header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow Извуче се Василије Томић?
Извуче се Василије Томић? Штампај Е-пошта
четвртак, 25 јун 2015

 Оставио је Епархију без Епископа, свештенике без верника, вернике без цркава. И опет се, изгледа, извукао. Како? Збрисао у Брисел. То јест, намерава.

Која је и колика цена?

Нема Србина у Торонту који није поставио ово питање пред новим ликом Василија Томића. Успео је, коначно, у животу Василије Томић, протојереј-ставрофор. Надавао се ових дана изјава и интервјуа за цели прошли живот, ено га на висинама са којих је све јасно и прегледно. Нова математика: што већа издаја, крупнија и слађа награда.

Сви су му пријатељи сада бивши. Бивши су му и парохијани, чак и кумови. Али Томић не мари. Јер он сад коначно игра своју игру. Животну. Игру у којој је он дочекао да једном буде главни. Да распоређује, диригује, управља. Да котрља час снажним а онда тихим, као скрушеним гласом, крупне и слатке речи: Црква, Синод, Патријарх. Од тих речи расте Вајо Томић. Прерастао је све што је некад био.

Мали су са те висине сви некада драги. Шта сад значи пријатељ из детињства (где су сад окрутне игуманије), какви пријатељи и кумови. Трице и кучине. Пртљаг са којим се не може у Брисел, говор у име Цркве, хеј, целе Српске цркве, важно климање главом са себи равнима (коначно!), ушушканост у амбасадорски комфор, шарени излози и чаша врхунског вина. Ево раја, ту, на земљи, на дохват руке.

Збиља, колика је цена?

Све је зато морао да у себи удави Василије Томић, и пријатеље, и кумства, и вернике. Јер шта је то спрам циља којим ће да надокнади све што је пропустио. Слатко је зато, уз посне уштипке, о деснују Патријарху, сести са Миланом Лешићем, од срца се смејати са тим типом којег си до јуче својски презирао.

Кад убијеш све у себи, лако је онда по лешевима газити. Треба само наћи међу братијом два-три ситна лакомца да одрађују прљави посао. И све иде само од себе. Лева-десна, маршира Томић ка свом циљу. Ништа друго не постоји. Ни око њега ни у њему. Остала је само празна љуштура страшне ароганције. (И можда, негде при буђењу, нејасна мисао да је онај којег је продао, чак и овакав рањен и унижен, и даље већи од њега.) Иде Томић даље и гази. Правац: Брисел. Мртав а маршира.

А цена за нас?

Они који боље и дуже времена познају Томића можда памте да је управо он у Нијагари, његовој првој парохији у Канади, својом ратоборношћу створио непријатеље који ће, доста година касније, постати жалац у телу Епархије. И са којима ће, ових дана, бити најближи сарадник.

Знају и то да је онај велики џумбус који је окончан судским процесима у Торонту, са Кочом Радојковићем, започео тај исти Томић са десетерачким јуначким покличом: Насрнуше српско да растуре! (Данас са тим истим Кочом изгледа поново брани Српство, куку нам га).

Сви ми који смо каснијих година редовно ишли у цркву на Риверу, кад данас продремо кроз маглину проповедникових речи, можемо да се досетимо да је и са тог места Томић побегао кад је загустило. Кад је требало ући у пројекат градње хорске галерије. Започео је тај посао, као и све до тада, и није га завршио. Од хорских инвестиција остали су само дванаест хиљада долара скупи и скоро нетакнути клавир  и слатка тлга за Њом. А сву одговорност свалио на сапароха (лењ је ионако, па нек буде крив!).

А у Ричмонд Хилу, где је желео да види своје лично завештање, прву богомољу коју је саградио у каријери, окупио је интелектуалну крему северног (и не само северног) Торонта и – увалио ове честите људе у пропали пројект и огромне дугове.

Ових последњих месеци Томић је заиграо велику игру. Овога пута улог је много већи. А и резултати. Оставио је Епархију без Епископа, свештенике без верника, вернике без цркава. Оставио је и већ закрвљену братију окупљену око свог дела плена.

Успео је Вајо Томић, и овога пута. Још само да овери карту за Брисел. 

 Горчин, Торонто

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 25 јун 2015 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 28 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.