header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРЕТРАГА
Разговор са Владимиром Димитријевићем – да ли је клиру стало до пастве Штампај Е-пошта
петак, 02 октобар 2015

 ЗАШТО СЕ ЕПИСКОПАТ СПЦ НЕ ОГЛАШАВА О „ПРОКЛЕТСТВУ РИЈАЛИТИЈА“ ИЛИ ДА ЛИ ЈЕ ИКОМЕ СТАЛО ДО ПАСТВЕ?

ЗАШТО ВРХ СПЦ ЋУТИ?

БОРБА ЗА ВЕРУ: Текст о проклетству ријалити програма који је приредио наш сарадник г. Владимир Димитријевић био је веома читан. Међутим, стигло је једно логично и убедљиво питање г. Димитријевићу. Оно гласи:

“То што сте писали о ријалити програмима је тачно. Али, зашто нисте написали ништа о томе да епископат СПЦ ни речи не каже о овим срамним, страшним, богомрзачким програмима који разарају морал нашег народа и виде га у вечну пропаст?

И не само то – на челу РРА био је, у време кад су те скарадности увођене, епископ СПЦ – значи, ријалити су овде дошли с прећутним благословом врха Београдске патријаршије…“ То питање Вам постављамо и ми, али ћемо имати и нека друга.     

ОДГОВОР: Заиста, у праву сте. Ако је неко, у ово доба, позван да народу објашњава свепогубност риалити програма, и да га позива на покајање, онда је то врх СПЦ. Међутим, тај врх углавном ћути,док његова паства духовно гине. Свим својим бићем изражавам негодовање због ћутања епископата СПЦ о ТВ огавностима које разарају виноград Светог Саве.   

ЕПИСКОПИ, СВЕШТЕНИЦИ, НАРОД: ПОШТОВАЊЕ И ПОВЕРЕЊЕ

БОРБА ЗА ВЕРУ: Ситуација у СПЦ намеће једно, - можда помало чудно, - али  логично питање: да ли епископ, свештеник и ђакон постоје ван Цркве?

ОДГОВОР: Питање није чудно. Свештена лица не постоје ван Цркве. За људе ван Цркве они су само манипулатори групе залуђеника која верује да је мртав човек васкрсао, и да после смрти живот тече даље.

БОРБА ЗА ВЕРУ: Да ли људи, који не верују у Бога, имају неког поштовања према свештеним лицима?

ОДГОВОР: Углавном не. Владикама, свештеницима и ђаконима људи овог света придају значај по неким спољашњим критеријумима (рецимо, добри су говорници или писци,што је атеиста Јован Скерлић признавао јеромонаху Николају Велимировићу), или их користе ако треба да их упрегну у политичку или неку другу манипулацију масама.

БОРБА ЗА ВЕРУ: Па ко онда (питамо реторички, наравно) цени владике, свештенике и монахе?

ОДГОВОР: Само они који верују да је Васкрсли Христос основао Своју Цркву као заједницу сведока васкрсења, и у њу поставио свештена лица као проповеднике васкрсења онима који, понављамо, у васкрсење верују или могу да поверују.

БОРБА ЗА ВЕРУ: На које начине верници изражавају своје поштовање према свештеним лицима?

ОДГОВОР: Тако што се с пуно поверења препуштају њиховим духовном руководству; тако што их слушају кад проповедају реч Божју, јер верују да им они говоре о спасењу и вечном животу; тако што им љубе руке, јер оне држе путир с Телом и Крвљу Васкрслога, и преко њих се преноси велики благослов Божји; тако што им обезбеђују достојне услове за живот – издржавају их; тако што се угледају на њихову веру и хришћански морал, и на многе друге начине. Кад су, рецимо, епископи у питању, поштовање према њима мора бити највеће могуће, по речи Посланице Источних патријараха о вери из 1848. године:“Без епископа ни Црква не може Црквом не само да буде, већ ни да се зове, као ни хришћанин хришћанином. Јер је епископ, као наследник апостола који је полагањем руку и призивањем Св. Духа задобио од Бога власт која му се по прејемству даје да разрешава и везује грехе, жива икона Божја на земљи и, по свештенодејствујућој сили Духа Светога, обилан извор свих тајни Васељенске Цркве којима се задобија спасење. Епископ је исто толико потребан за Цркву колико и дисање за човека и сунце за живи свет”.

 А АКО НИЈЕ ТАКО?

БОРБА ЗА ВЕРУ: Шта ако свештена лица не живе у складу са јаванђелском моралном науком?

ОДГОВОР: Верни, знајући да је Христос основао Цркву, не суде својим пастирима кад су моралне ствари у питању, већ то препуштају надлежним црквеним властима. Они се, пак, држе Христове речи:„На Мојсијеву столицу седоше књижевници и фарисеји. Све дакле што вам кажу да држите, држите и творите; али шта они чине не чините; јер говоре а не чине. Него вежу бремена тешка и незгодна за ношење, и товаре на плећа људска; а прстом својим неће да их прихвате. А сва дела своја чине да их виде људи: раширују своје амајлије, и граде велике скуте на хаљинама својим. И траже зачеље на гозбама и прва места по зборницама, и да им се клања по улицама, и да их људи зову: Рави! Рави! [види 23. главу Еванђеља по Матеју]“

БОРБА ЗА ВЕРУ: А шта ако епископи, свештеници и ђакони, који постоје за заједницу Цркве, не показују старање о својој пастви, него је препуштају да лута између догматике и етике (иако су то ствари неодвојиве)?         

ОДГОВОР: Онда народ, не рушећи црквену ограду, нити сам оснивајући своју „Цркву“, мора да се бори како зна и уме, вођен Духом Светим и клирицима који су остали побожни, за православну веру. Самовоље не сме бити. Сетимо се примера из апостолског доба. Први Христови следбеници били су Јевреји. На Тајној вечери, Распећем и Васкрсењем, Господ Исус Христос Стари Завет преводи у Нови, Завет благодати и слободе. Учи Своје апостоле да служе новозаветну Жртву – Евхаристију. И они, заиста, служе Евхаристију. Па ипак, иако је завеса у Храму јерусалимском пукла од дна до врха на Велики петак, они и даље одлазе на молитву у Храм и не проглашавају његову безблагодатност, но чекају да управо само Јагње Божје, кад види да међу богоубицама покајања нема, укине и Храм и старозаветну жртву, што ће се и десити кад римске легије освоје и поруше Свети Град. Ту, у раној Јерусалимској Цркви, видимо и апостолску ревност и апостолску мудрост. Њу је показао велики апостол незнабожаца, Павле (почетак 23. главе Дела апостолских): “А Павле упери поглед на Синедрион и рече: Људи браћо, ја сам са свом добром савести живео пред Богом до самога овога дана. 2. А првосвештеник Ананија заповеди онима што стајаху до њега да га бију по устима. 3. Тада му рече Павле: Тебе ће Бог бити, зиде окречени! И ти седиш те ми судиш по закону, а насупрот закону заповедаш да ме бију. 4. А они што стајаху унаоколо рекоше: Зар првосвештеника Божијега вређаш? 5. А Павле рече: не знадох, браћо, да је првосвештеник, јер је писано: Не говори зло старешини народа свога“.

Дакле, Павлу се незаконито суди. Он оштрим речима грди неправедног судију, али кад сазна да је свештено лице, он своју реч повлачи – не зато што се боји, него што зна да не сме тако да се обраћа свештеном лицу.

У КАКВОМ ДОБУ СМО ЖИВЕЛИ?

БОРБА ЗА ВЕРУ: Али, наша Црква је, углавном, у друштвеном смислу блокирана. Срби су, опет, под окупацијом – овога пута, то је окупација Вашингтона, Брисела и Ватикана. У такво доба, и врх СПЦ се препустио окупационим околностима. Шта да радимо?

ОДГОВОР: Тако је већ бивало у нашој историји. Ево шта о положају србских владика у Босни и Херцеговини, када су многи свештеници, плаћени од Беча, били аустријски шпијуни, пише Француз Андре Бар у својој књижици „Свети Сава, слава и гусле/ Верска агресија Римске цркве на православне у Босни и Херцеговини од 1878. до 1903. године“ (Бели анђео, Шабац, 2003; реч је о прве две главе Барове књиге „Босна и Херцеговина“, објављене 1906. у Београду):“Аустрија даје, али не у ветар; митрополит је постао владина креатура, њена верна слуга, па често највернији извршилац њених ниских дела. Некада, под турском владом, кад еј народ био жртва њених неправдених паша, народ је траћио да га митрополит помаже и заштити. ДАНАС НАРОД НИШТА НЕ ОЧЕКУЈЕ ОД СВОГА ЕПИСКОПА; ОН МУ НЕ ВЕРУЈЕ ( подвукао В.Д.) Извесно је да се свештеник, стављен између своје савести и деспотске власти која га плаћа, неће устезати; он је бити на оној страни одакле долази новац. Шта га се тиче  мишљење свога стада? /…/ У Мостару је митрополит предмет једнодушног презирања; ако еј он у цркви, у њу нико не улази; ако учествује у каквој пратњи, остављају га сама; прође ли улицом, окрећу главу и звижде. У Сарајеву, митрополита Николу Мандића осуђују тако исто. Старци неће да приме причешће из његових руку; на зидовима његове куће налазе се сваког дана погрдне објаве или безобразна шарабатања. Ономе који зна како православни поштују своје митроплите, ове ствари изгледају као несумњив знак опште деморализације; народ мрзи своје свештенике, који су постали помагачи завојевачу, и који не покушавају ништа да га поврате било на већу побожност, било на веће пошовање./…/Она (Аустрија, нап. В.Д.) се труди да одлично свештенство замени свештенством без карактера, без образовања и без морала. Заглупљујући пастира, она се нада да ће тиме одвратити верне од вере, коју она треба да угуши, сматрајући да је њој, као католичкој сили, дужност то учинити, те да тим начином одвоји веру од њених снова о Српству, јер јој њени интереси налажу да она искорени за свагда те идеале“.

У КАКВОМ ДОБУ ЖИВИМО?     

БОРБА ЗА ВЕРУ: Зар то не личи на оно што смо сазнали из депеша Викиликса?

ОДГОВОР: У извештају 09BELGRADE512, после смрти патријарха Павла, већ је наглашено да „србофили“ из администрације САД  очекују да будући патријарх „уједини Цркву и преузме мисионарску улогу у поновном враћању хришћанства у српско православље“. (Дакле, Срби су православци, али нису хришћани). А онда је, после сусрета амбасадорке Мери Ворлик са новоизабраним патријархом Иринејем, 12. фебруара 2010, послат извештај 10BELGRADE248. Ворликовој се учинило да нови поглавар СПЦ има потенцијал за „враћање хришћанства у српско православље“. Патријарх Иринеј је дошао у пратњи митрополита Амфилохија. Говорио је о тежини свог служења и задацима који га чекају, али и о другим проблемима. Ево дела извештаја:Када га је амбасадорка упитала шта мисли о настојањима Србије да се приближи Европској Унији, патријарх је поновио своју скорашњу изјаву да Србија припада „породици европских вредности“. Цитирајући оснивача и првог арихепископа СПЦ, Светог Саву, он је рекао да је Србија „Исток на Западу и Запад на Истоку“, и подвукао да постоји богата историја „давања и примања“ између Србије и Европе.“ Он је истакао да треба да се измени слика Србије која је настала деведесетих година 20. века, и да се морају ојачати везе између влада, народа и верских заједница Србије, САД и ЕУ.

Некад Беч, сад Вашингтон и Брисел.

ЧЕМУ ДА СЕ НАДАМО?

БОРБА ЗА ВЕРУ: Чему се онда надати и у кога се уздати?

ОДГОВОР:Једино у Кога можемо да се надамо је Господ, Који ће, ако се покајемо, изменити и нашу политичку и нашу црквену ситуацију. Наше је да останемо на путу Пилипенде, који не продаје веру за вечеру. Ако се ствари не измене, то значи да нема покајања међу праволсавнима и крај нашег народа, али и света, је близу. Тада  се треба сетити речи литванског хришћанског мислиоца, Антанаса Мацејне, из његове књиге „Тајна безакоња“: “Саблазан земаљских права, могућности, привилегија и добара је толика да ће мали број њих моћи да му одоли. Већина ће се предати тој саблазни, на тај начин се предавајући и скривеној вољи антихриста./…/ Седети у сенци земних престола, поклонити се земним властодршцима – то је најзначајнија, најзначајнија и најпостојанија претња Цркви. Под том претњом, најлакше је од Бога отпасти, јер такво понашање, по речима апостола Павла, има обличје побожности лишено силе (Друга Тим. 3,5). Такви хришћани подржавају ону спољашње у религији, али јој се изнутра ругају: уместо Цара Христа на престо узводе земног цара, уместо милости Божјих примају дарове владара. Вера у Духа Светога и крв светих претвара се у уздање у лукавство и подршку кнежева. Антихрист одлично зна за ту слабост хришћана, и зато им увек нуди своје дарове. Он стално позива хришћане себи – да седну у хладовину његовог престола и склоне се од сунчане врелине борбе“. 

Било како било, не смемо се орећи Христа и Цркве, без обзира на оне који веру Цркве покушавају да издају и продају трулим компромисима са земном влашћу и кнежевима овога света. 

Последњи пут ажурирано ( субота, 03 октобар 2015 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 27 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.