|
ЗРАЦИ ОХРАБРЕЊА У РЕВНОВАЊУ ЗА ПРАВОВЕРЈЕ Слично “Удружењу грађана Законоправило” у Чачку, у Грчкој постоји “Православнољубиво удружење Козмас Фламијатос”, са седиштем у Солуну. Председник је г. Лаврентије Деђорђо, издавач, иначе бивши “паписта” односно римокатолик, а секретар г. Василије Кермениотис, просветни радник. Они чине “привремени Управни савет”. Задатак им је да ревнују у очувању догматскоканонског учења и устројства Једне, Свете, Католичанске и Апостолске Цркве, у складу са оним што нам је Еванђелски, Апостолски и Светоотачки предато у аманет. Ради тога су наша браћа по вери упутила, из Солуна, Отворено писмо митрополитима Грчке.
Писмо је објављено у Православној штампи (Orthodoxos typos – седмично издање Свегрчког православног удружења – ПОЕ) бр. 1757, од 7. новембра и бр. 1758, од 14. новембра 2008. године. И то је једно од сведочанстава о томе да правоверје у Цркви Христовој носи и чува, углавном, правоверујући народ Божји, вођен исправним и правим архипастирима. Безброј пута се у историји Цркве Христове то потврдило управо онда када је налет опасности бивао највећи. А талас опасности обично је највећи кад у првојерарсима мањка вера и “страх Господњи”, услед чега испољавају гордост која прераста у безобзирност сваке врсте, до мере да повереним областима управљају уз помоћ “ласкаваца” једномишљеника, а откачено од верујућег народа. Али, нико се, ко озбиљно није схватио правоверје народа, није прославио. Овде преносимо, у преводу на српски језик, делове Отвореног писма митрополитима Грчке. “Свети Високопреосвећени, благословите! Са душевним болом, са духовном бодрошћу и са великим огорчењем обавештени смо да сте позвали васељенског патријарха цариградског г. Вартоломеја да посети свете митрополије у које вас благодат Божја постави да служите. Под другим околностима посета Предстојатеља Православља била би посебно пријатан догађај. Ужасна је стварност то што се првотрона Црква православних хришћана налази под влашћу Турака. Али неупоредиво ужаснија и трагичнија је та чињеница да се Васељенска патријаршија налази у рукама екумениста и унијата Јерараха и Патријараха што са међухришћанским и међурелигијским дијализама, са антиотачким и антицрквеним чињењима, и са овешталим антидуховним правдањима “укидају” Једну, Свету, Католичанску и Апостолску Цркву Христову. Ради једне антихристовске углађености подјармљују Свето православље наше папизму и протестантизму, толорешићу сваку њихову јерес и погрешно мишљење, док истовремено издају Свето еванђеље, Свето предање, Свете и богоносне оце наше Православне Цркве. Отуда и горка наша осећања што нас обузимају, зато што од Јерараха наше Цркве очекујемо и захтевамо да штите од јеретичких вукова словесно стадо које им је поверио Господ наш и Бог наш Исус Христос, а не да сами позивају вукове у овчјој кожи, који га растржу. Високопреосвећени, нашу агонију за кретање наше Православне цркве, као богоосноване за спасење душа наших, али и целог света, и наше енергично противљење ономе што се безбожно чини од стране Јерархије која управља, излажемо вам, даље, из дубине срца, са храброшћу оптужујући и протестујући. Са стране Државе предузима се потпуно и коначно укидање брака (договор слободног суживота); озакоњење неприродног живота (“брак” једнополних); протеривање свештеника из школа и избацивање предмета веронауке; раздвајање друштвеног живота од оног што је верско и национално. Са стране црквеног стања, разни скандали водећих црквених лица потресају плирому Цркве. Скандали етички, економски, управни. Никакво настојање за лустрацију. Црквено правосуђе је непостојеће... Црквене тајне се врше под потпуном секуларизацијом. Брак и крштење налазе се под контролом трговаца, фотографа, декоратера. Никакве скрушености, никакво свештенољепије. Парастоси су померени на недељу, а бракови на суботу; у последње време и на петак. Никакав отпор. Верска настава тавори или је потпуно изостављена. Црквено обезбојење грчког народа наставља се геометријском прогресивношћу. Држава све више постаје непријатељска наспрам Православља, а пријатељскија према митрополитима. Свештени синод се ниједном неуралгичном темом не бави. Атински архиепископ Јероним рече да ће све саборски да бива, међутим одлучено је од стране ненадлежног Свештеног синода, а не од надлежног Свештеног сабора свих епископа да се настави са издајничким дијалозима са свакојаким јеретицима, док је самовољно деградирао Грчку цркву са сестре на кћер и предао је, по велепоседничком праву, екуменисти г. Вартоломеју... Света Гора положи непогрешиво и непобедиво духовно оружје Православља, дочекујући са почастима и свечаностима јеретика патријарха Вартоломеја, и издајући своју историју и завештања својих мученика за време унијатског патријарха цариградског Јована XI Века (1275-1283)... Есфигменити (који, независно од тога да ли је и у ком степену неко сагласан са њима, не престају, иако шизматици, да су православни монаси што штите своју православну веру) остављају се, као овце на заклање, разјареном варварству савременог Века, па се садашњи свети оци Светогорци и старци потискују да би победоносно прошла општинска додатна примања, секуларизација... Сусрет у Фанару предстојника православних цркава, са својом одлуком да учествују у међухришћанским и мећурелигијским дијалозима, задао је смртни ударац нади да је могао у оквирима Водеће цркве да се прекине и преокрене погибељни и из дана у дан све успешнији ход ка унијаћењу Светог православља нашег; ка његовом подчињавању свејересном папизму; ка сверелигији антихриста што намеће сатанско Ново доба... Наши духовници нас обично не обавештавају о ономе што се збива; не држе нас у антијеретичкој будности; не покрећу нас борбено; не јачају нам расуђивање; не воде нас у отпор. И када тражимо њихов благослов да се супротставимо, одвраћају нас, препоручујући и захтевајући покорност! ... Али коме покорност? Јереси или Православљу? Христос нас, међутим, на отпор позива у Светом еванђељу, у Свештеном предању, у Светоотачком учењу, у примеру милиона исповедника, мученика, светитеља Његове победоносне Цркве... Зашто, дакле, да следимо плашљиве духовнике и јеретике пастире, а не оне које је Христос овенчао светошћу и обдарио толиким даровима и чудотворним својствима? Наше Свето православље, жива Црква, већ је освојена од јеретика. Поунијатисмо се зато што постасмо немарни. Унија је остварена; сада се подло спроводи њено наметање... Једни су се уморили, а други се нагодили. Сатански непријатељ је унутра. Једино су наша православна срца остала за утврђења личне одбране. Свети Козма Етолски нам поручује: “Потребни су вам душа и Христос. То двоје вам не може узети ни читав свет да навали, изузев ако својевољно то дате. То двоје да чувате, да их не дате”. Поједини епископи се супротстављају. Говоре, пишу, анализирају, протестују. Увек усамљено, али Христос се налази тамо где двоје и троје садејствују. Никада њихове (тј. појединих епископа) речи не постају дело. Нити у Јерархији, нити изван ње... Не обраћају се, углавном, верујућем народу Божјем да га обавесте; да га учине сатрудником, да добију снагу и потпору од њега, и да потраже његово појачање; да га усмере; да учине енергичним и борбеним онај непобедиви двосмерни однос: пастира – пастве... И како, Високопреосвећени, не схватате да са својом небригом о Православној вери, са својим одрицањем да заштитите њену Еванђељску целовитост, њену Отачку ауторитативност, њену Свештену вековност – постајете инструмент губитка верног Божјег народа којег вам је Он поверио? И како са толиком лакомисленошћу, уместо да водите Његов народ у Царство небеско, водите га антихристовском папизму и његовим протестантским трулим биљкама? Свети епископи Православне цркве Грчке, оно што нам је данас потребно – није да нас посети јеретички патријарх васељенски Вартоломеј, него да нас посети један свети Јован Претеча, један пророк Илија, један Атанасије Велики, један свети Хризостом (Златоусти), један строги Василије Велики, један свети Григорије Богослов, или неко као што су они, и да објави, као други Јона, да ћемо у најкраћем времену пропасти ако изостане свенародно покајање, почев од вас Јерараха и Пастира наших. Позовите, дакле, некога ко има те одлике. Постоје и данас, слава Богу, сличне личности. Можда уопште и није потребно телесно присуство неког светитеља, пошто нам је духовно присуство светих наше Цркве вечно садашње преко божанске благодати и преко њиховог дела. У нашој руци, и у вашој руци се налази активирање присуства њиховог... Високопреосвећени, престаните да изазивате и узбуђујете верујући народ Божји, позивајући људе који свакодневно издају нашу Православну веру. Престаните да изазивате и изигравате нашег Тројичног Бога... Високопреосвећени, већ је требало да прекинете помињање јеретика Вартоломеја који срами Цркву. Немате храбрости, или снаге? Не волите Свето православље наше свом душом својом, свим срцем својим и свом мишљу својом. Немојте, макар, да га позивате. Сетите се шта поручује реч Божја: “А грешнику рече Бог: Зашто ти казујеш уредбе моје и узимаш завет мој устима својим? Ти си пак омрзао науку и речи моје и бацио си речи моје назад. Ако видиш лопова, придружујеш му се, и са прељубником имаш свој удео... Ти си починио, а ја ућутах; умислио си безакоње – да ћу бити сличан теби; разобличићу те и изнећу пред лице твоје грехе твоје” /Пс. 49 (50), 16-21/. Високопреосвећени, Јован Богослов, еванђелист и пророк, који је превасходно апостол љубави, унапред вас обавештава: “Ко има ухо нека чује шта Дух говори Црквама...” (Откр. 2,7). У Солуну, 20. октобра 2008.
Православнољубиво удружење Козмас Фламијатос, Сефери 4, 54250 Thessaloniki (Солун), телефон: 6972176314, e-mail:
Ова адреса је заштићена од робота. Потребан вам је Јава-скрипта да би сте је видели.
;
Ова адреса је заштићена од робота. Потребан вам је Јава-скрипта да би сте је видели.
Напомена преводиоца: На крају Отвореног писма митрополитима Грчке стоји белешка: “Сви чланови Православнољубивог удружења Козмас Фламијатос припадају свештеним митрополијама Грчке цркве”. Превод са грчког: „Борба за веру“ |
