header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Александар Минкин: Под влашћу манијака (2) Штампај Е-пошта
уторак, 28 јул 2015

 Ко је крив? Најбољи друг

Надгробни натпис нашој раси ће гласити овако:

"Кад 'богови' хоће некога да униште, најпре му дају телевизор" (Артур Кларк)

Зар телевизор?! Па то је идеално створење, с које год стране да се погледа.

Са женске стране: не пије, не пуши, не одлази код друге, увек је спреман да испуњава своје обавезе, пун је љубавних прича.

Са мушке: не звоца, не пита где си био, не тражи пара, пун је бокса и фудбала.

Чак и болећива мајка не може да се пореди са њим. Он је увек код куће, никада не грди децу, не кажњава их. Никад није уморан. Не наређује: опери руке, опери судове, опери под, иди купи хлеб, покажи оцене, ради домаћи... Напротив! Он каже: "Ништа немој да радиш, само седи преда ме и притисни дугме". 

Родитељи међусобно разговарају мало и монотоно: јеси купила? опет си заборавила? јеси донео? где си ставио? А на дете само вичу: зар опет?!! колко пута треба да ти се каже?!!

А телевизор никада не говори детету: овде си ми се попео, бежи од мене. Никада га не вређа, не понижава, не бије...

Он оправдава сваку доколицу, кршење сваког обећања и сваке обавезе.

Ви сте, поштовани гледаоче, добар и праведан човек. А они који вам сметају - они су негативци. Ти негативци увек због нечега траже нешто од вас, и то баш у тренутку кад ви гледате занимљив програм. Кад би могли они некако да нестану!

А родитељи не само да сметају, него још и забрањују. Боље и они, мучитељи, да нестану.

И уопште узев, увек те неко омета у гледању телевизора. Твој најбољи друг не воли такво ометање.

Најбољи друг те је довео у безизлазну ситуацију: ако дајеш детету да гледа телевизор, ти упропашћујеш сопствено дете. Значи, ти си му непријатељ. Ако му не забрањујеш - опет си му непријатељ.

Када је измишљен телевизор нико није претпостављао да ће он постати члан породице и васпитач наше деце. Али то се догодило.

Сада тај утицајни (најутицајнији) члан породице свакодневно показује зверства. 

* * * 

Власт телевизора је моћнија од Кремља! У Кремљу се само одлучује за кога да гласамо, а телевизија нам прописује цео живот.

Власт телевизије је подмукла. Она не говори: ја командујем. Она каже: ја те забављам, ја сам твој најбољи друг, твој извор информација, твоја разонода...

Рекло би се да ви сами командујете телевизору: можете да бирате канале, можете да га искључите - он је покорни слуга (власти такође воле да говоре: ми смо слуге народа).

Како слуга? Па он у вашој породици говори сатима! Ви међусобно скоро да и не разговарате. Донеси и однеси - то није разговор.

Човек се (понекад) супротставља чак и шефу. Дете се понекад расправља са оцем, са учитељем.

Само са телевизором нико не расправља. Он прича сам, а ви ћутке гутате. У том процесу нису предвиђене мисли. Тачније, предвиђено је да се не оставља места за мисли.

Човек је укључен, а његов мозак искључен.

Људи се чак и не питају (не желе ни да чују) шта се дешава са њима, са њиховом душом, са њиховим мозговима од непрекидног уливања у њих радио-телевизијске и друге електронске "робе".

Телевизор нарушава хијерархију човекових осећања и односа. Чим почнете нешто важно да причате, одмах ћете бити ућуткани:

- Ћути! Не сметај!

То они слушају шта говори кутија.

Необориви докази

Неки људи, нарочито они који раде на телевизији, тврде да телевизија нема штетан утицај. Они вичу: "Докажите!", а за онога ко покушава да докаже говоре да је лудак.

Пробаћемо да се сврстамо међу лудаке.

Снажан доказ моћи телевизије су милијарде долара које она добија за рекламу. Рекламодавци су гигантске корпорације. Оне су веома грамзиве и ниједан цент неће потрошити упразно.

Краљеви козметике, жвака, подозривих лекова и пива, пива и само пива плаћају на десетине хиљада долара за један минут телевизијског термина. И још плаћају милионе посланицима да коче усвајање антирекламних закона. Значи, исплати се. Значи, телевизија има утицаја. И ми то видимо: људи пију пиво као никада раније.

У предизборној кампањи воде се страшне битке око поделе времена на телевизији. Кандидати и партије прецизно, до последње секунде, рачунају ко је и колико био у програму. И протестују, и суде се све до врховног суда и Стразбура. Значи, моћан утицај телевизије на људе признају не само трговци, него и политичари.

Можда постоји утицај, али није штетан?

У Француској је 1986. (пре 22 године) усвојен је закон на основу кога Виши аудиовизуелни савет Француске контролише "садржај програма који могу да нанесу штету деци" (тамо нико не сумња да телевизијски програм може нанети штету). На француској телевизији "забрањено је до 22.30 демонстрирати сцене које садрже еротику или насиље, а такође и њихову рекламу до истог времена".

Подвлачимо "рекламу", јер наши канали понекад покушавају да се направе наивни, па приказују филмове страве и ужаса у касним сатима. Али реклама најјезивијих кадрова иде из дана у дан од јутра до вечери. Дакле, у дечије време (за психичку трауму понекад је довољна и једна секунда).

У Кини (која је сада за нас постала образац државне мудрости) само што је издат указ о забрани "аудио и видео материјала који садржи ужас и насиље" (издат је 14. фебруара 2008. године). Тамо пише: "филмови страве и ужаса и прикази свакојаког насиља преплавили су Кину, имају озбиљан штетан утицај на развој друштва и негативно делују на психичко здравље деце и омладине".

Да нису мало касно реаговали? Не, једноставно је у Кину слобода приказивања насиља стигла знатно касније него у Европу и Русију.

У САД је 1999. године војни психолог Дејв Гросман изјавио: "Приказивање насиља на телевизији, и још опасније видео-игрице, препуне насиља, покрећу код деце и омладине психичке механизме помоћу којих се професионални војници уче да убијају. Ја сам скоро 25 година служио као пешадијски официр и психолог. Мој задатак је био да људе чиним способнима да убијају. У томе смо заиста постигли успех. Способност убијања се не јавља сама од себе, у њој нема ничег природног. Томе човек треба да се научи. У војсци смо код војника стварали условни рефлекс и тренирали људе да убијају. Исто то телевизија ради са нашом децом. А ми без икаквог размишљања слепо то дозвољавамо. Од најнежнијег узраста код деце гајимо суровост и безосећајност".

Израчунато је да у САД младић до осамнаесте године види 11 хиљада убистава, а у русији најмање 22 хиљаде. То је једино у чему смо престигли Америку (после свих обећања да ћемо их престићи у производњи меса и млека).

А у порнографији је наша државна општедоступна телевизија престигла цео свет. Руски чиновник Хенрих Јушкјавичус, саветник генералног директора УНЕСКО-а, недавно је изјавио: "Ја живим у Паризу, али свакодневно гледам руске ТВ канале. Већина програма оставља утисак да се ради о суровој и неморалној земљи. Сасвим одговорно тврдим да се у Паризу не може видети такав порнографски програм као онај што се приказује на РЕН ТВ (и назива се "еротски")".

Није ствар само у убиственим (за нас) поређењима. Важно је да свега пре педесет година младићи до осамнаесте године уопште нису ни видели убиство (осим ако је неко присуствовао у кафанској тучи са ножевима, али то су појединачни случајеви, а не свеопшти; и то је једном у животу, а не сваки дан). А педофиле заиста нико никада није виђао. 

* * *

Наша телевизија је немерљиво суровија и разузданија, али нема ни диктаторске воље да то забрани (као у Кини), ни друштва које би приморало власти да донесу закон о забрани. Код нас се све објашњава као "појединачни случај" (Типичан пример: у Псковској области 15-годишња ученица из имућне породице извршила је самоубиство. На предсмртној цедуљи написала је да је гледала серију "Тајни досијеи" и "научила да отвара врата у паралелни свет". Њени родитељи су претрпели тежак губитак, али ко ће се у Псковској области одважити да тужи федералну телевизију?)

"Докажите", - говоре људи са телевизије. "То родитељи лоше васпитавају своју децу, а после оптужују нас", - кажу они. Исто то говоре и људима који умиру у Чернобиљу: "То је јетра, то су код вас бубрези... Шта кажете: зрачење? Докажите!"

Људима са телевизије је још лакше. Телевизијско зрачење не открива чак ни Гајгеров бројач. 

* * *

Цивилизација је уређена овако: одрасли (родитељи и учитељи) уче децу, гаје будуће поколење. Они гаје будућност.

Учитељ је други отац. Он бира оно што је најбоље и притом се ослања на свој ум, укус, таленат, принципе, морал, на све оно што је и он научио.

Александра Македонског је учио велики Аристотел. Наследника руског престола учио је песник Жуковски. Митрофанушку је учио пијандура Кутејкин. А сада све учи телевизор. А он све учи да буду прљави.

Ради спасења нације предлажу да се у школе уведе час православља. Замислите живот у јавној кући: једном недељно 45 минута сви слушају предавање о невиности. Много ће то помоћи.

Цивилизација је резултат моралних забрана (оне су садржане у законима, у религији). Без њих настаје катастрофа.

Људи су некада маштали да ће своме сину наћи девојку из добре куће. Не из богате, него из добре. Важно је било понашање које је она гледала и упијала одмалена. Сада девојчице гледају "Дом-2". Оне су развраћене пре него што могу да схвате да ли оне то желе или не. Њих све одреда од рођења гурају у нечистоте.

Неки родитељи са поносом говоре: "Ми дозвољавамо деци да гледају само добре емисије". Неки ТВ водитељи (Ло...та, Ма...хов) са поносом говоре: "Ми правимо добар, незлобив и користан програм".

У елитном борделу увек за клавиром седи добар, незлобив и талентован виртуоз и свуда унаоколо су добре и незлобиве девојке.

Ствар није у порнографији, него у свудаприсутној порнографији. Она је постојала увек, и пре сто и пре хиљаду година. Али само у наше време она окружује децу док су још у пеленама. Пушкинова Татјана данас више не постоји, јер она и у најудаљенијој забити, у селу, још у пеленама гледа "Дом-2". 

* * *

Телевизија не утиче само на душу. Они који за себе и децу бирају "добре емисије" треба да знају: телевизор (независно од садржаја) утиче на физиологију, и то веома штетно.

У Јапану, 16. децембра 1997. године, увече, у различитим градовима деца су почела да се тресу у грчевима, да падају, многи да повраћају, а неки су остајали без даха. Настрадало је преко 650 деце. Напади су почели за време или одмах после приказивања популарне цртане серије "Покемони" ("Џепни монструми"). Дошавши себи, деца су тврдила да им је изненада позлило када су једном од ликова цртаног филма почеле неподношљиво да севају очи. Стручњаци су поставили дијагнозу да је масовна "псеудоепилепсија" била изазвана гледањем телевизије.

Сочиво људског ока коначно се формира до осме године. Неки офталмолози тврде да пре тог узраста дете уопште не треба да гледа у екран телевизора (рачунара, телефона, итд.).

Када гледаш у нешто, очи (мимо наше воље) праве неосетне скокове, такозване сакаде. Нормална вредност је од 2 до 5 у секунди.

Број сакада драстично опада приликом гледања телевизијског програма На крају гледања холивудског шоу-програма у трајању од свега 15 минута код свих испитаника учесталост сакада смањила се десет пута.

Доктор наука Рајнер Пацлаф написао је књигу "Укочени поглед" о томе шта се под дејством телевизије дешава са људском психом, нарочито са психом детета:

"Што више мала деца гледају телевизор, чешћи су и тежи дефекти у њиховом говору. Екран телевизора блокира спонтане стваралачке игре и природне покрете. То изазива дефицит у формирању функција великог мозга, што се одражава и на стваралачке способности, фантазију и интелект. Научници констатују да се код данашње деце све теже формирају функције за реаговање на унутрашња и спољашња стања - топлоту, равнотежу, покрет, мирис, додир и укус.

Телевизија изазива потпуно заустављање акомодације очију. Укоченост погледа преноси се на читаво тело. Чак и најнесташнија деца сатима непокретно седе испред телевизора. Лекари то зову застој моторике, али проблем ту није у пасивности мишића, него у пасивности воље која управља мишићима. Врши се својеврсни атак на човекову вољу. Све активности су снижене, воља ослабљена, а самим тим долази до деградације личности.

Када се подвргне тестирању стање општег образовања код Немаца, може се извести једноставан закључак: што дуже човек гледа телевизор, то су оскуднија његова сазнања".

Немачка статистика је тачна: "Данас је на часу математике неупоредиво теже објаснити доказ теореме, него пре десеет година, тако да многи ученици не умеју самостално да врше ни најпростије мисаоне операције".

Немачка привредна комора два пута је спровела један исти тест (у коме је учествовало 740 добровољаца). Проценат оних који добро умеју да рачунају за десет година је спао са 20,8% на 11,2%. Двоструко!

Кинези, Французи, Јапанци, Американци, Немци... (нису мале разлике међу њима - то су потпуно различити народи по култури и политичком устројству) - сви који су се замислили над оним што се дешава, сви оптужују телевизију.

Лекари се ужасавају, а људи са телевизије одушевљавају. Успешни рекламни редитељ Сергеј Осипин (снимио је спотове за светски познате напитке, чоколадне бомбоне, козметику, крупне банке) говори у свом интервјуу: "Моје рекламе гледају чак и деца, јер је моја реклама јарка и музика је увек гласна. Моја ћерка има четрнаест месеци, па и она се умири пред телевизором као омађијана. И ја сам исти такав, на мене све то делује. Ја сам као дете, волим потрошачки свет".

Он се радује што се његова једногодишња ћерка укочи пред телевизором. Он није ни чуо за деградацију личности. А ако је и чуо, одмахнуо је руком.

Маршал Маклуен, највећи светски ауторитет у области утицаја телевизије на човека и друштво, у разним годинама је писао:

"Дете телевизије - то је инвалид који нема никакве привилегије" (1964); "Телевизија делује као ЛСД"; "Било би веома добро када у Америци уопште не би било телевизије" (1967); "Безопасна доза телевизије за децу је негде око нуле"; "Телевизор демобилише мишиће ока. Због тога дете телевизије не може да чита. То није теорија, него чињеница коју смо открили и доказали" (1977).

Већина (па и већина вас, драги читаоци) изузетно тешко ће признати исправност оваквих погледа на свет. Јер то значи признати да сам годинама упропашћивао себе и своју децу. Осим тога, ако сам признао, онда то ваљда значи да би подхитно требало да изменим своје понашање (а не да чекам док се свет не промени набоље).

Када је лисица молила зеца да је пусти на преноћиште, она је била заклета вегетаријанка.

Дете копира одрасле, усваја говор (нагласак), манире, ход, обичаје, начин узимања хране, интонацију, добре и лоше навике. Ако родитељи пуше, највероватније ће и дете постати пушач. И пословица то потврђује: "Ивер не пада далеко од кладе".

Али некада је "клада" подразумевала родитеље, оца.

Затим су се код младих појављивали идоли: циркузанти, глумци, познати научници, велики спортисти - сви који су били уважени и успешни.

Пре појаве телевизије оријентир за друштво је био јунак - храбар, свет, мудар и добар. Оријентисање према таквом јунаку вуче друштво увис.

Када кажемо "телевизија", ми имамо у виду нашу савремену телевизију.

Узмите у руке данашњи програм и упоредите: пре педесет година он је изгледао друкчије (наводимо у потпуности, без прескакања).

Телевизија

22. април 1958. године

Први програм:

11.00 Спремни за јутарњу гимнастику

14.00 “Млади пионир” — ТВ журнал

17.20 Научите да плешете валцер

17.50 Киножурнал

18.00 У земљама социјализма. Народна република Албанија.

18.40 Лењин је увек жив!

18.50 Народни универзитет. "Велики мајстори Ренесансе". ТВ журнал "Уметност".

20.30 Оперета "Акулина"

22.40 Последње новости

Други програм:

14.30 “Иза шума иза гора”. Представа Белоруског ТМГ (Театра младог гледаоца)

18.45 Чајковски, "Војвода". Опера

20.00 Мајстори уметничке речи. Главе из романа А. Толстоја "Петар Први".

20.45 "Такмаци за воланом". Источна Немачка.

* * * 

Јесте ли приметили разлику?

Никада и нигде проститутка није била образац за подражавање. Нико никада није учио младе да свој интимни живот учине јавним, све док се није појавила емисија "Кроз стакло" (еквивалент нашег "Великог брата", прим. прев.)

Дно је испливало на врх 

А телевизор је главни механизам, главни инструмент тог преврата.

Људи копирају јунаке ТВ екрана у свему - копирају њихове фризуре, њихове изразе.

У току је убрзана, масовна (општенародна) обука.

Телевизор говори чиме да перемо веш, чиме да се бријемо, шта да једемо, шта да обучемо, чиме да се намажемо, насапуњамо, напудеришемо.

А као духовну храну телевизор нуди самога себе.

Да ли сте за мало поезије? Груби, дрски глас са промуклим бандитским нагласком каже: "Само на нашем каналу!! Интимни живот Ахматове!"

А шта ће нама интимни живот Ахматове? Ако волимо њене стихове, онда нам је таква нискост одвратна. А ако не знамо ко је она, шта нас брига онда у ком веку је живела и са ким је спавала?

...Оно што не може да се прода, тога уопште нема у телевизору. Ум, доброта... тога нема на полицама. А чим се роба не продаје, зашто онда о њој говорити, зашто трошити драгоцено време?

Нема робе, нема ни рекламодавца, нема ни места на телевизији. Нема места за најбоља људска осећања, јер се она не продају.

* * *

Телевизија утиче на људе - то је доказано. Старија поколења се згражавају због прљавштине, бестидности и суровости. А млади слежу раменима: шта ту има тако необично?

Старији су одрасли у друкчијој атмосфери. За њих је много тога на данашњој телевизији одвратно. А млади су одрасли са том телевизијом. Та храна (духовна храна) је за њих норма.

Утицај телевизије је очигледан, и он је типичан. Свака суровост и сваки разврат се увлаче под кожу и престају да нас потресају, чак нам пружају и задовољство. И пут оних који су научени на таква задовољства, на такву храну - води само низбрдо, према још већој суровости, или још поганијем разврату. Тако наркоман полако повећава дозу. Ранија доза већ више не делује на њега.

...А због чега се све то приказује? Због чега нас свакодневно све више гурају у насиље, подлост и прљавштину? Зар су људи са телевизије умно поремећени? Њихово понашање мора имати неког смисла.

Смисао постоји. Он се зове "новац". А на њиховом језику - "рејтинг".

Тамо, на телевизији, рејтинг је постао божанство. Они се моле само њему. О томе, у трећем делу.

Наставиће се...

Последњи пут ажурирано ( уторак, 28 јул 2015 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 9 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.