header image
Владимир Димитријевић: Будимо трезвени, чувајмо се раскола Штампај Е-пошта
уторак, 08 март 2016
          У Русији су, до XVII века, биле изведене две велике богослужбене реформе: реформа Св. Теодосија Печерског, који доноси Студитски типик, и реформа митрополита московских Алексеја и Кипријана, који су у Русију увели цариградски превод Јерусалимског типика. Све промене су спроведене мирно и тихо, без журбе, и са очувањем основног начела: не «модернизација», него продубљивање и угледање на монашки молитвени живот; јер, по Светом Јовану Лествичнику, Бог је светлост анђелима, анђели су светлост монасима, а монаси хришћанима који живе у свету.

А онда долази XVII век. Патријарх Никон решава да усклади руске богослужбене књиге са грчким и јужнословенским, као и да укине осењивање крсним знаком са два прста, које је озваничено на Стоглавом сабору у Москви у XVI веку, за време првог руског цара, Ивана Васиљевича Силног. Око патријарха Никона се окупљају неки који нуде „стручне услуге“. Међу њима и људи који немају сасвим чисте намере (рецимо – Грк Пајсије Лигарид, крипто-унијата). Књиге се изнова штампају, богослужбена пракса се мења, али део руског народа то схвата као издају „старе вере“ и настаје раскол, на чијем челу се нашао протопоп Авакум, негда Никонов пријатељ. После свега, долази и до сукоба између цара Алексеја и патријарха Никона, који бива лишен свога трона. Раскол старовераца се не смирује.

Староверци нису били у праву. У праву је био патријарх Никон, који је желео да исправи богослужбене књиге и одбаци „двухперстноје сложеније“ (осењивање себе крсним знаком са два прста, док су три скупљена уз длан), да би сва чеда Цркве од Истока била уједињена богослужбеним обичајима. Он је желео да праксу Руске Црквe доведе у јединство с праксом Цркве Васељенске.

Али, пожурио је. При руци су му се нашли „стручњаци“ који је требало да донесу оригиналне грчке и словенске богослужбене књиге да би се исправка извршила према њима, но – није било тако. У употребу ушле су књиге штампане на Западу, и под западним богословским утицајем. Многи Руси су били страховито раздражени, и настао је крвави раскол, у коме је држава гонила староверце, а староверци дизали устанке и били спремни да сарађују с непријатељима Русије, зато што су сматрали да је руски цар «антихрист». Староверац-индустријалац Сава Морозов је финансирао Лењина. Није случајно Достојевски главног јунака «Злочина и казне» назвао Раскољниковим. И, што је још трагичније, Петар Велики је ову смутњу искористио да Цркву потчини полупротестантском Светом Синоду, да укине установу патријарха, што је додатно револуционисало руско племство и отуђило га од Цркве, водећи га ка «декабризму».

А ДАНАС?

Сусрет патријарха Кирила и папе римског Фрање изазвао је збуњеност не само у Руској Цркви, него и у другим православним срединама. Кренуле се  критике на рачун овог догађаја, који је, из извесних разлога, спреман у тајности; кренуле су и апологије овог чина, као изванредне победе руске црквене дипломатије. Сукоб речима међу православнима у Русији поприма све озбиљније облике, и то у тренуцима кад се Матушка налази пред великим историјским изазовима.

Не мора да се сумња у добре намере патријарха Кирила и његов патриотизам, као и у покушај да се одложи почетак Трећег светског рата, о коме је папа Фрања говорио о римокатоличком Божићу 2015. Патријарх Кирил је, кажу, хтео да са вођом најбројније хришћанске конфесије стане у одбрану породичних вредности, које су у Европи и свету угрожене, као и да штити хришћане на Блиском Истоку, који су на ивици истребљења. Владика јегоровски Тихон то и истиче у својој апологији патријарха Кирила: као што су римокатолици и англиканци дизали свој глас за време бољшевичког прогона Цркве у Русији, тако и сада Руска Црква хоће да, са западним конфесијама, утиче на судбину блискоисточних верујућих у Христа. (1)

Дакле, нека буде аксиом (ово је реторски поступак, драги читаоче): патријарх Кирил је имао најбоље намере приликом сусрета с папом, и ми, опет као аксиом, прихватамо тврдњу да о састанку на Куби није могао да обавести СА Сабор Руске Цркве, ни  паству Московске патријаршије да га извесне «тајне силе» не би спречиле да се с папом сретне.

А ШТА СА ПАСИОНИРАНИМА?

Али, и патријарх Никон је, приликом богослужбене реформе, имао добре намере, и био је у праву више од старовераца.

То, међутим, није спречило раскол у који су отишли многи добри, вредни, честити руски хришћани и родољуби, они које је Лав Гумиљов звао «пасиониранима», јер су, као спремни на жртву, управо такви носиоци историје.  Кад је у Римском царству било десет посто пасионираних хришћана, спремних на мучеништво и на живот по заповестима Божјим у свету пагана који се у неморалу распадао, појавио се цар Константин и настало је хришћанско доба симфоније Цркве и Царства. Такви, пасионирани, били су и Срби који су устали на Турке вођени Карађорђем, и они који су прешли албанску Голготу, у подухвату који је, у очима овог света, изгледао као лудост.

Пасионионирани православни верници не разумеју увек  дипломатију, поготово ако је она тајна. Можда зато што знају да православни од Ватикана нису видели ништа добро. И тако је било од доба кад је Византија примила унију да би јој папа помогао у борби против Турака, у петнаестом веку, а нису добили ништа, осим симболичне помоћи храброг поморца Ђустинијанија. Тако је било и кад је папа устао у одбрану гоњених хришћана у Русији, али тек кад су му пропали покушаји да, помоћу бољшевика, православнима наметне унију.

А ШТА СА КНЕЗОМ МИШКИНОМ?

Православни у Русији понављају, са кнезом Мишкином, речи Достојевског: “Римокатолицизам је исто што и нехришћанскa вера, на првом месту! /…/ То је прво, а друго, римокатолицизам је гори од атеизма, то је моје мишљење!Да! То је моје мишљење! Атеизам проповеда само нулу, док католицизам иде даље: он проповеда искривљеног Христа, они су оклеветали и ругали се, чинећи све супротно од оног што је Христос говорио!Он проповеда Антихриста, кунем вам се, уверавам вас! /…/По мом мишљењу, римокатолицизам није уопште ни вера, него непосредан, одлучан наставак Западне римске империје и код њега је све потчињено тој мисли, почевши од вере. Папа je зграбио земљу, престо и узео мач: и све до сада тако и наступа, само је мачу додао лаж, лукавство, превару, фанатизам, сујеверје, безобразност, играње са светињама, истином, простодушношћу, ревносним људским осећањем, све, све су, разменили за новац, за ниску земаљску власт.Зар то није антихристово учење?! Како да се не клонимо њиховог атеизма? Атеизам је од њих дошао, из самог римокатолицизма! Атеизам је пре свега од њих самих започео: да ли они сами верују? Он је ојачао од гађења према њима; он је порођен од њихових лажи, духовне немоћи! Атеизам! …“ (2)

ПАПА И ОДБРАНА ПОРОДИЦЕ?

И, ако је већ тако, зар глас Достојевског на одјекује из гласова оних који се не слажу са сусретом на Куби са папом језуитом који глуми доброћудног фрањевца, и који је, недавно, 2014, покушао да са либералним лобијем, измени традиционално учење о породици у оквиру римокатолицизма? Како се с њим борити за «заједничке хришћанске вредности»? Слободан Јанковић о догађајима који су потресли Рим 2014. пише: “Оно што је највише погодило већину бискупа на ванредном синоду о породици (редовни је заказан за следећу годину) јесте посебни извештај који је након прве седмице рада представио будимпештански кардинал Петер Ердо (Péter Erdő). Овај извештај католички традиционалисти оцењују као скандалозан. У њему се позива на укидање осуде греха./…/ Са извештајем који је кардинал Петер Ердо представио 13. октобра на Синоду за породицу сексуална револуција и званично упада у цркву са разарајућим последицама по душе и по друштво“ (3)

ПА ИПАК, ИПАК…

Ипак и ипак, у овом часу бескрајно је важно за руски народ да не крене путем раскола и дробљења Руске Цркве. Јер, како је говорио патријарх србски Павле: „Није довољно бити саблажњен да би се ушло у Царство Небеско». Црква Божја је јача од саблазни и слабости људских, а Русији је неопходна постојаност у догађајима који предстоје. Наши непријатељи једва чекају да нас расколе и разједине, и улажу све напоре у том правцу. Зато је веома важно извући поуке из историје Русије, из тог трагичног 17. века. Свештеник Алексеј Мороз, председник Сабора православне интелигенције, потпуно је у праву кад каже: „Зато позивам сва верна чада Руске Православне Цркве да никуда из своје родне Цркве не излазе. Ићи у те храмове где се свештенослужитељи строго придржавају догмата Православља и не прихватају јерес папизма и екуменизма. Тражити од архијереја и јереја стајање у Истини! Писати одговарајућа писма Московској Патријаршији и тражити сазив Поместног Сабора РПЦ, са широким учешћем православних заједница, ради разматрања и осуде горепоменутих јереси.» (4)

Што важи за Русију, важи и за Србију. Морамо ићи путем Светог Јустина Ћелијског, који је, иако смели борац против папизма и екуменизма, био верни син Србске Православне Цркве, њена савест и понос.

Данас, као никад, потребна нам је трезвеност. А историја ће брзо показатијесмо ли у часу апокалиптичном или ће нам Господ продужити време за покајање. И путеви ће се отворити, и све ће бити јасно оку обасјаном светлошћу Христа, Кога је отац Јустин звао Богом словенских очајника.

Одреднице:

(1) – http://www.pravoslavie.ru/90875.html

(2) – http://borbazaveru.info/content/view/6217/106/

(3) – http://borbazaveru.info/content/view/7361/33/

(4) – http://borbazaveru.info/content/view/8561/1/

Извор: Фонд Стратешке Културе

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 07 март 2016 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 24 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.