header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТА ЛИТУРГИЈА arrow Архимандрит Софроније (Сахаров, +1993.): Литургијски језик
Архимандрит Софроније (Сахаров, +1993.): Литургијски језик Штампај Е-пошта
петак, 20 новембар 2015
          Људски језик је предвиђен за изражавање реалности различитих нивоа: постоји житејски ниво – ниво природних потреба; постоји ниво близак њему који се од њега ипак разликује – ниво примитивних душевних осећања и страсти; постоји језик политичке демагогије; постоји научни, философски језик, језик поезије; на крају највиши од свих јесте језик Божанског Откровења, молитве, богословља и других односа између Бога и људи – литургијски.

Сваки језик има свој задатак: да уведе слушаоца или читаоца у област којој дати језик припада. Имајући у виду "условно-рефлексивну" енергију речи нарочито велику пажњу треба да поклонимо литургијском језику који је позван да у уму и срцима људи који се моле рађа осећај другог, највишег света. Ово се постиже присуством имена и појмова који припадају искључиво божанственом нивоу, као и употребом малог броја специфичних облика изражавања.

Словенима је по промислу дарован благословени језик који се вековима користи у богослужењу, Светом Писму и молитви, и који се никада не користи за ниже свакодневне потребе, чак ни у црквеној литератури. Ми смо категорички убеђени у неопходност употребе овог језика у богослужењу; уопште нема потребе да се он замени језиком свакодневице, чиме ће се неизбежно снизити духовни ниво и тиме нанети неизмерна штета. Неумесни су аргументи у тобожњој неразумљивости старог језика за многе савремене људе; за људе који су одреда писмени и чак и образовани. За њих усвајање малог броја речи које се не користе у свакодневном животу представља посао од неколико сати. Сви без изузетка улажу огроман напор у усвајање сложене терминологије из различитих области научног или техничког знања: политичких правних и друштвених наука, философски или поетски језик и томе слично. Зашто би се Црква приморавала на губитак језика који је неопходан за изражавање својствених највиших форми богословља или духовних искустава?

Свако ко искрено жели да постане заједничар у вековној култури Духа лако ће наћи могућност да усвоји непроцењиво благо свештеног словенског језика који запањујуће одговара великим тајнама богослужења. Невелике особености овог језика човеку олакшавају напор да се привремено одвоји од страсне свакодневице: всјакоје ниње житејскоје отложим попеченије.

Ако бисмо приликом служења литургије користили језик своје свакодневице он би у души и уму присутних изазивао реакције нижег нивоа – нашег физичког постојања. Људска реч је образ Предвечне Речи Оца. Ријечју Господњом небеса се створише... Он рече и постаде; он заповједи, и показа се (Пс. 33, 6, 9). И наша реч поседује стваралачку моћ. Ријеч Бога нашега остаје довијека (Ис. 40, 8); и наша реч достиже вечност ако је речена у путевима воље Његове. Призивањем Имена Божијих обављају се Тајне Цркве, укључујући и претварање хлеба и вина у Тело и Крв Господа.

Речи Литургије и молитава уопште нису само људске, већ су и Одозго дате. Црквени језик спада у сферу Божанственог Бића; он мора да изражава Откровење Духа и њиме изазвана умна виђења. Кроз слушање ријечи Божије (Рим. 10, 17) човек се надахњује на веру која је победила свет (1. Јн. 5, 4; упор. 1. Сол. 2, 13).

(Преведено из књиге "Богослужебный язык Русской Православной Церкви. История. Попытки реформации", Сретенский монастырь 1999. г., стр. 274-275)

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 76 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.