header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow АНТИЕКУМЕНИЗАМ arrow Осврт на Хаванску декларацију патријарха Кирила и римског архијеретика папе Фрање
Осврт на Хаванску декларацију патријарха Кирила и римског архијеретика папе Фрање Штампај Е-пошта
среда, 30 март 2016

 Неправославност заједничке изјаве Његове Светости Патријарха Московског и целе Русије Кирила и римокатоличког папе Франциска

Читава књига се може написати о најновијој екуменистичкој срамоти изреченој и свету показаној кроз Хаванску декларацију. У мом кратком осврту на само неколико од мноштва неправославних закључака заједничке изјаве Његове Светости Патријарха Московског и целе Русије Г. Кирила и римокатоличког папе Франциска, јасно ћемо показати подлост, лукавост, неприхватљивост и духовну пустош трулог екуменистичког и хаванског кукавичијег јајета.

1.,,Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа да буде са свима вама!“ (II Кор. 13, 13). Читава изјава ове двојице познатих светских екумениста почиње потпуно екуменистички – злоупотрбом светог апостола Павла. Она почиње, кроз канонски забрањени заједнички благослов једног православног патријарха и једног јеретичког поглавара. Од старта ове по много чему срамне хаванске декларације, од алфе, од првог слова, од прве речи, почиње заједничко екуменистичко пљување у Пречисто Лице Господу нашем Исусу Христу, Сину Бога Живога. Од самог начала почиње немилосрдно иживљавање над Јеванђељем Христовим, светим канонима и Саборном Савешћу Православне Цркве. Од првих речи креће покушај својеврсне спрдње са Црквом Божијом. Зашто то тврдим? Зато што су заједничке молитве, благослови јеретика, па самим тим и заједнички благослови између православних хришћана и јеретика било које врсте или сорте, канонски апсолутно забрањени и неприхватљиви. Зато што је то отворено и бестидно пљување целој Цркви Божијој у лице јер се свети канони Цркве јавно газе и потиру. Зато што нико, а посебно архиекуменисти не могу бити изнад Саборне канонске Свести Православне Цркве Христове. Ево, на пример, шта у обавезујућем за читаву Православну Цркву, 32. канону Лаодикијског помесног сабора, пише: "Од јеретика не треба узимати благослове, јер су они пре бесмислице, него благослови". Блеженопочивши и мудри владика Будимски Данило (Крстић) говорио је у своје време: „Богословље тражи смисао“. Екуменисти, па и ови хавански, од почетка траже бесмисао, јер нам шаљу заједнички благослов, и то лукаво и прикривено, покривајући се чак речима св. Апостола Павла. На тај начин они тако покушавају да чак и самог светог апостола Павла увуку у своје срамно, екуменистичко и бесмислено богословље заједничког, православно-јеретичког благосиљања. Велики и мудри владика Данило (Крстић) је и почетак Јеванђеља по Јовану превео позивајући се на реч смисао: „У почетку беше Смисао, и Смисао беше у Бога, и Смисао беше Бог“ (Јов. 1,1). Зашто је он тако превео грчку реч Логос  или словенску реч Слово или српски израз Реч? Зато што нема Вечног Логоса, Вечног Слова, Вечне Речи, ако она није Вечно Смисаона Реч, ако није Смисао, ако није Бог? Стога благослови јеретика, посебно архијеретика и латинског папе Франциска, благослов оних који су отпали од Бога, од Христове Цркве, од Вечног Логоса, од Вечне Речи, од Вечног Смисла, упућују на вечну јеретичку и непокајану лаж, вечно ништавило, а самим тим и на вечни јеретички без–Смисао, без-Истинитост, без-Божност јеретичких сујесловија, како би рекли наши древни словенски преци. О томе знају, то осећају, томе се противе, то презиру, од тога се гаде и последње неписмене али честите бабе у неком забитом хришћанском селу. То неће да виде, то не осећају, тога се не сећају, тога се на жалост не гаде и то не желе знати ни осетити, ни Његова Светост Патријарх Кирил ни сви екуменисти света. Али, зар је то чудно? Па екуменисти каноне врло често каче мачку о реп. Сетимо се само ових наших екумениста у СПЦ. Екуменисти су себе одавно папистички „непогрешиво“ уздигли изнад Цркве, изнад Саборне Свести Цркве, изнад светих канона Цркве, изнад Светих Васељенских Сабора, изнад Јеванђеља Христовог, изнад самог Бога, чак шта више, они себе не ретко папистички, у једнини, проглашавају Црквом, па им стога ни Јеванђеље Христово, ни учење светих отаца, ни канони Цркве често пута не значе ништа. И заиста, има нека тајанствена али ипак лако уочљива папистичка нит у сваком малом или великом екуменисти. Био он српски, грчки, руски или неки други екумениста. Сви би они, свесно или несвесно, да буду мале папе, мали непогрешиви богови, мали намесници Христови на земљи, мали врховни ауторитети за целу Цркву, мали екс-катедра „непогрешивци“ на земљи. Да буду изнад светих отаца. Изнад светих канона. Изнад Светих Сабора. Изнад Цркве Божије. Изнад Бога и изнад Божије речи. Желели би бити мали богови изнад и насупрот вековних и безбројних сведочанстава Бога Живога. Но, авај. О. муке ли и јада екуменистичког и неопапистичког! Од свега ће им изгледа, ако овако не дај Боже наставе, остати само она реч ... мали.  

2. Сусрели смо се по вољи Бога и Оца, од Којег исходи сваки дар, у име Господа нашега Исуса Христа, садејством Светога Духа Утешитеља ... Кад су на старту канонски забрањеним заједничким благословом одмах попљували лице самога Христа, онда су два главна „јунака“ хаванске срамоте, брже боље покушали да свој сусрет и своју заједничку екуменистичку декларацију одмах прогласе и Вољом Божијом! Али опет су се јако заборавили и духовно погубили, јер пуко, сувопарно, неискрено, непредањско, нејеванђелско, нехришћанско, несветоотачко, екуменистичко и само декларативно позивања на Бога и на речи Божије не значи да је сам сусрет у Хавани био Богу мио и драг. Не говори ли и сами Богочовек Исус:  Неће свако ко ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско; него ко чини вољу Оца Мога који је на Небесима " (Мт. 7.21). А где је Воља Божија јасније изражена него у Светом Писму и у писаном и не писаном Светом Предању Православне Цркве? Зашто се онда и једно и друго потиру и газе Хаванском декларацијом? Где је онда ту Бог и каква је то Воља Божија? Нису нам ни патријарх Кирил ни латински папа Франциско објаснили, наравно опет намерно, да ли су се сусрели по благој Вољи Божијој или по Вољи Божијој по допуштењу, а то су, признаћете, суштинске и велике разлике. С обзиром на тајновиту, скривену и криптокулоарску припрему самог сусрета у Хавани, која је својим криптокулоарством потпуно папистичка и потпуно противна духу саборности и светим канонима Православне Цркве (видети 34. Правило светих Апостола[i]), о чему је недавно бриљантно писао руски протојереј из Москве о. Всеволд Чапљин[ii], и чиме се јавно и безумно хвалио суорганизатор сусрета и велики екумениста, руски митрополит Иларион (Алфејев), овде се не ради о благој Вољи Божијој. И наравно, с обзиром и на сами почетак и на читав каснији садржај текста заједничког саопштења из Хаване, одговор је јасан. То са благом Вољом Божијом није имало, нити је због криптопапистичке, нејевађељске, несветоотачке, неапостолске, антисаборне и антиканонске припреме и реализације, могло имати икакве везе. Зато јер је темељ читавог сусрета од старта антихришћански несаборан, антиканонски, папистички горд и неапостолски. У Руској Православној Цркви сусрет и декларација у Хавани су припремани и остварени тајновито и јудински лукаво, иза леђа свог сопственог Светог Синода, у знању само двојице епископа (патријарха Кирила и митрополита Илариона), мимо јасних апостолских светоканонских правила и савета, мимо Устава Руске Православне Цркве, мимо елементарног смирења, иза седам гора, преко девет мора, скривено не само од најшире Црквене јавности и саборног суда Цркве, већ толико тајновито да то више личи на припрему неког масонског и илуминатског, а не тзв. хришћанског скупа. Стога је одмах на старту потпуно јасно да због гордости и несаборности који су мрачни темељи овог сусрета, двојица хаванских екумениста никога у православном свету нису уверили да су се они у Хавани заиста састали у име Божије. Нити да је у Хавани уопште садејствовао Дух Свети, мада типично екуменистички, они вербално поменуше и Бога Оца, и Господа Исуса Христа и Духа Светога Утешитеља? Но, запитајмо се: шта Бог Отац или Исусово пречисто име имају са криптокулоарском, антиканонском, неапостолском, нејеванђелском и несаборном припремом и реализацијом сусрета у Хавани? Шта Православна Црква уопште има са једним отвореним сатанистом, циркузантом, јеретиком и латинским папом Франциском? Шта Свети Дух има са нехришћанским, противканонским, антисветоотачким и нејеванђелским лицемерјем и политиканством заједничке изјаве двојице отворених екумениста? Апсолутно ништа! Од када је, на пример, наш православни Господ Исус исти  као и “наш Господ“ из Хаванске декларације? Од када  је то православни Господ Исус Христос исто са Језусом латинске јеретичке цркве, па да се у Хаванској декларацији сме говорити о „нашем Господу“? Колико знају и последње полуписмене али честите бабе по забитима овога света, папистички Исус Христос је онај из кога, истовремено и паралелно, као и од Оца, по њиховом небулозном јеретичком бунцању,  исходи Дух Свети? Који је онда то наш заједнички Исус Христос у кога верује Патријарх Кирил са својим екуменистичким колегом Франциском? Који је то наш заједнички Дух Свети? Онај латински лажни Дух Свети који по латинском безумљу исходи и од Оца и од Сина, или онај православни Дух Свети, који исходи само од Оца? Ситница, рекло би екуменистичко безумље ... Ко ће још обраћати пажњу на тако „неважне“ и „тричаве“ догмате о Светој Тројици? То уопште није у духу бљутаве екуменистичке љубави без истине. То није у духу екуменистички нојевског забадања главе у песак. И наравно, то није у духу екуменистичких напора да превазиђу много тога старог и светоотачког а зацаре много тога новог и јеретичког.

3.Сусрели смо се са радошћу као браћа по хришћанској вери ... Ова сумашедша, јудинска, бестидна  и срамна реченица је најдиректнија и отворена хула на Бога! Хула на Духа Светога! Ово могу изговорити и потписати само, или уплашени уцењени људи, или људи спржене савести и тотално поремећеног расуђивања. Прво да поставимо једно хронолошко, временски дистанцирано, једно сасвим једноставно питање, свим руским, српским и свим другим екуменистима на свету: Од када смо ми православни хришћани са јеретицима браћа по вери? И то још хришћанској? Нека нам одговоре сви екуменисти света? Наравно, са православне тачке гледишта екуменисти немају одговора нити ће га икада имати, јер хришћани са јеретицима никада нису нити су могли бити браћа по вери. Ево шта на пример о папистима и њиховој нехришћанској вери кажу само неки од наших, руских и српских светитеља. Један од првих светих руских подвижника, Преподобни Теодосије Кијево-печерски још је у 11. веку учио руски народ о јеретицима папистима: „ ... Латини су множином  јереси својих обешчастили целу земљу ... Они који живе у латинској вери неће задобити вечни живот“. А велики руски подвижник осамнаестог века и истински исихаста, Преподобни Пајсије Величковски, каже за латинство да се оно „одвојило од Цркве“  и „пало у бездан јереси и заблуда... и лежи у њима без икакве наде да ће се подићи". Свети Пајсије Величковски даље наставља па каже директно: „Латини нису хришћани“. У 19. веку свети Игњатије Бјанчанинов за паписте и папизам пише следеће: „Папизам - тако се назива јерес која се појавила на западу и из које су, као гране из стабла, израсла различита протестантска учења. Папизам присваја и даје папи особине Христа и тиме одбацује Христа.“ Видите како паписте тј. латине тј. јеретике тј. нехришћане, још у 11. веку преподобни Теодосије Печерски назива јеретицима и латинима, а не хришћанима. Како  у 18. веку, свети Пајсије Величковски директно каже за латине да они уопште нису хришћани. Како их он уопште не назива хришћанима. Видите шта за јерес папизма у 19. веку каже свети Игњатије Брјајнчанинов. Зашто се онда Руски Патријарх Кирил екуменстички и политикантски прави да то не зна и зашто није веран својим руским светитељима последњих 1000 година? Зашто папистичке јеретике назива хришћанима кад их тако не назива ни један од десетине хиљада руских светитеља? А и свети Немањићи римокатолике називају латинима, папистима и јеретицима а никако, нигде и никада хришћанима. Тако их називају и сви руски и српски средњовековни светооттачки рукописи. Сви. И стари и нови. Од 11. па све до почетка 20. века. Посебну врсту одбране православља и осуде латинске вере чини и наш Немањићки Душанов законик, где се у 1. члану под хришћанима подразумевају само православни, а у члановима 6−8  говори о Латинима искључиво као јеретицима. Јесу ли можда екуменисти паметнији чак и од Немањићког Душановог законика и светих Немањића, или су можда паметнији и од свих светих руских и свих светих српских митрополита, патријараха, кнежева, царева и подвижника? Који је то свети отац, игде и икада, било где у свету, написао или рекао да смо ми православци, ми хришћани, са јеретицима латинима браћа по вери, као што у Хавани богоиздајнички потписа Патријарх Руски Кирил? Из којег Јеванђеља нам то ваде несретни екуменисти па су погана и нечиста јерес и пречисто правоверје код екумениста постали братсво по хришћанској вери?! На коју се Христову реч ослањају? Који је то свети канон или догмат Цркве потврдио или изрекао да смо ми и јертици браћа по вери? Реците нам, о несретна браћо, коначно и тај датум од када смо ми православни и латински јеретици постали браћа по вери? Који је то Свети Сабор Православне Цркве провозгласио? Наравно, екуменисти немају одговора и не могу га ни имати! А како ће га и имати кад им је сво екуменистичко богословље несветоотачко и неправославно; несаборно и криптокулоарско! Или ће можда неки „непогрешиви“ екумениста можда рећи и ускликнути: Ми смо једно у вери од оног тренутка када је наша екуменистичка дика и понос, патријарх Кирил потписао са латинским папом Франциском заједничку декларацију у Хавани! Или, када је наш Патријарх Српски заједно палио са богопротивним јуедјима кандила на јудејску Хануку? Или можда када је исти Патријарх Српски Иринеј  јавно изјавио – Ја сам екумениста! Или кад је на богослужењу у Цариграду ђакон Цариградске Патријаршије, по наређењу архиекуменисте Патријарха Вартоломеја узнео прозбу у храму – Још се молимо за Најсветијег Папу и Епископа Рима Бенедикта? Или када је недавно, црногорски архиекумениста и  митрополит Амфилохије, безумно и папистички „непогрешиво“ изјавио, или боље рећи јудински одвалио, да је демонопрелашћени јеретик и римокатолик Франциско Асишки у ствари светитељ? И то, по безумним речима духовно изгубљеног митрополита Амфилохија[iii], светитељ раван чак светоме Сави Немањићу! Каква тама, каква помрачина! Каква издаја! Или ће неко од екумениста рећи да смо ми браћа у вери од оног дана када су пре пола века Цариградски Патријарх Атинагора и јеретички папа из Рима изјавили и објавили скидање међусобних анатема? Или можда када су екуменисти на разбојничком Лионском Сабору 1274. године потписали унију са Латинима? Или можда 1439. у Фиренци када несретни Митрополит Московски Исидор а са њим и многи други епископи из других православних народа, потписаше унију са папистима, па их свети Марко Ефески и сва Православна Црква и народ Божији одбацише као што ветар одбацује јесење лишће? Хајдете несретни екуменисти! Не будите шкрти. Реците нам тачан датум и покажите нам те ваше екуменистичке „светитеље“ који нас сјединише у вери са латинским јеретицима? Или ви можда баш као и Исидор Московски жарко желите да постанете јавни издајници Христови? Не дао Бог никоме! Ако смо ми, православни хришћани, браћа по вери са јеретицима, шта нас онда спречава да будемо браћа и у Чаши Господњој? Ако смо браћа по вери, онда зашто нисмо и браћа у пуној заједници у Тајнама? У чему је онда уопште суштинска разлика између правоверја и јереси ако смо сви ми „браћа по вери“? Или ће пре бити да је то опет неко бестидно, политиканско, антисаборно, неправославно, нејеванђеско, лажно, демонско и екуменистичко квазихришћанство где су сви „браћа по вери“, без обзира што православна хришћанска вера и латинско јеретичко бунцање суштински имају огромне, непремостиве и темељне разлике. Очигледно је да се овде ипак ради о кукавном, јадном и лажном хаванском хришћанству и поновном бесрамном и заједничком екуменистичком ругању над Распетим и Васкрслим Господом Исусом.

4. Ми упућујемо своју реч свим народима Латинске Америке и других континената. Овде се опет противканонски и екуменистички заједнички проповеда некаква заједничка хаванска „реч“ из саопштења. Која реч? Која истина? Та „истина“ да смо са латинима „браћа по вери“? О горке ли лажи и сатанске ли благовести! Када је, како пише у 16. глави Дела Апостолских, нека врачара са демонским погађачким духом, данима ишла за апостолом Павлом и његовим саподвижницима говорећи - „Ови су људи слуге Бога Вишњега, који нам јављају пут спасења“ - свети апостол Павле се, не желећи да се истина Христова шири и нечистим јеретичким устима врачаре, окренуо ка тој несретној жени и рекао: „Заповедам ти именом Господа Исуса Христа, изиђи из ње. И изиђе (дух нечисти) у тај час.“ Као што свети апостол Павле није хтео да привлачи људе својој проповеди Богочовека Христа кроз нечиста и јеретичка уста једне жене врачаре, тако и хришћани, угледајући се на светог Павла, не требају да шире реч Јеванђеља заједно са духовним разбојницима тј. нечистим јеретицима латинима. Питамо се: Шта ће нама хришћанима заједничка политиканстка „реч“ из заједничког екуменистичког и богоиздајничког саопштења са јеретицима, упућена свим народима? Ко кога овде треба да учи и ко коме овде треба да сведочи и шаље реч Истине? Православни остатку света или Православни и јеретици руку под руку, народима на земљи? Бог и ђаво, истина и лаж, светлост и тама, никада нису заједнички и руку под руку сведочили било какву „реч“ народима света. Па ни реч Јеванђеља Христовог! Или, можда екуменисти имају неке свету до сада непознате податке. Можда, да се мало нашалимо, они имају неке „новооткривене“ и „веродостојне“ чињенице, да је, на пример, Патријарх Макарије Соколовић, руку под руку, сведочио реч Божију са својом „сестром у Христу“ и „блаженом“ Озаном Которском? На тако нешто нас позивају екуменисти из Хаване, јер ако смо ми православни реч Божију вековима заједнички сведочили са јеретицима, што наравно није тачно, онда би и свака Христова реч била тотално обесмишљена! У том случају, људи више уопште не би ни знали, ко је онда уопште у заблуди а ко у праву? Православни хришћани или екуменисти? Или можда латински јеретици? Или смо можда сви у праву и сви у криву? Код екумениста, у њиховим конфузним и хаотичним умовима, изгледа да је све могуће. Светопредањски одговор је јасан као дан, јер нема сто различитих истинитих вера, нити сто различитих Цркава Божијих, нити сто различитих истина по једном питању. Питамо онда екуменисте: Шта ће нама тада уопште истинска православна мисија у свету? Зашто, ако смо ми исте вере са папистима, не удружимо своје снаге са јеретицима у новој мисији – мисији лажног тј. екуменистичког хришћанства? Ето нам латина. Ту су и протестанти. Па и суботари кажу да су хришћани. Зашто не и они? Код екумениста све може! Али, нисмо ли ваљда толико полудели? По саопштењу Патријарха Кирила и јеретика Франциска, изгледа да су екуменисти у Хавани доживели скоро врхунац свог лудила. Кулминацију лукавог бесмисла. Зашто се, питамо се, на крају крајева, сами православци добровољно одричу своје јединствене богоизабраности у проповедању једине пуноће истине која обитава само у Православној Цркви? Зашто хрле да две суштински различите проповеди, православне и јеретичке, два темељно супротна сведочанства  о Богу, о спасењу, о Цркви, о Мајци Божијој, о Благодати ... прикажу као шансу да мимо тих разлика, упркос њима, заједнички ширимо мисију хришћанства на земљи? Којег хришћанства? Јеретичког или истинског? Или нама православнима сад, после 2000 година потпуно другачијег искуства са јеретицима, по квазигенијалности двојице неодговорних руских епископа и свих других екумениста у свету, требају лекције од јеретика, па ћемо тек онда, о „среће“ ли наше, узнати пуноћу истине и имати успеха у мисији, како у латинској Америци тако и широм света? Каква будалаштина! Какво лудило! Каква тама! Каква помрачина!

5. Радујемо се што се данас овде динамично развија хришћанска вера. Моћни верски потенцијал Латинске Америке и њене вишевековне хришћанске традиције које се остварују у животном искуству милионâ људи представљају залог велике будућности овог региона. Кад је екуменистима вера већ заједничка, кад су они већ „браћа по хришћанској вери“, кад им је јерес=хришћанство, кад им је латин=хришћанин, како рекоше пар редова пре овога, онда им је и радост заједничка. О јадне ли радости! О горгок ли осмеха! О Јудинске ли озарености! Код екумениста је, чини се све тако динамично, тако устрептало, чак и од вишевековне језиве проповеди латинске душепогубне јереси коју су антихришћански, огњем и мачем донели папски конквистадори у Латинску Америку. Све је толико живо и радосно, до гуше папистички крваво и до апсурда екуменистички безумно. Иза свега пак стоји само - екуменистичко мртвило и екуменистичка духовна смрт.

6. Сусревши се на месту удаљеном од старих спорова ,,Старога света“, ми особито снажно осећамо неопходност заједничких напора католика и православних, позваних да ,,са кротошћу и страхом“ дају свету  одговор о нашој нади (I Петр. 3, 15). Трагикомедија и екуменистички циркус је овде доживео пуну кулминацију. По безумљу екумениста из Хаване, испада да су се Патријарх Кирил и римокатолички архијеретик Франциско  срели на „месту удаљеном“ од „старих спорова“ тј. пре свега Европе и Азије, да би том географском удаљеношћу покушали да нам кажу, да наши стари догматски спорови више не постоје или нису тако важни, или су изчезли, на новом месту, месту удаљеном од Старог света. Да нам покушају лукаво изокренути здраву памет и убеде нас да стари догматски спорови у вери између нас православних и јеретика латина, имају суштинске везе са географијом а посредно и политиком, а не са догматиком и вероучењем? То је она стара и лукава екуменистичка лаж, да су политика и географија криви за наше нејединство, а не разлике у вери. Међутим, истина је сасвим другачија, и то опет знају и последње побожне бабе у неком планинском селу али се духовно слепи екуменисти, слепи чак и за тако очигледне истине, опет праве паметнији од 2000 година хришћанског искуства. Или ће екуменистима њихов екуменистички бег у „нови свет“, и то на подоста атеистичко тло Кубе, омогућити бег и од догматских разлика и старих суштинских духовних спорова? Каква циркузијада! Ко је још побегао од духовних спорова и проблема бежећи преко мора? То ни свети пророк Јона није успео а камоли несретни, погубљени и смушени екуменисти у Хавани. Или то можда у „новом свету“, у новој географији, новом континенту, новој клими, не постоје они стари духовни спорови који трају већ 1000 година? Да их није можда прогутао кит као пророка Јону? Да нису можда духовне стварности и реалности ограничене Атланским океаном или неком другом географском и материјалном реалношћу? Каква спрдња! Кад неком несаборност, екуменизам, антиканоничност и богоиздајство попију мозак, онда такви људи више не знају ни шта пишу ни шта говоре! Посебно је трагикомично и без преседана у историји Православне Цркве, позивање да јеретици и православни требају заједно дати свету „одговор о нашој нади“. Ово је толико неозбиљно да не приличи ни малој деци а камоли православним хришћанима. То би било као да би на пример светом Јустину Ћелијском и „блаженом“ кардиналу Алојзију (Степинцу) тражили да написмено дају заједнички одговор о „нашој нади“ и крену у заједничку мисију. Као када би од Анђела и ђавола тражили, да потпишу заједничку декларацију о њиховој „заједничкој нади“ и заједничкој проповеди. Какав апсурд! Каква хула на Истину! Зар јеретици и православци, који уопште немају исту и заједничку веру, уопште могу дати свету заједничку наду? Може, али изгледа само у неком екуменистичком Дизниленду и у обезумљеним главама духовно смућених екумениста. И шта уопште имају православци да јуре упорне и окореле духовне разбојнике тј. јеретике, да дају заједничка саопштења о „заједничкој нади“, кад је нама православнима Бог једина нада, а папистима „непогрешиви“ човек, папа римски, темељ сваке наде? Заиста, екуменизам је не само свејерес он је и свелудило! Екуменизам је и вређање и пљување Небеске Логике и Небеског Оца! Екуменизам је дно и талог општег безумља! Што би рекао највећи борац против екуменизма, преподобни Јустин Ћелијски: Екуменизам је свејерес! 

7. Нека наш сусрет надахне хришћане читавог света да са новом ревношћу призивају Христа у молитви за пуно јединство свих ученика Његових! На жалост, овакав сусрет, као у Хавани, само ће збунити и православне хришћане и чланове Римокатоличке цркве. Ако смо, као што се у овом делу лукавог екуменистичког саопштења каже, сви ми „ученици Христови“, онда чему спорови? Зашто се делимо? Зашто се не причешћујемо заједно? Чему богословске расправе? Или ће пре бити да екуменисти и овде отворено хуле и на Христа и на Његове ученике. Као прво, да су римокатоличке папе тј. латини „ученици Христови“ они се и не би одвајали од своје браће, тј. истинских ученика Христових. Не би измишљали разне демонске лажи и црне догмате. Не би служили оцу лажи - Сатани. Пре ће бити, да су латини и римокатоличке папе од 11. века па на овамо ученици оца сваке лажи тј. ђавола, јер су својевољно и гордоумно престали да верују истинито, као читав дотадашњи хришћански православни свет. Христови ученици се не деле. То опет знају и последње бабе у селима али не знају нити хоће да знају несрећни политиканти и екуменисти. Ученици Христови, свети Апостоли, свети епископи Цркве, свети оци Цркве, свети мученици и подвижници, били су и остали духовно јединствени. И у првом веку. И у једанаестом веку. И до данас. Богохулно је уопште и помислити да се ученици Христови одвајају једни од других и да се могу одвајати у вери. Онај који се први одвојио још на Небу, био је сами отац лажи - Сатана са свом војском својих послушника. Ето првог сепаратисте и гордоумног бунтовника против браће. Тако се, угледајући се на свог духовног инспиратора, одвојио од браће и латински папа, и то само с тога јер се погордио слично Сатани, и тако пресато бити суштински ученик Христов. Зашто га онда хавански екуменисти овде називају „учеником Христовим“? Да је остао ученик Христов он се никада не би одвајао ни од Христа, ни од ученика Христових. То му смирење не би дозволило. И не би никада гордоумно измишљао демонске римске догме. Не би, на пример, себе проглашавао „непогрешивим замеником Христовим на земљи“. Не би Бога протерао на Небо а себе устоличио за некакво Божанство на земљи. Стога је овај  срамни екуменистички позив за пуно јединство некаквих „ученика Христових“, у које се тотално екуменистички очигледно убрајају и римокатолици и њихов „непогрешиви“ папа Франциско, апсурдан, неискрен а и у много чему и богохулан, антиапостолски и несветоотачки. Испада, по екуменистима из Хаване, да су и хришћани и јеретици „ученици Христови“, али да су ето, само у делимичном јединству, не баш потпуном. Само нам не одговорише екуменисти када су то икада у историји Цркве Христове, „ученици Христови“ били у непотпуном јединству, и то скоро пуних 1000 година. Нити нам одговорише када су то икада свети оци Православне Цркве јеретике сматрали ученицима Христовим. Неће нам засигурно никада ни одговорит јер немају одговора нити га могу наћу у Христовом Јеванђељу или у речима светих отаца Православне Цркве.

8.   Верујемо да мученици нашега времена, који потичу из различитих Цркава, али су уједињени заједничким страдањем, представљају залог јединства хришћана. Вама који страдате за Христа упућује своју реч Његов апостол: ,,Љубљени! ... Радујте се што учествујете у страдањима Христовим, да бисте се и у откривењу славе Његове радовали и веселили” (IПетр. 4, 12 – 13).  Овде су екуменисти посебно недоследни светим оцима али и самима себи. Овде екуменисти показују своје тотално лицемерје, своју лукаву дволичност и непринципијелност. Ево како. Са једне стране, када се неко ко није по њиховој екуменистичкој и диктаторско-папистичкој вољи, или кад неко оде у раскол, па самим тим кроз раскол отпадне од Цркве Божије, тај неко се од стране екумениста одмах подсећа на заиста мудре и свете речи светог Јована Златоустог да - раскол ни мученичка крв не може опрати. Али, зар онда такво правило не би требало важити још више и за јеретике који мученички пострадају за име Христово. Зар не? Јер јерес је још тежи грех од раскола. То знају и последње бабе. Јерес је и отворено кварење вере и отворено одвајање од саборности Цркве Божије, док је раскол пре свега грех против саборности Цркве. Међутим, по екуменистичком, диктаторско папистичком и политиканстком мудровању испада потпуно супротно - јерес, па макар и најгору хришћанску јерес, мученичка крв може опрати, и они који у јереси пострадају за име Христово, су по хаванским и осталим екуменистима свих боја и фела, аутоматски и сигурно мученици, и чак су „залог јединства хришћана“. Али ... Не леже враже. Ако би неки расколник пострадао, исти ти екуменисти онда одмах брзо ваде кеца из рукава. Ваде другу теорију из џепа и говоре ... То су отпадници од Цркве! То су расколници! Раскол ни „мученичка крв не може опрати“. Да поједноставимо. По безумним екуменистима грех јереси може, али грех раскола не може опрати ни мученичка крв. Схватате ли сву подлост и лицемерност екуменистичког и папистичког мудровања? Они заиста немају никакав критеријум! За њих не важе никаква правила! За њих ни свети оци нису ауторитет! Они слично отвореним преварантима, као неки ситни коцкари и шибицари са улице, као неки подли покераши у каквој сеоској биртији, увек ваде свог петог екуменистичког кеца из рукава, и то како коме падне на памет. И наравно, увек бестидно, папистички „непогрешиво“, антисаборно и папагајски тврде и понављају само једну екуменистичку мантру – само ми смо у праву, само ми смо суд Цркве, само наша реч јесте реч Цркве, само ми смо чувари Истине, јер, о екуменистичке ли трагикомедије, о циркуса ли, о безбожне ли гордости, они у својој помахниталој папистичкој сујети и властољубљу само што још и јавно и хистерично не врисну од муке, од свог у њима наталоженог и скупљеног јада – Зар не схаватате!!! Црква - то смо само ми!!! Наравно, та им хистерична дрека неће помоћи да се смире или покају пред Богом.

9.  Ми нисмо супарници већ браћа: од овог схватања морамо полазити у свим нашим поступцима у односима једних према другима и према спољашњем свету. ... Сва обљутавелост екуменизма, како оног хаванског између Патријарха Кирила и јеретика Франциска, тако и сваког другог модерног екуменизма, Вартоломејевског, Атинагорског, Амфилохијевског, Зизјуласевског, као да је сабрана у овој лажи и превари – ми православци са латинским јеретицима нисмо супарници! А шта каже Богочовек Исус Христос на те јудинске екуменистичке флоскуле и лажи? Он каже: Ко није са мном против мене је, и који са мном не сабира расипа (Мт.12;30). Супротно Господу Исусу Христу хавански екуменисти нам пак упорно поручују ми нисмо супарници!  Екуменисти нам дакле отворено сатански „благовесте“    Ми, православни хришћани, Нови Израиљ, царско свештенство, освештани удови Христови, нисмо супарници са, духовним разбојницима, отвореним непријатељима Вечне Истине, миленијумским прогонитељима Вечне Правде -  латинским јеретицима! О каквог ли сатанског Јеванђеља! Какве ли Јудинске благовести! Каквог ли ругања Христу! Господ Исус Христос, Син Бога Живога, Глава Цркве, у Свом Светом Јеванђељу јасно каже: Ко није самном - са Мојом Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом Православном, којој сам Ја вечна Глава а ви моји свети удови, којој ни врата паклена тј. уста јеретичка неће надвладати, -  против Мене је! Он, Пречисти Господ Исус, Спаситељ света, нам такође поручује. Ко са мном не сабира – са Вечном Божанском Истином, са Вечном Божанском Правдом, са Вечном Божанском Љубављу - расипа! А и духовни и свети горостас, кога су се подоста одрекли његови духовни синови у СПЦ, наш српски огњедухоносни светионик, преподобни Јустин Ћелијски, потпуно сагласно Христовим речима, у својој Догматици Православне Цркве, такође разобличава хаванску лаж и такође тврди да ми хришћани са јеретицима нисмо пријатељи и самисионари, већ отворени непријатељи. Ево његових речи: "Сваки који се одваја од Цркве, постаје туђ њених обећања; који напусти Цркву Христову, лишава се награда припремљених Христом: он је за њу туђ, непотребан, непријатељ њен." Дакле, латински јеретик, отпао од Цркве Божије, непријатељ је Христове Цркве и туђин а не пријатељ са којим, сагласно хаванском екуменистичком безумљу, још и требамо заједнички ширити Јеванђеље Христово. Које Јеванђеље Христово? Оно јеретичко које демонски тумачи речи Христове и на пример, папу латинског проглашава непогрешивим намесником Божијим на земљи? И поред свега, хавански екуменисти нам опет упорно тврде – ми нисмо супарници! Духовно ојађени и избезумљени екуменисти нам упорно сервирају своју лаж. Али залудо им. Преведено на светоотачки језик Јеванђеља Христовог и светих канона, нама хавански екуменисти у ствари поручују следеће: Ми, чланови Цркве Божије, православни хришћани, нисмо супарници са латинским јеретицима, са отпадницима од Цркве Христове и најотворенијим миленијумским непријатељима Божијим! Ми нисмо једни против других! Ми смо позвани на заједничко ширење Јеванђеља са браћом по вери тј. са демонским слугама – латинима. Ми смо чак, о јада ли и избезумљености екуменистичке, браћа по хришћанској вери! ... Каква срамота! Какво пљување у Лице Божије! Каво пљување и у лице милионима светих мученика пострадалих од латинских јеретика на најбруталније и најнечовечније начине! Какво презирање хиљада светих отаца и учитеља Цркве који нас вековима учише да нам јеретици никада нису нити икада и могу бити браћа по вери!

Једино што као православни хришћанин после свега овога осећам да требам рећи је чини ми се следеће: Нека су по сто пута, и по хиљаду пута, и по безброј пута, проклета јерес латинска и свејерес екуменизма! А вама посрнула браћо, несретни екуменисти свих боја и фела, нека драги Бог врати давно изгубљену духовну мудрост и осећај јавне одговорности пред Великим Богом, Пресветом Мајком Божијом, милијардама светих Анђела, хиљадама светих отаца православне Цркве и пред вашом паством коју презирете али која се гнуша вашег екуменистичког богоиздајства! Ипак, молићемо се и даље за вас! Нећемо вас презрети ни заборавити онако као што ви, у вашој папистичкој и екуменистичкој гордости и „непогрешивости“, редовно презирете нас. Упркос свему и без обзира на све, нада у ваше искрено покајање још није умрла у нашим срцима. Јер нада умире последња.

 

Милош, хришћанин из Београда

______________

[1]      34. правило: Епископи свакога народа треба да знају о томе ко је први међу њима и да га сматрају за главу; ништа важно нека не преузимају без његовог знања, и нека сваки (од епископа) предузима само оно што се тиче његове епархије и подручних места. Али ни овај епископ нека не чини ништа без знања свих осталих епископа јер ће само тако бити једнодушност и прославиће се Бог кроз Господа у Светоме Духу - Отац и Син и Дух Свети.

2 Недавно је протојереј из Москве Всеволод Чаплин на блогу „Православна политика“ написо: «Митрополит Иларион је испричао како су у Руској Цркви само два човека знала о припреми и садржају декларације Патријарха и Папе. Та два човека, и само они, могли су да у документ уносе исправке. Митрополит (Иларион Алфејев) је пак сам признао: “Декларација је припремана у режиму строге поверљивости. Из Руске Цркве у припреми текста сам учествовао ја, а из Римокатоличке цркве кардинал Кох. Чак ни моји најближи сарадници у Одељењу за спољне послове Цркве који се баве католицизмом до последњих дана нису знали ништа о тексту Декларације, као ни о сусрету који се спрема. Прави аутори декларације су патријарх и папа. Управо је њихово виђење ситуације основа текста. Још почетком јесени патријарх ми је изложио основне теме будуће декларације. Затим сам се ја срео с папом и договорио општи садржај документа с њим.  Онда је све стављено на папир, после чега је било више консултација с патријархом, и – преко кардинала Коха – с папом“ (http://www.pravmir.ru/myi-ne-soperniki-a-bratya/).Овде се поставља питање – како се ово може сагласити са 34. правилом Светих Апостола, где се каже да први епископ области не сме да ради ништа „без расуђивања свих“.И како се све ово слаже са Уставом РПЦ, где је речено да патријарх управља Црквом скупа са Светим Синодом, а не само једним чланом истог? Уосталом, у самом Уставу односи патријарха и Синода дефинишу се малопре наведеним 34. апостолским правилом. Види http://borbazaveru.info/content/view/8557/1/

3 Супротно безумљу црногорског архиекуменисте и митрополита Амфилохија (Радовића), цела Црква Православна је демонопрелашћеног фанатика Франциска Асишког одувек сматрала јеретиком и робом ђаволске прелести. Никада и нико од православних епископа, до времена духовно затрованог митрополита Амфилохија, у Цркви Православној није ни помишљао да демонопрелашћеног Франциска Асишког проглашава светитељем а камоли да га још упоређује и сврстава у исту раван са светим Савом Немањићем. Али црногорском архиекуменисти Амфилохију то ни мало не смета. Он се, о циркуса ли црногорског екуменизма, прави паметнији од целе Парвославне Цркве. Каква трагикомедија једног бишег Јустиновца а данас отвореног екуменисте и латинофила. Ево на пример шта свети Игњатије Брјајчанинов каже за демонопрелашћеног Амфилохијевог свеца Франциска Асишког: "Не играјте се са својим спасењем, не играјте се! У супротном ћете вечно плакати. Бавите се читањем Новог Завета и Светих Отаца Православне Цркве (не Терезе, не Франциска и других западних безумника, које њихова јеретичка црква сматра светима!“ Дакле за духовно отрованог и провидног политиканта митрополита Амфилохија јеретик Франциско уопште није јеретик већ светац, а за читаву Православну Цркву и светог Игњатија Брјајчанинова, латински демонопрелашћеник Франциско Асишки је наравно и јеретик и лажни светац. Кога ћемо слушати? Политиканта и духовно затрованог екуменисту Амфилохија или Православну Цркву и светог Игњатија Брјајчанинова? Свакоме ко има и грам памети и савести хришћанске одговор је јаснији од сунчанога дана.


Последњи пут ажурирано ( среда, 30 март 2016 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 124 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Ванредно и хитно! -

Одговор светосавског верног народа на фарисејско-језуитско саопштење Синода

Детаљније...

+ + +

ДОНАЦИЈЕ ЗА САЈТ:

(ОБЈАШЊЕЊЕ )

+ + +

"О ИЗОПАЧЕНИЦИМА" ОЛГЕ ЧЕТВЕРИКОВЕ - ПОРУЏБИНЕ

Бриљантна студија (по експертима најпотпунија икад написана) о Ватикану из пера изузетног ерудите. Олга Четверикова научно популарним језиком, првенствено кроз генезу два најмоћнија папска реда Језуита и Опус Деи уводи нас у тајанствени свијет папизма.

Ова књига није случајно међу натраженијим у руским књижарама.

Детаљније...

 

+ + +

Отац Симеон Рукумијски:

ПРАВОСЛАВНИ, НЕ БОЈТЕ СЕ КОРОНА ВИРУСА!

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.