header image
Владимир Димитријевић: Владика Николај и Света Гора Штампај Е-пошта
среда, 08 јул 2015

 Владика Јован Велимировић, у свом животопису Светог Николаја Жичког, тврди да је њега  из философа у богослова претворила Света Гора Атонска, којој се приближио са Охрида. Трудио се Нови Златоуст да сваке године, бар на месец дана, посети Градину Мајке Божје и стекне духовне снаге за нове подвиге. Владика Јован пише:

“За време боравка у Светој Гори, Владика Николај је обилазио не само све манастире, него и све пештернике и испоснике по разним деловима Свете Горе. Са многим пустињацима проводио је по читаве ноћи у молитви, читању и разговорима. Враћао се из Свете Горе са читавим свескама исписа из разговора са пустињацима. То му је било велико духовне искуство, које је из године у годину гомилао и користио при писању књига и у беседама, а сам се увежбавао у молитвама и подвигу. Све тада познате пустињаке на Светој Гори је познавао и радо приман од њих на разговор, премда су они били доста неповерљиви и нерадо ступали у разговоре. Причао ми је да му се дешавало, да ујутру затекне некога пустињака свега изгребаног по лицу и рукама и телу од сатане. Вели, пустињак је целу ноћ водио борбу са сатаном, и то физички/.../Боравак у Светој Гори, проведене ноћи са испосницима по келијама на молитви по читаву ноћ, учинили су да је владика претворио његову Охридску митрополију у испосницу, а читаво Охридско језеро и манастире на његовим обалама у молитвене келије, нарочито Свети Наум са бројним келијама и монасима по њима“.

Нарочито је велика љубав владала између Светог Силуана Атонског и Светог Николаја Охридског. Старац Силуан је о њему писао:“Од добрих људи шири се радост и весеље. Дошао нам је свети владика Николај и донео нам много радости...Дух Свети поставља епископе, и Дух даје радост и весеље када гледамо владику – он је у обличју Христовом.Тако га је Дух Свети светлошћу украсио. Ми много волимо светога владику. Тако су волели Господа ученици Његови када су гледали Лице Господње и радовали се. А наш милостиви Господ даровао нам је на земљи Духа Светога. Он живи у епископиам православним. О епископи светлости! Водите нас к Оцу Небескоме!“ Старац Силуан је записао како је, за време једне Литургије, видео епископа у обличју Христа; претпоставља се да је то био Владика Николај. Владика Николај је о Светом Силуану писао:“Овај дивни духовник био је прост монах, али богатш у љубави према Богу и ближњем. Стотине монаха са свих страна Свете Горе долазило је  к њему да се огреје на огњишту његове пламене љубави. Нарочито су српски монаси из Хиландара и Поснице волели о. Силуана. У њему су гледали правог духов ног родитеља, који их је својом љубављу препорађао./.../И мени је о. Силуан веома много духовно помогао. Ја сам осећао да се он за мене Богу моли. Његова молитва ме је крепила. Кад год сам посећивао Св. Гору, журио сам на састанак с њим. Он је радио тежак посао у манастиру. Био је магационер, руковао је сандуцима, џаковима, бурадима, и свим оним што се трпало у магацин“. Владики Николају је рекао утешну реч и о Русији која страда од бољшевика – да је Господ, Који све неизмерно воли, попутсио страдање на Русију, и да ту ништа не вреди, поготову вика на безбожнике, него само молитва и љубав. Пошто је око њега било мноштво људи, Владика, који је и сам био окружен гомилама које су ишле за њим, упита старца – зар му не би било боље да оде у неку испосницу на Каруљи, и да тамо тихује у пештери. Отац Силуан му рече:“Ја живим у пећини.Моје тело је пећина мојој души, а моја душа је пећина Светоме Духу. И ја волим и служим Божијем народу без изласка из моје пећине“. Говорећи о Светом Силуану, Николај се, поред његове поуке да треба држати ум у аду и не очајавати, сећао и друге:“Љубав је изнад разумевања“. И зато, по Николају, „његова љубав са сузним молитвама праштала је грех грешнима, попорављала злотворе, лечила болесне и стишавала олује“.       

Владика је много поштовао и Србе Светогорце. Једном, на слави код Владике Николаја, по сведочењу оца Рафаила Никољског, нађу се и игуман Мина, старешина манастира Драче, и игуманија Јелена, старешина Враћевшнице. Међу њима се поведе нека расправа, које се претвори скоро у свађу. Тада Владика пошаље да му зовну оца Јефрема Светогорца, од кога Владика затражи да им свима исприча причу о србском монаху Мини, који је живео на једном метоху:“Тако ми пођемо и кад смо стигли близу тог метоха, кад украј пута сеђаше један старац, сав неуредно опремљен у некој старој похабаној монашкој одећи. Онако скроман и смирен, кад угледа нас      он устаде, поклонивши се, узе од Вас, преосвећени, благослов. Ви га тада запиатсте:“Молим Вас, да ли знате где је овде метох где живи испосник, отац Мина?“Он мало оћута, па ће рећи:“Ама знам, само ја вама не бих препоручио да идете код њега. Немате ви ту шта да видите, ако сте што мислили. Тај је старац врло неуредан човек, па ћете само покварити све добре утиске, које сте добили у разгледању осталих светиња и манастира. Него се, молим Вас, Ви лепо вратите, те још разгледајте друге монахе и манастире/.../Ето, тај Мина је велики лењивац. Одвојио се и отишао од братије из манастира, јер неће да ради. Воли да се што више излежава и на туђ рачун да живи. Из манастира добија храну, па још извољева какву он хоће. Одао се и свим пороцима, па мислим да је боље да се вратите.“ Ипак, посетиоци не одустадоше и монах их поведе ка келији старца Мине. У ствари, то је био он сам; отворио је црквицу и почео да чита молитву:“Посматрајући га како предано чита, ми приметисмо да је отац Мина за један добар педаљ уздигнут од земље, тако да нас све подузе нека духовна, умилна језа,па нам беше тешко одвојити се од њега и од оне молитве. Да је хтео цео дан да се с њим молимо, не би нам било тешко, тако се лепо осећасмо. И тек тада видесмо и схватисмо светогорског подвижника, Србина, старца Мину, кога нађосмо у прљавој и дроњавој монашкој одећи на путу,    који сам за себе изговори све најгоре што може да буде, ау цркви се преобрази у човека светла и отмена, готово анђела, који лебђаше у ваздуху. И он унапред знађаше да ће имати посету и ко ће га посетити, јер је било све намештено и спремљено као за госте. Чак је и ручак спремио и поставио тачно за онолико колико је нас бил, и веома нас лепо услужио са великим расположењем и задовољством“. Овај старац Мина је гостима прорекао да ће Србија ускоро бити поражена и окупирана, због велике отпадије од Бога.    

Кад ову причу оца Јефрема чуше, игуман Мина и игуманија Јелена постиђено заћуташе.

 После Другог светског рата,владика Николај се,у писму патријарху Атинагори, старао да се на Светој Гори не врши никаква модернизација, него да она остане онаква каква јесте, под покровом Пресвете Богородице.                                                  

 

Последњи пут ажурирано ( среда, 08 јул 2015 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 26 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.