header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Станислав Стремидловски: РПЦ допушта могућност да Свеправославни сабор не буде у Истанбулу
Станислав Стремидловски: РПЦ допушта могућност да Свеправославни сабор не буде у Истанбулу Штампај Е-пошта
недеља, 17 јануар 2016

 После отвореног напада турске војске на руски авион крајем новембра 2015, католичка штампа почела је са посебном пажњом да прати ток припрема и пратећих мера за Свеправославно саветовање које је планирано за лето ове године.

Позивајући се на портал Amen.gr, који је близак Константинопољској патријаршији, немачка редакција Radio Vaticana, ових дана емитовала је саопштење професора Аристидиса Панотиса у којем је он истакао да је „Православна црква Кијева као и пре наша, и није под Москвом“.

Грчки богослов обратио је пажњу на историју преласка Кијевске митрополије Константинопољске патријаршије под окриље Руске православне цркве 1686., наглашавајући да то „политичко и црквено апсорбовање“ до данашњег дана не признаје ни Мајка-Црква (Константинопољ), ни „међуправославни консензус“. Такво мишљење, наравно, није ново.

Теолози и свештеници који су оријентисани на Константинопољску патријаршију повремено су и раније отворено  износили такво мишљење, после чега су обично следила неслагања теолога и свештеника Руске православне цркве. Док су односи између Русије и Турске били уравнотежени и мирни, док је на Блиском Истоку и у Украјини постојала геополитичка стабилност, све то могло се приписивати „посебности“ црквене комуникације Константинопоља и Москве, што се није дотицало велике политике. Међутим, данас се ситуација променила, и то толико да дијалог две Цркве почиње да постаје активан елемент државног живота низа земаља и да утиче на њихову активност на спољнополитичком плану и опет враћа у живот старе историјске савезе и коалиције.

Подсетимо да је у складу са одлуком која је прихваћена приликом сусрета поглавара и представника Православних цркава, одржаног под председавањем Константинопољског патријарха Вартоломеја од 6-9. марта 2014. у Истанбулу, „планиран сазив Свеправославног сабора за 2016., ако се не деси ништа непредвиђено“. Међутим, у децембру прошле године РИА Новости, позивајући се на секретара за међуправославне односе Одељења за спољне односе цркве Московске патријаршије, протојереја Игора Јакимчука, саопштила је да „због сложене међународне ситуације која је повезана са повећањем напетости у односима између Русије и Турске, у Руској православној цркви не искључују варијанту одвијања догађаја у којој Свеправославни сабор планиран за 2016., може бити сазван, али не у Истанбулу него у другом месту“.

О томе је раније говорио и начелник Одељења за спољне односе цркве, митрополит Иларион, који је у једном од разговора са новинарима нагласио да саопштени датум одржавања Свеправославног сабора није коначан и биће „утврђиван у складу са степеном припремљености потребних докумената“. А у јануару ове године у ову једначину унео је додатну непознату коментатор портала „Украјина.ру“, Дмитриј Скворцов, који је присуствовао на заседању Кијевске епархије. Он је цитирао речи предстојатеља Украјинске православне цркве Московске патријаршије, митрополита Кијевског Онуфија, који је позвао „да молимо Бога да нас поштеди искушења које се надвија над Светом православном Црквом“.

Ради се управо о Свеправославном сабору. „Данас је то питање сигурно најважније и планирано је за јун следеће године – рекао је митрополит. По плану оно треба да буде завршено до Тројице. Заправо, питања која се износе на сабор увек су разматрана унапред. Због тога су пре сабора одржавана саветовања на којима су постављана она питања за која је сабору преостајало само да их потврди. Није се дешавало да сабор већ почне и да тек тада почиње „убацивање“ питања које већина и не слути, питања која су очигледно спорна и изазивају неслогу.

Став наше Цркве је да питања која се износе на сабор (на пример, о новом календару Цркве) треба да буду размотрена на саветовањима пре сабора. Затим, све Цркве треба да их потврде, и тада већ усаглашени ставови да се износе на Сабор ради доношења одлука. Ако макар и једна Црква буде против, тема се уклања из дневног реда. То се назива правило консензуса – потпуне сагласности.

Наша Црква инсистирала је на томе да треба строго да се придржавамо тог правила. То је гаранција да се неће десити раскол. Јер, чак и ако се нека питања буду решавала већином гласова такво дељење већ се десити – пре сабора. Са таквим ставом сложиле су се све помесне Цркве. Али, када смо почели да разматрамо питања диптиха, аутокефалности, календара, другог брака за свештенство, показало се да ниједно од њих није до краја дефинисано. […]  Стога настаје питање – ако се сви окупимо без припремљених решења за сабор, да ли ће се онда такав „сабор“ прелити у препирке и спорове који ће само компромитовати Цркву.

Сем тога, тамо ће покренути следећи систем да се одлуке  „прогурају“: после дугог разматрања одлучујемо да питање изнесемо у неком облику (односно, одбацујемо раније предлагану варијанту); прихватамо нову, коначну варијанту, гласамо за њу, али се на потписивање даје на грчком језику. Ми кажемо: треба пажљиво да погледамо“, а они нам одговарају: „Шта да гледате? Већ сте гласали, хајде, потписујте!“, а ми кажемо - „Не, прво ћемо да преведемо“. И испоставља се да су нам на потписивање подметнули прву варијанту – ону коју смо одбацили“.

Све ово су биле речи поглавара Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије у којима је изражено незадовољство због покушаја Константинопоља да активира, за украјинско православље, болну тему оснивања јединствене помесне Цркве. Тај процес одвија се одавно, убацују се различите варијанте комбинација од неколико православних Цркава, а сем тога недавно се појавио предлог о уједињењу Украјинске грко-католичке цркве са Харковско-Полтавском епархијом Украјинске аутокефалне православне цркве.

Константинопољски патријарх Вартоломеј пажљиво прати ситуацију.

Када су почели први разговори о савезу Украјинске грко-католичке цркве и дела Украјинске аутокефалне православне цркве у лето прошле године, Вартоломеј је у интервјуу за немачку католичку информативну агенцију KNA изразио забринутост због ситуације у Украјини и изјавио да чак, ако сада Руска православна црква реализује своју јурисдикцију над украјинским православљем, то не значи да Константинопољ не треба да доприноси постизању политичког мира и верског помирења између данас постојеће три православне и једне грко-католичке цркве у Украјини, додајући да би био задовољан када би га православни и грко-католици сматрали за свог духовног оца и показали да је Константинопољска патријаршија њихова Мајка-Црква, и да би он желео да „буде достојан тог поверења у будућности“.

Константинопољ настоји да поврати стање које је настало после отоманског освајања Византијске империје 1453. Након што се центар Цркве руског православља нашао под контролом муслимана: Москва се изјаснила за своју независност од Константинопоља, али, како истиче епископ Василије (Осборн), Константинопољ није хтео то да призна. На територији Московске државе он није могао да предузме никаква активна дејства, међутим, на територији Велике Литванске и Пољске кнежевине он је основао полуаутономну митрополију Кијевску и целе Руси.

У овој једначини није прошло без Римске курије.

Године 1458. пољски краљ Казимир IV поставља на чело руских епархија Литванске митрополије митрополита-унијату Григорија. Ипак, Григорије излази из уније 1470, после чега Константинопољ са њим одржава везе.

Са политичког становишта, на територији савремене Русије, Украјине и Белорусије настају два центра хришћанства – један у православној Москви, други у – муслиманској Отоманској империји. Овај други, био је камен спотицања за Рим који је од тренутка пада Византије до краја XVI века предузимао велике напоре у стварању чврстог савеза са Москвом у циљу оружане борбе са Отоманима.

Време највећих пријатељских односа између Римске курије и руских царева припада периоду владавине Ивана III и Бориса Годунова. Историчар Дмитриј Левик истиче да је управо од папа Римских Иван III добио војне стручњаке толико потребне земљи, који су за цара створили руску артиљерију и помогли да гради тврђаве. С друге стране, историчар Инеса Магилина, наглашава да су „пре ступања на престо цара Фјодора били дефинисани приоритети источног правца спољне политике“.

Схватајући свој геостратешки положај између Европе и Азије, Москва је настојала да из тога извуче максималну корист. Због тога је главни задатак источне политике Московске државе био да се активно интегрише у европско друштво кроз учешће у антитурској коалицији. Такав курс дошао је до изражаја у време цара Ивана IV. У време Бориса Годунова, прво на челу владе, а од 1598. као самосталног владара, такав курс успешно је настављен. Сем тога, сам Борис Годунов непосредно се бавио преговорима са шахом Абасом поводом потписивања антитурског споразума у Москви у лето 1596. … План који је припремљен у Римској курији био је у томе да истовремено делују учесници коалиције са Запада – снагама Европљана, и са Истока – снагама „Московљана и Персијанаца“.

Добровољно или не, али Константинопољска патријаршија потчињена султановој вољи била је приморана да учествује у подухватима Отоманске империје, који су били усмерени на рушење хришћанске антитурске коалиције. За узврат су наношени удари и патријаршији.

Управо тиме је састављач архива за Југозападну Русију, који је издала Привремена комисија за сређивање древних аката организована на највишем нивоу при Кијевском војном, Подољском и Волињском генерал-губернатору, оправдавао, на пример, појављивање уније у Кијевској митрополији Константинопољске патријаршије: „Пољска влада сматрала је да је за унутрашњи мир у држави пре свега неопходно јединство вероисповести… Повећавање политичке снаге Пољске краљевине било је нарочито неопходно ради супротстављања све већој моћи Турске империје која је претила не само Пољској, него и читавој хришћанској Европи. У том погледу унија као средство за учвршћивање Пољског краљевства била је значајна за папски двор и за све хришћанске државе Европе које су Пољску сматрале за бедем против све јачег ислама“.

Ако се разматра црквено-политичка конфигурација која се у наше време формирала између Русије, Турске и Ватикана, онда се  виде обриси следеће слике. Док се Анкара придржавала концепције световне државе и налазила у војно-политичком савезу са Вашингтоном, положај Константинопољске патријаршије одликовао се одређеном стабилношћу. Она је била слаба у својој земљи, али на рачун спољних контаката са Ватиканом и присуства богатих парохија и утицајних снага у САД где се налазе многе њене епархије, Константинопољ је успешно испуњавао посредничку мисију у православној заједници и у много чему је контролисао.

Међутим, Турска је у последње време променила своје понашање. Ердоганов режим изабрао је курс на стварање „неоотоманске империје“, агресивна политика Анкаре удаљила је од ње суседе, а концепцију световне државе заменила је застрашујућа исламизација државних институција. Константинопољска патријаршија још увек је релативно самостална у својим поступцима, али, шта ће сутра бити? Шта ако се она постане  „православни сектор“ турске државне управе за питања религије?

У том случају у православном свету појавиће се агент „неоотоманске империје“ који ће тежити остварењу потпуно нехришћанских циљева.

У таквој ситуацији могуће је оживљавање ранијег савеза између католика и руских православаца, када би Ватикан могао да одустане од тесних веза са Константинопољском патријаршијом и преоријентише се на Руску православну цркву. А тада ће многи геополитички задаци на Блиском Истоку и у Украјини добити ново решење.

Превела: Ксенија Трајковић

Извор: „Факти“

Последњи пут ажурирано ( недеља, 17 јануар 2016 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 41 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.