header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Смедеревски крај у Другом светском рату - разговор са Немањом Девићем Штампај Е-пошта
четвртак, 31 децембар 2015
        Рођен 1989. године у Смедерсвкој Паланци, Немања Девић је основне и мастер студије завршио на Филосoфском факултету Универзитета у Београду, где је сада докторанд. Још као матурант објавио је књигу са пописом свих жртава Другог светског рата у једној локалној средини, за шта је 2009. добио награду „Драгиша Кашиковић“. Аутор студије „Истина под кључем. Доња Јасеница у Другом светском рату“ и, у коауторству са Срђаном Цветковићем, „Жртве у Зајечарском округу после 12. септембра 1944“. Сада је пред нама његова нова књига, „Смедеревски крај у Другом светском рату, Људи и догађаји“, у издању Института за савремену историју. Ова књига је била повод за разговор с господином Девићем.

 МИКРОИСТОРИЈА – УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА               

ПИТАЊЕ: Уважени господине Девићу, бавили сте се „микроисторијом“ Другог светског рата у смедеревском крају. Колико „микроисторија“ може помоћи да схватимо тзв. „велику историју“ једног народа у одређеној епохе? Зашто је, по Вама, смедеревски крај битан за поимање онога што нам се десило пре седамдесет и више година?

 ОДГОВОР:  

 Када је писао хронику вароши крај Дрине (и ћуприје над њом), и све те догађаје и људе постављао у шири историјски контекст, Иво Андрић је говорио о томе како локалне прилике обликују „изломљени одјеци“ светске историје. Дакле, нема „локалне историје“, према којој се често односимо потцењивачки, већ је у питању, како су нас учили и наши професори на Филозофском факултету, одрази светске историје у локалним срединама. Последице договора „великих“ и расплет на светским фронтовима пресудно су утицали и на исход догађаја на овом терену. „Поглед одоздо“, уз разговоре са савременицима и увид у локалне архиве и приватне збирке, уз детаљан приказ догађаја какав је и могућ још само у локалној средини, употпуњава сложени мозаик Србије 1941–1945. Старије колеге (Димитријевић, Давидовић, Тимотијевић) већ су дале пример истраживањима у ваљевском и чачанском крају. Смедеревски округ у Другом светском рату је био по много чему особен, а судбину му је одредио најпре положај у равници, омеђен Дунавом и Великом Моравом, испресецан важним друмовима и пругама, а без планина у залеђу. Смедерево је познато по експлозији 5. јуна 1941. и делатности Димитрија Љотића као одговорног за обнову разореног града, по Заводу за принудно васпитање омладине, по селу Друговцу које је до данашњих дана остало синоним за терор ЈВуО у Србији. Настојали смо да дамо одговоре и на нова питања: о интензитету тродимензионалног грађанског рата, о антинемачким активностима оба покрета отпора, о „црвеном терору“ под вођством неких касније врло истакнутих државних функционера итд. – а на бази свих доступних историјских извора и без идеолошких премиса. Колико је тешко долазити до нових сазнања, још је теже разбијати уврежене представе настале деловањем вишедеценијске комунистичке пропаганде. У том смислу, ако занемаримо топониме и лична имена, ова ратна хроника заправо представља типичну српску причу.

ЕКСПЛОЗИЈА У СМЕДЕРЕВУ 

ПИТАЊЕ: У историји Смедерева и околине доста је „белих мрља“ и намерних прећуткивања. Зато – кренимо редом. Шта се може рећи о стравичној експлозији у Смедереву која је 1941. године однела толико живота? Да ли је то била комунистичка саботажа?

ОДГОВОР:Тих мрља и обмана, које се откривају и скидају слој по слој, има толико да једноставно не знате да ли је боље да је прећутано и оно што је написано. Поготово кад узмемо у обзир да се у локалним срединама историјом нису бавили професионални историчари. Један од недовољно истражених догађаја је и експлозија муниције, претежно артиљеријске, која је депонована у Смедереву, а која се догодила 5. јуна 1941. Тада је срушено или тешко оштећено око 1.500 објеката. Иако је више аутора проучавало ову тему, изостали су одговори на кључна питања о броју жртава и узроку експлозије. Након најновијих истраживања ближи смо одговору на прво питање, а то је да је број жртава, као и на свим другим местима у социјалистичкој историографији, био прецењен. Тог дана настрадало је по свему судећи око 500–600 особа, што је уз још више повређених и уз разарање свих институција заиста представљало катастрофу за један град под окупацијом. У тражењу узрока експлозије, пак, нисмо далеко одмакли. Тумачења се крећу од несрећног случаја до покушаја диверзије агената Коминтерне. Међутим, не можемо да очекујемо никаква епохална открића док одговарајући архивски фондови у Москви, али и у Београду, не постану доступни за истраживаче. До тада ће овакве теме словити за контроверзне и бити предмет нагађања конспиролога – а наши људи воле нерешене мистерије.           

 ЉОТИЋ И ОБНОВА  

ПИТАЊЕ: После ове експлозије, како рече један ваш колега, Смедерево је било добро обновљено, и то углавном настојањима Димитрија Љотића, који је био из смедеревског краја и веома популаран у завичају пре Другог светског рата. Како је обнова изгледала? Колико је Љотићев удео у њој?

 ОДГОВОР:Одговоре на ова питања дао је врло прецизно и хладнокрвно Небојша Јовановић у књизи коју наводите, а која нажалост није наишла на већу пажњу стручне јавности. Председник Збора Димитрије Љотић, адвокат и бивши министар правде, пореклом из старе и угледне смедеревске породице, био је врло утицајан у српским властима под окупацијом, али се формално није прихватио ниједног ресора. Једина функција коју је обављао била је звање „комесара“ за обнову Смедерева. У организацији комесаријата на чијем челу је стајао обновљене су установе и стамбени објекти, грађена су нова насеља, насипи на плавним рекама, урађени бројни модерни пројекти, отворени су градска књижница и народна кухиња. Исто тако, ово тело је сиромашним и пострадалим грађанима давало намирнице и новчану помоћ, слало пакете заробљеницима у Немачкој. На гробљу је 1942. изграђен споменик свим погинулима 5. јуна и установљен заветни дан Смедерева. Његов рад у суштини представља другу страну живота у граду под окупацијом. Зато помен Димитрија Љотића и данас у Смедереву изазива подељене реакције. Јер, младићи-добровољци који су најполетније радили на обнови града током лета су у септембру радна одела заменили војним униформама и чинили окосницу настајућих добровољачких одреда – потоњег корпуса. Истог месеца учествовали су у борбама против партизана, а већ следећег су неки од њих изводили и хапшења талаца у Крагујевцу...

ЗАВОД У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ                             

ПИТАЊЕ: У својој књизи бавили сте се подробно још једним „загонетним“ феноменом – Заводом за принудно преваспитавање омладине у Смедеревској Паланци, који је ђенерал Недић основао да млади симпатизери комуниста не би били одвођени на Бањицу и другде и стрељани. Комунисти су тврдили да је ту реч о концлогору за младе, а Недићеви и Љотићеви следбеници да је то било једино место у окупираној Европи где су млади могли да слободно дискутују о марксизму. Шта је истина о овом Заводу?    

ОДГОВОР:И Завод је тема о којој се доста писало и дискутовало. Млади нараштај Србије, синови победника са Цера и Кајмакчалана и вршњаци 1300 каплара, узео је велико учешће у устанку 1941. и уједно претрпео велика страдања од окупатора. Идеја потекла од Љотића и генерала Недића била је да се за оне „заражене комунистичким вирусом“ предвиди посебна установа за изолацију, где не би били изложени немачким репресалијама, а уједно могли да се пропагандним и педагошким мерама преведу на „праву страну“. Кроз Завод је 1942–1944. прошло скоро 1.300 младића и девојака. Он је за њих био нека врста васпитног дома, у којем су постојала строга правила понашања и био обавезан свакодневни физички рад. Уједно, ту се и критички дискутовало о марксизму и то на бази оригиналне, забрањене литературе. Драмска секција Завода чак је припремала и забрањене комаде Петра Кочића или пак Шекспира. Жи­ца ко­јом су би­ли огра­ђе­ни мно­гим омла­дин­ци­ма је са­чу­ва­ла жи­во­те, у вре­ме ка­да су њи­хо­ви вр­шња­ци ма­сов­но стра­да­ли у рату. С друге стране, иако унутар Завода није почињено нити једно убиство, комунисти су после рата креирали слику која га је представила као концентрациони логор.   

РАВНОГОРСКИ ПОЛЕТ  

ПИТАЊЕ: Равногорски покрет у Смедеревском крају био је снажан. Дајте нам основне карактеристике смедеревског равногорства.

 Равногорски покрет је имао снажну подршку у смедеревском крају, посебно међу сељаштвом у Шумадији и Поморављу. То је била типична локална „Вандеја“ у којој су сву власт на терену преузеле снаге ЈВуО, и која се даље ширила према Тополи и Руднику, односно Крагујевцу и Гружи или Хомољским планинама. У првој фази, до 1943, сви равногорски официри које је генерал Михаиловић послао да организују покрет у овом крају – пострадали су од Немаца. Забележили смо пет таквих покушаја. Тек у лето 1943. процес изградње војних и цивилних структура ЈВуО је заокружен. Бројна документа и фотографије које смо користили руше све стереотипе који су о овој војсци постојали деценијама. Команданти бригада били су професионални официри – међу њима и један Словенац и један Буњевац, док су за сеоске старешине по правилу постављани најугледнији народни прваци. Посебно је карактеристична константна антинемачка делатност ЈВуО, од саботажа на пругама 1942, до већих окршаја у лето и јесен 1944. И прве мете сурових равногорских акција одмазде били су управо људи који су представљали домаће снаге колаборације. Последица тога била је напослетку да је и на изборима 1945, уз сву репресивност режима, у овом крају било скоро 30% оних који су бојкотовали или убацили куглицу у „ћораву кутију“. А и да је оружани отпор новим властима потрајао све до лета 1950... Ипак, то нису биле до краја дисциплиноване и идеолошки монолитне трупе, што је, уз недостатак наоружања и муниције од 1944, представљало кључну инфериорност у сукобу са комунистима.

ПАРТИЗАНИ НА ДУНАВУ

ПИТАЊЕ: Какве су биле партизанске снаге од 1941. до 1944, и које су биле размере четничко – партизанског грађанског рата?

Партизанске снаге, иако малобројне од јесени 1941, никада нису биле до краја елиминисане. У смедеревском крају деловао је Космајски партизански одред, један од ретких који се одржао на терену упркос свим прогонима и страдањима. Иако је променио више команданата и политичких комесара, овај одред се од 1943. налазио под водећим утицајем Драже Марковића и његове супруге Божидарке Дамњановић Кике. Такође, у оквиру Окружног комитета КПЈ за Београдски округ, чије је директиве одред беспоговорно извршавао, налазио се и Марко Никезић, предводник тзв. либерала 1970-их година. Документа из њихове архиве које смо поново ишчитавали не дају нам ружичасту слику о партизанском покрету, какву и данас често видимо на јавном сервису о пригодним датумима. Ту је било сплетки, разрачунавања, недисциплине, али и истинских ратних злочина. Један недавно откривен документ, директива комитета на чијем челу је стајао Дража Марковић, говори да све непријатеље и потказиваче треба немилосрдно ликвидирати, а са њима и целе њихове породице, уз обавезно паљење куће и иметка. Ипак, борци који су испуњавали тај одред били су углавном сиромашни сељаци који су поверовали у циљеве које је КПЈ проповедала. Тактика партијског руководства била је да се у одређеном селу суровом акцијом испровоцирају четници, који потом у одмазди (не)селективно сатиру присталице НОП-а. Корист је била двострука: људство које их је помагало али и било невољно за одлазак у шуму је мобилисано, а ривалски покрет сатанизован. Од 1943. партизанске акције у овом крају биле су окренуте искључиво против снага ЈВуО. Врхунац одмазде догодио се у селу Друговцу, где су четници у једном дану, што у борби или егзекуцијама након ње у једном дану ликвидирали 76 особа. И, иако такав злочин није наредио, генерал Михаиловић је у делу јавности за њега остао оптужен и 2015.

МАСОВНЕ ГРОБНИЦЕ У ЈЕСЕН 1944.   

 ПИТАЊЕ: Смедерево се, у јесен 1944, нашло на удару комунистичких одмазди. Колико је људи страдало? Знају ли се масовне гробнице?

ОДГОВОР: И Смедерево и читав смедеревски крај премрежени су масовним гробницама из 1944. То је тзв. грађански рат у миру. Први на листама убијених били су представници класе којој је требало сломити кичму. И тај број је мањи од оног који се наводио у усменој традицији, али у Смедереву износи око 200 људи, а на територији округа је двоструко већи. То значи да је у ослобођеном Смедереву сваког дана убијано у просеку по 6–7 особа, и тако дуже од месеца. Над гробницама убијених, које су вишедеценијске јавне тајне, никао је паркинг једног великог предузећа, саграђена је једна касарна, па и једно школско игралиште. А, док ходамо по костима мучки убијених људи, можемо ли да очекујемо да нам буде боље, и као држави и као друштву, и као појединцима?

РАЗГОВОР ВОДИО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

(објављено у децембарском броју „Геополитике“ 2015)

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 31 децембар 2015 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 11 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)

 

Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.

 (Свети Фотије, цариградски патријарх)     

 

Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.

(Свети Јован Златоусти)

 

Једини  непогрешиви пут ка спасењу јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом. А ко одбацује ауторитет Свете Православне Цркве и пренебрегава њена Божанствена учења, свештена правила и установе, надахнуте Духом Светим – тај се противи Духу Светом и потпада под страшну казну коју је изрекао Сам Божанствени Утемељивач Цркве, Господ наш Исус Христос.

(Архиепископ Аверкије Џорданвилски)

 

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно, и недоследно разумевање ствари и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Милостивно Божије дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење... Нека би Милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у Њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Само посебна Божија милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се збуде што је проречено Писмима... Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства – Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима,  тим ризницама побожности и благодати..

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.