header image
Владимир Димитријевић: Шта отац да каже сину. Разговор око Савиндана Штампај Е-пошта
среда, 27 јануар 2016
         Када се Милош Црњански враћао у Југославију из лондонског изгнанства, свратио је да поправи зубе код србског емигранта у Немачкој, Добривија Томића, чијег су оца, ни кривог ни дужног, убили комунисти у Бољевцу чим пошто су узели власт. Црњански је разговарао са Добривојевим сином Душаном, који је још био дечак. Питао га је шта је он – Србин или Немац. Дечак је одговорио да је Србин. „Е, онда ти неће бити лако“, закључи Црњански.

То ми пада на памет на Савиндан 2016, док размишљам о судбини овог напаћеног народа, док од туђина подржавана „наша“ власт наставља преговоре са Шиптарима у Бриселу, под будним оком Великог Брата, спремна да изда све што су векови градили у име мртвачке идеје зване Европска унија…  

Стварно, нити нам је било, нити јесте, нити ће нам бити лако.

НЕКАД И САД

Када је Свети Сава са братом Првовенчаним правио Жичу, она је била близу границе према Мађарима, који су касније често упадали на србске територије, од папе подстицани да ратују против „шизматика“; а онда су палили и пљачкали све, па и Жичу.

Зато је наследник Светог Саве, Арсеније Сремац, почео да премешта средиште Србске Цркве у пећки крај. Пећ је, у то време, као и цело Косово и Метохија, била апсолутно срце Србства. Тамо није било скоро никог осим Срба. Када је Србија пала у ропство, 1455. године Турци су направили тефтер за област коју је имао Вук Бранковић – а највећи део области био је на Косову и  Метохији. Ту је забележено око седам стотина топонима и седамнаест хиљада личних имена. Скоро сви топоними и имена су србски.                        

Дреница је, у време оно, била сасвим србска.                                      

Сада тамо Срба нема.      

Таква је наша историјска судбина.   

Некад су и Будим и Видин били србски („У Будиму граду чудно чудо кажу“ и „Игра коло под Видин, пусти ме, мајко, да видим“), а сад ни тамо нема Срба.

И шта да кажемо својој деци?

ЧЕМУ ДА УЧИМО  ДЕЦУ ИЛИ ГЕОПОЛИТИКА ЗА ПОЧЕТНИКЕ

Ето, Србину се роди син; мада у Србији сваке године умре 30 хиљада људи више него што их се роди, ипак се роди. И син расте. И порасте да отац може да му преноси истине о положају његовог народа. И шта да му каже?

Да, рецимо, узме оглед „Позиција Србије пред почетак Великог рата са становишта првог и другог закона геополитике“ Миломира Степића, географа и геополитичара, из недавно изашлог зборника „Србија и геополитичке прилике у Европи 1914. године“ (у издању Института за политичке студије из Београда и лајковачке библиотеке), па да овако казује,обилно цитирајући Степића:

Драги сине,                                                                                        

Теби живот на овом простору неће бити лак. Један разлог за то требало би тражити у својствима по­ложаја Балканског полуострва које, за разлику од оста­ла два велика полуострва на југу Европе, Пиринејског и Апенинског, не представља „ћор-сокак“, већ „пупчаник“ који модерну Европу повезује са њеном (пре)античком цивилизацијском „колевком“, културно-религијским средиштима и енергетским лежиштима на Блиском Ис­току, те комуникацијским правцима чије је контроли­сање било и остало важна полуга њене глобалне моћи.              

   Мили мој,                                                                                           

Моравско-вардарска проходница, као природни балкан­ски продужетак дунавско-савског сутока, јесте кључни и историјски непролазни квалитет положаја Србије.    

Управо због тога, сви освајачи насрћу на Србство, тежећи да га одсеку од изласка на море. Вековима потискивани од мора физичким уништавањем, прогонима, насилним проце­сима верске и националне конверзије, те онемогућавањем да српске државе имају излаз на море, у српском колективном етно-психолошком склопу индуковао се специфичан геопо­литички „страх од мора“.

Ево, рецимо, сад су од наше браће Срба из Црне Горе направили нову нацију, Монтенегрине, и воде их у НАТО, само да Срби не би имали море.

Због геополитике, нас непрестано убијају. У Првом светском рату Србија је изгубила више од половине мушког становништва. За то има, опет геополитичких, разлога. Тадашњу позицију Србије адекватно је дефинисао бри­тански мајор Р. Г. Д. Лафан, војни саветник при Српској вој­сци, већ у наслову књиге „Чувари капије“, коју је објавио 1918. године. У њој је навео да Србија јесте мала, али је на позицији од светског значаја, да су веома моћни непријате­љи бацили око на путеве који су под њеном контролом, да се она пркосно испречила између Немачке и великих лука, Константинопоља и Солуна, да представља мали појас територи­је који блокира пут и спречава повезивање два краја у ланцу од Берлина до Багдада… Он је потенцирао значај Србије као прве линије одбране источног дела британских колонијалних поседа и чувара „капије Оријента“.

И још нешто, драги сине,         

српска дуалност, распетост између Запада и Истока, Евроамерике и Русије, проистиче из централног географског положаја државе унутар балканског hinterland-а, али без излаза на море, те глобалног положаја у саставу хе­терогеног евроазијског обода где у сучељавању са копненим силама ипак доминирају поморске. Како пред Велики рат, тако и после њега, све до данашњих прилика, Србе, Србију и српске земље у целини та чињеница суочава са претњом углавном споља генерисане геополитичке шизофреније. Она је последица не само статуса објекта, а не субјекта у светским пословима, него често и странпутице на коју их воде исто­ријским задацима недорасле, инструментализоване и пово­дљиве националне вође. Висока цена плаћена у Великом рату и после њега можда није могла да се избегне, али требало би да буде поука за сличне изазове садашњости и будућности.     

Али, сине мој, то неће бити никаква поука. Јер, наши вођи су непоправљиви. У месијанској намери да земљу и народ који представљају наводно модернизују, они настоје да их по сваку цену пребаце у Западну цивилизацију таласократског геопо­литичког карактера, иако Срби и српске земље историјски, национално, верски и културно припадају области друге и другачије – Православне цивилизације.  

 Ето, мили мој сине, таква ти је наша геополитика.  

 Због тога су твоје вршњаке убијали у Првом и Другом светском рату. Тебе, вољени мој, као и мене, већ сутра може да закоље неко само зато што смо Срби, да нас одведу у Јасеновац или на Бањицу, или у Жуту кућу у Албанији. Или да умремо од осиромашеног уранијума, којим  НАТО бомбардује.        

 Тако ти је, роде мој“…

А ШТА ЋЕ СИН?

Кад син ово чује, може да бира – или ће побећи главом без обзира из своје земље, и потражити неки други и другачији идентитет, или ће покушати да остане ту где јесте, да се укорени, порасте, олиста и донесе плод, знајући за све тешкоће тла из кога је никао. Ово друго, ипак, теже. Ако му отац не објасни тајну.

Зато отац, ако жели да му син остане Србин и да олиста, процвета и плод донесе, треба да му открије тајну Србије, и да у његову младу душу укорени највишу вредност боравка на овом тлу – а то је остајање уз Христа, Чије је Царство непролазно, док су сва земна царства пропадљива.    

А највећи учитељ тог непролазног Царства, због кога смо вековима остајали овде где смо, и својим жртвама пунили рај Господњи, јесте Свети Сава. По угледном нашем канонологу, др Миодрагу Петровићу, преводиоцу Законоправила на савремени србски језик: “Свети Сава је Србима оставио у аманет две основне обавезе, без којих се прави хришћански живот и опстанак у Србији не могу ни замислити.Прва обавеза је – православно исповедање вере, које се потврђује свесрдним служењем црквенодуховним вредностима. Друга обавеза је – учвршћивање помоћу правоверја, народносне свести о самосвојности, самобитности. Та свест треба да нараста до мере општег сазнања о томе да су Срби међусобно, по речи Светога Саве, „своји“, што ће рећи „својта“, па као такви дужни су да служе не само Цркви него и Отачаству – Србији. Кад се те две обавезе рашчлане, долази се до закључка о томе да се прави смисао живљења састоји у слављењу Бога; у изграђивању мира; у развијању братољубља; у пружању помоћи социјално угроженима и обесправљенима; у неговању свете обавезе да се супротстављамо безакоњу и сваком насиљу; у настојању да царује правда и у Цркви и у Држави“ (Из Светосавске беседе у селу Брадарцу 2011. године).

Ако отац томе научи сина, свему га је научио. И син ће остати ту, да листа, цвета и плодоноси.

НИЈЕ ЛАКО БИТИ СРБИН

Али је лепо. Бити Србин значи бити Христов: “Нема лепше вере од хришћанске, Срб је Христов, радује се смрти“, како је певао Свети ђакон Авакум у зиму 1814, одбијајући да се потурчи. Не радује се Србин смрти као нестанку, и зато што зна да га у вечности чекају они који су пре њега изашли пред Васкрслог, на челу са Светим Савом, учитељем пута који води у живот. И зна Србин да све што чини у име Бога и крста са три прста његов живот  уткива у вечност. И да служи непролазном Смислу, Који беше у почетку и Који ће бити на крају, јер је Алфа и Омега човека и света.

Зато је Крст часни са Слободом златном наша мера и провера, изнад сваке земне привидности, живља од свих империја које се надимају и пуцају као балони, суд свакоме ко мисли да може да мења свест овога древног хришћанског народа.       

Таквима, на данашњи свети дан, порука коју мудри Његошев Србин упути Мустај кадији, што је народу Светог Саве предлагао да се покори моћнијем: “А учен си и књижевник, кажу,/ Учио си књигу у Цариград,/ На некакву ћабу притврдио,/ Али ти се јошт хоће памети,/ Потежа је ова наша школа“.

Школа Крста и Васкрсења, истурено одељење у Србији Светосавској.

Извор: "Фонд стратешке културе"

Последњи пут ажурирано ( среда, 27 јануар 2016 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 37 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.