header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Помињати сада или не помињати патријарха Кирила? Први одговор оца Филотеја против јереси и раскола Штампај Е-пошта
понедељак, 07 март 2016
        После „епохалног“  сусрета патријарха Кирила и папе римског, многи верници, али и клирици и монаси, ревнитељи за чистоту Православља, смућени су због језуитске тајности и лукавства, а такође и вероломне агресивности при организацији овог и других догађаја, као што је „Свеправославни сабор“.  Јеромонах Филотеј Сергијев је одговорио на питање свештеника Јована о поменутим догађајима и могућности да се прекине евхаристијско општење са својим предстојатељем, који проповеда јерес екуменизма.  Он је свој одговор оцу Јовану дао у два писма, од којих прво следи у наставку.
+ + +

>>Христос је међу нама, возљубљени у Господу брате и оче!

Сусрет патријарха Кирила и папе Франциска је заиста подигао талас немира у Руској Православној Цркви. Декларацију, коју су питписали патријарх целе Русије и вођа римске конфесије, која је пре скоро хиљаду година отпала од Цркве, многи верници Руске Православне Цркве доживели су као издајничку унију.

Признајем да и ја сам, у великој мери, делим незадовољство и страхове народа Божијег. Сусрет није донео никакву корист, нити је могао донети. А обмана и лукавство свештеноначалија су толико свима очигледни, да тај апостасијски догађај може бранити само лажљивац.

Ипак, желим да те подсетим, брате, да Патријарх није Црква, већ човек у Цркви. И ми верујемо да ће његова антиканонска чињења и увођење екуменистичке јереси у црквено учење пре или касније бити осуђени Саборима Православне Цркве, као што је то било са свим јеретицима и њиховим теоријама, противним истини Православља.

Али, као што је познато, невоља не долази сама, и ђаво разапиње мреже, не само намамљивањем хуманистичким идејама уједињавања светлости и таме. У црквеној историји има много примера да је ђаво предлагао хиљаду путева у погибао. Међутим, постоји само један пут спасења, и управо је тај пут неопходно изабрати.

Свима православнима је јасно да је идеја уједињења с јеретицима-папистима, који себе неисправно називају хришћанима, - утопијска. Све те „декларације“ никако не могу бити ауторитетније од одлука Седам Васељенских и Помесних Сабора. И, следствено, ни један хришћанин не треба да прихвати ништа што је у супротности са учењем Цркве и светоотачким правилима.  

Но, постоји и друга опасност – раскол. У чему се он пројављује? Пре свега у томе што свештеник престаје да на Литургији помиње свог надлежног архијереја или Патријарха.

15. канон Светог Константинопољског (двократног) Сабора гласи:

„Оно што је одређено у погледу свештеника, епископа и митрополита, то још више мора имати значаја у погледу патријарха. Према томе, свештеник, епископ или митрополит, који се усуди да прекине заједницу са својим патријархом, и не буде, као што је наређено и установљено, спомињао његово име на светој Литургији, него пре саборне одлуке и његовог коначног суда, начини раскол, у погледу таквог овај свети Сабор наређује: да такав сасвим буде искључен из свештенства, смо ако се докаже такав његов безаконити поступак. У осталом, ово се наређује и потврђује у погледу оних, који само под изговором неких преступа одступају од својих предстојника и чине раскол, те руше јединство Цркве. Јер они, који се одељују од заједнице са својим предстојатељем због неке јереси која је од светог Сабора или Отаца осуђена, тј. када он јавно проповеда јерес и отворено учи у цркви то зло, такви не само што неће подлећи канонској осуди за то што су пре саборног решења отишли од таквог епископа, него ћe, на против, бити заслужни части која пристаје православнима, пошто они нису осудили епископе него псеудо-епископе и псеудо-учитеље, нити су расколом нарушили јединство Цркве, него, на против, похитали су да Цркву ослободе раскола и деоба.“

Благодарим Богу што није осиромашила вера твоја и што данас има много ревносних пастира! Но, да ли је садашњи „епохални“ догађај – сусрет патријарха Кирила и папе Франциска – повод за примену 15. правила Двократног Сабора?

Написаћу овде омање расуђивање о примени овог правила:

1. 15. правило не значи да је сада дозвољено уопште не помињати архијереје, јер Цркве нема без епископа. И апостолско прејемство не сме бити прекинуто, јер је речено да ни врата адова неће одолети Цркви Божијој (ср. Мт. 16,18).

Стога, ако неко престане да помиње свог патријарха или епископа због неке јереси, коју откривено проповеда, онда се он мора обратити другом предстојатељу или епископу, како се не би нашао изван Цркве Божије.

Неки су сада почели да узносе име бившег патријарха Јерусалимске Цркве Иринеја. Но, да ли сам Владика, који се подвизава у затвору, зна да њега помињу као пуновласног патријарха? То је сумњиво, зато што се епископ-затворник налази у пензији. Наравно, он је са трона био свргнут безаконо, али се сво ово време није бавио црквеним пословима и мислим да је мало вероватно да би благословио оснивање нове „цркве“, одељене од његове Помесне, Јерусалимске.  

У сваком случају, брате, ако си одлучио да њега помињеш, онда је пре свега потребно да са њим усагласиш то питање. У противном, твоја одлука ће бити самовољна и, несумњиво, довешће до раскола, прикривеног самооправдавањем.

2. Неоспорно је да је патријархов сусрет с папом знамењски – апокалиптички догађај, а на њему усвојена Декларација – исповедање јеретичког екуменизма. Али, јереси и одступништва високих јерараха нису новост; тим лукавствима сатана већ две хиљаде година покушава да поколеба наш стуб и тврђаву истине (ср. 1.Тим.3,15). У историји је било ништа мање озбиљних искушења, међутим Свети Оци су се борили и полагали своје животе за Веру, а нису ишли у раскол.

Нећу наводити примере догађања од 3. – 4. века, радије ћу ти говорити о нашим савременим светилницима Православља – старцу Кирилу Павлову, Јовану Крестјанкину, блаженом старцу Николају Гурјанову, Сави Остапенку, Серафиму Тјапочкину и другима. Управо они су се нашли у времену узаврелих активности оснивача и отвореног проповедника јереси екуменизма у Руској Православој Цркви, митрополита Никодима Ротова, који је настојао да је потчини Ватикану.

Општепознато је да је митрополит Никодим служио заједно са римокатолицима и причешћивао их, а такође је „благосиљао“ православнима да примају „тајне“ у римокатоличким храмовима. И на његову иницијативу, Синод РПЦ је 1969. године чак издао антиканонски декрет о могућности учешћа јеретика и расколника – римокатолика и тзв. „старообредника“ – у православној Евхаристији (овим декретом је било предвиђено да се римокатолицима и старообредницима, који желе да се над њима изврше Свете Тајне Православне Цркве, то не забрањује – нап. „Борба за веру“).

...Митрополит Никодим је исповедао јерес екуменизма далеко смелије него што је то у Декларацији патријарха Кирила и папе Франциска: „Одлука Свештеног Синода, надамо се, биће значајна и извршиће добар утицај на јачање братских односа Руске Православне Цркве с Црквом Римо-католичком и Старообреништвом и на тај начин олакшати ход путем ка жељеном вероисповедничком јединству, заповеђеном Христом Спаситељем свима онима који исповедају свесвето Име Његово“ (ЖМП. 1970. № 1. С. 5).

Међутим, нико од горепоменутих стараца није тада, 1970. године, отишао из Цркве и није престао да помиње патријарха на богослужењима. Да, старци се нису потчинили јеретичким циркуларима, већ су се старали да сачувају Свете Каноне и традицију, дајући пример свима вернима. И, као резултат, наша Црква је одолела, а Сам Господ је казнио издајника Православља – Ротова, који је напрасно умро 1978. године за време аудијенције код папе у Ватикану. И после његове смрти, срамне за православног јерарха, Синод је донео нову одлуку у којој је констатовао да Никодимова пракса „интеркомунија“ „није ушла у живот“ у храмовима РПЦ и да се због тога укида р.: ЖМП. 1986. № 9. С. 8).

Погледај такође, брате мој, монахе са Свете Горе Атон. Зар се патријарх Вартоломеј није сусретао са папом? Зар он не проповеда јерес екуменизма? Но, њега практично сви светогорци помињу, притом се не саглашавајући са његовим вероодступништвом, не прихватају ни нови календар, нити учешће у братимљењима и саслуживањима са римокатолицима.

Ако нас „Осми сабор“ својим одлукама буде обавезивао да пређемо на нови календар – ми ћемо продужити да служимо по старом, светоотачком. Ако установи скраћивање постова или објави њихову необавезност (што је, у суштини, већ учињено у саборском нацрту с лукавим називом: „Важност поста и његово држање данас“) – ми ћемо се постарати да се држимо Типикона, а у случају ублажавања – укоревати себе и кајати се на Исповести.

Ако кажу да римокатолици нису јеретици (а то фактички следи из папско – патријаршијске Декларације), - ми ћемо исповедати и проповедати учење Светих Отаца о томе да „латини нису хришћани“ (Преподобни Пајсије Величковски) и да „нема вечног живота онима који живе у вери латинској“ (Преподобни Теодосије Печерски).

И још једанпут напомињем: свагда се треба сећати да Глава наше Цркве није патријарх Кирил или неко други од смртних људи, већ Сам Господ Исус Христос, Вечни, Неизменљиви, Всемогући Бог, Творац и Промислитељ Васељене, Победитељ смрти, ада и ђавола. Амин.

С љубављу у Господу, грешни јеромонах Филотеј<<

Наставиће се...

По материјалу са: „rusfront.ru“

Превод и приређивање: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( среда, 09 март 2016 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 19 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.