И АМЕРИКА

У Вашој књизи књизи се помиње и формула Новог светског поретка (НСП), који је Марко С. Марковић, Ваш својевремени познаник и саговорник, звао „атомизацијом човечанства“.

НСП је оперативна и стратегијска формула међународних односа поникла на рушевинама прошловековног совјетског комунизма и на развалинама арапског света. Реч је говорничкој досетки Буша старијег који је у председничком хипу схватио да је у току промена оног поретка моћи који је био на снази од времена Другог светског рата. Он је, у ствари, био вербална експресија стања ствари у свету на почетку последње деценије прошлог века. У једној вешто сроченој синтагми стекли су се повеља американократије и срж новонасталог униполаризма који ће потрајати следећих петнаестак година. У самој формули, додуше, није било ничег претераног новог јер је од времена Старог Рима била позната идеја Novum ordo seclorum. Нова је била само уникатна улога Америке као западног и светског лидера.

На чему се заснивала америчка улога?

- Вашингтонска рецептура планетарног вођства препотстављала је мудру руку провиђења и опште признате изузетности. Формула НСП, са којом смо управо ми овде тако страсно и дуго забавили 90', имала је колико идеални месијански, толико груби реал-политички састојак. Осим тога, формула НСП-а утрла је пут следећој фомули која је на снази до данас, а то је глобализација. Моја маленкост је у књигама које су наилазиле довела је у везу формуле НСП-а и глобализације, баш као и поменути господин Марковић. Те формуле су заправо биле обрасци разумевања стварне и химеричне природе међународних односа на прелому епоха. Мој став није био афирмативан већ критички и негативан у односу на обе формуле, посебно према пракси експлоатације, доминације и хегемоније  само једне светске силе и њеног савеза.

Наставиће се...

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 07 мај 2015 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 37 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.