header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Драгој браћи Србима из Црне Горе Штампај Е-пошта
петак, 29 јануар 2016

Ове, 2016. године, навршило се сто година од Мојковачке битке, када је херојска војска Срба из Црне Горе под командом сердара Јанка Вукотића одбранила повлачење херојске војске србијанске, пред вишеструко надмоћним германским непријатељем који је то повлачење хтео да спречи, и  јунаке са Цера и Колубаре, уништи. То је био свети час да се сетимо наше вековне братске заједнице, коју Броз и брозовићи већ деценијама хоће да разграде, претварајући Црногорце у нешто што они до Броза и Ђиласа никад нису били.

Ми јесмо имали унутарсрбску трагедију сукоба између династије Србије и династије Црне Горе ( мада крвљу везаних ), али она не може да потре чињеницу – Карађорђевићи, Обреновићи и Петровићи су се надметали у србовању, а не у србомржњи и расрбљивању. Можда је наша невоља била у „преобиљу“ народних династија – имали смо их три, док су околним православним народима, и Румунима, и Бугарима, и Грцима, наметнули стране, германске династије, а балкански суседи су углавном живели као туђе робље. ( Духовити Милован Витезовић је једном хрватском паметњаковићу, који је узвикнуо како су Срби народ што је своје владаре бацао кроз прозор, одбрусио:“Имали, па бацали!“ ) Све то, понављам, није и не може да уклони из наше свести – један смо род од Светог Немање и Саве до данас. Свети Петар Цетињски и Карађорђе једним су духом дисали за ослобођење Србства и савез са Русијом; Његош је преко Љубе Ненадовића поручивао кнезу србском: "Хајде, пођи равној Шумадији, поздрави ми српске витезове: Нек не пашу сабље од јордама, већ нек јашу коња од мејдана; на Косову да се састанемо, да ми наше старе покајемо".Краљ Никола,  са свим својим манама, велики је Србин такође, и његова успомена у нашем народу треба да остане светла, као и успомена краља Петра Првог.                        

А онима који данас, избачени из система мафијашке власти монтенегринске, носе србски барјак у Црној Гори, нека буде и част и чест – то су витезови без страха и мане, који нису спремни да се одрекну свог идентитета ни по великој цени коју су већ две деценије спремни да плате. Они одолевају политичко – метафизичком лудилу, о коме је песник Рајко Петров Ного писао 2013. године:“Некадашњи гребен за покосовски збег, а данашња званична Црна Гора, свакојаким „новим читањем“ Његоша кривотвори, а фалсификујући његове речи, заправо га се одриче. Одричући се Његоша, одричу се себе. Средишња српска земља, ова данашња, званична, у којој је некоћ, над прахом оца васкрсле Србије из мртвијех Србе дозивао, и дозвао, ћути као заливена. Као да се све ово ње ни не тиче. А шта и да кажу који Косово предају, а причају како га избављају. Косово, где су рођене и црква и држава, где смо сви рођени. Срби су до сад имали два места рођења: прво на Косову, а друго где се ко случајно родио. У општем пометенију, многи су без оба останули. Ако останемо и без Његоша – који је „сев муње наше у човечанству, у Космосу“, који је и косовски завет и Обилића обновио, и тако нас као народ октроисао – ми ћемо се погубити и просути. И по Србији и по Црној Гори празноглавци мантрају: Онај сам који нисам. Отворите Књигу Његошеву, прочитајте било који стих, сваки безмало о овој данашњој срамоти говори. Случајни људи су један стари, слободарски народ, који се кроз дугу и страшну историју није дао, ево дотле довели да му се ултимативно наређује да колективну свест промени.

Ова је трагедија почела да се окончава охолим речима да Косово треба оставити поповима и песницима. Онај који их је изрекао и сам је трагично скончао. Док је Косово било у компетенцијама песника и попова, и било је наше. И биће док буде кога да „пето јеванђеље“ чита и памти.

„Ако је династија Петровића некада морала да се бори против духа потурчењаштва како би сачувала српски слободарски дух Црне Горе, данашњи црногорски главари морају да обаве темељну истрагу својих предака“, писао је у Летопису Матице српске (2012) Иван Негришорац. И још је додао да су највећи противници данашњег режима Свети Петар Цетињски, Његош, књаз / краљ Никола, Марко Миљанов, Стефан Митров Љубиша… Не савременици, већ моћни преци који су историјску Црну Гору утемељили. „Мораћу их, мртве, убијат и из памети изгонит”, каже у једној Негришорчевој песми дуговладајући Велеум.

Хвала оним јунацима црногорским који тог кловновског Велеума не признају. Хвала им што знају ко су, одакле су, и куда иду.

У знак сећања на велике Србе из Црне Горе који су ратовали на Солунском фронту за нашу општу слободу, потписник ових редова ставља на увид читаоцима један текст потпуковника Димитрија Љотића, одликованог солунског борца, објављен 1940. године као спомен на Бошка Булатовића, хероја црногорског. Бошку и осталим витезовима из Његошеве крајине покој души, а Бог да поживи наш свети остатак, да опет будемо што смо били!

 ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ  

+ + +

 

ДИ­МИ­ТРИ­ЈЕ В. ЉО­ТИЋ

ОД МОЈ­КОВ­ЦА ДО КАЈ­МАК­ЧА­ЛА­НА

 

УВОД­НА РИ­ЈЕЧ

Со­кол­ска жу­па Це­ти­ње од­у­чи­ла је да овај вр­ло ка­рак­те­ри­сти­чан на­пис о осва­ја­њу Кај­мак­ча­ла­на, на­пи­сан од рез. п. пу­ков­ни­ка Ди­ми­три­ја Љо­ти­ћа, као уче­сни­ка и оче­вид­ца до­га­ђа­ја, из­да као сво­ју еди­ци­ју у Со­кол­ској Пе­тро­вој пе­то­љет­ци и као при­лог свим учи­ње­ним мој­ко­вач­ким све­ча­но­сти­ма. Ме­ни је ста­вље­но у ду­жност да дам увод­ну ри­јеч.

Г. Љо­тић от­крио се овим на­пи­сом да је пје­сник. При­зна­је да ова­кву исти­ну мо­гао је са­мо пје­смом из­ра­зи­ти, за­то је и на­пи­сан „као не­ка пе­сма” Па за­и­ста је ово пје­сма над пје­сма­ма. Он је у овом на­пи­су из­лио осје­ћа­је сво­је бо­га­те ду­ше, исто она­ко, као што је при­је че­тврт ви­је­ка не­ште­ди­ми­це да­вао од се­бе по­сљед­ње фи­зич­ке на­по­ре!

Ње­гов на­пис има све­стра­не ко­ри­сти.

У пр­вом ре­ду, њи­ме је от­кри­вен, и у пу­ној свје­тло­сти при­ка­зан је­дан ве­о­ма зна­ча­јан ис­то­риј­ски до­га­ђај. У хе­рој­ском ли­ку Бо­шка Бу­ла­то­ви­ћа овје­ко­вје­чио је ди­ван при­мјер мла­ђим на­ра­шта­ји­ма, ка­ко се у да­ном мо­мен­ту не­се­бич­но слу­жи оп­штим на­род­ним ства­ри­ма. Бо­шко Бу­ла­то­вић при отва­ра­њу ка­пи­је за по­вра­так у до­мо­ви­ну пред сви­ма ис­ко­ра­чио је. Бла­го­да­ре­ћи г. Љо­ти­ћу то му ни­је оста­ло са­кри­ве­но ни не­за­па­же­но!

У дру­гом ре­ду, ова­квим се на­пи­сом це­мен­ти­ра­ју кр­ва­во те­че­не те­ко­ви­не. Њи­ме се у пот­пу­но­сти слу­жи вје­ко­ви­ма укле­са­ним ем­бле­ми­ма у на­шем гр­бу - сло­зи. Ова­кав то­пао опис јед­ног бра­та Ср­би­јан­ца, за хра­бро дје­ло јед­ног бра­та Цр­но­гор­ца, у слу­жби оп­штој ства­ри, нај­бо­љи је де­мант свим ра­зор­ним еле­мен­ти­ма, ко­ји на ра­зне на­чи­не под­ри­ва­ју сло­гу ме­ђу јед­но­крв­ном бра­ћом.

У тре­ћем ре­ду, што је овим на­пи­сом до­ка­за­на и мен­тал­на јед­на­кост у две­ма пред­рат­ним срп­ским кра­ље­ви­на­ма. Иа­ко је Цр­на Го­ра ра­сад­ник чој­ства и ју­на­штва, овим се на­пи­сом до­ка­зу­је, да исто та­ко и Ср­би­ја ни за дла­ку не усту­па. По­зна­то је ра­сно ју­на­штво на­шег на­ро­да! Но те­шко је би­ти чо­вјек. Чо­вјек мо­ра би­ти ва­зда, сва­ког да­на и сва­ког ча­са, а ју­нак за крат­ко од­ре­ђе­но ври­је­ме. Овај на­пис до­ка­зу­је чој­ство Ср­би­је!

Јер ко­нач­но, овим је на­пи­сом пи­сац, Љо­тић, див­но у хе­рој­ском ли­ку Бо­шка Бу­ла­то­ви­ћа, по­ве­зао два ис­то­ри­јска до­га­ђа­ја: Мој­ко­вац и Кај­мак­ча­лан, а у Бо­шку Бу­ла­то­ви­ћу пер­со­ни­фи­ци­рао сву му­че­нич­ку и те­шку уло­гу Цр­не Го­ре, од­бра­ном од­ступ­ни­це ср­би­јан­ске вој­ске, кру­на че­га је би­ла Мој­ко­вач­ка бит­ка. Пре­ко тог Бо­шка Бу­ла­то­ви­ћа дао је при­зна­ње тој Цр­ној Го­ри, да је опет она при по­врат­ку у до­мо­ви­ну би­ла пр­ва на отва­ра­њу ка­пи­ја на Кај­мак­ча­ла­ну. Брат­ски, хе­рој­ски и чој­ски са стра­не Љо­ти­ћа!

Ми Со­ко­ли сма­тра­мо да се нај­бо­ље оду­жу­је­мо сво­јој иде­ји по­го­то­во у да­на­шње до­ба и до­ба Со­кол­ске Пе­тро­ве пе­то­љет­ке штам­па­њем овог и ова­квих нат­пи­са. А на­ша иде­ја ни­је ни­шта дру­го до на­ста­вак пу­та ко­јим су на­ши ста­ри ко­ра­ча­ли. Ми ро­ђе­ни и вас­пи­та­ни еп­ским и Ње­го­ше­вим ду­хом не мо­же­мо у уске и кри­ву­да­ве пу­тељ­ке гру­бе ма­те­ри­ја­ли­стич­ке са­да­шњи­це.

Ми се Со­ко­ли не освр­ће­мо на ма­ло­ду­шне и оне ко­ји не зна­ју што го­во­ре. Ми не чу­је­мо ри­је­чи, да је ка­сно, да је те­шко итд. Ми иде­мо на­при­јед с по­уз­да­њем у наш на­род, ко­ји је из­др­жао пе­твје­ков­ну Гол­го­ту.

Ми Со­ко­ли зна­мо да су Рим и Ати­на и кла­сич­ни на­ро­ди про­па­ли оног да­на, кад је над ду­хов­ним жи­во­том над­вла­дао ма­те­ри­ја­ли­стич­ки осје­ћај. Ми има­мо и да­нас жи­вих при­мје­ра слав­них на­ро­да!

Ми Со­ко­ли, ци­је­не­ћи то нај­ве­ће бо­гат­ство на­ше, ду­хов­ну ври­јед­ност ово­га кра­ја, кроз ко­ју смо по­зна­ти Сло­вен­ству и сви­је­ту, да­ли смо иде­ју и про­сла­ви­ли: пет­сто­пе­де­сет­го­ди­шњи­цу Ко­сов­ске тра­ге­ди­је, се­дам­де­се­то­го­ди­шњи­цу Гра­хов­ске бит­ке, пе­де­се­то­го­ди­шњи­цу из­ла­ска на мо­ре, два­де­сет­пе­то­го­ди­шњи­цу Бал­кан­ског ра­та и до­стој­но до­бро­во­љач­ки Кр­сташ бар­јак Цр­не Го­ре ста­ви­ли у му­зеј, и са­да два­де­сет­пет го­ди­шњи­цу Мој­ко­вач­ке бит­ке и свих на­по­ра од Дри­не до Мој­ков­ца, по­жр­тво­ва­но шти­те­ћи из­ла­зак ср­би­јан­ске вој­ске пу­тем Гол­го­те и сла­ве!

Ми не­ће­мо за­бо­ра­ви­ти, у да­ном мо­мен­ту, про­сла­ви­ти по­бје­ду Вла­ди­ке Да­ни­ла на Ца­ре­вом Ла­зу, Св. Пе­тра на Ду­бров­ни­ку, Кра­ља Ни­ко­ле на Ву­чи­јем До­лу за осва­ја­ње Мо­ста­ра и дру­ге слав­не под­ви­ге и по­бје­де на­ших си­но­ва ши­ром Бал­ка­на!

Ми у овом кр­шу ни­је­смо има­ли по­ља ни до­ли­на, фа­бри­ка ни ру­до­ко­па, и по то­ме ни­ко за нас не би знао. Али ми смо има­ли не­што, што ни­је­су има­ли дру­ги, на­шу ду­хов­ну ври­јед­ност, јер смо ми би­ли но­си­о­ци за­вјет­них на­род­них ко­сов­ских иде­ја, ми смо кроз вје­ко­ве би­ли но­си­о­ци бор­бе за крст ча­сни и сло­бо­ду злат­ну! Ми смо би­ли тај на­род­ни ду­хов­ни ра­сад­ник, гдје се вје­ко­ви­ма по­ко­ље­ња на­па­ја­ху.

Ми је­ди­но кроз те ве­ли­ке ми­сли и иде­је, би­ли смо ве­ли­ки и за­па­же­ни и ми је­ди­ни тим пу­тем мо­же­мо би­ти до­стој­ни пред­став­ни­ци овог ис­то­риј­ског кра­ја. Сви они ко­ји пли­ва­ју у ма­те­ри­ја­ли­стич­ким во­да­ма са­да­шњи­це или сви они ко­ји се за­пли­ћу у уске се­па­ра­ти­стич­ке ста­зе, у овим суд­бо­но­сним ча­со­ви­ма за све на­ро­де Евро­пе, пре­ма свом на­ро­ду а осо­би­то пре­ма Цр­ној Го­ри, чи­не гри­јех за ко­ји не­ма по­ка­ја­ња!

Ве­ли­ка­ни на­шег на­ро­да и рат­ни­ци да­ли су пу­но при­зна­ње па­ће­нич­кој Цр­ној Го­ри. То је учи­нио Бла­же­но­по­чив­ши Ви­те­шки Краљ Алек­сан­дар I Ује­ди­ни­тељ, го­во­ре­ћи о ду­хов­ној хра­ни ко­ју Цр­на Го­ра да­је, ка­же да јој рав­не не­ма до мај­чи­на мли­је­ка. Арм­и­јски ђе­не­рал Ми­лан Не­дић, го­во­ре­ћи, да ни­је би­ло Цр­но­го­ра­ца не би би­ло срп­ства ни ју­го­сло­вен­ства! Ђе­не­рал Ми­лен­ко Вар­ја­чић, на­зи­ва­ју­ћи нас ду­хов­ним ра­сад­ни­ком на­ци­је. Пу­ков­ник Љу­бо­мир По­лек­сић при­ка­зом као оче­ви­дац и уче­сник свих на­по­ра у про­шлим ра­то­ви­ма. Да ко­нач­но п. пу­ков­ник Ди­ми­три­је Љо­тић учи­ни овим на­пи­сом апо­те­о­зу не са­мо ра­сном си­ну Цр­не Го­ре Бо­шку Бу­ла­то­ви­ћу, већ свим пат­ња­ма и му­ка­ма ко­је је Цр­на Го­ра под­ни­је­ла за оп­шту ствар.

Ово је трај­но и ово оста­је за по­ко­ље­ња. На ра­зне штам­па­не књи­ге и пам­фле­те ни­ко се озби­љан не освр­ће, по оној на­род­ној: те­шко ву­ку на ког се не ла­је.

Мје­сто лир­ског уво­да пје­сми над пје­сма­ма, ја се упу­стих с об­зи­ром на при­ли­ке и до­га­ђа­је са­да­шњи­це на рас­пра­вља­ње, али ћу кон­ста­то­ва­ти да је за­и­ста пи­сац исти­ну ре­као да се са­мо пје­смом исти­на от­кри­ва. „Јер ако пе­смом љу­ди зо­ву оно што у на­шој ду­би­ни за­тре­се нај­та­на­ни­је жи­це на­шег ср­ца, он­да ни­је мо­гу­ће исти­ну пи­са­ти о де­ли­ма и смр­ти Бо­шка Бу­ла­то­ви­ћа, а да у на­шем ср­цу не од­јек­ну то­ли­ка скри­ве­на зво­на - као на нај­ве­ћи пра­зник Го­спод­њи”, ка­ко ли­је­по за­вр­ша­ва пи­сац Љо­тић. И за­и­ста на­ша на­род­на епо­пе­ја на­ша је нај­до­ку­мен­то­ва­ни­ја исто­ри­ја вје­ков­них на­род­них пат­ња и му­ка, прег­ну­ћа и сла­ве!

9. ок­то­бра 1940.

ГА­ВРО МИ­ЛО­ШЕ­ВИЋ

Стар­је­ши­на Со­кол­ске

жу­пе - Це­ти­ње

 

ОД МОЈ­КОВ­ЦА ДО КАЈ­МАК­ЧА­ЛА­НА

Сва­ка жр­тва и сва­ко ју­на­штво је као „град на го­ри”: тре­ба да све­тли љу­ди­ма и на­ро­ди­ма. Без њих би им би­ло мрач­но пу­то­ва­ти по крат­ком им, али муч­ном и те­шком пу­то­ва­њу. Та­ко и Мој­ко­вач­ка бит­ка.

Али ја не­ћу пи­са­ти о Мој­ко­вач­кој би­ци, по­што ће то дру­ги по­зва­ни­ји ра­ди­ти.

Пи­са­ћу о јед­но­ме див­ном и пра­вом ње­ном уче­сни­ку, ко­ји ис­пу­нив­ши до кра­ја дуг свој у овој би­ци, по ве­ли­ком бо­гат­ству и сна­зи ду­ха сво­га, осе­ти да је, по­ред свег да­ва­ња, још пре­бо­гат и по­ред свег тро­ше­ња, још пре­си­лан, па за­то оста­ви род­ни крај, и дом свој, и ста­ре ро­ди­те­ље, и род свој, и на свом брд­ском ко­њи­ћу кре­ну у Под­го­ри­цу, а ода­тле пре­ко Бо­ја­не у вољ­но про­гон­ство за ср­би­јан­ском бра­ћом сво­јом ко­ји ра­ни­је, по­ви­је­них за­ста­ва, те­шко уцве­ље­на ср­ца, про­ђо­ше кроз Цр­ну Го­ру и одо­ше суд­би­ни сво­јој у су­срет.

Пи­са­ћу о ка­пе­та­ну Бо­шку Бу­ла­то­ви­ћу, из Ре­чи­на, јед­ном од нај­чи­сти­јих хе­рој­ских ли­ко­ва ко­је је на­ша бо­га­та епо­пе­ја пред на­ше очи рас­кри­ли­ла.

***

Он сти­же Ср­би­јан­це у сред Ал­ба­ни­је.

Та­мо се при­ро­да спре­ма­ла за свој Вас­крс. Већ су љу­би­чи­це ту и та­мо, ис­под ожи­ве­ле тра­ве гле­да­ле чуд­ну по­вор­ку, на­ма та­да не­слав­ну - по­вор­ку гла­ди, бо­ле­сти и дро­ња­ка, где је смрт већ на то­ли­ке, што су још је­два хо­ди­ли, би­ла ста­ви­ла свој пе­чат, одва­ја­ју­ћи их за свој плен. То­пли дах про­ле­ћа већ је при­пре­мао вас­кр­се­ње. Али раз­ви­го­рац још ни­је ду­нуо. Чуд­на вој­ска - јед­на од нај­слав­ни­јих - чи­ни­ла је баш нај­слав­ни­ји свој под­виг у мла­кој вла­гом за­си­ће­ној прет­про­лећ­ној ат­мос­фе­ри, сла­бо­моћ­но и бо­ле­сно, оста­вља­ју­ћи за со­бом уз пут те­ле­са оних у ко­ји­ма је оста­так сна­ге од­јед­ном утр­нуо као до­го­ре­ла све­ћа. Оту­да ни­је Бо­шку би­ло те­шко да их на­ђе. Он сти­же ту го­ми­лу гро­бо­ва што се у слав­ној по­вор­ци не­слав­но про­вла­ча­ше кроз ба­ру­шти­не и шу­ме из­ме­ђу Ље­ша и Дра­ча.

За­пам­ти­те да се и при­ро­да тек за Вас­крс свој спре­ма­ла. А љу­ди ко­је сти­же ка­пе­тан Бу­ла­то­вић бе­ху јед­ни под пе­ча­том бли­ске смр­ти, а дру­ги с то­ли­ко бо­ла, ту­ге, гор­чи­не и по­ти­ште­но­сти да су се ма­ло од њих раз­ли­ко­ва­ли.

Као што ко­ра ле­де­на са­чу­ва од су­во­мра­зи­це жи­вот при­та­је­ни, та­ко пред на­ва­лом то­ли­ких не­сре­ћа, и на ду­ше оних ко­је смрт не хте­де, а Бож­ја их од­ре­ди за но­си­о­це бу­ду­ћег Вас­кр­са на­род­ног, па­де ле­де­на ко­ра нео­се­тљи­во­сти, под ко­јом се је­два, тек у кон­ту­ра­ма, лик ду­хов­ни мо­гао на­зре­ти.

За­чу­ди­ше се ћу­тљи­во они ко­је сти­же ка­пе­тан Бу­ла­то­вић, кад за со­бом угле­да­ше ње­го­ву ста­си­ту ју­нач­ку при­ли­ку и озбиљ­ни му и мир­ни лик. То­ли­ки је те­рет био под Кр­стом што се но­сио, и то­ли­ко је ду­ша под ле­де­ном ко­ром би­ло оба­мр­ло да не би умр­ло, да га упа­ле очи гле­да­ху мр­тво, су­ва уста је­два да не­што из­го­во­ри­ше, а ру­ке се че­сти­то не сте­го­ше. Чак и не­ки под­смех у очи­ма Бо­шку се учи­ни да про­чи­та ту и та­мо.

Али Бо­шку Бу­ла­то­ви­ћу то ни­шта не сме­та. Ње­му је то са­свим ра­зу­мљи­во, (јер љу­бав је мно­го­о­ка и мно­го­кри­ла, ви­ше ви­ди да­ље и бо­ље, не­го мр­жња, ко­јој се вид отво­ри са­мо у мра­ку, као со­ви укле­тој) да је ње­му ме­сто баш у тој чуд­ној по­вор­ци жи­вих гро­бо­ва и за­мр­лих и сле­ђе­них ду­ша, - и да је та не­слав­но хо­де­ћа вој­ска но­си­лац Вас­кр­са на­род­ног.

Ни ча­са он у то ни­је сум­њао. Ни тре­нут­ка се ни­је ко­ле­бао.

На глас да је Цр­на Го­ра плен не­при­ја­те­ља, он на свом брд­ском ко­њи­ћу по­ле­те тра­гом тра­го­ва не­из­бри­си­во обе­ле­же­них. И с то­ли­ко од­луч­но­сти и до­сто­јан­ства се упу­ти пре­ко мо­ста на Бо­ја­ни, иа­ко не­при­ја­тељ­ска стра­жа већ ту ста­ја­ше, сам сам­цит, на ко­њу ма­ло­ме, - да га стра­жа по­здра­ви као не­ког ко­га не са­мо ни­је мо­гу­ће за­у­ста­ви­ти, јер иде хо­дом пла­нин­ске ре­ке, већ ни­је чак при­стој­но ни пи­та­ти га ни ко је, ни где иде, већ га тре­ба пу­сти­ти да про­ђе и по­част му ука­за­ти.

И от­куд сад он ка­пе­тан Бу­ла­то­вић, ушав­ши у ту ду­гу по­вор­ку вој­ске бо­ле­сти и гла­ди што је ипак твр­до­гла­во ви­ју­га­ла ка Дра­чу, - от­куд би се сад он, чо­век и ју­нак, дао збу­ни­ти сит­ним и ма­лим ра­чу­ни­ма по­вре­ђе­ног са­мо­љу­бља или не­при­зна­тог ју­на­штва.

Он уђе у ову по­вор­ку, уве­рен да ће до­ћи раз­ви­го­рац што ће и ову вој­ску при­пре­ми­ти за ве­ли­ко Ус­кр­сну­ће. А до­тле ка­пе­тан Бу­ла­то­вић мо­же да че­ка.

При­ми­ше га у ср­би­јан­ску вој­ску с чи­ном ко­ји је у Цр­ној Го­ри имао. И пра­во чу­до, иа­ко не бе­ше по­тре­бе за офи­ци­ри­ма, при­ми­ше га као да су зна­ли, као да су, под мир­ним и до­сто­јан­стве­ним ли­ком но­во­при­мље­ног мо­гли по­го­ди­ти да им до­ла­зи не­ко ко­ме је све­јед­но да ли ће под ве­ћим или ма­њим чи­ном, ве­ћом или ма­њом спољ­ном сла­вом, зна­ком и на­гра­дом ис­пу­ни­ти де­ло свог жи­во­та.

А кад вој­ска пре­ђе на Крф и кад се рас­по­ред на­пра­ви, ко­ји ће по­ло­жај ко­ји офи­цир за­у­зе­ти, - ка­пе­тан Бо­шко ума­ло да оста­де не­рас­по­ре­ђен. Али та­ква је упор­ност би­ла из ње­га да га, на­по­слет­ку, по­ве­до­ше у Со­лун, у шта­бу бри­га­де, као офи­ци­ра на слу­жби.

И већ по од­ла­ску у Со­лун код при­ма­ња ма­те­ри­ја­ла за сво­ју је­ди­ни­цу, ра­дио је та­ко усрд­но и с та­квом во­љом, да слу­жа­ше за при­мер и у том сит­ном на око и ре­кло би се не­ју­нач­ком по­слу. Али не­ма по­сла не­ју­нач­ког, већ има са­мо не­ју­на­ка на по­слу. Јер чим ју­нак на по­сао је­дан до­ђе, као сун­це кад се у дан про­би­је кроз те­жак облак, што не са­мо осве­тли, већ укра­си, обо­га­ти, ољу­ба­ви, ства­ри и ду­ше, та­ко и у нај­о­бич­ни­јем по­слу, на око не­ју­нач­ком, при­ма­ње се­да­ла и са­ма­ра, ма­зга или дру­ге опре­ме до­би­ја не­ки уз­ви­ше­ни зна­чај и из­глед.

А кад код Со­лу­на, по Вас­кр­су, на­ста­до­ше за­вр­шне ве­жбе но­во­о­пре­мље­не и ми­сли ус­кр­сну­ћа прет­по­ста­вље­не вој­ске, кад офи­ци­ри из це­ле бри­га­де по за­вр­ше­ним ве­жба­ма, по оби­ча­ју, од­ла­жа­ху „на кри­ти­ку”, - по­ка­за се да је од­ме­ре­ност и мир ка­пе­та­на Бу­ла­то­ви­ћа по­кри­вач пра­вог вој­нич­ког ду­ха, ко­ме је вој­на ве­шти­на од при­ро­де от­кри­ве­на, а доц­ни­јим спре­ма­њем про­ду­бље­на и про­ши­ре­на.

Кад се вој­ска кре­те из Со­лу­на, ка­пе­тан Бо­шко се за­ми­сли и као да не­ка ду­бо­ка се­та по­кри пр­ви пут мир­ни му лик. Из­гле­да­ла му је уло­га чуд­на и не­до­стој­на. Бри­га­да има на­чел­ни­ка шта­ба, има ађу­тан­та, - а он по­ред њих, као не­што што се тр­пи, а што је из­ли­шно.

Зар он из­ли­шан? - бе­ше стал­но ње­го­ва ми­сао. И ни­је то би­ла обич­на су­је­та, плит­ка и пра­зна, што га је пе­кла. У ве­ли­кој тра­ге­ди­ји свог на­ро­да, он је осе­ћао да има не­што да да, не­што што је по­ра­сло с њим у ње­го­вим Ре­чи­на­ма и што је са­свим зре­ло за бра­ње. Не зна он тач­но што је то. Али по­сле Мој­ков­ца кад му глас цр­ни сти­же, он осе­ти да ће цео жи­вот про­ма­ши­ти, ако оста­не до­ма. Он по­не­се со­бом не­где у свет, за они­ма што про­ђо­ше из Ср­би­је, на­пу­шта­ју­ћи дом свој, оно што је у ње­му по­ра­сло и ста­са­ло, а што са­мо у љу­том бо­ју мо­же да се из­ра­зи. И то га ов­де до­ве­де.

А, ето, сад вој­ска об­у­че­на и при­пре­мље­на, те­ла опо­ра­вље­на, ли­ца за­си­ја­ла, ду­ше раз­го­ре­ле, а он - ка­пе­тан Бо­шко Бу­ла­то­вић, на слу­жби у шта­бу бри­га­де, „пе­ти то­чак у ко­ли­ма”, ма­ње не­го „шип­ка уз бу­бањ”.

Где га је од­ве­ло и до­ве­ло оно што је ра­сло у ње­го­вим Ре­чи­на­ма и по­ра­сло у кр­шу срп­ске Цр­не Го­ре? Пр­ви пут от­ка­ко је до­шао на­сту­пи у Бо­шка Бу­ла­то­ви­ћа, ка­пе­та­на на слу­жби у шта­бу Пр­ве Дрин­ске бри­га­де, сум­ња и ко­ле­ба­ње. Али за ма­ло.

Јер кад се бри­га­да ис­кр­ца код Остро­ва и по­ђе да по­сед­не ви­со­ки пред­бе­дем Кај­мак­ча­ла­на, ко­ту 1900, - што се па­ди­на­ма сво­јих ко­са гу­бља­ше на ис­то­ку у Мо­глен­ској рав­ни­ци - а на за­па­ду пре­тва­ри­ше у Че­ган­ске по­ло­жа­је, што са за­па­да за­тва­ра­ху про­лаз ка Со­лу­ну - док се је­два при­мет­ним ре­бром ве­зи­ва­ше за Пло­чу, пр­ви трак Кај­мак­ча­ла­на, Бо­шка оста­ви сум­ња и он мир­но и од­луч­но за­мо­ли ко­ман­дан­та да га упу­ти у тру­пу.

- Па ти си, Бо­шко, већ у тру­пи - ре­че му ко­ман­дант.

- Ни­је­сам, Бо­га ми, го­спо­ди­не пу­ков­ни­че, већ у шта­бу и то без по­сла. Но вас мо­лим дај­те ми је­ди­ни­цу да ко­ман­ду­јем.

- Али то ни­је мо­гу­ће, Бо­шко - од­го­во­ри ко­ман­дант бри­га­де. Ми смо ода­бра­ли нај­бо­ље офи­ци­ре ко­је смо у ср­би­јан­ској вој­сци има­ли и да­ли им че­те. Ти си ак­тив­ни ка­пе­тан и ја не мо­гу да оду­змем че­ту од ње­ног до­са­да­шњег ко­ман­ди­ра, ак­тив­ног или ре­зер­вног ка­пе­та­на, и да је дам те­би.

- А ђе пи­ше, го­спо­ди­не пу­ков­ни­че, да ја мо­рам по­ги­ну­ти као ко­ман­дир че­те. Дај­те ви ме­ни вод код не­ког офи­ци­ра, ста­ри­јег по чи­ну од ме­не, и ја сам вам за­хва­лан.

По­гле­да ко­ман­дант ка­пе­та­на, пре­ле­те очи­ма пре­ко мр­ког му и го­спод­ског ли­ца и ста­ва, и ре­че, на­вик­нут да хе­рој­ство че­сто гле­да ли­цем к ли­цу: „До­бро, Бо­шко. Оти­ћи­ћеш код ма­јо­ра Ћу­ри­ћа, у V п. пук. То је је­ди­ни ко­ман­дир ста­ри­ји по чи­ну од те­бе.”

***

Ма­ло је вре­ме­на про­вео ка­пе­тан Бу­ла­то­вић у свом ма­лом зва­њу, али ве­ли­ка је де­ла по­чи­нио и ду­га вре­ме­на ће чу­ва­ти ње­го­во име, ње­гов лик и ње­го­ву сла­ву.

Ко­ли­ко да по­ка­же да ве­ли­ка де­ла ни­су ве­за­на за зва­ње, а трај­ност сла­ве не за­ви­си од ду­жи­не жи­во­та или ду­жи­не вре­ме­на упо­тре­бље­ног на по­сао.

Кад су­тра дан по Усе­ко­ва­њу (кад Кра­ље­вић Ре­гент до­ђе да по­здра­ви пук ко­ји тре­ба да за­у­зме Кај­мак­ча­лан) наш пук за­у­зе Ко­чо­беј­ску сте­ну, Пло­чу и Ка­ра­те­пе, и та­ко из­би у под­нож­је Кај­мак­ча­ла­на, где пред на­ма ста­ја­ше пр­ва сто­па срп­ске зе­мље на ко­ју тре­ба сло­бод­на срп­ска вој­ска да ста­не и да та­ко по­ка­же све­ту да ни­је прог­на­ник и из­бе­гли­ца, већ да има, ма и са­мо сто­пу ква­драт­ну сво­је зе­мље, до­ђе на­ре­ђе­ње да тре­ба ста­ти. „Да­љи на­пад тре­ба ме­то­дич­ки при­ме­ни­ти”, са­ве­то­ва­ше нам но­ви учи­те­љи у вој­ној ве­шти­ни. И цео пук ста­де као уко­пан.

Али ко­ли­ко да по­ка­жу да је вој­на ве­шти­на не­што што се у кр­ви но­си, не ста­до­ше на де­сном кри­лу пу­ка 4. че­та 1. ба­та­љо­на и 1. че­та 2. ба­та­љо­на, већ у по да­на и без при­пре­ме, на­ле­том као на ег­зе­ци­ру, из­би­ше ле­во пред сам Ко­чо­беј, (где по­ги­бе. пеш. по­руч­ник Мар­ко­вић из Сме­де­ре­ва) а де­сно за­у­зе­ше Ви­рут, оштру и ја­ку тач­ку ко­ја у доц­ни­јем раз­во­ју бит­ке би с јед­не стра­не и с дру­ге стра­не та­ко ску­по пла­ће­на, да се те­ла по­ги­ну­лих на ње­му не мо­га­ше сва са­хра­ни­ти. А кад та­ко спон­та­но до­би­ше сво­ју вој­нич­ку ли­ни­ју ста­де де­сно кри­ло да че­ка ту „ме­то­дич­ну при­пре­му.”

Али пред фрон­том глав­ни­не пу­ка све се за­др­жа на глав­ној ли­ни­ји Пло­ча - Ка­ра­те­пе, из­у­зев јед­не чуд­не па­тро­ле са­ста­вље­не од два офи­ци­ра и јед­ног под­на­ред­ни­ка. Ка­пе­тан Бу­ла­то­вић је био њен во­ђа, ре­зер­вни пот­по­руч­ник Мар­ко Пу­ле­тић[1] из 1. че­те 1. ба­та­љо­на, што се већ про­сла­ви при јед­ном пре­ла­зу ре­ке Са­ве у Срем, те за­то би пре­ко ре­да уна­пре­ђен за пот­по­руч­ни­ка, био му је по­моћ­ник, - а ре­зер­вни под­на­ред­ник Дра­гић, се­љак из Под­ри­ња, њи­хов друг.

Они ни­су хте­ли да му­дру­ју. До­бро је ме­то­дич­но при­пре­ма­ње. Од­лич­на је то ствар. Али нај­бо­ља ме­то­да је не да­ти про­тив­ни­ку ми­ра, на­па­да­ти га, она­ко ка­ко то ју­нач­ка крв са­ма од се­бе по­у­ча­ва сво­га тре­нут­ног но­си­о­ца. И за­то они по­ђо­ше у па­тро­лу. По­не­ше са со­бом две пу­шке, 300 ме­та­ка, ма­ло хле­ба, пу­не чу­ту­ри­це во­де и ко­ли­ко да по­ка­жу да ни­су про­тив­ни на­чел­но ни но­вом „ме­то­дич­ном ра­то­ва­њу”, је­дан ха­зен топ и ха­зен бом­би ко­ли­ко год су мо­гли.

Си­шли су с Пло­че и кре­ну­ли да­ље на се­вер, ка Кај­мак­ча­ла­ну, пре­тр­ча­ва­ју­ћи бри­са­не про­сто­ре од сте­ња­ка до сте­ња­ка. Чим би ко­ји за­у­зе­ли, они би упра­ви­ли топ на су­сед­ни и кад би бом­ба или две па­ле из ха­зе­нов­ца као из не­ба, не­при­ја­тељ би, из­не­на­ђен на­пу­штао сте­њак, а они за њим.

И та­ко це­ли дан 31. ав­гу­ста. Пред ве­че цео пред­те­рен глав­ног по­ло­жа­ја био је очи­шћен. Све не­при­ја­тељ­ске пред­стра­же два три ки­ло­ме­тра у ду­би­ну, би­ле су прог­на­не. Прог­на­ли су их три чо­ве­ка: два офи­ци­ра и је­дан под­на­ред­ник.

Али та­ман већ ве­че да пад­не, а они та­ко ду­бо­ко за­шли и ни­ко им с глав­ног по­ло­жа­ја не пре­ти, као да оту­да не схва­та зна­чај њи­хо­вог ге­ста и по­ле­та, кад зр­но не­при­ја­тељ­ско уда­ри у пр­са ју­нач­ка пот­по­руч­ни­ка Мар­ка. Он па­де и бри­жан ре­че дру­го­ви­ма, ка­пе­та­ну Бо­шку и под­на­ред­ни­ку Дра­ги­ћу, да га оста­ве, да он уми­ре, а они да се по­ву­ку, да их ноћ не ухва­ти ова­ко да­ле­ко од сво­јих, те да их не­при­ја­тељ не би оп­ко­лио и уса­мље­не, по­хва­тао и по­био. Али они, све гле­да­ју­ћи ка не­при­ја­те­љу кроз на­сту­па­ју­ћи мрак што се као из­вла­ча­ше из ја­ру­га и урв­и­на и об­у­хва­та­ше ко­се и ви­со­ва, го­во­ра­ху да га не­ће ни жи­ва ни мр­тва оста­ви­ти.

И Мар­ко умре окре­нут сво­ду не­бе­ском на чи­јој бле­до-пла­вој осно­ви тек за­си­ја­ва­ху пр­ве зве­зде, на­сло­њен о ка­мен што му под­на­ред­ник ста­ви под гла­ву, об­мо­тав­ши га убра­ном но­вом ми­ри­са­вом па­пра­ди, и, го­ло­глав, рас­коп­ча­них сна­жних гру­ди, из ко­јих крв већ не из­би­ја­ше кроз окр­ва­вље­ни за­вој, ти­хо, да не оме­та дру­го­ве што свој ју­нач­ки по­сао ле­во и де­сно и да­ље про­ду­жу­ју да вр­ше.

Умре Мар­ко бр­зо и ти­хо, из­ме­ђу два пуц­ња, у сен­ци сте­ња­ка иза ко­га па­де, под по­кри­ва­чем све­же лет­ње но­ћи, на по­сто­љу ви­со­ке пла­ни­не, окре­нут ли­цем ис­то­ку где су у да­ле­кој да­љи­ни очи на­га­ђа­ле не­што све­тли­ји хо­ри­зонт, од­сјај ве­ли­ког со­лун­ског на­се­ља.

Не ви­де­ше му дру­го­ви да ли у мра­ку ба­ци по­след­њи знак кр­ста на се­бе, ни­ти чу­ше да ли му усне про­ша­пу­та­ше ко­ју реч Бо­гу, јер их јед­но ноћ и сен­ка, а дру­го не­при­ја­тељ ко­ме бе­ху не­пре­ста­но окре­ну­ти, у то­ме спре­чи. Али кад ви­де­ше да Мар­ко умре, пре­кр­сти­ше му се дру­го­ви и мир и опро­штај ду­ши му за­мо­ли­ше не ис­пу­шта­ју­ћи пу­шку из ру­ку.

И та­да на­ста чуд­но и ду­го цењ­ка­ње и по­га­ђа­ње из­ме­ђу ка­пе­та­на и под­на­ред­ни­ка. Ка­пе­тан го­во­ра­ше под­на­ред­ни­ку: „Иди, Дра­ги­ћу, и ја­ви на­ши­ма да до­ђу и по­сјед­ну ово, и да по­ша­љу но­си­ла да но­си­мо Мар­ка, а ја ћу оста­ти ово да чу­вам”. - А Дра­гић му од­го­во­ри: „Не, го­спо­ди­не ка­пе­та­не, ви да иде­те, а ја да чу­вам, јер ће ви­ше ва­ше ре­чи вре­де­ти”. И на­по­слет­ку по­бе­ди под­на­ред­ник. Био је се­љач­ки лу­кав, упо­ран: исти­цао је да је он ма­ло и бр­жи од ка­пе­та­на, а тре­ба, Бо­га ми, но­ћас, тр­ча­ти час ле­во, час де­сно; па опа­ли­ти пу­шку час са јед­ног час са дру­гог кри­ла, да про­тив­ник ви­ди да је то све озбиљ­но по­сед­ну­то, да је про­тив­ник ту, има и оруж­ја, а не он сам сам­цит, под­на­ред­ник Дра­гић.

И та­ко се вра­ти ка­пе­тан, с ту­гом за дру­гом и стра­хом да ли ће Дра­гић успе­ти да очу­ва но­ћас сам и по­ло­жај, и мр­тво те­ло Мар­ка Пу­ле­ти­ћа и се­бе.

Али Дра­гић успе. Це­ле но­ћи, сва­ки час са дру­гог сте­ња­ка, у под­нож­ју Кај­мак­ча­ла­на, од­је­ки­ва­ше ње­го­ва пу­шка или зви­жду­ци, или по ко­ја реч до­вик­ну­та као ко­ман­да. Ни­је имао вре­ме­на под­на­ред­ник да ту­гу­је за пот­по­руч­ни­ком, што као за­спао ле­жи у сте­ња­ку, ни­ти да гле­да зве­зда­но не­бо, ни­ти ужи­ва у ле­по­ти све­же пла­нин­ске но­ћи: очи­ју упр­тих у мрак, кроз ко­ји су као стре­ле по­ку­ша­ва­ле да про­дру, слу­ха из­о­штре­ног да сва­ки треп­тај ухва­ти. Ни хлад­но­ћа ко­ја па­да­ше из ве­дри­не по огром­ној го­лој пла­ни­ни без јед­ног др­ве­та, не успе­ва­ше да му ми­ши­ће на те­лу ола­ба­ви: сав за­пет и утег­нут, сва­ким де­ли­ћем, као лук стре­ле, Дра­гић бе­ше на стра­жи. И тек пред зо­ру до­ђо­ше на­ши да по­сед­ну за­у­зе­то, да но­се мр­твог пот­по­руч­ни­ка Пу­ле­ти­ћа и да сме­не под­на­ред­ни­ка Дра­ги­ћа.

Ка­пе­тан Бу­ла­то­вић од тог да­на, ка­ко пук по­сле озбиљ­ни­је опе­ра­ци­је од 5. сеп­тем­бра, кад се за­у­зе још по­след­ња от­пор­на тач­ка до­тле не­за­у­зе­та, ис­пред кај­мак­ча­лан­ског утвр­ђе­ног по­ло­жа­ја, (где слав­но па­до­ше из 1. ба­та­љо­на V пу­ка ка­пе­тан Ћи­ри­ло­вић и по­руч­ник До­бри­нић са мно­гим сво­јим вој­ни­ци­ма), не оста ни час ми­ран.

У вре­ме кад би оста­ли се­де­ли за сте­на­ма оче­ку­ју­ћи на­ред­бу он се с пу­шком у ру­ци из­вла­чио ис­пред стро­ја, че­сто пу­зе­ћи на опа­сним ме­сти­ма. Го­во­ри­ли су му, у чу­ду: „Па где идеш?, - али он је ћу­тао и ишао за сво­јим ми­сли­ма. За­тим би узео кар­ту и осма­трао по­за­ди­ну Кај­мак­ча­ла­на. Ни­је био за­до­во­љан са оном раз­ме­ром 1:50.000, тра­жио ону 1:100.000. Осма­трао од­нос Кај­мак­ча­ла­на пре­ма це­лој Ју­жној Ср­би­ји. И ћу­тао.

Али и кад је из­гле­да­ло да ни­шта не ра­ди, ра­ди­ла је ми­сао ње­го­ва: „Тре­ба оте­ти Кај­мак­ча­лан. То ни­је са­мо нај­ви­ши врх у Ни­џе пла­ни­не, и праг по­ко­ре­не и по­ти­ште­не срп­ске зе­мље, чи­је осва­ја­ње ће да­ти ону ква­драт­ну сто­пу на­ше те­ри­то­ри­је да по њој преста­не­мо би­ти на­род без зе­мље, ма­кар оста­ли на­род без ијед­не сво­је ку­ће, - већ то од­но­си по­глед наш на­пред се­ве­ру: со­лун­ској Гла­ви, Љу­бо­те­ну, Ко­па­о­ни­ку, Куч­ком Ко­му и Дурм­и­то­ру, - а без овог, без по­гле­да, ни­кад ци­љу не­ће­мо до­ћи. Тре­ба нам да по­глед пр­во мо­же­мо ба­ци­ти, тре­ба нам пр­во да от­ме­мо тај кај­мак­ча­лан­ски врх, - па да нам ода­тле пук­не по­глед пре­ко Мо­ри­хо­ва, на При­лип Мар­ков, и у са­свим да­не ве­дре на Ша­ру, и да тај по­глед сва­ког да­на го­во­ри вој­сци на­шој: „Шта ће­те и кад ће­те? Шта че­ка­те? Не за­бо­ра­ви­те!” - тек та­ко ће се ро­ди­ти сна­га ко­ја ће јед­ног да­на про­дре­ти, пре­ко свих пре­пре­ка, на се­вер, у ср­цу Бал­ка­на по ње­го­вим жи­ла­ма ку­ца­ви­ца­ма, Вар­да­ром и Мо­ра­вом, чак у По­ду­на­вље и По­са­вље, а та­да ће и Цр­на Го­ра би­ти сло­бод­на у брат­ском ко­лу оста­лих по­кра­ји­на. Али за све то, мо­ра пр­во па­сти Кај­мак­ча­лан!”

Исти­на, та­ко и за­по­вест гла­си. Али су­ви­ше ме­то­да смо при­ми­ли с но­вом опре­мом, па смо не­ка­ко уо­бра­зи­ли да Кај­мак­ча­лан мо­же па­сти без жр­та­ва. И што је глав­но без не­ког по­ле­та. Та­ко: ма­ши­на­ма и че­ли­ком. А бар да не­ма жр­та­ва. Али от­ка­ко смо 5. сеп­тем­бра за­у­зе­ли по­след­њу от­пор­ну тач­ку на пред­те­ре­ну, ни ко­ра­ка ни­смо учи­ни­ли, иа­ко сва­ки дан до­ла­зи за­по­вест за на­пад. Не­при­ја­тељ је на на­ше ме­то­де, па­мет­но и хра­бро до­нео од­лу­ку о сво­јим. Хра­бри 11. бу­гар­ски пук, под ко­ман­дом пу­ков­ни­ка Хри­сто­ва, чи­ни оди­ста чу­да од хра­бро­сти и др­жи се. Ура­ган­ска ва­тра пра­ви пу­стош код ње­га, али пук не по­пу­шта.

Бо­шко све то по­сма­тра и раз­ми­шља. 7. сеп­тем­бра уве­че ње­гов је план го­тов. Он ви­ди да се вој­ска мо­ра вра­ти­ти сво­јим ста­рим ме­то­да­ма: ју­нач­ким. Ву­ку­ћи се по пред­те­ре­ну он је ис­пи­тао не­при­ја­тељ­ске пре­пре­ке и утвр­ђе­ња. Он има тач­ну сли­ку не­при­ја­тељ­ских ро­во­ва и са­о­бра­ћај­ни­ца. Он је на осно­ву то­га на­пра­вио план. Он ће за­у­зе­ти сва три ре­да ро­во­ва сам са сво­јим во­дом. Оста­ли за­тим не­ка се кре­ну и не­ка по­се­ду­ју. Он иде ко­ман­дан­ту пу­ка, из­ла­же му свој план. Пу­ков­ник Во­ји­слав Чо­ла­ко­вић, ду­ша од чо­ве­ка и ју­на­ка, од­ла­зи са ка­пе­та­ном Бо­шком на ње­го­ву осма­трач­ни­цу. Из­во­ди га Бо­шко на ме­сто од ко­га, ле­же­ћи, из­ме­ђу два ка­ме­на, мо­же нај­бо­ље да се осмо­три цео по­ло­жај. Пу­ков­ник од­мах схва­та, при­ма, ве­ру­је, оду­ше­вља­ва се, бла­го­да­ри. Бо­шко је ме­ђу­тим, увек исти, ми­ран и тих као што мо­гу би­ти, ду­бо­ке вр­ло ду­бо­ке во­де. Пу­ков­ник би да од­мах по­ђе и на­пи­ше за­по­вест. Уста­је. Не­при­ја­тељ га при­ме­ћу­је и га­ђа, ско­ро да га уби­је, - као што ће га и уби­ти не­пу­них ме­сец да­на доц­ни­је, с оне стра­не Кај­мак­ча­ла­на на ро­вов­ској ко­си. Бо­шко га ву­че к се­би у за­клон и ве­ли му: „Чу­вај се, г. пу­ков­ни­че”.

А пу­ков­ник се вра­ћа по­ред ње­га и ве­ли:

- А ти, Бо­шко, зар се ти чу­ваш? сад ни­је вре­ме да на то ми­сли­мо.

- Уви­јек је ври­је­ме ми­сли­ти и на то, г. пу­ков­ни­че, да не би­смо оме­ли из­вр­ше­ње свог за­дат­ка. Сва­ки има свој час кад не сми­је ми­сли­ти на свој жи­вот”. Па на­ста­ви: „Не­го, мо­лим вас, не­мој­те ни­шта ја­вља­ти, ни­ти пи­са­ти. Ја­ви­те са­мо де­сно и ли­је­во да ће­мо ми не­што на сво­ју ру­ку по­ку­ша­ти, а они не­ка пра­те не­при­ја­тељ­ско кре­та­ње пред со­бом, па ако бу­ду при­ми­је­ти­ли да ми успи­је­ва­мо и да је по­крет мо­гу­ћан, не­ка се кре­ну”. И пу­ков­ник Чо­ла­ко­вић то усво­ји.

Су­тра­дан 8. сеп­тем­бра осва­нуо је у ве­ли­кој ма­гли. Ка­пе­тан Бу­ла­то­вић се про­бу­дио иза сте­ња­ка где му је по­сил­ни на­ме­стио по­сте­љу од па­пра­ти. Ка­ко уста­де, уми се, оби­ђе вој­ни­ке па се вра­ти и се­де на по­сте­љу. Ру­ка­ма је об­гр­лио ко­ле­на и за­гле­дао се не­где пре­да се, у зе­мљу. Ли­це му је би­ло за­мра­че­но. И не осе­ти кад му при­ђе ко­ман­дир че­те, ма­јор Ђу­рић.

- Шта си се за­ми­слио Бо­шко? упи­та ма­јор.

- Ни­шта г. ма­јо­ре - од­го­во­ри Бо­шко и хте­де да ско­чи, али га ма­јор за­у­ста­ви и се­де по­ред ње­га. Да­нас ћу по­ги­ну­ти.

- Е ва­ла Бо­шко - ре­ћи ће ма­јор - ка­ква чу­да ра­диш и не по­ги­нуо. А га­дан си план и на­пра­вио. А ни­је ти то тре­ба­ло.

- Ама не­ћу ја по­ги­ну­ти по пла­ну мо­ме, већ по пла­ну Бо­жи­је­му. У сну ми се по­ка­за­ло.

- Шта си то са­њао? За­пи­та ма­јор ра­до­зна­ло.

- Са­њам ја - про­ду­жи Бо­шко - као да сам до­шао на врх Кај­мак­ча­ла­на, кад, пре­дам­ном сти­је­на цр­на и глат­ка. Ни об­и­ћи је, ни пре­ско­чи­ти је: ви­со­ка до не­ба а ши­ро­ка ко­ли­ко год по­гле­даш. По­ги­ну­ћу и то на вр­ху.

Ма­јор по­ку­ша да Бо­шка раз­га­ли али Бо­шко од­го­во­ри:

- Е го­спо­ди­не ма­јо­ре, умри­је­ти се ина­че мо­ра. И ни­је ва­жно ко­ли­ко ће се жи­вје­ти већ шта ће се учи­ни­ти. „Су чим ће се иза­ћи пред Ми­ло­ша”. Не бо­јим се ја смр­ти. Не­го она­ко чо­вјек про­ми­шља о свом жи­во­ту, о свом кра­ју, о сво­ји­ма па док му кроз ум про­ла­зе: ви­ди их као на ја­ви и жао му је њи­хо­ве ту­ге и жа­ло­сти.

Пи­сац ових ре­до­ва тог да­на око под­не, кад већ зра­ци сун­ча­ни успе­ше да ис­та­ње и про­би­ју ма­глу што нас др­жа­ше це­ло­га ју­тра под сво­јим те­шким по­кри­ва­чем, био је код „Ку­фе­ра­стог ка­ме­на” по­ло­жај где је та­да би­ла ре­зерв­а на­ше де­сне ди­ви­зи­ске по­боч­ни­це де­сно од Кај­мак­ча­ла­на. И кад га те­ле­фо­ни­ста по­зва да при­ми за­по­вест ко­ман­дан­та пу­ка, он чу глас пу­ков­ни­ка: „Ми ће­мо ов­де не­што по­ку­ша­ти на сво­ју ру­ку а ви са­мо осма­трај­те пред со­бом па­жљи­во”. То не­што био је план и де­ло ка­пе­та­на Бу­ла­то­ви­ћа.

Од­мах за­тим, де­се­так на­ших ро­вов­ских то­по­ва от­по­че­ше сво­је стра­шно деј­ство. Бом­бе од по не­ко­ли­ко де­се­ти­на ки­ла екс­пло­зи­ва уба­ци­ва­не су под пра­вим углом у не­при­ја­тељ­ски по­ло­жај. По­сма­тра­чи на­ши мо­гли су ле­по ви­де­ти и ка­ко по­сле пр­вих два­де­се­так бом­би гру­пе не­при­ја­тељ­ских вој­ни­ка тр­че по по­ло­жа­ју као да би да се за­кло­не. Али дру­ге бом­бе па­да­ху ме­ђу њих и њи­хо­ва те­ле­са иш­че­за­ва­ху у ди­му екс­пло­зи­је. Ово бом­бар­до­ва­ње је тра­ја­ло по­ла са­та. А за­тим на­гло ста­де. И по­сма­тра­чи при­ме­ти­ше ка­ко на­ши као бу­ји­ца за­у­зи­ма­ју не­при­ја­тељ­ске ли­ни­је.

План ка­пе­та­на Бу­ла­то­ви­ћа био је прост: на­пад без прет­ход­не ме­то­дич­не ар­ти­ље­риј­ске при­пре­ме, са­мо по­ла са­та деј­ства ро­вов­ских то­по­ва, и то не на це­лу ши­ри­ну не­при­ја­тељ­ског фрон­та већ та­мо где је он от­крио да по­сто­ји ве­што при­кри­вен пре­лаз кроз не­при­ја­тељ­ске жи­це. Он ће с во­дом кроз про­лаз да уско­чи у пр­ви ров, да ту оста­ви не­што вој­ни­ка да чу­ва­ју за­у­зе­то и чи­сте да­ље а он да иде да­ље у дру­ги ров. Чим за­у­зме пред со­бом пр­ви ров оста­ли не­ка се кре­ћу у пр­ви ров пред со­бом јер ће не­при­ја­тељ би­ти збу­њен већ учи­ње­ним про­до­ром. Кад он из­вр­ши про­дор у дру­ги ров, не­ка се на­ши кре­ну из пр­вог у на­пад на дру­ги ров; а он ће са остат­ком свог во­да у тре­ћи и по­след­њи ров. Та­да ће већ не­при­ја­тељ би­ти по­ме­тен пот­пу­но, па ће и цео по­ло­жај би­ти ла­ко за­у­зет. Он је ви­дио из до­са­да­шњег ра­да да су за ову при­пре­му по­треб­ни и до­вољ­ни са­мо ро­вов­ци. А не­при­ја­тељ ће опет би­ти из­не­на­ђен и не­ће ве­ро­ва­ти да ће на­ши вр­ши­ти на­пад без прет­ход­не „ме­то­дич­не” при­пре­ме, на ко­ју смо за ових де­сет да­на би­ли на­ви­кли.

План ка­пе­та­на Бу­ла­то­ви­ћа не са­мо да је био прост, он је пот­пу­но и успео. Не­при­ја­тељ је био из­не­на­ђен, обес­хра­брен и од­ба­чен. Сва три ре­да ро­во­ва на Кај­мак­ча­ла­ну, је­ди­на ње­го­ва утвр­ђе­ња до­бро снабде­ве­на пре­пре­ка­ма од жи­ца па­ла су за трен ока. Ка­пе­тан Бу­ла­то­вић, вод­ник дру­ге че­те, пр­вог ба­та­љо­на V пу­ка сво­јим пла­ном и из­во­ђе­њем ње­го­вим учи­нио је да Дрин­ска ди­ви­зи­ја за­у­зме са­мо за не­ко­ли­ко ми­ну­та, све што је не­при­ја­тељ био за два три ме­се­ца, пре не­го што смо ми из Со­лу­на ова­мо до­шли, из­гра­дио.

Ка­пе­тан Бу­ла­то­вић је ју­рио ис­пред бу­ји­це ди­ви­зи­јске, - као клин за­би­јао се ње­гов вод и по­ло­жај је цео пао. Чак и сам врх (ко­та 2525) на ко­ји из­би вод Бу­ла­то­ви­ћев.

Ка­пе­тан Бу­ла­то­вић је си­јао од ра­до­сти. Он ви­ше ни­је ми­слио на смрт, ни­ти је би­ло тра­га од оне цр­не сте­не ко­ју је ју­трос у сну ви­део, и ко­ја је, од зе­мље до не­ба пот­пу­но за­тва­ра­ла ње­го­во­ме по­гле­ду див­ни ви­дик, очи­ма му жуд­ним да угле­да­ју сво­ју зе­мљу и ње­не да­ле­ке се­вер­не пла­ни­не. И он, и вој­ни­ци не мо­га­до­ше се оте­ти ово­ме ути­ску. Као у там­ни­ци ду­го за­тво­ре­ни што глад­ним очи­ма по­сма­тра ду­го при­жељ­ки­ва­ну сло­бо­ду, та­ко они за­ста­до­ше пред, ве­ли­чан­стве­ним ви­ди­ком. Мо­ри­хо­во је би­ло пред њи­хо­вим но­га­ма, да­ље Ба­бу­на, иза ње При­леп а та­мо, у да­љи­ни на­зи­рао се сне­жни врх Љу­бо­те­на. И они усред бор­бе то сти­го­ше да ви­де. Али не­што ни­је ни ка­пе­тан Бу­ла­то­вић ви­део.

Док су де­ло­ви Дрин­ске ди­ви­зи­је из­бив­ши на са­ми врх кај­мак­ча­лан­ски, „на сво­ју ру­ку”, ка­ко то ре­че пу­ков­ник Чо­ла­ко­вић, до­тле у се­вер­ном де­лу ја­ру­ге, из­ме­ђу Ко­чо­бе­ја и Кај­мак­ча­ла­на, ви­ше од 1000 не­при­ја­тељ­ских вој­ни­ка као раз­би­је­на вој­ска, из­гле­да­ху ку­да ће ума­ћи или ко­ме се пре­да­ти. Ума­ћи ни­су мо­гли, јер гво­зде­на ру­ка ју­нач­ког ко­ман­дан­та пу­ка, пу­ков­ни­ка Хри­сто­ва то не да­де, на­ши им са Ку­фе­ра­стог ка­ме­на ни­шта не мо­га­ше пу­шка­ма и ми­тра­ље­зи­ма, јер бе­ху да­ле­ко, - ар­ти­ље­ри­ја на­ше по­боч­ни­це ни­је има­ла ни по два зр­на на цев да их ту­че са Гра­ди­шта. На­ши де­ло­ви што су на­па­дом по­сти­гли оно­ли­ки успех не огле­да­ше свој де­сни бок и кре­нув­ши се да­ле­ко на­пред, оста­до­ше без ве­зе с осма­тра­чи­ма да би им они мо­гли ја­ви­ти шта се спре­ма.

Али ни­ко ни­је ни ми­слио, да је мо­гу­ће ску­пи­ти и у по­врат­ни на­пад кре­ну­ти она­ко раз­би­је­ног про­тив­ни­ка. Да су гле­да­ли, ме­ђу­тим, бес­по­моћ­но, као ми ка­ко јед­на хе­рој­ска во­ља и гво­зде­на ру­ка од раз­би­је­не ру­ље уре­ђу­је вој­ску, они би ви­де­ли да је то не­из­бе­жно. Ова­ко кад се де­ло­ви 11. бу­гар­ског пу­ка по­ја­ви­ше из ја­ру­ге у де­сни бок и по­за­ди­ну оних што су већ ста­ја­ли на пра­гу срп­ске зе­мље, на­ста ме­теж и на­ши одсту­пи­ше с кај­мак­ча­лан­ског вр­ха, ко­ји не­при­ја­тељ по­но­во за­у­зе, да ода­тле, по­сле кр­ва­вих бор­би од 13. до 17. сеп­тем­бра, тек 17. сеп­тем­бра, бу­де из­ба­чен пот­пу­но и де­фи­ни­тив­но.

Али не­при­ја­тељ не по­вра­ти сво­ја утвр­ђе­ња што Бо­шко оте „на сво­ју ру­ку” и на­ша вој­ска се ту за­др­жа.

Ка­пе­тан Бу­ла­то­вић је с вр­ха од­сту­пио у по­след­њем ча­су. Он по­ку­ша да за­др­жи вој­ску. Али оста­ње је у та­квим тре­нуци­ма та­ко на­гло, да је то ско­ро не­мо­гу­ће, на­ро­чи­то код вој­ске из­не­на­ђе­не, на­пад­ну­те с бо­ка и по­за­ди­не ко­ја се на­ла­зи на ле­ди­ни, без ика­ква за­кло­на и кад при­ме­ти да је не­мо­гу­ће за­др­жа­ти се због на­гло­сти на­па­да и из­не­на­ђе­ња, по­ву­че се, мрач­на ли­ца, и он, бе­сан на све, а пр­во на се­бе, што го­то­ву ствар, ни­за­што из ша­ка из­гу­би­смо.

Дру­ги су би­ли за­до­вољ­ни што смо за­др­жа­ли бар она три ре­да ро­во­ва она­ко утвр­ђе­них што их Бо­шко за­у­зе, али он ни­је.

Зар ова­кав ви­дик ис­пу­сти­ти из ру­ку? Зар ону ле­по­ту не гле­да­ти? - ми­шља­ше сам у се­би. И од­мах се да­је на по­сао. Ух! да су му сад ов­де Ров­ча­ни. Али да­ле­ко су. А не тре­ба пу­сти­ти не­при­ја­те­ља да се утвр­ди на не­у­твр­ђе­ном вр­ху. Тре­ба га прог­на­ти. И то узе Бо­шко на се­бе.

Он ску­пи сво­је вој­ни­ке и уре­ди их. Он ко­ман­до­ва пло­тун­ску ва­тру. Га­ђа­ју­ћи сам врх тач­но та­ко да не­при­ја­те­ља др­жи под ва­тром. Та­ко не­ко­ли­ко пу­та: „Ни­ша­ни!” - „Па­ли!” Па он­да иско­чи из ро­ва и по­ле­те на врх. И кад се при­бли­жи он ба­ци нај­ве­ћим за­ма­хом оно не­ко­ли­ко бом­би што је по­нео. Па он­да на­траг опет у ров. Опет ко­ман­ду­је: „Ни­ша­ни”! „Па­ли” па опет из ро­ва, па опет ба­цај бом­бе.

***

О, ка­пе­та­не див­ни! О ју­на­че ме­ђу нај­бо­љим и нај­слав­ни­јим мо­га ро­да! О, Бо­шко Бу­ла­то­ви­ћу.

Зар је по­глед с Кај­мак­ча­ла­на за­и­ста та­ко за­ма­ман био тво­ме оку, со­ко­ле наш, да си опи­јен за­бо­ра­вио и на нај­о­бич­ни­ју опре­зу, ко­ја ју­на­штву ни­ма­ло не би част окр­њи­ла?

Или си у том ча­су осе­ћао не­ку сна­гу ко­ју љу­ди обич­но не­ма­ју, и си­лан и бо­гат ни­си ми­слио да тре­ба да се чу­ваш, јер се сна­га из те­бе пре­си­па­ла?

Или је за­и­ста већ ме­ра би­ла ис­пу­ње­на, и оно што је у Ре­чи­на­ма код Ко­ла­ши­на ра­сло, а у срп­ској Цр­ној Го­ри по­ра­сло и раз­ви­ло се, ов­де под вр­хом Кај­мак­ча­ла­на, на са­мом пра­гу срп­ске зе­мље, ста­са­ло са­зре­ло у пу­ној сла­ви и ле­по­ти по „пла­ну Бож­јем”.

Не знам. Знам са­мо да си ту пао из­ре­ше­тан не­при­ја­тељ­ским ми­тра­ље­ским зр­ни­ма. Као да је не­при­ја­тељ хтео да об­ра­чу­на с тим упор­ним ју­на­ком ко­ји му већ де­сет да­на не да спа­ти, ни ми­ро­ва­ти па га је ме­ђу то­ли­ким угле­дао, од­брао и уда­рио, та­ко га је и по­ко­сио.

Ка­пе­тан Бу­ла­то­вић пао је окре­нут вр­ху Кај­мак­ча­ла­на. „Цр­на и глат­ка сте­на”, од зе­мље до не­ба ис­пре­чи­ла се од­јед­ном пред ње­го­вим жуд­ним очи­ма. Сан се ис­пу­нио.

***

Има чи­та­ла­ца ко­ји ће за­ме­ри­ти да је овај на­пис на­пи­сан као не­ка пе­сма. Али ти­ме учи­ни­ли би не­прав­ду. Не­ка ти­ме не чи­не не­прав­ду. Ми смо са­мо исти­ну хте­ли из­не­ти: о жи­во­ту и смр­ти ка­пе­та­на Бо­шка Бу­ла­то­ви­ћа из Ре­чи­на по­крај Ко­ла­ши­на: са­мо исти­ну. Али оби­ље ле­по­те и чи­сто­те, смер­но­сти и ју­на­штва што из исти­не из­би­ја, на­гна­ло је њих да то пе­смом на­зо­ву. За­ме­ра­ју нам што ни­је про­за!

Али про­за не би би­ла исти­на!

Јер ако пе­смом љу­ди зо­ву оно што у на­шој ду­би­ни за­тре­се нај­та­на­ни­је жи­це на­шег ср­ца, он­да ни­је мо­гу­ће исти­ну пи­са­ти о де­ли­ма и смр­ти Бо­шка Бу­ла­то­ви­ћа, а да у на­шем ср­цу не од­јек­ну то­ли­ка скри­ве­на зво­на као на нај­ве­ћи пра­зник Го­спод­њи.

________________

[1] Мар­ко Пу­ле­тић ро­ђен је у се­лу Ли­по­ву код Ко­ла­ши­на. Био је сту­дент пра­ва на уни­вер­зи­те­ту у Бе­о­гра­ду.



 

 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 41 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.