header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Подсећање: Уредништво: Зашто митрополит Амфилохије упорно понавља неистине? Штампај Е-пошта
понедељак, 26 октобар 2015

 На протестном скупу дела црногорске опозиције у Подгорици, пре двадесетак дана, митрополит Амфилохије је изјавио да Црној Гори не прети опасност од Албанаца!? Да, нисте погрешно прочитали! Управо то је изјавио папин прстенлија Амфилохије. Шта рећи? Да ли плакати или се смејати?

Исту такву небулозу, само неколико дана раније, митрополит Амфилохије је јавно изрекао и у интервјуу за ТВ из Херцег Новог. После реченог остаје да се озбиљни људи озбиљно замисле над митрополитом Амфилохијем. Да ли он уопште више зна шта говори? Да ли можда мисли да су људи који га гледају или слушају дебили или на неки други начин ментално ретардирани па мисли да све што он каже аутоматски прихватају као истину? Или је можда у питању опет нека лукава игра митрополита Црне Горе, Брда и Приморја Амфилохија Радовића? Зар Албанци и из Албаније и са Космета и из Црне Горе и из целог света, стотинама пута до сада нису јавно показали територијалне претензије према Србији и Црној Гори као и другим њима суседним државама на Балкану? Зар Шиптари сваки дан не вијоре са заставама Велике Албаније и у Србији и у Црној Гори и посвуда у свету? На тим заставама је скоро трећина Црне Горе укључена у састав Велике Албаније и то са све Подгорицом у којој је митрополит Амфилохије беседио о Албанцима као о неком безопасном народу који не прети Црној Гори. Зар само неколико дана пре ових срамних митрополитових изјава у Подгорици и Херцег Новом, исти ти Албанци нису пред зградом Уједињених Нација у Њујорку демонстрирали и отворено тражили делове Црне Горе? Питамо се, кога то митрополит Амфилохије жели анестезирати инекцијом тоталне амнезије за памћење основних здраворазумских чињеница које нам прете и висе над главом као какав Демаклов мач? И зарад чега?

Једно је сигурно. Од духовно помућеног митрополита Амфилохија више ништа не чуди. У светлу његовог подгоричког и херцеговског завођења за Голеш планину, посебно се расветљава и његова скандалозна реченица изречена на Газиместану, да је српски косовски јунак Милош Обилић можда био Шиптар. Откуда му је уопште изникла таква мисао? Откуда му сада и ова мисао да Албанци нису претња Црној Гори? Шта се то дешава са митрополитом Амфилохијем? Како ствари испревртано стоје у Амфилохијевом уму а знајући са каквим сујетним Црногорцем уствари имамо посла, добро је да владика Цетињски  Амфилохије, Србина Милоша Обилића није прогласио и аутохтоним Црногорцем, по очевој или мајчиној страни. Није важно што Црна Гора у то време није ни постојала јер чињенице често не играју посебно значајну улогу и важност код расуђивања чудноватог папиног прстенлије и самозваног архиепископа цетињског Амфилохија.

Последњи пут ажурирано ( уторак, 23 јануар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 6 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.