header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Лествица екуменизма Атанасија Јевтића, бившег епископа, и односи Рима, Цариграда и Москве Штампај Е-пошта
среда, 13 јануар 2016

 Пише: Проф. др Миодраг М. Петровић

За време студија на Атинском универзитету, седамдесетих година прошлог века, становао сам у студентском дому „Апостолики диакониа“. Тамо се тих година појавио јеромонах Атанасије Јевтић у намери да докторира. Пре тога био је на Богословском факултету на острву Халки близу Цариграда. Благодарећи представљању као духовно чедо аве Јустина Ћелијског, обасипан је великом пажњом, посебно од стране Грка. Сви су му издашно излазили у сусрет, превасходно противници екуменизма, али, ради одређених циљева, и највећи поборници екуменизма, какав је био тадашњи патријарх цариградски Атинагора I (1948-1972).

Тада сам га и ја уважавао, уверен да је искрени следбеник свог духовног оца. Нисам ни помишљао да ће изневерити православно држање и постати поборник наводно „православног екуменизма“ до мере да неосновано сврстава у екуменисте (икуменисте) чак и светог Јустина Ћелијског.  А овај је, што је опште познато између екуменизма и свејереси стављао знак једнакости за сва времена.

Из те Атанасијеве екуменистичке занесености, коју дуго није отворено пројављивао, у Српској православној цркви прорасла су многа зла, колико на пољу реформаторског приступа кад се ради о богослужбеном и канонском поретку, толико и на пољу догматскоеклисиолошког православног учења. Дугачак би списак био ако бих овде ређао чиме све и на које начине је сејао кукољ по добро узораној и племенитом лозом засађеној Српској православној цркви у којој се, благодарећи и њему, намножише и бестидно уврежише многи екуменисти. Поменућу, више индикативно, неколико разграђујућих Атанасијевих активности:

- Олако је, грубо кршећи црквене каноне, ускакао са једног епископског седишта на друго, треће... изазивајући велике смутње где год се нађе. Није било потребно да промени три епископска седишта (последњи пут чак и после оставке наводно због болести) да бих га означио као „трисепископа“. Јер за ово звање, по учењу Цркве, довољно је и једном само оставити своју „невесту“ (тј. епархију) и пригрлити туђу. А „трисепископос“ је иронија и значи „преепископ“, што ће рећи – никакав епископ, о чему сам раније детаљно писао.

- Да би правдао сопствену самовољу и безакоње у Цркви, дрзнуо се поновљено да изјави: „Каноне мачку о реп“!

-Гордост и умишљеност због стечених знања осмелили су га да у Загребу изјави: „Нека извини Свети Сава“! Тиме је хтео да каже како је не само свог духовног оца него и Светога Саву надрастао. Надмено се винуо толико високо да у свом преводу Псалтира неколико пута себе ставља изнад и самог Господа, јер пише: „Потрпех те Господе“! Зато никакво изненађење не представља то што се  са таквом својом теологијом, натопљеном егоцентризмом, епископоцентризмом и екуменизмом дрзнуо да се поставља изнад Васељенских и Помесних сабора, изнад Цркве.

- Ниподаштавајући канонску забрану по којој је недопустиво да епископ бира себи наследника у епископији, изабрао је Григорија да га наследи на трону Захумско-херцеговачке епархије која му је била друга по реду „невеста“.

- Равнодушно пропраћа антиправославно, екуменистичко и унијатско исповедање вере тог свог духовног чеда и наследника до мере да му не смета чак ни то што наглас са римокатолицима чита Символ вере са додатком „филиокве“ у 8. члану; ни то што развија нову теологију о некаквој „другости“, каскајући за извитопереном теологијом пергамског митрополита Јована Зизјуласа.

- Крајње нехришћански и неваспитано обрушава се погрдним изразима на сваког оног ко му са жаљењем и најбољом намером указује на недопустива застрањивања у Цркви итд. Таква застрањивања сушта су супротност православном учењу и држању његовог духовног оца – аве Јустина Ћелијског.                                                                  

Када и где треба видети зачетке Атанасијевог одметништва? Изласком из Србије ради даљег богословског усавршавања нашао се, како напред поменух, на Халки у близини Цариграда. Тамо је могао да падне под утицај цариградског екуменистичког патријарха Атинагоре. Овај је тих година постао познат нарочито по сусрету и загрљају (1964) у Јерусалиму са римским папом Павлом VI такође и по томе што је 1965. године синодском одлуком Цариградске цркве „укинуо“ анатему коју је на Рим бацио цариградски патријарх Михаило I Кируларије 1054. године због искрслог великог раскола. Али патријарх Атинагора је познат и по многим неправославним, унијатским и екуменистичким изјавама, као што су, на пример:

- „Хришћански свет улази у нову епоху“, занемарујући вечну истину о томе да је „Исус Христос исти јуче и данас и у вјекове“ (Јевр 13,8).

- Папи се обраћа речима: „Најсветији и веома драги у Христу брате“.

- „Окренути смо уједињењу свих, ка пуном општењу љубави и вере у саслужењу и заједничком Путиру“ (тј. Светом причешћу).

- „Више је онога што нас уједињује, него онога што нас раздваја“, на шта се римокатолици надовезују: „Оно што нас одваја од наше браће Истока није зид, него танка завеса“ (изговорено у Барију 1966. године).

- „Век догме је прошао“.

- „Хришћанство данас има потребу за једном теологијом измирења“ (изговорено на Богословском факултету у Београду 1967. године).

- „Ми никакву препреку не видимо на путу уједињења Римске цркве са Источном црквом“.

- „Јасан је циљ дијалога – да психолошки припремимо наше народе да се ради о једној Цркви и једној вери“.

-  „И опет понављамо читавом хришћанском свету да дан заједничког празновања Пасхе буде друга недеља месеца априла“.

Атинагора таквих назора као „васељенски патријарх“ морао је да скрене пажњу на јеромонаха Атанасија због тога што је духовно чедо аве Јустина, изразитог антиекуменисте. Дао му је топлу препоруку да као „клирик Српске цркве и њен стипендиста на Свештеном богословском факултету на Халки“ проведе три месеца на Светој Гори, односно у манастиру Хиландару. Препорука је заведена у протокол под бр. 485 и датумом – 16. јун 1964. Само два дана касније, тј. 18. јуна исте године Атинагора је под бр. 484 дао препоруку тадашњем јерођакону Вартоломеју Архондонису, данашњем патријарху цариградском, за кога пише да му је „веома драг и по духу син“, да на Светој Гори борави, не ограничавајући му време. Може ли се истовремено давање препоруке поменутим лицима сматрати случајношћу? Свакако не.

Обасут екуменистичком идеологијом, с једне стране од цариградског патријарха Атинагоре, а с друге стране од ватиканског васпитаника Вартоломеја (тих година је и Амфилохије васпитаван у Риму), Атанасије супротно ономе чему га је учио ава Јустин, напушта антиекуменистичке ставове и облачи се у хаљине свејеретичког екуменизма, омекшавајући га, и тумачећи га, некаквим „православним екуменизмом“. Занимљива је чињеница да се у делегацији Цариградске патријаршије, која је 1965. године упућена у Рим да тамо саопшти односну синодску одлуку о „укидању анатеме“, налазио и јерођакон Вартоломеј Архондонис. Дакле, исти онај који је по препоруци Атинагоре истовремено са јеромонахом Атанасијем Јевтићем боравио на Светој Гори.

Питаће се неко откуд мени сазнање о наведеним писаним препорукама за Свету Гору Атанасију и Вартоломеју? У Цариград сам одлазио најпре као студент, а касније ради проучавања средњовековних грчких номоканонских зборника. Тамо сам упознао и појединце антиекуменисте. Један од тих је био и сардеонски митрополит Максим. Овај и још један митрополит из састава осмочланог Синода Цариградске цркве нису хтели да прихвате, нити да  потпишу одлуку о „укидању“ 1965. године анатеме бачене 1054. године између црквених првојерараха Цариграда и Рима.

Разлог за отворени разговор између сардеонског митрополита Максима и мене није био само питање екуменизма. Знао је да сам у свом докторском раду („Номоканон у 14 грана и византијски коментатори. Прилог проучавању тема о односима Цркве и државе и епископа Старог и Новог Рима“, Атина 1970) писао о томе да је пропињање и мешање цариградског патријарха у послове аутокефалних помесних православних цркава неканонско. Само две године касније, он је та права бранио у својој књизи „Васељенска патријаршија у православној цркви“, Солун 1972. Пошто ми је рекао да је користио мој рад (иако га није цитирао) предложио сам му да сравни, на пример, страницу 143. његове књиге са страницом 207. моје књиге. А на страници 142. он чувеног канонолога Сергија Троицког неосновано представља тако што каже да „наивно“ пише у вези са тим правима.

Исправно је Максим, митрополит сардеонски поступио, одбивши да потпише 1965. године синодску одлуку Цариградске цркве о „укидању анатеме“, јер је то био јалов лични чин патријарха Атинагоре, неоправдано наметнут другима. А колико је тај чин био уистину јалов, о томе довољно говоре сви полувековни притворни и безуспешни сусрети и дијалози између православних и римокатолика. Због дубине провалије, то пола века узајамних сусрета и преговора прерашће у векове попут свих протеклих векова од пропале Флорентинске уније (1439), коју је прихватио и потписао био и цариградски патријарх Јосиф II (1416-1439). Од свих помесних православних цркава једино Српска православна црква није подлегла да на тај унијатски сабор у Италији пошаље своје представнике. Тадашњи српски патријарх Теодосије (1435-1445) и деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456) имали су јасна сазнања о римокатолицима као јеретицима. У вези са тим задивљујуће је, у писаним изворима сачувано, образложење деспота Ђурђа Бранковића. Он је, наиме, римокатоличким достојанственицима, који су га питали зашто није послао представнике на сабор у Ферари-Фиренци (1438-1439), одговорио да је цео свој живот провео у вери предака, и ако би ту веру променио његови сународници, који га сматрају мудрим човеком, помислили би да је умом пореметио.

Показало се, дакле, а и показиваће се, да ни помоћу екуменизма, како га схватају и проповедају Атинагора, Вартоломеј, Јован Зизјулас, Атанасије Јевтић и њима слични, јединства у постојећим околностима не може бити међу разједињеним хришћанима, јер за то не постоје предуслови: догматски, канонски, литургијски и, уопште, историјскоеклисиолошки. Застрашујућа је и сама помисао на то да се у име екуменизма појединци из православних помесних цркава, због чланства у Светском савету цркава, и због примања новца, састају, разговарају, па чак и заједнички моле са званим хришћанским црквама које, на пример, рукополажу жене у свештеничке и епископске чинове, благосиљају склапање истополних бракова, омогућавајући и таквима да „свештенослуже“, врше обреде над животињама итд.

 „Трисепископи“, тј. изразити кршитељи свештених канона и екуменисти, превасходно цариградски патријарси, почев од Мелетија Метаксакиса (1922-1923) преко Атинагоре, Вартоломеја и њихових следбеника попут Јована Зизјуласа, Атанасија Јевтића, Иринеја патријарха српског и многих других, разбијају јединство Православне цркве тако што мењају непромењиво догматско, канонско и, уопште, еклисиолошко учење, што је залог за очување тог јединства. Тако је, на пример, Мелетије Метаксакис пре доласка за патријарха цариградског био китијски митрополит на Кипру, па архиепископ атински (1917-1920) и, најзад, александријски патријарх (1926-1935). Он је тај који је за кратко време патријарховања у Цариграду посејао велика зла у Православној цркви: озваничио сврставање са екуменистима; увео нови – Григоријански календар, изазвавши раскол у Цркви; подржао идеју да свештена лица (ђакони и свештеници) брак могу да склапају после рукоположења; да удова свештена лица могу да склопе други брак; да се изврши ревизија поста итд.

Те и друге противканонске, односно неправославне и екуменистичке идеје здушно је прихватио, проширивао и наметао православнима патријарх Атинагора, негдашњи Мелетијев ђакон у Атини, такође „трисепископ“. Био је у чину јерођакона кад је 1922. године изабран за керкирског (крфског) митрополита, да би затим постао архиепископ у Америци, одакле је, снажно подржаван америчком геополитичком стратегијом, постао 1948. године патријарх цариградски. У Цариград је допутовао, по његовим речима, „личним авионом председника Трумана“. Непосредни његов наследник, патријарх Димитрије, наставио је да Цариградску цркву води у истом екуменистичком духу, у чему га је његов наследник Вартоломеј надмашио.

Сви данас видимо колико патријарх Вартоломеј, Атинагорино „чедо по духу“, крши непрекршиво јеванђелско, светоотачко, догамтско и канонско учење Источне православне цркве. Иако је докторирао на теми из канонског права, далеко је од смисла за очување канонског јединства међу помесним православним црквама. Рим му је постао важнији од Москве. Православне народе помесних цркава осуђује за „етнофилетизам“ да би своју „васељенску“ улогу приближио улози римског папе, са крајњим циљем да после овога као „првог“ он буде „други папа“, ради чега присваја сву православну дијаспору. Уместо да се држи православне теологије и еклисиологије, он се сав предао бризи о екологији. Уместо да га заокупља питање како да оснажи цариградски епископски трон као установу од изузетног историјскоканонског значаја, он предузима кораке који све више воде ка слабљењу тог црквеног центра. Не схвата да искључиво јачање јединства међу православним помесним црквама, односно очување светоотачке православне вере може да помогне и заустави даље срозавање улоге цариградског патријарашког трона као установе. Не екуменизам, нити учестале везе са римским папом, које изгледају срдачније од оних са поглаварима појединих помесних православних цркава.

Заблуда је велика то што цариградски патријарси сматрају да ће везивањем за Рим, Брисел и Вашингтон побољшати свој статус као „првог“ у Православном свету, посебно у Цариграду због постојећих околности у Турској. Најуверљивији показатељ те заблуде су положај Свете Софије и затворени Богословски факултет на Халки. Када је папа Бенедикт XV (1914-1922) био упитан за мишљење у вези са статусом Свете Софије као православног храма, одговорио је да му је драже да на њој види полумесец него византијски крст. Тако отворена изјава једног папе прихватљивија је од хипокризије папе Павла VI (1963-1978) који је при сусрету са патријархом Атинагором у Риму на себи имао православна обележја, добијена на поклон приликом њиховог сусрета у Јерусалиму: енколпион и златоткани византијски епитрахиљ. Атинагора је на прсима имао златни крст што му је поклонио папа Јован XXIII, који му је и прстен даривао. По угледу на патријарха Атинагору, папски прстен и крст са поносом примају и поједини српски епископи.

У Риму су забележене изговорене Атинагорине речи, које су за сваког православног исповедника вере непојмљиве и неприхватљиве: „Ми не видимо никакву препреку на путу уједињења Римске цркве и Источне цркве...Не видимо препреку из простог разлога што такве препреке не постоје“! Колико се заблуда крије у тим речима о томе довољно говоре полувековни јалови састанци и разговори између разних представника православне и римокатоличке вере.

Неуспелим црквенополитичким и екуменистичким активностима цариградски патријарси не само да срозавају свој патријарашки трон као установу, него негативно утичу на поглаваре појединих помесних православних цркава, који, подражавајући њих, неизбежно изазивају дубоке раздоре међу верницима. Тако је, на пример, српски патријарх Иринеј, за разлику од свог претходника, патријарха Павла, својим екуменистичким изјавама и неканонским атаком на поједине епископе нанео Српској православној цркви дубоке и тешко излечиве ране. У томе га подржава одређени број српских епископа, међу којима особено место има умировљени Атанасије Јевтић. Штавише, овога врх Српске цркве, мимо поретка, позива на саборска заседања да оправдава неканонске одлуке Синода и Сабора.

Напред сам истакао ко је и када највише утицао на бившег епископа Атанасија Јевтића да од антиекуменисте постане поборник екуменизма, тог разарајућег узрока нејединства међу православнима. Колико му није стало до јединства у СПЦ показао је много пута, и на разне начине, а нарочито онда када се сврстао на страну њених непријатеља да са Косова и Метохије изагна канонског епископа др Артемија. Овај је својим исповедањем вере и држањем сметао првенствено Албанцима и Американцима. Ниједна сила међу светским моћницима није била кадра да га без сарадње са српским епископима уклони са епископског седишта. Другим речима, једини који су могли то да учине, али не канонски него по жељи и на притисак са стране, били су епископи Српске православне цркве. Међу овима предводио је, и то са израженом мржњом, опањкавањем и ликовањем, Атанасије Јевтић. Није могао да поднесе то што епископ Артемије, за разлику од њега, није одступио од православног и антиекуменистичког духа свог учитеља и духовника – светог Јустина Ћелијског.

Атанасије Јевтић, радећи са Амфилохијем и неколицином других епископа против Артемија, радио је, у ствари, против православног српског живља и њихових светиња на Косову и Метохији, против целе Српске православне цркве и против државе Србије. На том задатку све му је било стављено на услугу: Синод СПЦ, албанска полиција, КФОР, српска полиција, хеликоптер. Да је био потребан и амерички авион за извршење тог злочиначког  задатка, свакако би га имао на располагању, ако не лично од председника, као што је случај био са цариградским патријархом Атинагором, а оно од потпредседника Бајдена свакако.

Наспрам свејеретичког екуменистичког покрета који, како се то и на делу види, мења древни исповеднички лик и став већине поглавара, као и епископа, помесних православних цркава, стоји непоколебиви правоверујући народ Божји, као залог истине. Јер на чврстом исповедању јеванђелске, апостолске и светоотачке вере почива Црква Христова као установа Божја коју „и врата пакла неће надвладати“ (Мт 16, 18) зато што јој је „глава Христос“ (Еф 5, 23); зато што је она „стуб и тврђава истине“ (1. Тим 3, 15). Тамо где се у помесним православним црквама првојерарси губе у екуменизму и служе глобализацији света и успостављању новог поретка ствари, постоје у руском, грчком, грузијском, српском, бугарском, румунском... народу многи који ће сачувати православно исповедање вере. Такви верници жале, гледајући последњих сто година на које све начине цариградски патријарси олако разграђују православну теологију, тежећи уједињењу са римокатолицима и не хајући што својим чињењима поспешују гашење тог славног православног центра.

Ништа друго него одраз раслабљености цариградског патријаршијског трона је то што Вартоломеј жури да се Велики свеправославни сабор одржи што пре, и то у Турској, нехришћанској земљи. Многи показатељи говоре да ће тај Сабор, заказан за 16. фебруар 2016. године, пре бити све друго само не Свеправославни. Зашто? Зато што је број учесника из помесних цркава ограничен највише на 24, плус поглавар, а свака од њих има по један глас, као и зато што ће за учешће на таквом Сабору предност имати епископи екуменисти. Сем тога, присутни ће бити и посматрачи, односно делегати неправославних вероисповести, по угледу на Други ватикански концил (1963-1965). Из историје Цркве знамо да на Васељенским и Помесним саборима учествују сви епископи, по угледу на Апостолски сабор, без посматрача. На Сабор се позива виновник јереси или раскола да би био разобличен и осуђен уколико се не врати у догматскоканонске црквене токове. Одлуке Сабора сваки епископ потписује у једнини овако: „Одлучивши потписах“ (следи особно име и  име црквене области којом управља). Искључена је свака колективна одговорност. Потписник мора да има свест као да је сам донео саборску одлуку, за коју ће дати одговор пред Богом.

Зашто су цариградски патријарси кренули екуменистичким путем? Поводе се за римокатоличким екуменизмом који смера ка унији и признавању римског епископа као „првог“ у читавом хришћанству не само по части, него и по власти. У таквим околностима, цариградски епископ би био одмах до њега. Римокатолички екуменизам снажно подржавају Сједињене америчке државе и државе које су њихове послушнице, ради глобализације света. Зато се за цариградског патријарха бира особа коју прихвата Запад и, наравно, Турска. А то даље значи – особа која ће се више везивати за Рим него за Москву. Зато су односи цариградских патријараха последњих сто година много срдачнији са римским папом него са московским патријархом. На том наметнутом путу зближавања више са римским папом него са православним московским патријархом Цариграђани су принуђени да протурају апсурдну, неканонску и крајње штетну по читаву Православну цркву идеологију. Тако, на пример, патријарх цариградски Вартоломеј износи мишљење да се Велики или Свеправославни сабор не може назвати Васељенским ако на њему не учествјују римокатолички епископи са својим поглаваром! А пергамски титуларни епископ Јован Зизјулас сматра да треба, пошто нема византијског цара, римски папа да преузме његову улогу за сазив Васељенског сабора!

Ништа боље од данашњег изгледа цариградског патријаршијског трона, као установе, не би ни московски патријаршијски трон изгледао сутра уколико би московски и целе Русије патријарх подржавао екуменистичка настројења цариградских патријараха и њихових истомишљеника.  Наишао би на непремостиву брану која се зове: многољудни руски православно верујући народ. Благодарећи управо таквом народу Русија се оправдано назива Светом Русијом. Данас та Русија има на челу благоверног Владимира Путина. Пре њему, као благочестивом православцу, а не римском папи, како то антиправославно и екуменистички помишља пергамски Јован Зизјулас, припада улога да, након сагласја међу патријарсима, сазове Васељенски сабор и попут византијских царева обезбеди услове за успешан рад. Такве улоге мора бити лишен и цариградски патријарх. Нарочито због екуменизма како га схвата и спроводи; због приклањања геостратешким и политичким интересима Запада; због поносног истицања да је турски држављанин; због тога што живи у нехришћанској земљи; због занемаривања чињенице да му је извориште црквенодуховне снаге у оданом и искреном православном општењу са свим поглаварима помесних православних цркава, а не у грљењу са римским папом итд.

Сви православни народи су вољни да поштују патријарха цариградског епископског трона као „првог“ у складу са свештеним канонима, али под условом  да бди, чувајући и бранећи чистоту православног исповедања вере.

Православни византијски цареви умели су, под утицајем правоверне јерархије и народа, да осуде и смене неправославне цариградске патријархе. Присетимо се како је поступио цар Константин XI Палеолог (1449-1453). Сазвао је 1450. године, и подржао, Сабор у Цариграду на којем је одбачена Флорентинска унија (1439). Збацио је унијатског патријарха Григорија III Мамаса (1443-1450), кога је правоверни народ протерао из Цариграда. Међутим, суочен са опасношћу од надирућих Турака, подржао је унију са Римом, лично присуствујући 12. децембра 1452. године на заједничком богослужењу православних и Латина, у Светој Софији у Цариграду. Папу Николу V (1447-1455) представљао је бивши руски црквени првојерарх Исидор, који је потписао био одлуке Флорентинске уније, примио, тада (1439), кардиналски шешир и остао међу Латинима. Цариград је, дакле, поново прихватио унију са Римом и, после непуних шест месеци добио плату – пао је у турске руке (1453). Нема уније и екуменизма а да Православној цркви, Саборној и Апостолској, нису нанели штету.

Унија, као пород Рима, и екуменизам, као пород Светског савета цркава, дакле, никада никакво добро нису донели исповедању вере Православне цркве и њеној Саборности. А Саборност је залог за јединство у непатвореној вери црквене јерархије, благочестивог владара државе (уколико такав постоји) и правоверног народа. Заузврат, тако постигнуто јединство залог је за Саборност као негације некаквог „православног икуменизма“ по којем тумара Атанасије Јевтић у намери да пред православнима ублажи своја екуменистичка убеђења. Злоупотребљени икуменизам (екуменизам) и унијатство су две сестре у служби глобализације света. Све док те две сестре нису закорачиле међу православне вернике, јединство помесних православних цркава није било угрожено. Васпостављање тог јединства, на делу а не само речима, постиже се исповедањем православне теологије и еклисиологије, јавном осудом јереси и беспоретка у Цркви управо помоћу Саборности изражене на Васељенским и Помесним саборима.

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 14 јануар 2016 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 2 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.