header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Из историје једне љубави којој нема краја Штампај Е-пошта
понедељак, 23 фебруар 2009
           Папски нунције у Београду, монсињор Еуђенио Збарбаро, предао је Патријарху србском Павлу изразе најдубљег жаљења Ивана Павла II због тероризма на  Космету.

Папа је осудио уништавање храмова и смрт невиних.Чак је понудио и своју помоћ у изградњи храмова на Косову и обнови Хиландара. У интервјуу ТАНЈУГ–у, који је штампа пренела 15. априла 2004, монсињор Збарбаро је истакао како је папа много помогао српском народу у протеклом периоду, и то на три начина:

1. Био је против бомбардовања Србије и Црне Горе 1999;

 2. Био је против санкција Уједињених нација;

3.Оставио је свог нунција уБеограду у време НАТО–агресије, иако су свуда падале бомбе. Због тога, вели монсињор, „супротно од оногшто се обично говори и пише Свети отац јако воли српски народ“.

Решени да подсетимо читаоце на велику љубав Ивана Павла II према србском народу, објављујемо неколико чињеница из историје те љубави.

1.Умировљени бискуп Фране Франић из Сплита објавио је у часопису Црква у свијету (2/2000) своје успомене на папу док је овај био пољски бискуп Карол Војтила. Пошто Војтила није сасвим схватио стање у Титовој Југославији, колега Франему је објаснио шта се ту, у ствари, дешава. „На тај начин он је открио, а да му ја нисам требао посебно наглашавати, како су сви ти народи (Словенци, Хрвати, итд), осим српскога, у Југославији подвргнути политици однарођивања, посрбљавању и поправослављивању, у једну ријеч, да је Југославија тамница свих њезиних народа, под тиранијом српскога народа“. Тако је папина љубав према Србима почела, скоро петраркистички (као кад је Франческо Петрарка угледао Лауру у цркви Свете Кларе).

2. Усред крвавог рата у бившој Југославији, иако је знао шта то значи, папа је овластио свог државног секретара да 26. новембра 1991. земљама конференције о европској безбедности и сарадњи упути Меморандум са захтевом за признавање Словеније и Хрватске у авнојевским границама. У Меморандуму се, између осталог, каже: „Света Столица, пред огорченим борбама које се воде у Хрватској, позива заједницу држава да поново размотри потребу поштовања права на независност народа Хрватске и Словеније и народа који би жељели да остварују то право“.

Хрватски бискуп Ратко Перић, у свом предавању о „Црквеној дипломацији“ (Глас концила,7/1994), каже да је Папа 26.11. „позвао представнике државе КЕБС–а и том приликом им уручио Меморандум у којем је затражио да те земље признају Хрватску, а кад је уочио да се оне колебају, онда је учинио искорак и 13. сијечња 1992. на темељу јавно изнесених увјета признао Републику Хрватску и касније 20. коловоза Републику Босну и Херцеговину“. Усвојој књизи Разбијање југословенске државе 1989/1992–злочин против мира, др Милан Булајић је закључио: „Одлуку о коначном разбијању југословенске државе покренуо је Ватикан – Света столица, Меморандумом државама КЕБС–а 26. новембра 1991; договорено је на састанку папе Јована Павла II са немачким министром Х. Д. Геншером 29. новембра у Ватикану–да се оствари прије католичког Божића 25. децембра1991.“ Тим поводом, патријарх Павле је папи упутио писмо болног протеста, подсећајући га да ће таквом одлуком да „благослови и освешта и средства која су употребили носиоци младе хрватске демокрације, историјски наследници нацистичког злочинца Павелића, при чему су немало учешће узели и многи клирици Римокатоличке Цркве у Хрватској“.

3. Папа је двосмисленим изјавама био „против“ бобмардовања НАТО–а 1999, али је био за бомбардовање Срба у Босни 1995, кад је од Клинтона тражио да „објави рат рату“. Однос папе према Србима у Босни најбоље је описао владика Бачки Иринеј у свом интервјуу НИН–у (НИН, 20. јун 1997); „Чак је папа Јован Павле II, поводом уласка Војске Републике Српске уЖепу и Сребреницу, говорио о „поразу цивилизације“ и „срамоти човечанства“, али није ништа изјавио док су редовне хрватске јединице из разних оружја тукле бескрајну колону српских избеглица и њихове нејачи из Крајине 1995. године“.

Неизмерно волећи србски народ, папа је прогласио блаженим Алојзија Степинца, кардинала „Цркве у Хрвата“, члана усташког државног сабора, човека који је одушевљено поздравио долазак Павелића и Ендехазије, тражећи да се у свим Црквама служи „Te Deum“ (благодарење Богу). Степинац је од папе Пија XII (кога је Иван Павао II такође прогласио „блаженим“) добио право да буде војни викар усташке војске SINE TITULO, а руководио је прекрштавањем око 250 хиљада православних Срба и њиховим „повратком“ у загрљај „Свете Столице“. Иван Павао,  тај србољубац, Степинца је назвао „слугом Божијим“, „мучеником вјере“, који је симбол „чврстог лика Цркве у Хрвата“. Све се ово збило у јесен 1998.

Улето 2003., папа је наставио да шаље пољупце Србима: прогласио је блаженим Ханса Ивана Мерца, једног од раних идеолога хрватских крижарских братстава, из којих ће се регрутовати многе усташе. Папа је, свесно и изазовно, дошао да беатификацију изврши у Бања Луци, и учинио је то код самостана Петрићевац, из кога је потицао познати фратар Мирослав Филиповић–Мајсторовић, „фраСотона“, логорник у Јасеновцу и монструм који је извршио покољ у бањалучким селима Дракулићи, Мотике и Шарговац, кољући србску децу ушколи, пред учитељицом.

Римокатоличка црква на Косову је показала своје право лице у активностима косовског бискупа Марка Сопија, који је, између осталог, тврдио да су тамошње светиње србског Средњег века у ствари подигли Шиптари римокатолици, касније насилно преведени у православље. Сопи је устврдио да су Срби, после уласка НАТО–снага наКосово, морали да беже уСрбију затошто су се „понашали веома лоше у последњих десет година, а нарочито за време рата, па је било сасвим природно да се боје за својживот“. Најзад, Ватикан је Косову дао статус апостолске администратуре (као независној области), а Сопи је постављен за папиног администратора. Љубав, ах, љубав је то!

2003.

Прекрштавање и даље (Хрватска, почетак трећег миленијума Цркве и другог миленијума папизма) „СестринскаЦрква“, „друго плућно крило“, наша браћа у Христу“, „екуменски дијалог“, „толеранција“... А шта се, у ствари, дешава? Шта се крије иза лепих кулиса у том екуменском „Twin Peaks“–у?

Све је исто. Срби прелазе у католицизам да би могли да опстану. Ево шта каже протојереј мр Александар Д. Средојевић („Нова искра“ бр. 74/2003):

„И данас се неизмерно Свети Сава моли на небу, како песма каже „волео бих и у паклу бити само Срби Богу да се врате“. И Срби се, хвала Богу видно, незадрживо враћају у загрљај Божји. Међутим, историја нас учи да други немају такав широкогруд свеправославни одгој (ваљда се зато и не зову православни) те експанзионо отимају туђе вернике, преводећи их у своју веру. Доиста, никог сад на коље не набијају ни камом убијају, бар у овом делу света ако не превери, али се ипак нељудски са Православљем поступа.

Ево шта говоре новине: „Према последњем попису у Хрватској, као припадници СПЦ изјаснило се само 0,9 одсто укупног становништва. Где су ти силни борци за људска, национална и верска права? Само у главном граду Хрватске око 20 хиљада српске деце прешло је у католичанство. Бити Србин и православац уХрватској још увек је неопростив грех. Очајнички чин: деца не узимају родитељску веру“. Овај чланак обогаћен је сликама Алојзија Степинца, Фрање Туђмана, Анте Павелића, Андрије Хебранга и Ивице Рачана. Текст почиње „скандалом у Вуковару“ где су удружења из „домовинског рата“ притиском забранила „четрнаестогодишњем дечаку да игра на фудбалском турниру, при чему се открило лице и наличје положаја Срба у Хрватској“. То се десило око „месец дана пошто је хрватски премијер Ивица Рачан позвао протеране избеглице Србе да се врате на своја огњишта“. То је био

Позив без очигледне намере да се Србима врати станарско право, како је то учињено у БиХ.“

Податак да је само у главном граду Хрватске око 20.000 српске деце прешло у римокатоличанство, готово је остао без одјека, осим у билтену документационо-информационог центра Веритас. Директора овога центра Саву Штрпца та је изјава подсетила на разговоре које је у јесен 1995. водио са једним загребачким парохом, који му се јошу то време јадао да му се и посао православног свештеника свео на

издавање потврда родитељима да су имдеца крштена у православној вери, чиме су мале православце по „скраћеном поступку“ преводили у римокатолике. Према папиној Енциклици из 80–их година прошлог века, за оне који су крштени у некој другој хришћанској конфесији за прелазак у римокатоличанство није потребно поновно крштење, већ је довољна крштеница, сагласност родитеља и кризмање.

Чланак који смо цитирали описује и како је познати музичар из Пуле са терасе једног кафића посматрао догађај близу у основне школе, када је једног ђака, „уплаканог“, пратило неколико другова, који су му уз церекање и гримасе добацивали „православац“. „Где су деца научила да су појмови „Србин“ и „Православац“ нешто што ће њиховог друга и вршњака повредити до суза?“

Чланкописац вели да постоји само један одговор: у кући, у вртићу, у школи, на веронауци, у уџбеницима школе и медијима. Бројни родитељи су прихватили „католичење“ своје деце јер „више не плачу“,могу да похађају науку, славе Ускрс и Божић, нема више суза „због погрешне нације и вере“.

Завршавајући чланак, писац вели да се не љути на родитеље због „превођења своје деце из православне у католичку веру. Замерао сами прозивао систем који их је натерао на тај очајнички чин. И католичка Црква је задовољна – никог на силу не покрштава, а број верника се повећава. Каква је разлика између оног за време Другог светског рата и овог преласка у католичку веру?“ пита се Штрбац и каже: „Ова је ефикаснија“.

Читајући о оваквим догађајима на Балкану, човек осети гађење, од „нечовјештва“, што би Његош рекао и присети се Друге светске војне када су десетине и десетине хиљада наше словеначке браће и сестара избегли (не у католичку неку државу, већ у православну Србију), и када је на жеље неких да пређу у православну веру митрополит Јосиф рекао да је сад рат, а касније, кад он мине, ако неко хоће драговољно да узме православље, нека то учини. Тако чине прави хришћани и зато се зову православни, они који право верују у Бога, прослављају га животом и речју у Цркви Његовој православној (Мат. 16, 16–18).

Ово описано покатоличавање није једина опасност данас за Србе. Преко пола милиона их је протерано са својих вишевековних огњишта са западног Балкана, а са Косова и Метохије око 230.000, при чему је на тој светој земљи уништено преко 110 светиња. Затим, ту је не мали број разних секташа свих боја којима нас запад

засипа „као каквом мећавом“, како је говорио и писао недавно преминули проф. Др Лазар Милин. Кренули су секташи, посебно након НАТОбомбардовања, са пуним џаковима новаца на земљуСрбију, иако у њој живи 85% православних.

А шта је нама чинити? Крајње је време да се дозовемо памети и живом Богу у молитви обратимо, да нам да снаге и памети да се одбранимо од свакога зла.“

Митрополит загребачко–љубљански Јован званично извештава Свети архијерејски синод Србске Цркве да је у „селу Нарти Ђакула Марија прешла на римокатоличку вјероисповијест. У селу Ломинац Поповић Марија прекрстила се у римокатоличку вјеру. Неколико домова у селу Босиљево прекрстило се у римокатоличку вјеру. Јелача Невенка и једна кућа у Маринковцу Доњем покрштени у римокатоличку вјероисповијест (Пувало Ђорђе и Херцег Љиљана). У селу Шумећу само једна кућа православна, а осталих пет дошест кућа прекрстили се у римокатоличку вјеру. У Граберју Иванићком три куће се прекрстиле у римокатоличку вјероисповијест. У селу Блатница прекрстила се у римокатоличку вјеру Милка Вујичић. Уселу Липовчани прешли на римокатоличку вјероисповијест Давидовић Милан са два члана фамилије и Давидовић Стеван са четири члана фамилије. У селу Драгачевац прешао на римокатоличку вјероисповијест Голић Јосип са два члана фамилије (славио Св. Николу). У селу Дерези прешли на римокатоличку вјероисповијест Вишњић Ненад и Радосавац Душан. У селу Дережани двије куће прешле на римокатоличку вјероисповијест. Сва наведена мјеста некада су припадала Северинској (касније) Лепавинској епархији на чијем подручју је бјеснила позната Марчанска унија“ („Православље“, 15. април 2006.)

Да ли је у Равени било речи о томе? Или су новопокрштени православни Срби у Хрватској само „колатерална штета“ такозваног „дијалога љубави“?

Србијанци преведени у римокатолицизам

То што Срби у Хрватској постају римокатолици и кроатизују се, није ништа необично. Али, то што представници „сестринскецркве“ и „другог плућног крила“ раде у Србији, преводећи Србе у покорност папи, необично је чак и за наше, „постмодерно“ доба. Да није реч ни о каквом „умишљају“ и „измишљају“ потписника ових редова–сведочи и текст Јованке из „Неокатекуменског пута“, која је из Шапца отишла на поклонење римском папи Ивану Павлу II. О томе пише часопис београдске надбискупије „Благовест“ (децембар 2008.) у тексту „Рим у очимаСрба“:

„Дуго сам размишљала како да започнем ову (назовимо је) репортажу о ходочашћу верника из Србије (католика и православних) у Рим. Не знам како бих то све описала, јер осећање и дух Исуса Христа, је много присутнији у мом срцу, него у овој речи која излази из пера.

Велики напор и припреме на катехезама (које се одржавају у Шапцу у жупи Свете Ане), гдје су катехисти дали свој максимум на нашем Неокатекуменском путу, да би нас припремили за то ходочашће, хвала Богу су уродиле плодом. Оне су учиниле да Рим (Вечни град) из моје маште постане стварност, не у визуелном смислу, него у смислу једног дара, дара који смо сви добили и дубоко чувамо у својим срцима. Када сам на катехезама слушала да је Бог љубав, да он не кажњава, него ту љубав поклања бесплатно, често сам се запитала: „Да ли је то истина?“ Што то данас има бесплатно?“

Доласком у Рим, на Тор Вергати, на Јубилеј Младих, видела сам раширене руке Исуса Христа, за два милиона и пет стотина хиљада младих из целог света, који су били једно, који су веровал и и живели за једно.Тада сам се постидела својих сумњи у љубав Господинову. Ноћ бдења је за мене јединствен доживљај у животу. Не могу, а да се не сетим речи Светог Оца које је упутио младима, а исто тако и и старима.У тим речима је била само једна порука за све: „Да сви будемо оно што бисмо требали, људи који се сваки дан ослањају на Исуса Христа, јер је то вера и суштина обраћења. “На том ходочашћу је било и младих из Србије који су били на ходочашћу у Израел. Ево искуства нашег брата Мирољуба који је био и на једном и на другом ходочашћу:

„Био сам одушевљен када сам поново угледао браћу и сестре из Ваљева, Ниша, Бора, Новог Сада, Ђурђина који су дошли у Шабац да заједно кренемо на ходочашће.

Са два аутобуса уз Божију помоћ смо стигли у Рим на јединствен духовни доживљај. Себи сам поставио једно питање: „Да ли су пророци када су пророковали о времену када неће бити ни Грка, ни Јевреја, ни Хрвата, ни Срба мислили на оно вече на Тор Вергати када је било два милиона и пет стотина хиљада младих који су у својим срцима били једно у Христу. Један од тих сретника који су искусили Божије милосрђе био сам и ја. Био сам сведок како је Исус преко Светог Петра (Папе) у овом тешком тренутку за човечанство младима дао једну реч која се коси са катехезом овог света. Јер, како живети своју младост у чистоћи, без алкохола и дроге ако не видимо да је у Христу једина истина? Како прихватити све неправде ако немамо Христову љубав? Зато нас је Папа позвао, надајући се у новом миленијуму неће тражити крв од Хришћана, за верност Христу. Један сјај више овом прелепом ходочашћу дали су владика Лаврентије и свештеници из наше Епархије, који су на позив дон Гиролама били на сусрету са Папом. Цркве Светог Петра, Ивана Латерана и остале лепоте што смо видели показују шта човек надахнут од Бога може да направи. Да живот није новац, слава, девојке и проводи могао сам да закључим после посете Асизију, где сам се мало више упознао са делом светог Фрање, који је одбацивши сав иметак и славу, живео Јеванђеље, а цео Фрањевачки ред (нарочито фрањевци из самостана Широки Бријег у Херцеговини, и нарочито за време II светског рата, нап. В.Д.) је доказ да је та његова жртва дала велики плод. Можда је поређење мало грубо, али сигурно да је Кико (оснивач Неокатекуменског пута) свети Фрањо нашег времена. Један мали печат његовим делу је био и сусрет њега и преко сто хиљада младих са пута на Circo Massimo.

Како закључак овог ходочашћа и свих осталих милост које сам добио у Јубиларној години, надам се да ћу у мом срцу искрено дати једно велико „ДА“Христу.

Хедвига, сестра неокатекуменске заједнице из жупе Свете Ане у Шапцу ово ходочашће у Рим, на сусрет са Светим Оцем, види као један непоновљив догађај у свом животу. Она каже да је пре овог пута била узбуђена, али и веома уплашена како ће све то издржати. Знала је да ходочасника очекује велики напори, затим наставља:

„Пут је заиста био дуг и напоран, а ђаво је радио своје. Постављао је многе замке, задржавање на граници, покварени клима-уређај у аутобусу. Али све се то издржало. За време овог ходочашћа обишли смо не само хришћанске споменике у Риму, Ватикану него и Асизи, гдје смо се упознали са животом светог Фрање

Асишког, заштитника Италије. Све је то био један мали увод за одлазак на Тор Вергату у Риму, где смо се сусрели са Папом. Овај сусрет је тешко речима описати.

Фасцинирало ме то да је два милиона и пет стотина хиљада младих из целог света, свих боја и нација било окупљено на једном месту, да поздрави једног старо гчовека дрхтава гласа. Нити једна медијска звезда, нити било који политичар у свету то никада није успео. Сви су ови млади дошли да слушају што им Исус Христ преко овог старог човека жели рећи. И заиста. Папа је имао једну снажну реч за све нас.

Говорио је о служењу Богу, о моралу, о светињи брака и породице, о тешкоћама које данас имамо, да у овомсвету, који нас окружује, живимо по Божијој истини.

Јер у свету коме влада: новац, дрога, хедонизам, итд. тешко је одупрети се и живети по Божијим законима. Зато је ова реч била веома важна за све нас који смо слаби и лако падамо. Ове Папине речи су ми дале снагу да устрајем на овом путу, отвориле су ми очи да могу спознати оно што Бог жели од мене и да се могу одлучити служити њему, не површно него у истини, да се могу одупрети ономе што ми нуди свет. Каква снага, каква снага! Биле су Папине речи на крају ноћи бдења. Заиста каква снага, снага Исуса Христа. Папа је и говорио о позиву служењу Богу у самостанима и семеништима. И већ, следећег дана на сусрету са Киком, оснивачем Неокатекуменског пута, се скупило више од сто хиљада младих. Било је присутно пуно кардинала и бискупа, као и кардина Руини и наш надбискуп Хочевар са православним владиком Лаврентијем. Тада је три хиљаде младића и две хиљаде девојака устало за послање посвећеног живота. Ови млади су слушали у тишини Кикове речи, и овај сусрет је поколебао све моје сумње у снагу и победу љубави.“

Италију и Рим смо напуштали пуни утисака. Била сам препуштена својим мислима и једномпитању: „Желимо ли се заиста подложити Исусу Христу, како то он од нас тражи, или ћемо одабрати свет за свог идола?“ О тој највећој одлуци у нашем животу зависит ће хоћемо ли одабрати пут у живот или пут у смрт. Али будимо сигурни у једно. Бог нам даје светло. Ако желимо видети„сусрећемоБога“.

Тако се, дакле, Срби врбују за папопоклонство, и то усред Србије. „Устани, што спаваш, Господе?“ завапило би свако србско срце с патријархом Арсенијем

Чарнојевићем кад види докле смо дошли у заборављању своје душе и отпадању од Истине.

 

Извор: Владимир Димитријевић, „Евроунијаћење – Православље и папизам на крају историје“, ЛИО Горњи Милановац, 2008.

Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( субота, 07 децембар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 49 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

МОЛБА

Молимо наше цењене посетиоце да се у својим молитвама помоле Господу и за здравље и спасење душе Данијеле, Љиљане и Радована.

 Унапред се захваљујемо!


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.