header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow Срамоћење старог Богомољца у манастиру Манасија
Срамоћење старог Богомољца у манастиру Манасија Штампај Е-пошта
понедељак, 07 септембар 2009

Поводом недавног пировања тајне безакоња у манастиру Манасији (овде: и овде:), подсетићемо наше цењене посетиоце на вапај и упозорење  које је, у септембру 2009. године, преко нашег сајта, српској  православној јавности упутио један угледни српски домаћин и верни син Светосавске Цркве, после своје посете поменутом манастиру. Он је том приликом искусио и уверио се у разорно дејство новотарског покрета по Веру предану нам од Отаца наших. Након, дакле, шест година од драматичног и благовременог упозорења господина Томислава Животића, недавно смо у Манасији видели кулминацију тајне безакоња на месту светом. Желимо да напоменемо да су фотографије, постављене у тексту, начињене 2009. године и да нам није познато у којој мери оне одражавају тренутно стање у овом манастиру.

Уредништво

 +++

Томислав Животић

ДУХОВНО ПУСТОШЕЊЕ МАНАСТИРА МАНАСИЈЕ

Image           Последњи пут сам био у манастиру Манасији 2007. године. Период, рекло би се, не тако велики. Али за то време у манастиру  су се догодиле многе видне промене.

        Оно што ме је, такорећи, на првом кораку запрепастило био је чудан „иконостас“ у храму. Стоје само бетонски носачи са свега једном иконом, иконом Господњом. Икона врло чудна, онаква какву ја у своме животу још нисам видео (а седамдесет и две ми је године). Нема ни царских, а ни јужних ни северних двери.
 
Image
 
  Image
 
Image

У храму такође нема више крста са Гроба Господњег, који је дуго година у храму стајао, и који смо са побожношћу много пута целивали.   

Image

 По изласку из храма упутили смо се према конаку како бисмо посетили једну стару монахињу, чедо богомољачког покрета, иначе нашу дугогодишњу познаницу. Приликом приближавања конаку наишли смо на једну таблу за натписом: „ПРИВАТЕ“.            

Image 

Да не бисмо повредили тај "приватан простор", како је на табли било написано, ми смо га пажљиво заобишли и упутили се према конаку. Но, још једно изненађење било је пред нама. Још једна забрана! На овој табли писало је „Није дозвољено силажење пред конак“. 

Image

Имали смо утисак да се крећемо по минском пољу. Већ смо били у страху да неку забрану не прекршимо. Крећући се обазриво, наставили смо кретање према конаку. Не прекршивши ни једну од наведене две забране успели смо да дођемо до конака. Из конака нам је у сусрет изашла једна монахиња. Питала је кога тражимо. Одговорили смо да тражимо нашу познаницу стару монахињу. Монахиња је одговорила да сачекамо, а она ће је довести. У том тренутку наишла је и друга монахиња из дворишта у пратњи једног цивила. Ушавши у предсобље у коме смо били, упитала је:

„Шта ово треба да значи?!“

Сестра из наше групе одговорила је да смо дошли да посетимо стару монахињу и да смо се већ најавили. На то је монахиња одговорила дрско да морамо изаћи напоље из конака и да тамо сачекамо. Наше питање је потом било:

„Зашто да изађемо напоље?! Зар не можемо да сачекамо у сали, како смо то и раније у сличним приликама чинили? Напољу је велика врућина, како ћемо тамо стајати са старом монахињом, а нигде хлада нема.“ (касније смо и од других поклоника чули, да у манастирску салу не бива нико примљен, већ сви седе напољу, без обзира на временске прилике и неприлике).

Монахиња је наставила дрско да не можемо ући јер игуманија у сали већ има госте. Ово рекавши пошла је љутито низ ходник. Једна сестра из наше групе у револту рече:

„Све имате, само љубав немате!“

На то се монахиња (име јој је Павла, после смо сазнали) окренула и поново дошла до нас. Пришавши рекла је:

„Шта хоћете! Зашто не изађете напоље?!“

Ја је упитах:

„Зашто да изађемо? Ми смо овде долазили још док се Ви нисте ни родили. Ово није Ваша дедовина. Нисте Ви све ово овде донели.

Монахиња Павла ми одговори: „Али ми сада овде живимо“! На то ја одговорих:

„Ако тако наставите, нећете дуго“. На то ми монахиња Павла рече:

„Шта ти хоћеш матори, срам те било! Једна ти је нога у гробу а друга на земљи!“

Поштовани читаоче, морам ти рећи како сам се тада осећао. Имам 72 године и нико ми тако нешто у животу није рекао. Обишао сам све манастире, био у богомољачком покрету Светог Владике Николаја. Још као дете пешице сам са оцем прелазио десетине километара приликом одласка на богомољачке славе и скупове. Био сам раме уз раме са чувеним вођама богомољачког покрета - братом Драгетом Живановићем из Крњева и братом Драгетом Милетићем из Крагујевца. Угостио сам, са великим задовољством, у својој кући неке од наших садашњих епископа и многе свештенике. Рецимо,  Владику Артемија и владику Иринеја Буловића. У манастиру Ћелијама  сретао сам се са јеромонасима Атанасијем, Амфилохијем, Артемијем и Иринејем. Седели смо код оца Јустина и дуго разговарали. У Паризу смо, у основаном богомољачком братству оца Јустина, резали колач и славили славу. Организовали смо богомољачке скупове и многа предавања. Овим се не хвалим, већ Богу благодарим што ме је недостојног удостојио незаслужене части да будем са духовним горостасима богомољачког покрета. А сада одједном у манастиру, у који сам долазио пре него што се ова лажна монахиња и родила, избацују ме напоље као последњег уличара. Жалосно стање! Када сам ја био у годинама монахиње Павле, „маторима“ као што сам ја љубила се рука у знак поштовања. Пред седом главом смирено смо и с поштовањем стајали. У домовима и манастирима се знало „ко коси а ко воду носи“. Али очигледно је да је сада неко друго време. Тешко ми је стезати срце док ово пишем. Срце некако и стежем, али сузе теку саме.

Чувши шта се догађа у ходнику, испред врата пријемне сале појављује се игуманија и пита шта се то догађа. Монахиња Павла игуманији одговара:

„Ови што су дошли, вређају ме“. На то игуманија рече:

„Хајде, уђите унутра!“.

Монахиња Павла наставља да неразговетно хистерише. Игуманија јој љутито каже да ућути пошто је она сада ту. Позвала нас је унутра, а ми смо је упитали зашто се монахиња Павла тако понаша према нама, када смо ми испоштовали манастирски ред како смо то и раније чинили. Рекли смо јој да смо из породице која је дала нашој мајци Цркви на службу и монаха и монахиња и свештеника, те да знамо како је ред понашати се у манастиру. На то је игуманија само љутито одговорила:

„Хајде, хајде, седите!“

Морамо рећи да смо послужени од стране једне монахиње без да је рекла изволите. Ћутећи је поставила пред нас послужавник са празним чашама и флашом сока, неотвореном. Осећали смо се веома бедно и понижено. Као кад се псету баци коска, Боже ме прости! Игуманија нас више није удостојила ни једне речи.

Оно што смо већ у ходнику и сали приметили јесте да су поскидане са зидова све иконе које су ту стајале. Остала је само једна икона у сали са кандилом и фотографија владике Игњатија.

Морамо напоменути једну важну чињеницу која лако објашњава шта се у манастиру догађа. Осам монахиња је од постављања новотарске управе у манастиру (игуманија има нешто више од 30 година) напустило манастир и преселило се у други.

И после свега, уместо да из манастира изађемо у духовној радости, изашли смо препуни јада и чемера у намери да у манастир Манасију не долазимо док је садашња новотарска управа у њему.

Са пуном одговорношћу сведочим, и пред Богом и пред људима, да у Манасији  влада духовна пустош. Ако се овоме не стане на пут у најскорије време, и ово мало вере у народу што је остало угасиће се.

Бог нека нам је свима у помоћи!

 

У Великом Градишту

дана 25. августа / 7. септембра 2009. године

Раб Божији

Томислав Животић           

 

Последњи пут ажурирано ( уторак, 22 септембар 2015 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 72 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.