header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ДУША ПОСЛЕ СМРТИ arrow Виђење послушнице Олге
Виђење послушнице Олге Штампај Е-пошта
субота, 24 октобар 2015
        Виђења послушнице Олге записано је у кијевском Покровском манастиру бригом мати игуманије Софије Грињевој 1917. Године. Млада Олга била је слабо писмена девојчица са села, послушница у Ржишчевом манастиру, метоху Покровскога манастира.

21. фебруара 1917. године у уторак, друге недеље Великог поста, у пет сати ујутру послушница Олга утрчала је у часовницу и учинивши три земна поклона, рекла монахињи-чтецу коју је дошла да замени: “Молим опроштај, матушка, и благословите: дошла сам да умрем!

Да ли шалећи се или озбиљно, монахиња јој одговори: “Бог благословио, у добар час! Била би срећна, када би у тим годинама умрла! Олги је тада било око четрнаест година.

Олга седе на кревет у часовници и усну, а монахиња настави да чита. У пола седам ујутру сестра је почела да буди Олгу, али се она није померала, нити одазивала. Дошле се друге сестре и такође покушале да је пробуде, али исто безуспешно. Дисање је код Олге било престало и лице је добило мртвачки изглед. Прошло је тако два часа узнемирености и забринутости сестара због обамрле. У међувремену је Олга почела да дише и затворених очију полусвесно проговорила: “Господе, како сам заспала!

Олга је тако спавала непомично, не будећи се. Такво њено стање потрајало је четрдесет дана, које је провела без јела, само на чудесан начин примајући Свето Причешће и повремено се оглашавајући у стању несвести. У сну је много говорила, говорила је такве ствари да су на њу обратили пажњу и почели да записују. Од њених речи записане се следеће:

“У недељу пре уторка друге седмице поста у сну сам видела Анђела и он ми је заповедио да у уторак одем у часовницу да тамо умрем, али да о томе претходно ништа не говорим. Када са у уторак ујутро пошла у часовницу (капелу), осврнувши се натраг, угледала сам чудовиште у лику пса, које је трчало на задњим ногама у стопу замном. У престрављености почела сам да бежим и када сам утрчала у часовницу, у углу где су иконе, угледала сам светога Архистратига Михаила, а са стране смрт са косом. Престравила сам се, прекрстила и легла на кревет, мислећи да умирем. Смрт ми је приступила и ја сам била лишена осећаја. Затим ми се свест вратила и угладала сам Анђела:приступио ми је, узео ме за руку и повео по неком мрачном и неравном месту. Дошли смо до провалије. Анђео је пошао напред, по уској дасци, а ја сам се зауставила и угледала нечастивог, који ме је мамио к себи, али ја сам нагла да бежим од њега к Анђелу. Даска пружена преко провалије била је тако уска да сам се плашила да преко ње пређем, али Анђео ме је повео, давши ми руку, и пошли смо заједно неким уским путићем. Изненада, Анђео се скрио од мога погледа и истога тренутка појавило се мноштво бесова. Почела сам да дозивам Мајку Божију у помоћ. Беси су магновено ишчезли и Анђео се поново јавио и ми смо наставили пут. Дошавши до неке горе, опет смо срели бесове хартијама (списковима грехова) у рукама. Анђео их јеузео из руку бесовских, предао мени и наредио ми да их исцепам. На нашем путу беси су се још појављивали, не једном, а један од њих, када сам била заостала за својим небеским путовођом, настојао је да ме заплаши, али се појавио Анђео, а ја сам на гори угледала у свом расту њеном Мајку Божију и узвикнула: “Мајко Божија! Теби је угодно да ме спасиш! Спаси ме!

Пала сам на земљу, а када сам се подигла, Мајка Божија постала је невидива. Почело је да свиће. На путу смо угладали цркву, а под планином врт. У томе врту нека дрвета су тек била у цвету, а друга су већ имала плодове. У врту сам угледала кућу. Упитах Анђела: “Чија је то кућа?

Овде живи монахиња Аполинарија. То је била монахиња из нашег манастира , која се недавно упокојила.

Ту сам опет изгубила из вида Анђела и схватила сам да се налазим крај огњене реке. Ту реку требало је да пређем. Прелаз је био врло узан и по њему се могло ићи не другачије, него само корачајући ногом пред ногу. Са страхом сам стала да прелазим и нисам успела да стигнем до средине реке, када сам у њој угледала страшну главу са огромним буљавим очима. Са отвореним чељустима и исплаженим, веома дугачким језиком. Требало је да прекорачим преко језика тога чудовишта и било ми је тако страшно, да нисам знала шта да радим. И ту, неочекивано, на оној страни реке угледала сам свету великомученицу Варвару. Замолила сам је за помоћ и она је пружила руку и превела ме на дугу обалу. И када сам већ прешла огњену реку, осврнувши се, угледала сам у њој и друго чудовиште: огромног змаја са високо подигнутом главом и разјапљеним чељустима. Света великомученица објаснила ми је да ту реку мора да пређе свако и да многи падају у чељусти једнога од тих чудовишта.

Пут сам даље наставила да путујем са Анђелом и ускоро угледах веома дугачку лествицу којој, чинило се, краја није било. Пењући се њоме, дошли смо до неког тамног места, где сам иза огромне провалије спазила мноштво људи који примају печат Антихриста: њихов удио био је у тој страшној и смрадној провалији… Тамо сам, пак, видела и веома лепог човека без бркова и без браде. Био је одевен сав у црвено. Наизглед, имао је око 28 година. Он је прошао поред мене врло брзо, тачније протрчао. Док ми се приближавао, чинио ми се необично лепим, а када је прошао и када сам га погледала, показало се да је то Антихрист.

“Ко је то?

“То је Антихрист, одговори Анђео, главом онај Антихрист који ће мучити све хришћане за свету Веру, за свету Цркву и за Име Божије.

На истом месту видела сам недавно престављену монахињу нашег манастира. На њој је била гвоздена мантија, којом је била сва покривена. Монахиња је настојала да се испод ње извуче и силно се мучила. Повукла сам руком мантију:стварно је била гвоздена. Та монахиња је преклињала да замолим сестре да се моле за њу.

На истом том тамном месту видела сам огроман котао. Под котлом је био распаљен огањ. У њему је кипјело мноштво људи и жена: неки од њих су кричали. Тамо су били мушкарци и жене. Из котла су искакивали бесови и налагали пода њ дрва. И друге људе сам тамо видела како стоје на леду. Били су само у рубашкама и дрхтали су од студени: сви су били мушкарци и жене.

Још сам видела тамо и веома пространу зграду и у њој такође мноштво људи. Кроз уши њихове биле су провучене гвоздене жице, окачене за таваницу. За руке и ноге њихове било је привезано огромно камење. Анђео ми је објаснио да су то сви они који су се у храмовима Божијим држали саблажњавајуће непристојно и сами разговарајући и друге слушајући. Камење за ноге било је привезано онима који су у цркви ходали с места на место: сами нису на миру стајали нити су другима давали да стоје у миру. За руке је камење било привезано онима који су неправилно и немарно на себе стављали крсни знак у храму Божијем.

Са тога тамног и ужасног места са Анђелом сам почела да се дижем горе и стигла сам до велике, беле куће. Када смо у ову кућу ушли, угледала сам у њој необичну светлост. У тој светлости стајао је велики кристални сто и на њему су седели свети Пророци, Мученици и други Свети. Сви они били су у разнобојним одеждама, блистајући чудесном светлошћу. Над свим тим светих угодника Божијих седео је наш Господар Николај Александрович, окружен Анђелима. Господар је био у потпуном царском одејању, у блиставом белом огртачу и држао је десном руком жезло. Био је окружен Анђелима, а Спаситељ највишим Небеским Силама. Због јарке светлости, у Спаситеља сам могла да гледам са напором, а у земаљског цара гледала сам слободно.

Свети мученици водили су међусобно разговор и радовали се што је наступило последње време и што ће њихов број да се увећа, будући да ће хришћане ускоро мучити због немања печата. Слушала сам како су мученици говорили да ће цркве и манастири бити уништени , а пре тога ће из манастира изагнати оне који живе у њима. А мучитељи ће кињити не само монахе и свештенство, него све православне хришћане, који не буду примили печат и буду стајали за име Христово за Веру и Цркву.

Још сам слушала како су говорили да нашега Господара више неће бити и да се време свега земаљског ближи крају. Тамо сам чула и то да ће се под Антихристом Света Лавра подићи на небо. Сви свети угодници Божији отићи ће са својим телима такође на небо, и сви који живе на земљи, изабраници Божији, биће такође уздигнути на небо.

Од те трпезе Анђео ме је повео на другу вечеру, тамо је стајао сто налик на први, али нешто мањи. У великој светлости седели су за столом свети патријарси, митрополити, епископи, архимандрити, свештеници, монаси и мирски свештеници, у неким нарочитим одејањима. Сви ти Свети били су у радосном расположењу. Док сам их посматрала, и мене је обузела нека необична радост.

Ускоро ми се као сапутница појавила света Теодосија, а Анђео се скрио. Са њом сам кренула даље и подигла се на неку прекрасну висину. Тамо је био врт са цвећем и плодовима, а у врту много малишана и девојчица у белим хаљинама. Поклонили смо се једни другима и они су чудесно запевали: Достојно јест… У даљини сам угледала невелику гору, на њој је стајала Мајка Божија. Гледајући је, неописиво сам се радовала. Света мученица Теодосија повела ме је затим у друге рајске обитељи. Прво на врху горе угледали смо обиталиште неописане красоте, окружено оградом од блештавог, прозрачног белог камења. Врата тога обиталишта одавала су особито јарки блесак. При погледу на њега осећала сам неку особиту радост. Света мученица ми је отворила врата и ја сам угледала дивну цркву од истог таквог камењакао ограда, само још блиставијег. Та црква била је необичне величине и красоте. Са њене десне стране налазио се прекрасни врт. И ту, у том врту, као и у претходно виђеноме, једна дрвета била су са плодовима у том часу, док су друга само цветала. Двери цркве биле су отворене. Ушли смо у њу и ја сам била запрепашћена њеном чудесном красотом и безбројним мноштвом Анђела, који су је испуњавали. Анђели су били у блиставо белим одеждама. Прекрстиле смо се и поклониле Анђелима, који су у том часу певали “Достојно јест“ и “Тебе Бога хвалимо“.

Прави пут из тога обиталишта повео нас је до другога, сасвим сличног првоме, али нешто мање пространом, лијепом и блиставом. И та црква била је испуњена Анђелима који су певали “Достојно јест“. Света мученица Теодосија објаснила ми је да је оно прво било обиталиште виших Анђелских слиа, а ово друго нижих.

Треће обиталиште које сам видела, било је са црквом без ограде. Црква у њему била је исто тако прекрасна, али нешто мање блистава. Било је то по речима моје сапутнице, обиталиште Архијереја, Патријарха, Митрополита и Епископа.

Не залазећи у цркву, пошле смо даље и супут виделе још неколико цркава. У једној од њих били су монаси у белим одеждама и камилавкама, међу њима сам видела и Анђеле. У другој цркви били су монаси заједно са људима из света. Монаси су имали беле камилавке, а људи из света блиставе венце. У следећем обиталишту, у цркви биле су монахиње обучене све у бело. Света мученица Теодосија рекла ми је да су то схимонахиње. Схимонахиње у белим мантијама и камилавкама, а са њима и жене из света са блиставим венцима. Међу монахињама препознала сам неке монахиње и послушнице наше, још живе и, међу њима, умрлу мати нашу Агнију. Упитала сам свету мученицу Теодосију зашто су неке монахиње у мантијама, а друге без мантија, а неке опет послушнице наше у мантијама. Одговорила је да ће неке, које се нису удостојиле мантије у земаљском животу, ње бити достојне у будућем животу и , обрнуто, неке које су задобиле мантије за живота овде, биће је тамо лишене.

Идући даље угледале смо чудесан воћњак. Ушле смо у њега. У том врту, као и у раније виђенима, једна дрвета су била у цвету, а друга са зрелим плодовима. Врхови дрвета сплитали су се међусобно. Тај врт био је прекраснији од свих пређашњих. Тамо су се налазиле невелике кућице, као ливене од кристала. У томе врту виделе смо архистратига Михаила који ми је рекао да је тај врт – станиште пустинослужитеља. У њему сам видела најпре жене, а идући даље мушкарце. Сви они били су у белим одеждамамонашким и немонашким.

Излазећи из врта угледала сам у даљини на блештавим кристалним стубовима кристални кров. Под тим кровом било је много људи: монаха и хришћана из света, мушкараца и жена. Ту је свети архистратиг Михаило постао постао невидив.

Даље смо наишле на кућу:била је без крова, а његова четири зида била су од чистога кристала. Осењивао га је уздигнути, као у ваздуху лебдећи крст заслепљујућег сјаја и красоте. У тој кући налазило се мноштво монахиња и послушница у белим одеждама. И овде сам међу њима видела неке из нашега манастира још живе.

Још даље стајала су два кристална зида, као два зида од куће која је тек почела да се гради. Два друга зида и крова није било. Унутра у подножју зидова стајале су клупе: на њима су седели мушкарци и жене у белим одеждама.

Затим смо ушле у други врт. У њему је стајало пет кућица. Света мученица Теодосија рекла ми је да те кућице припадају двема монахињама и трима послушницама нашега манастира. Она их је именовала, али ми је заповедила да имена њихова чувам у тајности. Око кућица су расле воћке – код једне лимун, код друге –кајсија, код треће лимун, кајсија И јабука, код четврте – лимун и кајсија. Плодови свију њих били су зрели. Код пете кућице дрвета није било , али места за расад већ је било ископано.

Када сми излазиле из овог врта, морале смо да се спустимо негде доле. Тамо смо виделе море, преко њега су препливавали људи: једни су били у води до грла, код других су се из воде виделе руке, неки су прелазили на чамцима. Мене је света Мученица превела пешке.

Још смо виделе гору. На гори у белим одеждама стајале су две сестре нашег манастира. Изнад њих стајала је Мајка Божија и показујући на једну од њих, рекла ми: “Ову ти дајем за твоју земаљску мајку!

Од заслепљујуће светлости, која је избијала од Царице Небеске, закрила сам очи. Потом је све постало невидиво.

После тога виђења почеле смо да се подижемо на гору. Сва та гора била је засијана цветовима који су дивно мирисали. Између цвећа било је мноштво стазица које су се разилазиле у разним правцима. Радовала сам се што је ту тако добро и уједно сам плакала, знајући да ћу морати да се растанем са свим тим чудесним местима и са Анђелима и са светом Мученицом.

Упитала сам Анђела: “Реци ми где ћу морати да живим?

Анђео и света Мученица су одговорили: „Ми ћемо свагда бити с тобом. А где год да живиш, свугде треба трпети!“

Ту сам опет угледала светог архистратига Михаила. Код Анђела који ме је пратио у рукама се указа Света Чаша и он ме причести, рекавши да би иначе “врази“ ометали мој повратак. Поклонила сам се својим светлим путовођама и они су ми постали невидљиви и са великом жалошћу поново сам се обрела у овом свету.

Извор: „Светигора“, бр.75-77, Усековање 1998. год., стр.47-50.

Последњи пут ажурирано ( субота, 24 октобар 2015 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 67 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

СУНЦЕ ПРАВДЕ

Што год Христос као Сунце правде стоји више, то су наше људске сенке мање и краће; а што год је Христос ниже на видокругу нашем, то су сенке људске јаче и дуже. Када Христос потпуно ишчезне са нашег видокруга, онда се сенке људске издужују и међу собом преплићу и бију као авети. 

Такво аветињско време доживљавао је хришћански свет доста пута.

Доживели смо га и ми у наше доба, и не једном. Ми нисмо ценили светлост и светлост се удаљила од нас; волели смо своје густе и дугачке сенке, па својим сенкама прекрили сву земљу.. И Бог је ишчезао са хоризонта европског.

Јер, Бог се људима не намеће. Сваку твар у васиони Он држи чврсто под Својом влашћу, у својој крепкој руци; само се човеку не намеће, само је човеку оставио на вољу да бира: или са светлошћу или са тамом; или у рај са Анђелима, или у рит са жабама; или бити син Бога Свевишњега, или се признати за сина кала лончарскога и ћумура ковачкога.

 

 + + +

ТРИ ПРЕДМЕТА

О три предмета не жури да говориш:

О Богу - док не утврдиш веру у њега,

о туђем греху - док се не сетиш свога, и

о сутрашњем дану - док не сване.


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.