header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Смедеревски крај у Другом светском рату - разговор са Немањом Девићем Штампај Е-пошта
четвртак, 31 децембар 2015
        Рођен 1989. године у Смедерсвкој Паланци, Немања Девић је основне и мастер студије завршио на Филосoфском факултету Универзитета у Београду, где је сада докторанд. Још као матурант објавио је књигу са пописом свих жртава Другог светског рата у једној локалној средини, за шта је 2009. добио награду „Драгиша Кашиковић“. Аутор студије „Истина под кључем. Доња Јасеница у Другом светском рату“ и, у коауторству са Срђаном Цветковићем, „Жртве у Зајечарском округу после 12. септембра 1944“. Сада је пред нама његова нова књига, „Смедеревски крај у Другом светском рату, Људи и догађаји“, у издању Института за савремену историју. Ова књига је била повод за разговор с господином Девићем.

 МИКРОИСТОРИЈА – УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА               

ПИТАЊЕ: Уважени господине Девићу, бавили сте се „микроисторијом“ Другог светског рата у смедеревском крају. Колико „микроисторија“ може помоћи да схватимо тзв. „велику историју“ једног народа у одређеној епохе? Зашто је, по Вама, смедеревски крај битан за поимање онога што нам се десило пре седамдесет и више година?

 ОДГОВОР:  

 Када је писао хронику вароши крај Дрине (и ћуприје над њом), и све те догађаје и људе постављао у шири историјски контекст, Иво Андрић је говорио о томе како локалне прилике обликују „изломљени одјеци“ светске историје. Дакле, нема „локалне историје“, према којој се често односимо потцењивачки, већ је у питању, како су нас учили и наши професори на Филозофском факултету, одрази светске историје у локалним срединама. Последице договора „великих“ и расплет на светским фронтовима пресудно су утицали и на исход догађаја на овом терену. „Поглед одоздо“, уз разговоре са савременицима и увид у локалне архиве и приватне збирке, уз детаљан приказ догађаја какав је и могућ још само у локалној средини, употпуњава сложени мозаик Србије 1941–1945. Старије колеге (Димитријевић, Давидовић, Тимотијевић) већ су дале пример истраживањима у ваљевском и чачанском крају. Смедеревски округ у Другом светском рату је био по много чему особен, а судбину му је одредио најпре положај у равници, омеђен Дунавом и Великом Моравом, испресецан важним друмовима и пругама, а без планина у залеђу. Смедерево је познато по експлозији 5. јуна 1941. и делатности Димитрија Љотића као одговорног за обнову разореног града, по Заводу за принудно васпитање омладине, по селу Друговцу које је до данашњих дана остало синоним за терор ЈВуО у Србији. Настојали смо да дамо одговоре и на нова питања: о интензитету тродимензионалног грађанског рата, о антинемачким активностима оба покрета отпора, о „црвеном терору“ под вођством неких касније врло истакнутих државних функционера итд. – а на бази свих доступних историјских извора и без идеолошких премиса. Колико је тешко долазити до нових сазнања, још је теже разбијати уврежене представе настале деловањем вишедеценијске комунистичке пропаганде. У том смислу, ако занемаримо топониме и лична имена, ова ратна хроника заправо представља типичну српску причу.

ЕКСПЛОЗИЈА У СМЕДЕРЕВУ 

ПИТАЊЕ: У историји Смедерева и околине доста је „белих мрља“ и намерних прећуткивања. Зато – кренимо редом. Шта се може рећи о стравичној експлозији у Смедереву која је 1941. године однела толико живота? Да ли је то била комунистичка саботажа?

ОДГОВОР:Тих мрља и обмана, које се откривају и скидају слој по слој, има толико да једноставно не знате да ли је боље да је прећутано и оно што је написано. Поготово кад узмемо у обзир да се у локалним срединама историјом нису бавили професионални историчари. Један од недовољно истражених догађаја је и експлозија муниције, претежно артиљеријске, која је депонована у Смедереву, а која се догодила 5. јуна 1941. Тада је срушено или тешко оштећено око 1.500 објеката. Иако је више аутора проучавало ову тему, изостали су одговори на кључна питања о броју жртава и узроку експлозије. Након најновијих истраживања ближи смо одговору на прво питање, а то је да је број жртава, као и на свим другим местима у социјалистичкој историографији, био прецењен. Тог дана настрадало је по свему судећи око 500–600 особа, што је уз још више повређених и уз разарање свих институција заиста представљало катастрофу за један град под окупацијом. У тражењу узрока експлозије, пак, нисмо далеко одмакли. Тумачења се крећу од несрећног случаја до покушаја диверзије агената Коминтерне. Међутим, не можемо да очекујемо никаква епохална открића док одговарајући архивски фондови у Москви, али и у Београду, не постану доступни за истраживаче. До тада ће овакве теме словити за контроверзне и бити предмет нагађања конспиролога – а наши људи воле нерешене мистерије.           

 ЉОТИЋ И ОБНОВА  

ПИТАЊЕ: После ове експлозије, како рече један ваш колега, Смедерево је било добро обновљено, и то углавном настојањима Димитрија Љотића, који је био из смедеревског краја и веома популаран у завичају пре Другог светског рата. Како је обнова изгледала? Колико је Љотићев удео у њој?

 ОДГОВОР:Одговоре на ова питања дао је врло прецизно и хладнокрвно Небојша Јовановић у књизи коју наводите, а која нажалост није наишла на већу пажњу стручне јавности. Председник Збора Димитрије Љотић, адвокат и бивши министар правде, пореклом из старе и угледне смедеревске породице, био је врло утицајан у српским властима под окупацијом, али се формално није прихватио ниједног ресора. Једина функција коју је обављао била је звање „комесара“ за обнову Смедерева. У организацији комесаријата на чијем челу је стајао обновљене су установе и стамбени објекти, грађена су нова насеља, насипи на плавним рекама, урађени бројни модерни пројекти, отворени су градска књижница и народна кухиња. Исто тако, ово тело је сиромашним и пострадалим грађанима давало намирнице и новчану помоћ, слало пакете заробљеницима у Немачкој. На гробљу је 1942. изграђен споменик свим погинулима 5. јуна и установљен заветни дан Смедерева. Његов рад у суштини представља другу страну живота у граду под окупацијом. Зато помен Димитрија Љотића и данас у Смедереву изазива подељене реакције. Јер, младићи-добровољци који су најполетније радили на обнови града током лета су у септембру радна одела заменили војним униформама и чинили окосницу настајућих добровољачких одреда – потоњег корпуса. Истог месеца учествовали су у борбама против партизана, а већ следећег су неки од њих изводили и хапшења талаца у Крагујевцу...

ЗАВОД У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ                             

ПИТАЊЕ: У својој књизи бавили сте се подробно још једним „загонетним“ феноменом – Заводом за принудно преваспитавање омладине у Смедеревској Паланци, који је ђенерал Недић основао да млади симпатизери комуниста не би били одвођени на Бањицу и другде и стрељани. Комунисти су тврдили да је ту реч о концлогору за младе, а Недићеви и Љотићеви следбеници да је то било једино место у окупираној Европи где су млади могли да слободно дискутују о марксизму. Шта је истина о овом Заводу?    

ОДГОВОР:И Завод је тема о којој се доста писало и дискутовало. Млади нараштај Србије, синови победника са Цера и Кајмакчалана и вршњаци 1300 каплара, узео је велико учешће у устанку 1941. и уједно претрпео велика страдања од окупатора. Идеја потекла од Љотића и генерала Недића била је да се за оне „заражене комунистичким вирусом“ предвиди посебна установа за изолацију, где не би били изложени немачким репресалијама, а уједно могли да се пропагандним и педагошким мерама преведу на „праву страну“. Кроз Завод је 1942–1944. прошло скоро 1.300 младића и девојака. Он је за њих био нека врста васпитног дома, у којем су постојала строга правила понашања и био обавезан свакодневни физички рад. Уједно, ту се и критички дискутовало о марксизму и то на бази оригиналне, забрањене литературе. Драмска секција Завода чак је припремала и забрањене комаде Петра Кочића или пак Шекспира. Жи­ца ко­јом су би­ли огра­ђе­ни мно­гим омла­дин­ци­ма је са­чу­ва­ла жи­во­те, у вре­ме ка­да су њи­хо­ви вр­шња­ци ма­сов­но стра­да­ли у рату. С друге стране, иако унутар Завода није почињено нити једно убиство, комунисти су после рата креирали слику која га је представила као концентрациони логор.   

РАВНОГОРСКИ ПОЛЕТ  

ПИТАЊЕ: Равногорски покрет у Смедеревском крају био је снажан. Дајте нам основне карактеристике смедеревског равногорства.

 Равногорски покрет је имао снажну подршку у смедеревском крају, посебно међу сељаштвом у Шумадији и Поморављу. То је била типична локална „Вандеја“ у којој су сву власт на терену преузеле снаге ЈВуО, и која се даље ширила према Тополи и Руднику, односно Крагујевцу и Гружи или Хомољским планинама. У првој фази, до 1943, сви равногорски официри које је генерал Михаиловић послао да организују покрет у овом крају – пострадали су од Немаца. Забележили смо пет таквих покушаја. Тек у лето 1943. процес изградње војних и цивилних структура ЈВуО је заокружен. Бројна документа и фотографије које смо користили руше све стереотипе који су о овој војсци постојали деценијама. Команданти бригада били су професионални официри – међу њима и један Словенац и један Буњевац, док су за сеоске старешине по правилу постављани најугледнији народни прваци. Посебно је карактеристична константна антинемачка делатност ЈВуО, од саботажа на пругама 1942, до већих окршаја у лето и јесен 1944. И прве мете сурових равногорских акција одмазде били су управо људи који су представљали домаће снаге колаборације. Последица тога била је напослетку да је и на изборима 1945, уз сву репресивност режима, у овом крају било скоро 30% оних који су бојкотовали или убацили куглицу у „ћораву кутију“. А и да је оружани отпор новим властима потрајао све до лета 1950... Ипак, то нису биле до краја дисциплиноване и идеолошки монолитне трупе, што је, уз недостатак наоружања и муниције од 1944, представљало кључну инфериорност у сукобу са комунистима.

ПАРТИЗАНИ НА ДУНАВУ

ПИТАЊЕ: Какве су биле партизанске снаге од 1941. до 1944, и које су биле размере четничко – партизанског грађанског рата?

Партизанске снаге, иако малобројне од јесени 1941, никада нису биле до краја елиминисане. У смедеревском крају деловао је Космајски партизански одред, један од ретких који се одржао на терену упркос свим прогонима и страдањима. Иако је променио више команданата и политичких комесара, овај одред се од 1943. налазио под водећим утицајем Драже Марковића и његове супруге Божидарке Дамњановић Кике. Такође, у оквиру Окружног комитета КПЈ за Београдски округ, чије је директиве одред беспоговорно извршавао, налазио се и Марко Никезић, предводник тзв. либерала 1970-их година. Документа из њихове архиве које смо поново ишчитавали не дају нам ружичасту слику о партизанском покрету, какву и данас често видимо на јавном сервису о пригодним датумима. Ту је било сплетки, разрачунавања, недисциплине, али и истинских ратних злочина. Један недавно откривен документ, директива комитета на чијем челу је стајао Дража Марковић, говори да све непријатеље и потказиваче треба немилосрдно ликвидирати, а са њима и целе њихове породице, уз обавезно паљење куће и иметка. Ипак, борци који су испуњавали тај одред били су углавном сиромашни сељаци који су поверовали у циљеве које је КПЈ проповедала. Тактика партијског руководства била је да се у одређеном селу суровом акцијом испровоцирају четници, који потом у одмазди (не)селективно сатиру присталице НОП-а. Корист је била двострука: људство које их је помагало али и било невољно за одлазак у шуму је мобилисано, а ривалски покрет сатанизован. Од 1943. партизанске акције у овом крају биле су окренуте искључиво против снага ЈВуО. Врхунац одмазде догодио се у селу Друговцу, где су четници у једном дану, што у борби или егзекуцијама након ње у једном дану ликвидирали 76 особа. И, иако такав злочин није наредио, генерал Михаиловић је у делу јавности за њега остао оптужен и 2015.

МАСОВНЕ ГРОБНИЦЕ У ЈЕСЕН 1944.   

 ПИТАЊЕ: Смедерево се, у јесен 1944, нашло на удару комунистичких одмазди. Колико је људи страдало? Знају ли се масовне гробнице?

ОДГОВОР: И Смедерево и читав смедеревски крај премрежени су масовним гробницама из 1944. То је тзв. грађански рат у миру. Први на листама убијених били су представници класе којој је требало сломити кичму. И тај број је мањи од оног који се наводио у усменој традицији, али у Смедереву износи око 200 људи, а на територији округа је двоструко већи. То значи да је у ослобођеном Смедереву сваког дана убијано у просеку по 6–7 особа, и тако дуже од месеца. Над гробницама убијених, које су вишедеценијске јавне тајне, никао је паркинг једног великог предузећа, саграђена је једна касарна, па и једно школско игралиште. А, док ходамо по костима мучки убијених људи, можемо ли да очекујемо да нам буде боље, и као држави и као друштву, и као појединцима?

РАЗГОВОР ВОДИО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

(објављено у децембарском броју „Геополитике“ 2015)

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 31 децембар 2015 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 10 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.