header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Тајна царског свештенства лаика Штампај Е-пошта
четвртак, 19 фебруар 2009

 ДА ЛИ ЈЕ НАРОД БОЖЈИ ЛИШЕН СВОЈИХ ПРАВА?

 Очему је реч?

Ако апостол Павле каже да смо постали Христови заједничари, онда сваки хришћанин, попут Христа, Цара, Првосвештеника и Пророка, помазаног Духом Светим на сва три ова служења (јер је Месија), има у себи као потенцијал и призив, Царственост Оца, Свештенство Сина и Пророштво Духа Светога. Ево шта о тајни свеопштег свештенства каже Павле Евдокимов, руски хришћански мислилац:

>>У доба првих Отаца Цркве три главне Свете Тајне повезане у једно:

- Крштење, Миропомазање и Евхаристија, - су се називале иницијација (улазак у Цркву, или посвећење) и одговарале су трима степенима духовног живота: очишћењу, просвећењу и потпуном сједињењу.

Трострука препрека у виду природне немоћи, изопачене воље и смрти се руши: Крштење представља Страдања Спаситељева и Пасху, Миропомазање је наша Педесетница, а Евхаристија - есхатолошки улазак у нас Царства Небеског.

Крштење нам дарује нашу поново изграђену природу и изнова успостављаљудску личност, рађа, по речима апостола Павла, унутарњег човека - скривеног човека срца. На тог новорођеног човека кроз Миропомазање силази Дух Свети, дајући му дарове Божанске енергије, дарове делања. То је она тајна силе која нас наоружава, чинећи нас војницима и борцима Христовим, да би, како се лепо изразио Елвирски сабор, „сведочили без страха и слабости". После буђења из смртног сна кроз Крштење, Миропомазање нам даје снагу и покрет. Значење Миропомазања дивно објашњава Св. Кирил Јерусалимски у својим поукама катихуменима: „Не заборављајте Светог Духа, у време вашег просвећења Он јс спреман да вам стави печат на вашу душу, он ће Вам дати небeски и Божански печат који чини да демони уздрхте; Он ће вас наоружати за борбу; Он ће вам дати снагу...Он ће бити ваш Чувар и ваш Бранитељ.Он ће се бринути за вас као за своје сопствене војнике". Важно је нагласити војнички лик борца: „Сваки верник је војник и борац". Централна молитва Свете Тајне моли за печат дара Духа Светог и прецизира: "Да би у сваком делу и речи угађајући Теби, постао син и наследник Небеског царства Твога". Заиста, ово посвећење целог живота служењу у звању лаика је без остатка, без бежања од "страшне ревности Божије". Свеобухватни карактер тог служења се подвлачи у обреду пострижења који је идентичан монашком пострижењу. Ево молитве из тог обреда: „Господе, ... који нам заповедаш да све у славу Твоју чинимо, благослови овог рабаТвојег да начини почетак стрижењем власи са главе своје". Принети на дар сав свој живот, служити Господу сваким делом и сваком речју, дакле, стављати сав садржај свог постојања у однос са Богом, - јасно је колико се царско свештенство у свом чистом виду приближава монаштву. Есхатолошки напон молитве појачава пуноту посвећења: „Господе Боже наш,... благослови и главу раба Твог..., да у поодмаклим годинама и седим власима својим Теби славу узноси, и да види добра Јерусалима у све дане живота свог". То је време свих дана, свих тренутака историје; Благодат их открива у димензији будућег еона.

Монах се на црквенословенском зове "инок", од речи"ини", и означава "други", што успешно одговара символици другог рађања. Ако је монаштво најјачи његов израз (промена имена сведочи о томе), онда је свако ко је крштен, ко је прошао кроз пострижење духовно "унутрашњи монах", ини, други, онај који припада новомроду. Монаштво и брак чине два вида царског свештенства (монаси који нису примили свештенство су лаици).

Помазање миром приликом вршења Свете Тајне Миропомазања је праћено речима: "Печат дара Духа Светог"; оно симболише огњене језике Педесетнице, и миропомазани Хришћанин јс свим својим бићем харизматично биће; миропомазани "су сад сви христос", каже Св. Кирил Александријски.<<

Пророчко достојанство се, пак, састоји у испуњавању воље Божје. Јер, пророк није врач-погађач, него онај који види деловање Божјег промисла у свету и иде путем Божје благодати. Евдокимов вели да је пророчко служење лаика у „оваплоћењу догмата у свакодневном животу“, пророштву кроз „истину постојања“. По речи Светог Икуменија, ми смо цареви као они који господаре над својим страстима; пророци, јер смо научени великим тајнама; и свештеници - јер на жртву дајемо своје тело.

Ево Евдокимовљеве речи о царском и свештеничком призиву хришћанина:

>>У сиријској анафори Св. Јована Златоустог свештеник моли: "За духа чистог који би нас упућивао на царско стање“. Најнепосредније значење ових речи постулира аскетску надмоћ духовног над материјалним, царско ослобођење одма какве предодређености од стране света: "Цареви захваљујући власти над својим страстима" (Икуменије)"; "душа испољава своје царско достојанство у слободи управљања својим жељама, то је само цару својствено; владати свиме је својствено царској природи". Али, свака "слобода од" је истовремено и "слобода за". Од "како" постојања, од свог квалитета слободног бића човеку се нуди да пређе на "шта" живота, т.ј. на његов позитивни садржај, и то води ка свештеничком достојанству. /.../

Изговарајући анафору за време Литургије, свештеник објављује: "Твоје од твојих Теби приносећи..." Верник као носилац царског свештенства продужава ту радњу ван зидова храма: он служиЛитургију својим свакодневним животом, одговарајући на речи молитве миропомазања: "Служити сваким делом и сваком речју". Миропомазање посвећује сваког верника и, према предању, припаја га свештенству – као посредника пзмеђу Цркве и космоса, Цркве и света који се налази ван нас. Елементи свештенства овде јасно присуствују: приношење, жртва и посвећење себе самог.<< То нам каже Павле Евдокимов.

Спајање Евхаристије са умно-срдачном молитвом, и литургијског са исихастичким предањем, види се од најранијих дана Хришћанства. Свети Јефрем Сирин о монасима вели: „Уместо здања цркве они постају храмови Духа Светога, уместо олтара кодњих су - сопствене душе, жртве су им молитве, које се свагда узносе пред лице Господње. Они су свештеници самима себи, они приносе жртвоприношење својих страдања, њихов пост је - њихова Евхаристија, њихово бдење - то су жртве леванице, вера им је - светилиште, душе су им олтари, њихово девство је савршена жртва, целомудрије - олтарска завеса, а смирење - кађење тамјаном“.

Ево како митрополит Јеротеј (Влахос) описује тумачење Литургије у

„Мистагогији“ Светог Максима Исповедника:

>>Божанска Евхаристија, како је разматра Св. Максим, пројављује Христову велику милост према роду људском, као и начин на који опитујемо Божански Домострој. Све што се чини и изговара у Евхаристији указује на ступњеве човековог усхођења ка обожењу.

Епископов улазак у цркву да би служио Евхаристију јесте изображење и икона првог јављања Христовог у телу у овоме свету. Христос је Својим делом ослободио човечанску природу од трулежности, греха, смрти и ђавола, од тих човекових највећих угњетача. Христос, Који „није био ни за шта крив, већ безгрешан", исплатио је читав дуг „као да је Сам био крив" и узвео је човека ка првобитној благодати Царства. Он је, кроз Своја животворна Страдања, даровао Своје спасоносно исцељење роду људскоме и зато нас Христова животворна Страдања исцељују од наших уништитељских страсти.Пошто уђе у брод (наос) цркве, епископ се пење на трон. Ово указује на Вазнесење на Небеса Великога Архијереја Христа и Његово Седење на Наднебесном Трону.

Улазак свих верника са епископом указује на повратак неверних из незнања и заблуде у познање, као и прелазак верних из незнања у врлину и богопознање. Тај улазак, истовремено, указује и на повратак, нас верних, из стања невршења у стање вршења заповести Божијих и, покајањем, неправљања нашег распуштеног и нечеститог живљења.

Онај који греши и дела на острашћен начин враћа се врлини својом личном борбом која се потврђујењеговим уласком у цркву.

Читање свештених Књига Светога Писма означава Божју вољу и намеру.Кроз оношто се чита ми, по мери својих способности, примимо (Божије) савете у погледу тога како би требало да деламо. Ми се учимо законима благословене борбе кроз коју стичемо Царство Божије. Духовно опитовање Божанских песама указује на сладост Божанских благослова. Ова сладост покреће душу човекову на чисту и благословену љубав према Богу и разбуктава у њој мржњу према греху. Возгласи мира, који се, на епископов знак чују из олтара приликом свакога читања, указују на то да Бог прихвата труд оних који се неустрашиво боре за истину и даје иммир, који окончава сваку невидиву борбу и који ослобађа (човека) телесних греха, у исто време дарујући благодат бестрашћа

Светима који су се добро борили у својим биткама за врлину. На овај начин, они усмеравају моћи душе ка задобијању врлина.

После антифона мира, чита се Свето Евангелије, које ревнитељима указујена страдање које треба да претрпе Логоса ради. Кроз ово страдање им Логос духовнога сазрцања долази као Првосвештеник са Небеса да заузда њихово плотско и световно поимање. Логос ограничава њихове земаљске помисли и, после затварања Двери, то јест чула, Логос их узводи ка сазрцању духовних логоса и стварностн. Кроз ово, такозвано, тиховатељско кретање, тј. кроз повратак ума у срце ињегово сједињење са Богом, човек постаје син Божији по благодати, као што ћемо то размотрити у ономешто следи.

После читања Евангелија, епископ силази са свога трона и следи отпуст Литургије оглашених. Оглашени, али и они који нису достојни „Божанскога виђењаТајни које ће се збити", напуштају Храм. Ово место показује да Храм напуштају не само оглашени, већ и ониХришћани који нису достојни виђења Божанских Тајни. Овај чин указује на то да се Евангелије објави читавоме свету и да долази Суд. Тада ће Свети Ангели Божији раздвојити верне од неверних, праведне од неправедних и Свете од грешних. Праведна плата ће бити дата свакоме у складу са његовим животом.

Затварање (Царских) двери после изласка оглашених означава излазак од ствари вештаствених и улазак достојних у духовни свет, у брачну одају Христову. Оно, такође, означава и потпуни престанак сваке прелестне делатности у нашим чулима.

Улазак (Вход) Божанских Тајни јесте почетак и увод новога учења о Божанскоме Домостроју, као и откривење тајне нашега спасења, која је скривена у најтајанственијим дубинама Божанског.

Духовни целив који долази пре претварања Предложених Дарова предображава и изображава сагласје, једнодушност и истоветност поимања, које ћемо сви имати у време откривења неизрецивих добара која ће доћи. Уз то, уста су символ речи (логоса). И сви који заједниче у речи, срастају као разумна бића са првими јединственим Логосом Који је Узрок свакога логоса (речи).

Исповедање Божанскога Символа вере предображава наше мистичко благодарење у веку који ће доћи. Кроз ово мистичко благодарење ми који смо обдарени овим Божанским доброчинствима исказујемо своју благодарност Богу за Његов велики дар.

Трикратно ускликивање светости, које објављује песма „Свети (је), Свети,Свети (ГосподСаваот)..." представља наше сједињење и једнакост по части са бестелесним Силама, Ангелима, које ће се пројавити у будућности. Тада ће човечанска природа бити научена да поје и да слави једнога Бога у Три Личности (Ипостаси).

Свесвето и свештено призивање нашег великог и благословеног Бога, изговарање Молитве Господње јесте символ нашег личног и стварног усиновљења (Богу) које нам се дарује кроз дар и благодат Духа Светога.

Кроз ово сви Свети, који су у овоме животу себе украсили врлинама, постаће синови Божији и биће усиновљени Богу по благодати.

Исповедање „један је Свети, један је Господ..." које ускликује свецели сабрани народ на крају мистичке службе представља сабрање и надразумно и надумно заједничење које ће се, у непропадивој вечности духовнога света збивати између оних „које је Бог мистички и премудро усавршио силом Својом, са једне, и тајанственог јединства Божанске једноставности", са друге стране.

Причешће Светим Тајнама јесте учешће у Божанскоме животу и на овај начин људи бивају названи боговима по благодати, јер су преиспуњени благодаћу Божијом.

Епископов или свештеников позив „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите" указује на три категорије спасаваних.

Првој категорији („са страхом") припадају робови, који испуњавају вољу Божију из страха.

Другој категорији („са вером") припадају најамници, који из жеље за обећаним благима подносе, са дуготрпљењем, свакодневни труд и жегу, то јест тегобе које су својствене и наметнуте садашњем животу осудом наших прародитеља, као и искушења садашњега живота врлине ради.

Трећој категорији („љубављу") припадају синови Божији, они који се никада не одвајају од Бога, већ се боре да би одржали овај однос и јединство, и они то не чине нити из страха од претње нити из жеље за обећаним благима, већ по настројењу и навици душе према ономешто је добро у духу.

Тако, по овом тумачењу, Божанска Евхаристија указује на човеково усхођење ка учешћу у вечним благословима и учествовању у вечноме веку који ће доћи. А већ овде човек предокуша од будућих благослова.<<

Тако је Свети Максим Исповедник, сасвим на трагу Светог Дионисија Ареопагита, објаснио Божанску Литургију. Али, он је служење храмовне Евхаристије повезао са умно-срдачном „евхаристијом душе“. Евошта каже митрополит Јеротеј (Влахос):

>>Евхаристија не само да показује дело Божанскога Домостроја, или, другим речима, сврху Божијега Ваплоћења, већ, на један откривењски начин, такође показује и начин на који се човек усавршава и обожује. Може се рећи да Евхаристија јесте икона усавршавања душе.

Све што смо до сад рекли односи се на просветљену душу. Ово тумачеће разматрање показује како Божанска Црква узводи душу ка њеноме савршенству кроз истинито и делатно познање.

Улазак у Храм представља удаљење душе од заблуде и пометње спољашњих вештаствених ствари. Философи древне Јеладе, које Св. Максим назива немудрим мудрацима говорили су да боговиђење долази кроз виђење материјалних ствари.Међутим, боговиђење у Православној Цркви има другачији смисао и значење. Оно није тек виђењематеријалних ствари, зато што међу видивим и материјалним стварима постоји непрестани и стални рат и узајамно уништавање, и никада немамира нити постојаности. Кроз природно виђење, које је у богословљу Св. Максима и Светих Отаца просветљење ума, душа улази као у цркву. Овај повратак душе се савршава кроз познање логоса (тварних бића) и кроз Логоса (Слово), великога истинитогаБога. Ту се душа ослобађа од свакога немира и задобија најдубљи мир. Ово и представљају читања из Закона и Пророка.

Мир стоји у вези са Божанском и пламеном жељом за Богом.

Ово је тиховатељско (исихастичко) кретање душе. Ум се повлачи из своје расејаности у чулне и створене ствари, те се збира (силази) у срце и тамо налази своје природно стање и задобија мир. Кроз ово кретање, ум узлази на један и једини сабор, Свето Евангелије, где заједно обитавају тајна Промисла и сви логоси постојећих ствари. И тада се, што и означава силазак епископа са трона, онима који љубе Бога даје да виде очима свога просвстљенога ума Самога Логоса и Бога. На овај начин се верни разликују од оглашених. Оглашени су, пак, како вели Св. Максим, они који уживају у чулним опажањима и налазе се под влашћу помисли које су повезане са чулним опажањима.

Тада се души дарује да приступи Логосу Који је узводи ка духовноме поимању „које је невештаствено, једноставно, непромениво, Божанско, слободно од сваког вида и облика знања". Кроз духовни целив душа, сједињујући у себи све логосе свога спасења, приступа Логосу Божијем и Логос, кроз Символ вере, поучава душу благодарном исповедању.

Када се душа погрузи у познање логоса како видивих тако и умних (духовних) ствари, она бива узвођена ка познању богооткривенога богословља. Тада душа бива поучавана, колико је то њој могуће, познању Једнога Бога, Једне Суштине, Три Личности, триипостасне Јединице по суштини, јсдносуштне Тројице по Ипостасима, Јединице у Тројици и Тројице у Јединици. Јер, Јединица није подељена Личностима, нити су Личности смешане у Јединици. Бог је Један у Својој триипостасности и Бог је Тројица у Својој једности. Света Тројица јесте Јединица по несливености суштине и Света Јединица јесте Тројица по Личностима и начинима битовања. По карактеристичним речима Св. Максима Исповедника, када очишћена душа бива узведена ка опитовању Бога, она види једно, јединствено, неразделиво, несливено, једноставно, неумањиво и непромениво Божанство, Које есте „Јединица целовита (савршена) по суштини и целовита (савршена) Тројица по Ипостасима (Личностима), „јединствено светлећи једним трисветлим зраком јединствене Светлости".

Тада душа бива узвођена к усиновљењу по благодати. Последица овога јесте да душа више не жели да припада себи, већ жели да свецелу себе преда Богу и да припада искључиво Њему.

Кроз ово разматрање Божанске Евхаристије које даје Св. Максим Исповедник, можемо видети метод који Православна Црква нуди човеку да би се он сјединио са Богом и да би учествовао у Божанском синовству у Христу, у заједничењу обожења. Душа је тада усредсређена, ослобођена од робовања чулима, сабрана је у себи, ум је просветљен и види логосе свих бића, услед чега се уздиже ка боговиђењу и тамо сазрцава Тројичнога

Бога, видећи, коликому је томогуће, Свету Тројицу (наравно не суштину, већ њене нестворене енергије). Православно богословље је, дакле, повезано са подвижништвом, са оним што се назива тиховатељским (исихастичким) методом. Овим методом се душа усавршава и опитује мистичку Божанску Евхаристију.<<

Свети Макарије Египатски стога је указивао на чињеницу да је сваки хришћанин позван на то да стекне „царско достојанство“.

Људи који живе духовним животом (подвижничко-литургијски), постају благодатни цареви, свештеници и пророци; јер, по Светом Макарију, „ако још увек нисмо царско свештенство, то значи да смо и даље змије и змијски пород“.

Прота Борис Бобрински, у свом огледу „Унутрашња Евхаристија“, указује на чињеницу да је чувени румунски теолог и филокалиста, Димитрије Станилоје, повезао Литургију и исихазам управо на основу „Добротољубља“:

>>Отац Станилоје наводи речи св. Максима Исповедника, Калиста и Игњатија Ксантопула, речи оних писаца „Добротољубља“ који средишње

место приписују Евхаристији. Они опширно говоре о хлебу и вину, али не као о обличју Тела и КрвиХристове, него као о истинским Телу и Крви

Христовој. Ово живототворно Тело и Крв образују наше душе и тела. Отац Станилоје цитира и речи св. Макарија (IV век). „Као што се вино меша са свим телесним удовима онога који га пије и преображава се у њему и он у вину, тако и онај који пије Крв Христову гаси своју жеђ божaнским Духом Који се меша са његовом душом и чини да се та душа помеша са Њим. Посредством Евхаристије, они који се достојно причешћују добијају могућност да постану причасни Духу Светом и на тај начин душе могу вечно да живе".

Са овог становишта, било би прикладно да наведемо и један задивљујући текст из III века, који припада писцу најранијег „Добротољубља", Оригену: „Сви ви сте свештени народ. Према томе, сви ви имате приступ светилишту. Сваки од вас носи у себи своју свеспаљеницу и свако лично распламсава жртвени олтар тако да он непрестано пламти. Ако поделим сву своју имовину, ако прихватим свој крст и пођем за Христом, принећу своју свеспаљеницу на олтар Божији.

Ако предам своје тело да се спали, ако задобијем мученичку славу, принећу самога себе као свеспаљеницу на олтар Божији. Уколико своју

браћу љубим толико да и своју душу предајем за њих, ако се до смрти борим за правду и истину, ја приносим своју свеспаљеницу на олтар Божији. Уколико умртвим своје удове за све телесне пожуде, ако се распнем свету и свет се распне мени, ја приносим своју свеспаљеницу на олтар Божији и постајем свештеник мог сопственог жртвоприношења"./.../

Свети Григорије Синаит (крај ХIII. - поч. XIV века) сумира значај литургије срца и износи духовни захтев за силаском у светилиште, за погружавањем у дубине срца, као и за трезвеноумљем у филокалијској традицији: „Срце које је слободно од свих помисли покреће Сам Свети Дух и оно постаје истински храм, чак и пре свршетка времена. Литургија се у потпуности служи сагласно са Духом. Онај, пак, који још није достигао то стање, биће, благодаређи осталим врлинама, добар камен у подизању свога храма, али он сам још увек није храм Духа нити је Његов архијереј".

Евхаристија и молитва срца - унутрашња молитва - уједињени су заједничким начелима. Као прво, и једно и друго имају један „искључујући" аспект: издвајање литургијске заједнице и људске личности ради црквеног и личног општења са Богом: „сваку сада животну бригу оставимо", „горе имајмо срца, имамо их ка Господу", „нека заћути свако тело људско", „сав живот свој Христу Богу предајмо", оглашава Литургија. Унутрашња молитва захтева повлачење у келију (клијет) срца, према заповести Господњој (Мт. 6,6). Монашко затворништво подсећа васцелу Цркву на ово љубвеобилно трагање за јединим што је потребно.

Евхаристија, као свака лична молитва, издваја заједницу: „Док су врата била затворена“, како објашњава Јеванђеље по Јовану. Речи ђакона у време раног хришћанства: „Двери, двери" указују на чување црквених врата, како нико од неверујућих не би ушао током епиклезе, и задржале су се код нас као остатак прошлости. Ово возглашавање, које претходи Исповедању вере, тада није имало само символично значење: ту се уистину радило о затварању врата цркве, у којој су остали само они што припадају заједници.

Исто тако, „сваку сада животну бригу оставимо" које се изговара на почетку Литургије верних, као и речи које се певају на Велику суботу, „Нека заћути свако тело људско", допуњују тиховање пред присуство Господње. Тиховање подржава целокупан духовни метод умно-срдачне молитве: нека мисли занеме у овој јединственом и изузетном сусрету лицем у лице са Господом, где је од сада искључено све остало.

Тиховање задаје смртоносан ударац људском мудровању, које се у страху повлачи од исихије.То је такође и значење речи „горе имајмо срца" у евхаристијској Литургији. У Беседи на Гори, Господ Исус Христос каже: „Када се молите, не чините као незнабошци... Ти када се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој Који види тајно узвратиће теби јавно“ (Мт. 6,6).

То се не односи само на врата унутрашње одаје у дому, него и на „клијет" срца. Постоји време када ова „клијет" мора бити затворена за све спољашње ствари./.../

Током призивања благословеног имена Исусовог, тама и помрчина подижу се из дубина. Срце бива очишћено и ослобођено страсти и њихових корена. Силе зла бивају протеране услед сусрета са именом Исусовим, које обузима, очишћује и освештава. Ово дубоко исцелење није ограничено само на онога који семоли, него се распростире око њега као пријатан миомирис. Патње, бол, бриге и страсти, било да су добри или лоши, испуњавају људско срце и оне се не могу једноставно пустити да изађу кроз спољашња вратацркве.Уколико се запоставе, оне ће у тојмери овладати нама да ће нам и сама молитва коначно постати немогућа.

Према томе, веома је важно да пред Господа изведемо срце које „пуца пошавовима" са свимпатњама и недаћама света, да га очистимо и да све остало одатле протерамо. Уколико је срце чистије и слободније од сила зла, уњему снажније одјекује патња каква се налази у срцу Господа, Који састрадава са болеснима. Посредством очишћења, оно одражава Господњи лик као сопствени.

На тај начин, она најскривенија и молитва која се твори у усамљеништву постаје најусрднији посредник за читав свет, подражавајући Исуса, светитеље и Пресвету Богородицу. Бриге за овај свет положене су пред Спаситељеве ноге, у Његово састрадално срце.

Без овог метода, бреме невоља свих оних који нам приступе могло би да нас уништи, скрха и учини неспособнима да носимо то бреме. Само у љубави Христовој можемо да се спустимо до ада и да останемо ту, или да обитавамо у пустињи људског срца и да не очајавамо. /.../“

Отшелништво, по Бобринском, тако постаје стражење над заједницом.

Ито је једна од тајни „царског свештенства“.

Дакле, клерикализација лаиката није тајна „царског свештенства“.

Она је у приношењу себе на жртву Богу, кроз непрестано пребивање у Исусовој молитви и подвигу, крепљеном причешћем Христовим Тајнама. На то су призвани и клирици и лаици, и монаси имирјани. Но, не заборавимо - исихасти по преимућству никад нису учили лаике да приступају Путиру Евхаристије без поста, покајања, исповести. Управо у њиховом случају видимо колико је дубок истински молитвеник исихазма кад поучава свог млађег, а скромног по снази, брата у Христу. Свети Григорије Палама, архиепископ солунски, био је чудесни опитник тиховатељског живота. Као владика, обраћао се проповедима својој пастви, подучавајући је како да се припреми за СветоПричешће. Он их уопште није учио да се причешћују на свакој Литургији, него да се за Свету Литургију припремају, и да се припремљени причешћују. Његово учење се јасно види из проповеди одржане четири дана пред један Божић:

>> 1.Реч која садејствује нашем спасењу може да се упореди са семеном. Као што земљоделци најпре обрађују (досл. украшавају) земљу плугом па тек онда бацају семена, тако би требало да се и ми најпре украсимо и припремимо за примање небеског семена, односно речи духовног учења. Ми нисмо нежива и безосећајна земља коју ће други обрадити и припремити да прими семена, него смо земља одушевљена (жива), продуховљена и словесна. Зато би требало да се сами за то припремимо покајањем. Показаћу вам да су почетак покајања и украшавање душе следили и оништо су дошли да се крсте код Јована, јер је речено: „Он их крштаваше у Јордану и исповедаху грехе своје“ (Мт. 3; 6).

2. Исповедање грехова је, дакле, почетак овог украшавања, односно покајања и припреме, који показују да је човек примио у себе спасоносна семена, односно речи Божије које имају силу да спасу наше душе.

Земљоделци због тога и ору (браздају) земљу, да би из недара земље ишчупали дивље корење и учинили је способномда прими наша семена и биљке. То исто чини и исповест приликом словесног (духовног) браздања срца: она из њега ископава и избацује тајне рђаве страсти и чини га спремним за примање свештених семена, за украшавање (обрађивање) и за доношење плода врлина. И као што је земља после Адамовог преступа постала родитељка корова, трња и осталих бескорисних трава, тако је и људско срце родитељ срамних и рђавих страсти и помисли, као и грехова који отуда проистичу.

3. Због тога је, браћо, потребно да сваки од вас има духовног оца, да му с вером (поверењем) приступи, да смирено стане испред њега и откријему рђаве страсти свога срца. Када примите духовно исцељење, из душе ћете са кореном избацити коров и трње греха, које је сваки од вас узгајио у себи услед острашћеног и сластољубивог живота. Тако ћете својим ушима допустити да слушају духовне поуке и покорити се ономе што ми проповедамо и предлажемо ради заједничке користи, а посредством опроштаја и благослова који ми дајемо измирићете се са Оним Који је, због незамисливог мира Свог човекољубља, приклонио небеса и сишао на земљу, полажући у срца оних који су Му послушни речи живота и спасоносна семена. Нека зато нико од вас не одустане од овог почетка покајања, јер како ћете касније приступити и узнапредовати ка бољем, ако не примите почетак врлина?

4. Изнад свега, потребно је да сви ви сада покажете ревност према томе: богоносни Оци дали су нам ових четрдесет дана да бисмо се унапред очистили, после чега долази годишњи празник Рођења по телу нашег Господа, Бога и Спаса Исуса Христа, када је обичај да се сваки хришћанин причести Његовим Светим Телом и Крвљу, да се тиме сједини сЊим и да на божанствен начин постане један дух и једно тело са Њим. Уколико без исповести и покајања које зањом следи човек није достојан да у себе прими чак ни речи божанственог учења - а о чему смо већ говорили и говорићемо у наставку - како то да онда у себе прима Крв и Тело Христово, а да се претходно није очистио исповешћу и покајањем какво одговара његовим сагрешењима? Због тога и велики Павле сведочи и поучава: „Човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега“ (1, Кор. 11; 27-28), тј. не разумевајући да ово Тело, које је без греха, неће прихватити да обитава у телу обремењеном гресима.

5. Ако не допуштамо да према Христу пружа руке и да Му се моли онај који није чист од грехова, а такође ни онај који претходно није удаљио сваку мржњу и помисли везане са тим - а о чему такође говори Павле, рекавши: „Хоћу, дакле, да се мужеви моле на сваком месту, подижући свете руке без гнева и двоумљења“ (1,Тим. 2; 8), ако немамо одважност пред Богом уколико не задобијемо чисту савест, каошто каже Христов љубљени Богослов: „Ако нас срце наше не осуђује, смелост имамо пред Богом“ (1. Јн. 3; 21), како ћемо онда у себе примити Бога и постати једно тело (постати сателесни) саЊим, ако претходно, путем исповести, нисмо од себе удаљили грехе, ако давањем милостиње, чистотом и уздржањем, молитвом, скрушеношћу и осталим делима покајања нисмо очистили скверну која се услед грехова појавила у души? Бог не прима твој дар уколико нисте чисти и ти и твој дар. Он је то у старини показао тиме што није примио Каинов дар, него му је рекао: „Ако си право принео, ниси право разделио“ (1.Мојс. 4; 7). Тако је према старом закону било недозвољено да се у храм доноси новац који је добијен као плата блуднице (в. 5.Мојс 23; 19).Он је касније кроз Еванђеље обзнанио: „Иди, те се најпре помири са братом својим, па онда приђи и донеси дар свој“ (Мт. 5; 24). Зар ће онда Он теби, који се ниси очистио исповешћу и покајањем, дати Свој велики дар, тј. Своје тело? Шта кажеш? Бог не жели ни да се одлуке Његове објављују нечистим устима, како каже псалам: „А грешнику рече Бог: Зашто ти казујеш законе Моје и узимаш завет Мој у уста своја?“ (Пс. 49; 16). Он, дакле, не допушта ни да се завет Његов узима у нечиста уста. Зар ће онда Своје Тело дати таквим устима?

6.Очистимо стога, браћо, и тело, и уста, имисли, да бисмо сљубављу и чистом савешћу приступили. Ако кујунџије, гвожђари и златари, када топе са бакром злато, сребро или нешто томе слично, намеравајући да сјајем скупоцениог метала и бакру дају спољашњу блиставост, на почетку, током чишћења, скидају са бакра сваку нечистоћу, колико смо онда вишеми, који намеравамо да се на најбољи начин позлатимо или да се, боље речено, обожимо, дужни да се очистимо од сваке нечистоте тела и духа?Ми не чинимо да само спољашњост буде света, каошто је случај са позлаћеним бакром, него посвећујемо и васцелу унутрашњост. На тај начин ћемо приступити, када најпре са себе оперемо скверну која постоји у дубини душе, и на такав начин ћемо доћи до спасења.

7. Ако приступимо нечисте савести и не добивши, посредством исповести, отпуштање грехова од онога који је примио власт да их разрешује и свезује, ако, дакле, приступимо и пре него што се обратимо Богу, и прешто се поправимо према правилу благочашћа, онда то, наравно, чинимо себи на осуду и на вечномучење, удаљујући од себе и сама Божија доброчинства и Његово дуготрпљење према нама. „Такав гази Сина Божијега, и крв завета којом је освећен за несвету држи и Духа благодати вређа“, каже апостол (Јевр. 10; 29). Сасвим је разумљиво да онај који поцепа и или баци у блато царски пурпур буде кажњен. Исто тако, починио је једнако зло и онај који неки скупоцени мирис проспе у блато или га затвори у смрадну посуду. Божанствени дарови, наравно, не трпе никакву штету, јер су они неподложни оштећењу. Међутим, они се невидљиво удаљавају од нас; уколико тајДар претрпи губитак у томсмислушто за нас бива бескористан, онда ће се то тражити од онога који га је недостојно примио.

8.Учинимо, дакле, себе путем покајања достојнима или, боље речено, делима покајања принесимо себе Ономе Који недостојног може да учини достојним. На тај начин приступимо с вером и непостидном надом, помишљајући не само на видљиво, него и на невидљиво. Овај Хлеб се појављује као нека завеса Божанства Које је скривено унутра. Откривајући то, божанствени Павле каже: „Обновио нам је пут нови и живи, који нам је Он отворио завесом, то јест Телом Својим“ (Јевр. 10; 20). Посредством ње се наше живљење узноси на небеса, јер тамо обитава овај Хлеб и ми улазимо у истинску Светињу над светињама, благодарећи жртви Тела Христовог, принетој у непорочности. Приступајмо, браћо, истинитим срцем и у пуној вери (Јевр. 10; 22).

9.СветоПричешће се назива Тајном зато што оно није само то што ми видимо, него и нешто духовно и несхватљиво, јер Господ управо о томе говори: „Дух је оно што оживљава, а тело не користи ништа“ (Јн. 6; 63).

Ако гледаш само оно што је видљиво, онда никакву корист ниси задобио.

Ако пак гледаш на дух, тј. ако Хлеб који је пред тобом посматраш на духовни начин, онда ћеш се, када се причестиш, и оживотворити. Он није јело које пролази, него јело које остаје за живот вечни (Јн. 6; 27), Хлеб истинити који је сишао с небеса,жив и који дајеживот свету (в. Јн. 6; 33).

Онај који не окуси од Њега, неће ни живети. Онај који га окуси живеће у векове, и не само да ће васкрснути, него ће и избећи вечне муке и задобити вечно царство. Господ о том Хлебу није Својим ученицима говорио само у време Тајне вечере, него је и јавно, поучавајући у синагоги, предобјавио о томе: „Хлеб који ћу Ја дати Тело је Моје које ћу Ја дати заживот света“ (Јн. 6; 51) и: „Ако не једете Тело Сина Човечијега и не пијете Његову крв, немате живота у себи. Који једе Тело Моје и пије Моју Крв има живот вечни“ (Јн. 1; 53-54).О, какво чудо, о, каква величинаљубави коју је Бог изобилно излио на нас! Препородио нас је Духом, а ми смо постали једнога духа са Њим, као што каже Павле: „Ко се сједини с Господом, један је дух с Њиме“ (1, Кор. 6; 17).

10. Да бисмо били једно с Њимне само по духу, него и по телу, да бисмо били тело одЊеговогТела и кост од Његове Кости, Он нам је, посредством овог Хлеба, подарио да се сјединимо с Њим. Свака љубав достиже своје испуњење у сједињењу, а свој почетакима у сличности. Због тога и постоји она стара изрека: "Где је сличност, тамо је иљубав."Љубав брачног савеза има у том погледу нешто више него остали видови љубави. Због тога ће оставити човек оца својега и матер, и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело (Мт. 19; 5). Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви, каже божанствени Павле. Овде се каже "прилепиће се" и "биће једно тело", али не и један дух. Ми не само да се повезујемо ("прилепљујемо"), него се кроз причешћивање овом божанственим Хлебом и сједињујемо са Христом, постајући једно тело, али и један дух са Њим. Видиш ли да се превасходна величина ове љубави према нама збива и испољава кроз предају Хлеба и ове Чаше? Због тога, како се каже у псалму, „жртву и принос ниси хтео, а тело сими припремио“ (Пс. 39; 7).

11.О, како је то разнолика и несхватљива заједница! Христос је постао наш брат, имајући са нама заједницу у крви и месу (Јевр. 2; 14) и самим

тим нам се уподобивши. Задобио нас је као истинске слуге и искупио нас Својом Крвљу. Учинио нас је Својим пријатељима и удостојио нас откривања ових ЊеговихТајни. Свезавши нас и заручивши нас са Собом као женик невесту, кроз причешћивање овом крвљу постао је једног тела са нама. Међутим, због божанственог Крштења у Њега Он је постао и наш Отац, и храни нас Својим грудима као што љубвеобилна мајка храни одојчад и,што још више задивљује, Он нас уместо млеком храни Својом крвљу, али и Својим Телом и не само Телом, него и духом. Благородност коју нам је дао никад се не умањује и узводи нас ка већој љубави и даје нам њено испуњење, али не само тимешто ћемо Га видети, него и тиме што ће Га свако од нас додирнути и наслађивати сеЊиме, укоренити Га у срце и задржати у себи, у својој души. Приђите, каже, једите Тело Моје и пијте Моју крв, ви који желите да имате живот вечни, да на тај начин не бисте били само по образу Божијем, него и да бисте постали богови и вечни и небески цареви који сте се обукли у Мене, Цара и Бога, страшног за демоне, чудесног за ангеле, љубљени синови небеског Оца, вечно живи украси синова људских, угодна обитељи најузвишеније Тројице.

12. Ако је само праобраз овог Тела оправдао Авраама (1.Мојс. 14; 23), ако је само праобраз ове Крви сачувао у животу прворођену децу Израиљеву у Египту, ако је само праобраз ове Крви освештао древну Божију скинију (2. Мојс 12; 23), ако су се праобраз ове Крви и сама

Светиња над светињама очистили, освештали и открили као место Божијег имена на земљи и дали свештенике, првосвештенике и помазанике Божије, ако је, дакле, све то учинио праобраз,шта онда не би савршила сама Истина? Ако без праобраза ове Крви Аарон није улазио у Светињу над светињама, онда ће и нама небеса бити неприступачна уколико се не причестимо овом Истином. Без тога нећемо задобити обитељ на небесима, нити ћемо ми сами постати обитељ Бога небеског, ни жртва жива, света и угодна Богу, јер смо само збогње (КрвиХристове) добили приступ на небо. „Каква је корист у крви мојој када будем силазио у пропаст“, каже цар и пророк Давид (Пс. 29; 20).

13. Крв Божију мешамо са нашом крвљу зато да бисмо уништили пропадљивост која постоји уњој (нашој крви), јер се у овој, Крви Божијој, садржи велика и неописива корист. Она нас, уместо старима, чини новима, и уместо привременим - вечнима. Она нас чини бесмртнима и вечно цветајућима, као дрво засађено крај извора вода (Пс. 1; 3) божанственог Духа, одакле се сабира плод за вечниживот. Тако је из раја потекао извор, али он је био видљив (вештаствен, досл. чувствен), и он је лице земље напојио видљивим (вештаственим, досл. чувственим) водама (в. 1.Мојс. 2; 10). Од ове свете Трпезе коју нам је, да се изразим речима псалма, приуготовио Христос насупрот непријатељима нашим (Пс. 22; 5), демонима и страстима, појавио се духовни извор који напаја наше душе, усходи на небеса и обраћа очи ангела ка Лепоти у којој се види богатство премудрости Божије, побуђујући их да пожеле да проникну у оношто нам је подарила ова Крв. Приступајући Тајнама, ми постајемо царски пурпур или, боље речено, царско Тело и Крв, преображавамо се у синове Божије (о, какво чудо!), постајемо учесници божанског блистања које се тајанствено излива на нас, и озарења које нас чини помазаницима Божијим и даје нам силу, сагласно обећању Христовом (в. Мт. 13; 43), да приликом Другог доласка Оца нашега заблистамо као сунце, само ако скверна, која се налази у души оног што приступа св. Причешћу, не засени то блистање.

14. Због свега тога, немојмо се само унапред чистити и на тај начин приступати, него и после тога, кад добијемо овај божанствени дар, пазимо на себе и покажимо велику будност (опрезност), да бисмо били изнад страсти и обзнанили врлине Онога Који је благоволео да обитава у нама због оногашто смо пројавили на основу подобија са Њим. Самима себи дајмо одговор: с ким се то сједињујемо и чега смо се удостојили, и, задививши се превасходном величином дара и величином Његове љубави према нама, устројимо своја дела речи имисли сагласно благој и угодној и савршеној вољи Божијој (Римљ. 12; 2). То је Крв Новог Завета која је утврдила и сам Нови Завет, тј. Еванђеље Христово, јер је завештање пуноважно тек после смрти (Јевр. 6; 19).Причешћујући се Крвљу Завета Христовог, пазимо да га својим поступцима не учинимо непостојаним за нас, како нас услед тога не би сустигла казна и вечно мучење као оне што Крв Завета Којом су се освештали нису сматрали за светињу (в. Јевр. 10; 29). И као што велико обећање припада онима који сачувају светињу добијену кроз св. Причешће - а то обећање је Царство небеско - тако и велика казна очекује оне који су, након примања дара, учинили себе бескориснима. Ако су, каже апостол, они који су се одрекли Мојсејевог закона сагласно овом закону немилосрдно били кажњавани смрћу, утолико ће тежој казни бити изложен онај који Крв Завета није сматрао за светињу и тиме увредио ову велику благодат (в. Јевр. 10; 28-29).

15. Молим вас, браћо, да благодат Божију у себи сачувамо неумањеном, у потпуности се предавши послушању и испуњењу светих заповести и на делу приносећи себе Богу, јер је и Он Се бе дао за нас. СамОтац је због нас дао Свог јединородног Сина, а Сам Син Божији је дао Себе. Зар ми, са своје стране, нећемо дати саме себе, али не за Њега него за себе саме? Како ћемо, међутим, ми дати себе Христу, Који је Себе предао за нас? Ако у себи утврдимо љубав премаЊему и једних према другима, ако се, ради Њега а пред самима собом и другима смиримо под крепку руку Божију, не мислећи гордо него се смирено понашајући (Римљ. 12; 16), ако, колико је то могуће, распнемо тело са страстима и жељама (Гал. 5; 24), ако умремо за грех и живимо у врлини.

16. Овоме нас учи само распето Тело Христово које намсе нуди као храна, јер, хранећи се Њим, истовремено учимо да учествујемо у Његовим врлинама и страдањима, да бисмо и вечно обитавали и царевали с Њим. И то је он предобјавио кроз пророка Давида, говорећи: „Жртва хвале прославиће Ме, и тамо је пут којим ћу му показати спасење Божије“ (Пс. 49; 23), јер се као помен онога што је Он учинио због нас савршава ова Жртва хвале у славу и похвалу Његову. И као што само Тело и крв Христова уистину лежи пред нама, она (Крв) исто тако говори Богу и Оцу, далеко снажније него крв Авељева, јер је она крв вапила Богу против брата, а ова крв вапи за нас које је Господ толико удостојио да је постао наш Брат, умилостивљујући Га за нас и помиривши нас са најузвишенијим Оцем; она говори и нама, јасно нам показујући пут љубави, затошто је и Он Сам због љубави према нама умањио (унизио) Самога Себе до нас (тј. до наше природе) и душу Своју положио за нас, показујући нам пут смирења: Јер у смирењу суд сењегов узе: као овца на заклање вођен би (Иса. 53; 7-8), указујући нам на пут послушања зато што је и Он био послушан Оцу, и то до крста и смрти; пут који кроз умртвљавање страсти води у живот вечни.

17. ОнСамје био мртав - а ево, живи у векове и дарује живот онима који су се путем вере и врлине привезали за Њега, прослављајући их и Сам од њих будући прослављан, са беспочетним Његовим Оцем и пресветим и благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова.Амин.<<

Ево, дакле Паламиних „услова“ за примање Светог Причешћа:

1. Човек треба да се исповеда код свог духовног оца, који ће га руководити ка спасењу. Без покајања човек не сме ни да слуша Реч Божију, а камоли да се прима СветоПричешће. Тело безгрешногХриста неће хтети да обитава у телу грешног човека.

2. Милостиња, чистота, уздржање и молитва су такође неопходни у току припреме.

3. Чистота не сме бити само спољашња, него и унутрашња.

4. Ко приступа Причешћу без припреме, вређа Сина Божјег и Духа Светога (Јевр. 10, 29), и благодат одњега одступа.

5.После примања Светиње, морамо се чувати од сваког пада у грех.

С овим поукама Светог Григорија се сваки православни хришћанин може и мора сагласити. Такве поуке Црква је давала својим верницима чак и у доба онога што данас зову „западним ропством“ православног богословља. Јер дух светих људи, учитеља народа Божјег, увек је био исти - Духом Светим просветљен и обасјан, па нема никакве разлике (у поукама за припремање да се Причешће прими!) између Светог Григорија Паламе и Светог ЈустинаЋелијског.

Овде би било важно напоменути и чињеницу да су у историји Цркве бивали и случајеви дугог непримања Светог Причешћа, и то управо у животима највећих подвижника, које је благодат Божја на чудесан начин водила ка спасењу.То не значи да семоже без Тела и Крви Господње, али значи да Христос људе спасава на разне начине, а не само причешћивањем на сваком литургијском сабрању, како би могли помислити они који траже „литургијску обнову“ као обнову сваколитургијског причешћивања лаика.

У свом тракату „Докази у корист Еванђеља“, Јевсевије Кесаријски почетком IV века пише о монасима:“Следујући заповести Учитеља ученици су Његово учење прилагодили различитим могућностима многих људи... Од тог доба, постоје два начина живота у Цркви Христовој: први превазилази природу и обичан начинживљења, зато он својим следбеницима не дозвољава да ступају у брак и рађају потомство, ни да тргују, ни да поседују имовину. Испуњени божанственом љубављу, они се узносе изнад свакидашњег живота, све посвећујући искључиво служењу Богу... Они који иду тим путем, свештени су, стоје пред Богом на небу и на земљи, као представници целог човечанства - не са крвавим и димљивим жртвоприношењима, не са леваницама и кадом тамјана, него природом свог живота, заиста посвећеног, речима и делима, који изражава њихове унутарње врлине. То значи да су се они смирили пред Богом, обављајући му служења и за себе и за ближње. То је ваистину савршенство. Други иду мање узвишеним путем. Живећи целомудрено у браку, они се предају продужетку људског рода, војној служби, породици и трговини. За њих је установљен нарочити час за упражњавање побожности и посебни дан, посвећен верској поуци и читању закона Божијег“.

А Свети Анастасије Синаит у VII веку, одговарајући на питање једног саговорника који се чуди зашто се отшелници каткад туђе од богослужбених сабрања, каже: „Слични синаксиси и сабрања и Литургије створени су за све... Зато, ако човек може да буде слободан од греха, онда и Господ може да пребива са њим, како је и писано... Кад се човек претвори уживи храм Божји, и душа, вођена Богом, удаљава се од сваке жеље за видљивим храмовима и синакисима и црквеним празницима. У њему већ пребивају Отац и Син Првосвештеник и Дух, истински огањ; у њему је жртвоприношење Богу у истинии дух скрушен; у њему је олтар... уњему је Царство и Јерусалим на висини“.

Екстремизам ниподаштавања светотајинског живота водио је у јерес месалијанства - самоспасавања без благодати Божје. Зато је Бог давао отшелницима и да чувају отшелништво, али и да примају Евхаристију. Св. Анастасије Синаит прича о тројици пустињака које је Бог чинио невидљивима; они су улазили у олтар, и примали Тело и Крв Господњу из дарохранилице једног манастира. Кад је монах одговоран за чување Светих Дарова видео да честицеХлеба тајанствено нестају, отшелници су му се јавили и признали да су криви. Јован Мосх у „Лугу духовном“ описује двојицу голих пустињака који су се у манастиру, невидљиви, причешћивали на Велики четвртак, и једног анахорету који се чудесно причешћивао на Велику Суботу у храму Васкрсења у Јерусалиму.

Сличне повести имамо и о светим матерама. Паладије у „Лавсаику“ (59,2) прича о девственици која је одбила да оде на Литургију и причести се с другим монахињама да би сачувала своју самоћу и девственост. Света Марија Египатска, која је живела у VII веку, 48 година се није причестила, све док је Св. Зосима Саваит није срео у пустињи и причестио је пред саму смрт. Кирил Скитопољски пише, у житију Св. Киријака, о подвижници која у пустињи деценијама није видела свештено лице. А Житије Свете Теоктисте Митилинске (IX век) каже да се она 45 година није причестила, јер је живела на пустом оству Фаросу. Једном је срела ловца који је на Фарос дошао са острва Еубеје. Замолила га је да јој у неком сасуду донесе Св. Причешће, што је он и учинио следеће године. Света Теоктиста се причестила и умрла.

Удаљавање монаха од свештених сабрања, по оцу Георгију Флоровском, није плод гордости, него дубинског смирења. Ево шта он каже: „Оно најузвишеније у хришћанском животу јесте Евхаристија као победно-свечано сабрање... Христос међу својом браћом! А отшелници се, у некаквом несхвативом смирењу и унижењу, удаљују управо од тог најузвишенијег, повлачећи се у осаму! У овоме има нечег несхватљивог. Али, на својим висотама, та усамљеничка молитва постаје саборна не само по својој теми, већ и због тога што се и сама личност духоноснога молитвеника шири. И он, премда је усамљен, није сам. Он је са Христом и, кроз Њега, у саборности Цркве. Мољење Преподобног Серафима Саровског на камену не само да није било ништа мање саборно од наше храмовне молитве, већ и много саборније...“ По Флоровском, опасно је само лажно, егоцентрично затворништво, које заборавља да Бог не гледа „на самољубиву душу која се гади братољубља“. Отшелници су били „царско свештенство“ и саборници чак и у свом удаљавању од литургијског сабрања, коме су се, благодаћу Божјом, приближавали на други начин.

Протојереј Димитрије Станилоје, један од највећих православних теолога XX века, у својој књизи „Духовност и заједница у Православној Литургији“ каже: „Није довољно да хришћанин у храму само напредује ка олтарском Христу, него он сам мора да постане храм и свештеник тог места, напредујући како каже, Свети Максим Исповедник, у Цркви у правом смислу према свештеничком звању - и, као такав, могав да служи Богу као свештеник у космичкој творевини“.

Чистећи себе од страсти, кроз Христа, Првосвештеника и Жртву, и ми постајемо свештеници који себе жртвују Оцу, да бисмо добили благодатно усиновљење. Приношење себе на жртву збива се у дубинама наших срца.

По Светом Марку Подвижнику, жртве принете Христу на олтару нашег срца су приношење свих наших мисли и осећања, као и читавог нашег бића, Господу. Храм нашег бића је, по њему, дом који је Бог саздао; олтар - трпеза наде смештена у тај храм; на тој трпези свештени ум приноси првородну мисао сваког дела и животне околности (ово је исихастичко учење о умно-срдачној молитви). Обестрашћене мисли човекове о стварима овог света прима Логос Божји, Који је логосна основа целокупне творевине. По Станилојеу, „Христово првосвештеничко делање у нашем срцу не своди се само на приношење наших помисли и самог нашег бића, него се показује и у нашем причешћивању Њиме“.

Причешћивање Христом у унутрашњем храму срца, у храму Божје творевине и у храму - цркви свагда је бескрајно.

Архитектура православног храма указује на дубине богословља; рецимо, иконостас одваја наос од олтара, али из олтара допире светлост која пада кроз прозоре храма, а чињеница да „свештеник често излази у наос и окружава га народ који је с њим у најприснијој вези, као и у породици, показује да се нагласак не ставља на ауторитативну величину свештеника пред народом, него на тајну Божје трансцендентности, која се ипак спушта међу народ пунљубави. /.../Може се рећи да одељивање наоса од олтара иконостасом показује да се земаљски живот чланова Цркве разликује од небеског Царства, али је оријентисан према њему“. Христос је рекао: „Ја сам Врата“ (Јн. 10, 7-9); а то, по оцу Димитрију, значи да нас „Христос, врата, уводи код Себе, царске се двери отварају према олтару, узвишеном месту Божјег делања и центру око кога се одвија свети чин Литургије“.

Испуњавати своје призвање „царског свештенства“ значи бити у трепетном стајању свега свог бића пред Богом Живим и Истинитим, у

предавању свог ума, срца и воље Ономе Који се за нас распео и васкрсао.

Узвишен, али тежак циљ, на коме се удружују наша жеђ за Христом и Његова благодат и сила. „Царско свештенство“ као задатак који нам је постављен уопште не мора да значи сваколитургијско причешћивање, или отворен олтар, без иконостаса, или гласно читање тзв. „тајних“ свештеничких молитава. Оно тражи да „горе имамо срца“, и нашу спремност да их „имамо ка Господу“. А путеви су различити и многи, само ако су у саборном духу Пута који је Истина и Живот, Христос Светог Предања Православне Цркве.

 

Извор: Владимир Димитријевић, Царско свештенство – Да ли је народ Божији лишен својих права, ЛИО Горњи Милановац, 2008.

Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( недеља, 02 април 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 14 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.