header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕЈЕРЕС ЕКУМЕНИЗМА arrow "Однос Православне Цркве према осталом хришћанском свету+ (докуменат за "Свеправославни сабор")
"Однос Православне Цркве према осталом хришћанском свету+ (докуменат за "Свеправославни сабор") Штампај Е-пошта
субота, 27 фебруар 2016
        
          (Пројекат документа Свеправославног Сабора, донет на 5. Свеправославној предсаборској конференцији у Шамбезију, 10-17. октобра 2015. године. Објављује се сагласно одлуци Сабрања Престојатеља Поместних Православних Цркава у Шамбезију, 21-28. јануара 2016. године)

1. Православна Црква, будући Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, с дубоким црквеним самосазнањем тврдо верује да она заузима главно место у процесу покрета за јединство хришћана у савременом свету.

2. Православна Црква заснива своје јединство на чињеници њеног оснивања од Господа нашег Исуса Христа и општења у Светој Тројици и тајнама. Ово се јединство изражава у апостолском прејемству и светоотачком предању, и Црква до сада њима живи. Православна Црква има мисију и дуг предати и објављивати сву истину садржану у Светом Писму и Светом Предању, која и даје Цркви саборни карактер.

3. Одговорност Православне Цркве у односу на јединство, исто као и њена васељенска мисија, били су изражени Васељенским Саборима. Они су нарочито подцртали постојање нераскидиве везе између праве вере и општења у тајнама.

4. Непрестано се молећи 'за јединство свих', Православна Црква је увек развијала дијалог с одвојенима од ње, ближњим и даљњим, првенствовала у тражењу путева и начина обнове јединства верујућих у Христа, узимала учешће у екуменистичком покрету од момента његове појаве, и уносила свој допринос у његово формирање и даљи развој. Остим тога, Православна Црква, којој је својствен дух васељенскости и човекољубља, у сагласности с божијом вољом „да се сви људи спасу и да дођу у познање истине“ (1. Тим. 2, 4), увек се трудила ради обнове јединства хришћана. Ето по чему учешће православних у покрету за обнову јединства хришћана николико није страно природи и историји Православне Цркве, тиме што доследно изражава апостолску веру и Предање у новим историјским условима.

5. Савремени двострани богословски дијалози, које води Православна Црква, исто као и њено учешће у покрету за обнову јединства хришћана, заснива се на њеном православном самосазнању и духу васељенскости, и имају циљ тражења изгубљеног јединства хришћана на основи вере и предања древне Цркве седам Васељенскох Сабора.

6. Јединство, које поседује Црква по својој онтолошкој природи, не може бити нарушено. Православна Црква потврђује постојање у историји других хришћанских цркава и конфесија, које се не налазе у општењу с њом, и у исто време верује да се њени односи према њима граде на бржем и правилнијем им објашњавању свих еклисиолошких тема, нарочито у области учења о тајнама, благодати, свештенства и апостолском прејемству у целини. Тако је она, полазећи од богословских и пастирских побуда, благонаклоно и потврдно гледала на дијалог с различитим хришћанским црквама и конфесијама, и на учешће у екуменистичком покрету новијих времена уопште, верујући да ће на тај начин она унети активније сведочанство о пуноћи Христове истине и о својим духовним ризницама онима који се налазе ван ње, тежећи објективном циљу – припреми пута к јединству.

 7. У светлу горе изложеног схватања, све Помесне Свете Православне Цркве данас активно учествују у званичним богословским дијалозима, и већина њих такође и у раду различитих националних, регионалних и међунарородним међухришћанским организацијама, без обзира на дубоку кризу која је никла у екуменистичком покрету. Таква многобројна делатност Православне Цркве проистиче из осећаја одговорности и убеђења да темељно значење имају узајамно разумевање, сарадња и заједнички напори на достизању хришћанског јединства, „да не учинимо какве сметње јеванђељу Христову“ (1. Кор. 9, 12). 

8. Наравно, водећи дијалог с осталим хришћанима, Православна Цркве не потцењује тешкоће повезане с овим делом, већ разуме какве препреке леже на путу к заједничком схватању предања древне Цркве. Она се нада да ће Свети Дух, Који „сабира сав сабор црквени“ (стихира на вечерње Педесетнице), „допуњује недостатке“ (молитва на хиротонији). У том смислу, у својим односима с осталим хришћанском светом, Православна Црква се ослања, не само на људске снаге његових учесника, већ, по благодати Господа, Који се молио: „Да буду сви једно“ (Јн. 17, 21), надају се пре свега на помоћ Светога Духа.

 9. Учешће у садашњим двостраним богословским дијалозима, о којима је било објављено на Свеправославним конференцијама, јавља се као резултат једногласне одлуке свих Светих Помесних Православних Цркава, чији је дуг активно и постојано учешће у њиховом раду, да се не би спречавало једнодушно сведочење православља у славу Тројединог Бога. У случају да нека Помесна Црква одлучи да не одреди своје представнике за било који дијалог или сесију дијалога, иако се решење не појављује као свеправославно, дијалог се продужава. Пре почетка дијалога или сесије дијалога одсуство неке Православне Цркве треба обавезно размотрити на Православној Комисији и самим тим изразити солидарност и јединство Православне Цркве.

10. Проблеми који ничу у ходу богословских расправа у Мешовитим богословским комисијама, нису увек довољне основе за једнострани опозив представника или коначни прекид учешћа неке Помесне Православне Цркве. Као правило треба избегавати излазак неке Цркве из дијалога и на међуправославној равни додавати неопходне напоре да би Православна богословска комисија, која учествује у том дијалогу, била у потпуности представљена. Ако једна или неколико Православних Цркава откажу учешће у заседањима Мешовите богословске комисије одређеног дијалога, на озбиљним еклисиолошким, канонским, пастирским и моралним основама, та Црква или Цркве, сагласно општеправославној пракси, писмено извештавају Васељенског Патријарха и све Православне Цркве о свом отказу. У ходу даљег свеправославног разматрања Васељенски Патријарх изјављује једногласни консенсус Православних Цркава у односу на даља дејства, укључујући и могућност преоцењивања тока конкретног богословског дијалога, ако то једноглано буде признато неопходним.

11. Методологија вођења богословских дијалога је усмерена на решавање традиционалних богословских разлика или могућу појаву нових разногласија, и на тражење заједничких момента хришћанске вере. Она претпоставља одговарајуће обавештавање црквене пуноте о разним етапама развоја дијалога. У случају када је немогуће савладати неку богословску разлику, богословски дијалог се може продужити, а примећено разногласје у вези конкретног питања се утврђује и саопштава свим Помесним Црквама, ради прихватања даљих неопходних радњи.

12. Очигледно да је општи за све циљ богословских дијалога коначна обнова јединства у правој вери и љубави. Ипак, постојећа богословска и еклисиолошка разногласија допуштају показивања неке хијерархије тешкоћа, који постоје на путу достизања постављеног циља на свеправославној равни. Особеност проблема сваког двостраног дијалога претпоставља раздвајања у њима примењених методологија, али не и циља, зато што је циљ у свим дијалозима један.

13. У случају неопходности, нужно је уложити напоре за усклађивање рада различитих Међуправославних богословских комисија, узимајући у обзир да и у овој области треба откривати и пројављивати нераскидиво онтолошко јединство Православне Цркве.

14. Сваки званично објављени дијалог закључује се завршним радом одговарајуће Мешовите богословске комисије, када председник Међуправославне комисије даје извештај Васељенском Патријарху, који, са сагласношћу Предстојатеља Поместних Православних Цркава, објављује о окончавању дијалога. Ни један дијалог се не сматра завршеним до тог момента, док на свеправославном нивоу не буде објављено решење о његовом окончавању.

15. После успешног завршетка рада било ког богословског дијалога на свеправославном нивоу, прима се решење о обнови црквеног општења, које треба да се заснива на консенсусу свих Поместних Православних Цркава.

16. Један од главних органа у историји екуменистичког покрета постао је Светски Савез Цркава (ССЦ). Неке Православне Цркве су биле међу његовим оснивачима, а затим су све оне постале његови чланови. Као оформљени међухришћански орган, ССЦ, као и друге међухришћанске организације и регионални органи, као Конференција Европских Цркава (КЕЦ) и Савет Блискоисточних Цркава, без обзира на то да у свој састав не укључују све хришћанске цркве и конфесије, испуњавају важни задатак у делу унапређења јединстава хришћанског света. Грузијска и Бугарска Православна Црква су напустиле састав ССЦ: прва 1997., а друга 1998. г. Оне имају своје посебно мишљење о раду ССЦ и, на тај начин, оне не учествују у дијалозима, које спроводе ССЦ и друге међухришћанске организације.

17. Помесне Православне Цркве – чланице ССЦ прихватају пуно и равноправно учешће у структури ССЦ и свим расположивим средствима уносе свој допринос у сведочење истине и унапређења јединства хришћана. Православна Црква радо је примила одлуку ССЦ да се одазове на њену молбу о стварању Специјалне комисије о православном учешћу у ССЦ, што је било учињено као одговор на поруку Међуправославног сусрета у Солуну (1998). Критеријуми, утврђени од Специјалне комисије, предложени од православних и прихваћени од ССЦ, довели су до стварања Сталне комисије за сарадњу и консензус. Они су били одобрени и укључени у Устав и Правилник рада ССЦ.

18. Верна својој еклисиологији, истоветности своје унуташње структуре и учењу древне Цркве седам Васељенских сабора, Православна Црка, организационо учествујући у раду ССЦ, никако не прихвата идеју „једнакости конфесија“ и не може прихватити јединство Цркава као неки међуконфесионални компромис. У том смислу, јединство, ка којем стреми ССЦ, не може бити плод само богословских споразума, већ треба да буде плод и јединства вере, тајанствено сачувног и живећег у Православној Цркви.

19. Православне Цркве, чланице ССЦ, сматрају обавезним за учешћу у ССЦ ону темељну позицију његовог Устава, сагласно коме његови чланови могу бити само оне Цркве и конфесије, које, по Писму, признају Исуса Христа као Бога и Спаситеља и исповедају веру у слављенога у Тројици Бога – Оца, Сина и Светога Духа, сагласно Никејско-цариградском Символу вере. Оне су дубоко убеђене да еклисиолошке предпоставке Торонтске декларације (1950) „Црква, Цркве и Светски Савез Цркава“, имају темељно значење за учествовање православних у Савету. Зато се само по себи разуме, да ССЦ није и ни у ком случају не треба да постане над-Црква. „Циљ ССЦ није договарање о савезу међу црквама, који се могу закључити само од самих цркава, делујућим по сопственој иницијативи, већ успостављање живих контаката међу црквама и помоћ изучавању и разматрању питања јединства Цркава“ (Торонстска декларација, §2).

20. Перспективе спровођења богословских дијалога Православне Цркве с другим хришћанским црквама и исповедањима увек су полазиле од канонских критеријума већ уобличене црквене традиције (7. правило Другог и 95. правило Пето-Шестог Васељенског Сабора).

21. Православна Црква жели да подржи рад Комисије „Вера и црквено устојство“, и са посебним занимањем прати њен богословски допринос све до данас. Она је у потпуности потврдно оценила документа богословског карактера, прихваћена од Комсије, као важну етапу у процесу зближавања хришћана, са учешћем православних богослова, који су дали вредан допринос. Ипак, Православна Црква не изражава пуну салгасност с тумачењима у тим документима важнијих питања вере и устројства.

22. Православна Црква сматра да сваки покушај дељења јединства Цркве, предузиман од појединих лица и група, као предлог тобоже чувања или заштите истинитог православља, подлеже осуди. Како сведочи читав живот Православне Цркве, чување истините православне вере могуће је само захваљујући сабороном уређењу, које је одавнина представљало компетентни и виши критериј Цркве у питањима вере.

23. Заједничко се за Православну Цркву јавља сазнање неопходности вођења међухришћанског богословског дијалога, и зато сматра да он треба увек да се спроводи са сведочењем свету делима међусобног разумевања и љубави, које одражава „неизречену радост“ благе вести (1. Пт. 1, 8), искључујући сваку праксу прозелитизма или других изазивајућих пројава међуконфесионалног антагонизма. При таквом разумевању, Православна Црква сматра важним да сви ми, хришћани, надахњени општим важнијим начелима наше вере, уложимо напоре да би с спремношћу дали једнодушни одговор на сложене проблеме, које пред нас поставља савремени свет. Тај одговор треба да се заснива на идеалном примеру новог човека у Христу.

24. Православна Црква разуме чињеницу, да у одговор на нове услове и нове изазове савременог света, покрет за обнову јединства хришћана прихвата нове форме. Неопходно је да Православна Црква продужи ношење сведочења раздељеном хришћском свету, на основу апостолског Предања и своје вере.

Ми се молимо како би се хришћани заједно трудили да се приближи дан, у који ће Господ испунити наду Православне Цркве, да буде „једно стадо и један Пастир“ (Јн. 10, 16).

15. октобар 2015., Шамбези

 _____________

+Отношения Православной Церкви с остальным христианским миром, Проект документа Всеправославного Собора, принятый V Всеправославным предсоборным совещанием в Шамбези, 10-17 октября 2015 года, Публикуется в соответствии с решением Собрания Предстоятелей Поместных Православных Церквей в Шамбези, 21-28 января 2016 года, https://mospat.ru/ru/2016/01/28/news127362/ (29. 01. 2016.).

 

Превод: архим. др Никодим (Богосављевић)

Последњи пут ажурирано ( субота, 27 фебруар 2016 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 13 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

МОЛИМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.