header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ИНТЕРВЈУ arrow Свет у коме смо се обрели – интервју В.Димитријевића са Милошем Кнежевићем (крај)
Свет у коме смо се обрели – интервју В.Димитријевића са Милошем Кнежевићем (крај) Штампај Е-пошта
петак, 08 мај 2015

 РЕД ИЗ ХАОСА?

 Докле је „ред из хаоса“, како га зову окултне структуре моћи, дошао? Хаос је свуда, а ред нигде не видимо!

- Полазиште креатора светског поретка у условима поодмакле глобализације преузето је колико из теологије, толико из квантне механике.

Сматра се, наиме, да је савремени свет у стању потенцијалане аморфије и да му је  неопходно „одржавање“ уношењем реда како би се успорила и осујетила даља ентропија. Интервенционизмом и кризним менаџментом се, наводно, глобална збрка ублажује, до нивоа који обезбеђује потребни комфор становника и лидера водећих земаља. Свет се, дакле, доживљава као хаос на делу, а властита акција као стварање, рађање. Оваква месијанска и есхатолошка мисао утиче на атлантократску геостратегију. Њена појавна форма је квазирелигијска, садржана у уљудним неолибералним обрисима политичке коректности, у ствари, поштовања евроамеричког глобалног вођства. У таквој слици света они који се одваже на отпор дефинишу се као реметиоци и кварише престабилиране хармоније, као одметници од светског система, као рогати чланови ђавољег подривачког братства.

На какве одговоре наилази такво месијанство?

- Глобална моћ, дабоме, ведри и облачи, помера горе и градове, прокламујући да уноси ред и смирење у стања нереда и панике. У стварности се, међутим одгађа нешто друго, јер се на периферији светског система распирује и контролише хаос, погодан за неометану постимперијлану и постколонијалну експлоатацију ресурса. Фрагментовање сваког иоле јачег чиниоца отпора је стална цезаристичка пракса глобалног хегемона. Нације и државе које пруже отпор хегемонији бивају подељене. На местима где би требало да буде оцеловљен свет је, нажалост, безнадежно фрагментован и међусобно сукобљен. Погледајте само како је и колико атомизован јужнословенски простор, посебно Србија којој је по неправедној агресији одузето Косово и Метохија.

НАТОКРАТИЈА   И СРБИЈА

Критички сте говорили о необузданој моћи НАТО-а, ударној песници глобалне Империје, коју су Срби осетили на својој кожи, озраченој 1995. и 1999. осиромашеним ураном.

- НАТО један од два војна савеза који је по заврштеку Хладног рата, сломом СССР-а и распуштањем Варшавског пакта, почетком 90,' изгубио уравнотежујућу и ограничавајућу наспрамност. Један војни блок је нестао, а други остао сам на глобалној  геополитичкој ледини. Тако се у недостатку премца и такмаца догодила привремена необузданост. То што ЕУ нема своју војску последица је америчког уверења да је сасвим довољан НАТО који штити Стари континент као своју земљу. Ипак, периоду неограничене американократије уследио је период рековалесценције и јачања наспрамних сила и гроздова моћи. Обнова мултиполаризма условила је лимитирање моћи НАТО-а, не само у Европи него и шире у свету. На источној граници ЕУ учврстила се Руска федерација са евроазијском савезом у полеђини, и Кином и Индијом у пацифичкој позадини. Евроазијски Исток више није „ничија земља“, границе су појачане, обновљене сфере интереса.

Као је Србија пролазила у тим променама?

- Србија је током девете деценије итекако осетила моћ војних снага Запада. Србија је одсудни период и транзицију пролазила као бос по трњу. Они који памте невоље скорашње прошлости још увек осећају трауме људских губитака, физичких штета и душевног бола нанетог Србији и СРЈ 1999. године. Њих је изазвао управо НАТО. Одатле потиче и она, рекло би се, минимална разлика у третману ЕУ и НАТО, очитована у агенди: Хоћемо у ЕУ – нећемо у НАТО! Наравно, то је агенда домаћих вестерниста којима је скоро свеједно шта се догађало у прошлости – оној недавној од двадесетак година и оној дубљој дужој од миленијума.

СТВАРНИ ПОЛОЖАЈ СРБИЈЕ   

Какав је, по Вашем мишљењу, стварни положај Србије?

- Ми смо одиста државу саздали на опасној међи, тектонској раселини два европска света. Србија се очигледно налази у деликатном положају, да не кажем у дубоком геополитичком, спољнополитичком и дипломатском шкрипцу између традиционалног ослањања на Русију и реалполитичког прагматизма антируског савезништва са Западом. Уверен сам да, уколико би се грађани Србије питали на референдуму или плебисциту, Србија већином гласова не би ушла не само у НАТО него ни у ЕУ. Вишеструки притисак на Србију се, међутим, из дана у дан повећава. Како усагласити српску унутрашњу и спољашњу политику са стандардима и праксом Уније када је та политика у неким елементима супротна не само овдашњој традицији и историји, него и текућим потребама и националним и државним интересима Србије?! Како усагласити српску спољну политику и геополитичку оријентацију са актуелном антируском политиком Евроамерике, то јест Европске уније? Да ли тако што ће Србија дисциплиновано и лојално да стане на страну Брисела и Берлина у сваком оном случају када се ЕУ сучели и сукоби са Русијом?

Шта се данас очекује од Србије?

- Неки очекују пуно, понеки ништа јер су равнодушни будући да их Србија, која, као „лидер у региону“ више није сметња, више и не занима. Грађани Србије ипак очекују највише. Јер, у случају Србије није само реч о „недовршеном послу“ (Џозеф Бајден) и „ватреној линији“ (Кери), нити само о цик-цак кретању и довијању у минском пољу између „снага добра“ и „снага зла“, ма како те снаге биле схваћене. Није реч само приликама у којима би, иначе, једна за другом могле да се нађу и неке новоевропске земље, попут Мађарске, Румуније или Бугарске, на пример. Реч је о нечему много дубљем, о амбиваленцији и осциловању између ЕУ и Русије која извире из стварних подела и различитих смерова и опредељивања међу грађанима Србије. То је она чувена подела на источњаке и западњаке! Идеја да Србија буде медијатор из опште прихваћене позиције неутралности, реалистично гледано, тешко је остварива, бар не без јаких трзавица и грдних разочарања. Сучељене стране не трпе одмицања, неопредљеност и неутрализам, нити желе да га гарантују. На тај начин трпи и замисао српског суверенизма, јер велике силе, пре свих евроатлантска алијанса, практикује праксу ограничене суверености подржану савезничком теоријом ограниченог суверенитета. Чак и успореној вестернистичкој експанзији, једноставно речено, нема места за новостворени неутрализам. За стари, можда, али за неки који би оспоравао европске вредности ширења на још неосвојене источне и југоисточне просторе, не!

Хоће ли нас наши колаборатери (ако служе Империји по сили окупационе власти) и квислинзи (ако чврсто верују у „евроатлантске врденоте“) заиста увести у НАТО?

- Србија може да настоји на неутрализму базираном на еманципаторској и суверенистичкој тежњи. Такво настојање и таква тежња је дијаметрално супротна клијентелистичким схватањима кооперативних делова политичке квази-елите која је у сваком часу спремна на потпуна одрицања од независности. Она настоји на интегрисању у Запад не разликујући при том укључење и учлањење у један савез, од апсорбовања и деперсонализовања које може да уследи у том конгломерату интереса, идеја и надидентитета. Ово друго поменута квази-елита тумачи као дуг модернизовању, културализовању и европеизовању. Тежњу ка том утапању симуловани надидентиет при том не разликује од повињавања и упокоравања, с  обзиром да је јој је при том омогућен мисионарски положај. Кооперацију, чак и против националних и државних интереса, такви „изузетници“ не доживљавају као колаборацију и посрамљујуће квислиншко понашање, него као поносну врлину посвећених, будућих лидера тренутно заслепелог стада, народа и грађана. Будаласто је, али је тако.

РЕГИОНАЛИЗАЦИЈА И ГЛОБАЛИЗАЦИЈА

И у новој књизи покрећете незаобилазно питање регионализације. Како она настаје и шта доноси?Какве везе има са глобализацијом?

- Има итекакве везе. Глобална метрополска моћ је испољила тежње да се периферија фрагментизује и денационализује, како би се контролисаним хаосом лакше пришло ресурсима. Раздржављем националних држава некада компактне политичке територије се претварају у територијалне аноичне и анархичне партикуле у облику регија и региона. То се управо дешава на Блиском Истоку, већ се догодило и на Балкану. Потребно је, такође, разликовати регионе као политички устројена управна и владавинска подручја, и регије као препознатљиве географске целине. Регије, заправо, могу бити географске и антропогене: привредне, саобраћајне, граничне, трансграничне, културне, језичке, верско-црквене итд. Регије нису државе, али се могу налазити у границама држава, преко тих граница, или настати уместо држава – као фамозни ентитети, енклаве, ексклаве, протекторати, зоне, појасеви.

Какве везе имају региони са геополитиком?

- Политички критеријум региона је унутардржавни, док регијско мерило измиче државном атрибуирању. Могу се препознати два основна начела регионализације. Прво је афирмативно и унитарно јер се спроводи у границама јединствене државе, напуштајући при том политичке пориве федерализма и конфедерализма. Друго је негативно јер се исказује преко приницпа државне сложености помоћу кога јединствена држава губи једноставност и компактност будући да се њени поједини делови упосебљују. Када су посебне јединице саздане у унитарној држави реч је држави региона, а када су те јединице у сложеној држави, онда је на делу регионална држава. Прва тежи јединству, а друга децентрализацији. Други процес може прерасти у сепаратизам и сецесију који води у разлагање државе и нестанак њене јединствене форме и садржаја. Ово друго је изразито повезано са геополитиком, јер процес државне деструкције јесте несумњиво геополитички процес. То није било какав процес него геполитизација унутраше полтике и уставног уређења, која у одређеној тачци постаје међународни и међудржавни геполитички процес. Државе које излазе из заједничког оквира сопственим сецесионим напором и уз страну помоћ, одвајају се и постају независне. То се управо догодило са другом Југославијом и Србијом.        

ЕВОПЕСИЗМИЗАМ, ЕУ И РУСИЈА

 Промишљени сте, обавештен и упоран европесимиста, један од првих код нас. Зашто?

- Ја сам искрени скептик у погледу односа спознаја праве стварности и виртуелних самоприказа садашње Европске уније, а песимиста у процени средњорочне и далеке будућности унијског пројекта. Већ на почетку овдашње еврофорије уочио сам и истакао битну разлику између Европе и Уније Европе. До тога сам дошао самостално упорним критичким промишљањем. Мој скептицизам и песимизам односе се на одскорашњу творевину Европску унију, а не на стару Европу у историјском, цивилизацијском и геополитичком тоталу. Очигледно је да раздвајам па и супротстављам те две појаве и два појма. Сагледана у целини, Европа је родни појам сваке друге могуће унутаревропске геополитичке артикулације, каква је на пример, и савремена ЕУ. У Европу подједнако спадају и Русија и ЕУ. Далеко сам и од помисли поистовећења западног дела Старог континента са Европом у целини, као што не чиним ни обрнуто.

 Да ли је и Русија Европа?

- Јесте, и Русија је Европа, али и Азија. Русија је Евроазија, или, ако хоћете – Русијом је Европа проширена до трансконтиненталних димензија највеће могуће Европе – Мега-Европе. Те димензије не може да достигне просторно и ресурсно скромни европски Запад, већ само Русија на Истоку у неколико временских зона. Оне који не мисле тако, подсећам: и Русија је Европа, као што је то и изванруски и неруски део Европе на Западу континента.

Осећам да је у питању сукоб две геополитичке идеје и идеологије?

- У праву сте, уочљив је судар два различита културна и цивилизацијска концепта, а не само две противничке геополитике. Између евроатлантизма и евроазијства  ближе ми је ово друго, мада ни њега не сагледавам у јединственој визури. Подсећам, такође, да поред словенског, тј. руског постоји и турско, тј. исламско евроазијство. Наши авроазијци често заборављају да је поред унутарруског сукоба евроазијства и атлантизма, код њих дуго тињао и сукоб два поменута типа евроазијства. Слично је било и код нас, али недовољно осмишљено и теоријски неразвијено. Реч је балканском геополитичком утицају и привлачању Русије и Турске. Велим Турске, јер и она је делимично у Европи.    .

Могу ли се те две Европе некако споразумети или чак спојити?

- Имам два а не једно око, не гледам киклопским погледом. Структурне подударности руске Европе и Уније Европе нема. Древна је то европска дихотомија која сеже до освита цивилизације и античких времена. У проевропској наклоности не могу бити искључив, па из опсега појма и обима појаве искључити руски или, рецимо српски европски идентитетни садржај. За моју љубав према Европи није потребна дозвола једностраних и једнооких бриселских еврократа. Осећај припадања Europ-и protei – на веригама света, јесте стабилан унутрашњи осећај идентитета који се не заснива на некој непромостивој разлици и раздаљини, ни „приближавању“ на некаквом „европском путу“. Осећај српске европскости је већ ту, јасан, близак и чврст, као непосредно национално обележје европског идентитета Срба и Србије. Он није справљен или заснован на „отварању поглавља“, скрининзима и мониторинзима,  нити пориву допадања на основу процењене „посвећености“, него је напросто ту, изнутра у личности и карактеру, проистекао из историје, хабитуса, духовности и душевности.

ЕВРОПА И ЕВРО

Постоје мишљења да се Европска унија темељи на евру?

- Сви они који ЕУ сагледавају као агенс економског спаса, сколни су да у заједничкој валути евро виде консенсуални темељ не само геоекономске него и геополитичке заједнице. Тај сотериолошки моменат ишчекивања избављења из економских невоља дејством Брисела, раширен је нарочито у периферним и неразвијеним европским земљама. Очекује се, наиме, новчани спас. Европа уније се схвата као монетарно-фискална кровна надинституција која управљајући финансијским токовима управља и другим мање важним облицима колективне и индивудалне егзистенције. Облик моћи и власти финансијских институција назива се банкократијом. Банкократију спроводи финансијска олигархија и помесни плутократски слојеви у име неколико стотина милиона Европљана.

Одакле потиче та идеја?

- Идеја није нова, први је смислио социјални утописта Сен Симон. У савременом добу, међутим та прилично магловита идеја је додатно изопачена. То се најбоље види у банкротираној Грчкој, где се читав европски међуноднос центара капитала и једне економски пропале земље чланице своди на принудну отплату стварно неотплативог дуга. На тај начин се јединствена ЕУ у стварности удваја на ону супериорну поверилачку и ону инфериорну, дужничку и отплатничку, ојађену Европу југа. Настала разлика, дабоме, угрожава изворну европску идеју Уније, али је у потпуном складу са импортованим америчким зоолошким неолиберализмом који не испољава никакве осећаје, а поготово не самилост према презадуженим земљама и народима. Сада је тој непопуларној америчкој улози Немачка чији концепт штедње не прихватају заостале државе ЕУ. Не верујем да монета може бити солидан темељ једне такве замисли као што је јединствена Европа. Европско јединство засновано на новцу пропашће као што пропада сваки брак без љубави због новца. Да не може да опстане у непромењеном облику, већ показује опасно подрхтавање европског економског система.

ГЕОПОЛИТИКА И ГЕОЕКОНОМИЈА

Помодно је бавити се геополитиком гасних цевовода у Европи. Ви сте о томе писали пре него што је постало помодно?.

- Кратковидим западњацима се почесто омакне запажање да су Западу потребна природна богатства, а не Русија и Руси. Можда је тако у погледу њихових неутољивих апетита, али је историја у неколико наврата већ довољно речито указала на неостваривост лаког присвајања и рабљења руских ресурса. Привремена освајања, спорадичмне победе у ширењима, а онда повлачења, војни крахови и комплети порази осликавају најчешће исходе западних источних ширења. У мирнодпским временима геоекономија доминира над примерном, тј. стабилисаном геополитичком сликом стања ствари. Савремена Русија користи економију у јачању свог положаја. Одсудна предности коју има јесу енергенти којим снабдева Европу Уније.

Какав је однос геополтике и геоекономије?

Реч је, дакле, о енергетској политици која у се околностима конфликта претвара у геополитику енергије. Ништа необично, то су изумеле и практиковале управо западне земље. ЕУ не поседује довољно издашне ресурсе па је природно упућена на Русију. То, наравно, већ и на први поглед смета америчком заштитнику ЕУ. Одатле, осујећивања Јужног тока и фантаситичне, заправо небулозне скаске о уљаним шкриљцима, гасоводу Набуко, или алжирској нафти. Америка жели да осујети повећање руског геоекономског утицаја који би отвори врата геополитичкој реконструкцији новоевропског и балканског региона. Отуда сукоби у Украјини, а на неком другом сличном месту колико сутра.       

Да ли ћемо ми у Србији добити једино утешни „гас смејавац“ да бисмо шашаво насмејани дочекали свој пораз у гасном рату Империја – Русија?

- Рањива и деликатна Србија је оштећена одустанком од Јужног тока. Изгледа као да обе сучељене стране желе да јој помогну и надокнаде озбиљне енергетске дефиците. Како, видеће се. Али, оно што може да се каже јесте да српски естаблишмент недовољно и нејасно препознаје геоекономске и геополитичке трендове у савременим евроамерико/руским односима. Може бити да наши политичари као мрави на стази слонова обема странама изгледају час озбиљно, час шаљиво. Како год било, са наше сопствене тачке гледишта није свеједно да ли ћемо бити на маргини или на једној од магистрала европског енергетског снабдевања.   

О РАСПАДУ ЈУГОСЛАВИЈЕ

У књизи се такође бавите и питањем – да ли се Југославија распала или су је „распали“.

- Уопште није свеједно како је Југославија нестала. Да искористим значење Ваше досетке при читању моје књиге: Југославија се одиста није распала, Југославију су распали(ли)! Финеса у сазвучју и додатку одлучује. Југославије се није урушила сама од себе, њу су глатком геоекономском и квргавом геополитичком батином оборили на леђа и раскомадали они који више нису желели да је виде у стојећем ставу. Пробудио се алави и дрски староевропски Левијатан. Прорадили су стари ресентимани, древне територијалне и ресурсне ревандикације, неутољени ревизионизми и „умивени“ реваншизми. Зато су Југославију распалили, распалили су је да би се распала!

ИДЕНТИТЕТИ                                                                                                                 

 Веома сте осетљиви на питање геополитичности националног и верског идентитета?

Иако је време изградње нација за нама, у савременом свету, у коме етноси и нације нестају, још увек се запажају и контратрендови клонирања нових нациоликих групација. Срби имају дебело искуство отпадања значајних делова сопственог народа, њиховог преверавања у првој а онда и денационализовања у другој, релативно краткој фази. Механизам деобе српског народа није се заустављао само не територијалним комадњима, премештањима и изгонима становништва, него и у преобликовању душе и духа, у преобраћању из једног у неки други идентитет. Тако нису преживели Срби разних вера – православни, католици и муслимани – него су нетом по превери, постајали припадници других јужнословенских религија, народа и етницитета, најчешће Хрвати и муслимани Бошњаци.

Где су Срби, што некада рече Вук Караџић, „сва три закона“ - православни, католици, муслимани - данас? Где су, када су од њих направљене све могуће вештачке нације?

- Срби нису успели да задрже накратко постојећи мулитконфесионални капацитет, већ су се временом сводили само на Србе православце. Некадашњи Срби уграђивани су у културе и политике других народа, одвајани од свог темељног идентитета и матица, да би у конфликтним околностима постајали најмилитантнији део антисрпских фронтова. Најтужнији пример пружио је не тако давни сецесиони сукоб у БиХ (1992-1995), када су Срби под разним именима ратовали на све три конфронтиране стране. Ако се томе дода и неприродно раздвајање Срба у Србији од Срба у Црној Гори (као Црногораца) ствар постаје још тужнија и ружнија. Елем, на све речено потребно је додати и нови проблем стварања некаквих Европљана, али то већ увелико надилази локалну причу и дотиче се избезумљеног евроунијског понављања разорног југословенског искуства.

РАЗГОВОР ВОДИО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Знатно скраћена верзија интервјуа објављена је у мартовској „Геополитици“ 2015.

Последњи пут ажурирано ( петак, 08 мај 2015 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 9 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "Исусе Сине Божији, помилуј ме! Нека ти ова молитва не избија из срца. Изговарај име Победиоца смрти, и живот ће се одомаћити у теби. Ово је искуство свих светих подвижника. Именом Исусовим они су победили смрт и наследили живот вечни. Јер нема другог имена под Сунцем које спасава."

+ + +

 Џиновски велики изгледају непријатељи добра у овоме свету, но разбијају се лако као празни облаци ветром. Богом смо јаки. С Божијом помоћи разби Мојсеј џина Амалика, и Давид Голијата. Нека се не уплаши срце твоје од величине зла пред очима твојим. Величина Бога твога стоји изнад сваке величине. Победићеш сигурно, само веруј у Бога и љуби Бога.


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.