header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Предраг Миодраг: Пост и молитва – пут ка спасењу
Предраг Миодраг: Пост и молитва – пут ка спасењу Штампај Е-пошта
понедељак, 25 април 2016

 Покајте се јер се приближи Царство небеско!

(Матеј 3,2).

Овим речима започиње своју беседу свети Јован Крститељ, припремајући у јудејској пустињи јеврејски народ за крштење. „Тада излажаше к њему Јерусалим и сва Јудеја, и сва околина Јорданска, и он их крштаваше у Јордану, и исповједаху гријехе своје“ и рече им: „Родите, дакле, род достојан покајања ... Ја дакле крштавам вас водом за покајање“ (Мат. 3, 5-6, 7, 11).

Дакле, исповест и покајање били су предуслов за крштење и припрема човечанства за долазак Сина Божјега, који је донео царство небеско међу људе. Тако је остало и до дана данашњег – исповест и покајање су припрема за Свето причешће, за примање самога Господа Исуса Христа.

Дани у којима се налазимо и празник за који се припремамо посебни су дани и нарочит празник у целој црквеној години. То су дани поста и кајања кроз које нас света Црква мудро и поступно прирпема за празник над празницима, за светло Христово Васкрсење. Стога црквена песма наш улазак у благословено време поста започиње речима: „Покајанија отверзи ми двери, Жизнодавче!“ (Отвори ми двери покајања, Животодавче).

Период од недеље Митара и фарисеја до прве недеље поста, познат као увод и припрема за пост, и време од седам недеља часног поста, неки црквени оци пореде са припремањем болесника за лечење. Ево, како о томе пише Свети Теофан Затворник, велики руски подвижник и проповедник покајања из прошлог века: „Има болесника који путују на лечење у бање. Како само они издалека почињу да размишљају о предстојећем путовању и како брижљиво припремају све, само да брже и удобније стигну до лековите воде и да што пре започну куру лечења! Ево и нама се приближио пост – својеврсни курс спасоносног лечења наших душа. И ми ћемо се овде и умивати у потоцима суза покајања, и примати у себе најцелебнији лек – Тело и Крв Господа нашега. Треба и ми да се спремамо за Њега и, притом, онолико колико је душа узвишенија од тела, утолико и наша брига о овоме требало би да јача и делатнија, него код оних првих“.[1]

Спаситељ поучава своје ученике у причама и параболама, припремајући их да препознају Царатво небеско. Тако и Црква поучава вернике кроз јеванђелска читања свих припремних и великопосних недеља. Прва у томе следу јесте прича о митару и фарисеју, кроз коју Господ жели да нам покаже пример молитве скрушенога срца, коју Он никад не одбацује и не презире. Још важнија прича, кроз коју може да се представи и исприча цео домострој спасења рода људскога, јесте прича о блудном сину; прича која може да се наслови и као Повратак у Очев дом. Ова нам је прича свакако свима позната.

Смисао опроштајног вечерња на Беле покладе и поука коју из ње треба да нучимо јесте праштање. Дакле, исто оно што је Спаситељ казао својим ученицима, учећи их како да се моле: „Оче наш ... опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“ (Мат. 9, 12). Јер, као што без узајамног праштања не можемо принети дар Господу, исто тако без праштања не можемо очистити своје срце пре примања дарова у светој тајни Причешћа. Христос учи своје ученике да се не моле као фарисеји који посте и моле се тако да их други виде. „А ти кад се молиш уђи у клијет своју“! А, шта је циљ наше молитве? Царство небеско. Но, то не значи да се не можемо молити и за овоземаљске потребе. Али, оне су на другом месту и уступају првенство небеском и духовном. Господ даље учи: „Иштите најпре Царства небеског, а све остало ће вам се приложити“. У беседи на гори Он вели (Матеј, 5, 6 и 7): „Не брините се шта ћете јесте и шта ћете пити, или како ћете се оденути, јер зна Отац ваш небески шта вама треба и пре ваше молитве“.

Оно што нас одваја од Господа јесте грех. Кад се њега ослободимо узајамним опраштањем и, кад се ослободимо свих грехова, казавши их пред свештеником, као пред сведоком нашег покајања, онда се, како каже Свети Теофан, „Као блеском муње осветљава све и у човеку и око њега. Он тада за тренутак бива уведен срцем у онај свет и поредак из ког је грехом изгнан, бива за тренутак опет укључен у онај ланац твари из кога се самовољно истргао грехом“.[2]

Праштајући другима и приносећи лично покајање за све грехе, учињене свесно и несвесно, у знању и незнању, против Божјих заповести, човек васпоставља ону чистоту коју задобија у Тајни крштења. Јеванђелским језиком речено, кроз Тајну покајања и исповести покајник се враћа путем блудног сина у Очев загрљај.

Такав родитељски, очински и Божји загрљај осетио сам у неколико наврата на исповести код оца Јована Крестјанкина, једног пред Богом свакако великог духовника и исповедника у савременој Русији. Те разговоре из осамдесетих година прошлог века, у његовој келији пуној светлости од дванаест упаљених кандила, према броју двнаесторице апостола, и пуној неке тихе радости, никад не могу заборавити. Разговор тече спонтано и тихо, чак добрим делом седећи на каучу, са старчевом руком преко моје главе. Разговор који више личи на поверљиву причу, а мање на класичну исповест; разговор који тако лако отвара и срце и душу и доноси олакшавајућу радост и лакоћу. Старац се на крају придиже и чита разрешну молитву, још једном пригрли и пољуби „блудног сина“, и отпушта га у миру који носи из његове келије.

После такве исповести примање Свете тајне Причешћа дође као нешто најлакше, најприродније и најнормалније. Нешто без чега човек не може да дише и живи, као што младенац не може да живи без млека и загрљаја материног.**

 

Пост и молитва према црквеним књигама

Прве недеље поста, у једној стихири на вечерњу певамо:

„Постимо постом пријатним, благоугодним Богу;

истински пост јесте уздржање од зла,

обуздавање језика, избегавање јарости,

похоте и оговарања, лажи и кршења завета (заклетви);

истински пост, дакле, јесте чување од напред реченог“.

На јутрењу истог дана певамо у другој стихири следеће речи:

„Приде пост мати цјеломудрија, тј.

„Дође пост мајка целомудрености,

обличитељ грехова, проповедник покајања,

живот анђела и спасење људи:

ускликнимо, верни: Боже, помилуј нас!“

     У једном тропару на канону јетрења, о посту пише:

„Очистивши се постом на брду Хориву,

Илија виде Бога;

очистимо и ми постом срца и,

видећемо Христа!“

Кушач на разне начине обмањује слабе и неутемељене у вери по питању држања поста, молитве и приступања Светом Причешћу. Неки кажу: „Нисам постио ових првих неколико недеља, па што сад да започињем? Или, постио сам прве недеље и причестио се, постићу и оне последње, тј. велике и то строго и, опет се причестити и, од мене доста. Као да ми тиме Богу част и службу чинимо. Или као да пост доживљавамо као један облик дијете, или пак, покушај остављања неког порока, на пример пушења. На примеру личном, или из живота наших ближњих, сви врло добро знамо да обично нема ништа од тог започињања дијете, или бацања дувана „од сутра“. Најчешће то буде „мало сутра“. Тако исто од оваквог раслабљеног приступа држања поста вероватно нема много духовне користи. Узмимо, на пример, да на такав начин приступамо лечењу неке болести, па да прописани лек почнемо узимати од шестог или седмог дана лечења, или од пете или шесте недеље куре болничког или бањског лечења, које треба да траје исто тако седам недеља. Какав би могао бити резултат таквог приступа лечењу? Вероватно недовољан, непотпун и неуспешан за излечење.

Намеће се, дакле, логичан закључак: требало би постити и држати цео пост. Друго је питање како постити, затим на који начин и колико често приступати Светом Причешћу. Ту већ има разних нијанси према различитим могућностима, узрасту, стању и потребама верника. Наш Патријарх Павле у једној својој окружној посланици верницима о овом важном питању је писао: „Некима је мало и сваки пут да се причешћују, а некима је много и једанпут за цео живот“!

Овде нам се сам од себе, као сасвим супротан од наведеног, намеће пример Преподобне Марије египатске.

„Задивила си све, анђелске чинове и саборе људи, Маријо, својим необичним животом; невештаствено поживевши и надвладавши природу, чиме си ходећи као невештаственим ногама прешла преко Јордана“.[3]

Маријино житије смо управо слушали прошле седмице, на такозваном првом великом бденију, на коме се у целости чита покајни канон Преподобног Андрије Критског. Из њега сазнајемо како је Марија грешила у својој младости, а онда је преостали део живота, пуних четрдесет година, провела сама у пустињи у молитви, посту и покајању, да би је на крају живота старац Зосима, по великој Божјој милости удостојио Светог Причешћа.

О снази молитве и искреног покајања упечатљиво сведочи и пример покајаног разбојника, распетог с десне стране Спаситеља. О њему црквена песма пева:

„Мали глас испусти разбојник на крестје, велију милост обрјете“!

Мали глас испусти разбојник на крсту, а велику милост задоби“!

Тај мали глас биле су речи његовог искреног покајничког вапаја: „Опомени ме се, Господе, када дођеш у Царству своме“. А Господ му на то одговори: „Данас ћеш самном бити у рају“! Дакле, то су готово исте оне речи које смо на почетку поста чули из уста смерног митара. Ипак, Оци нас опомињу и сјетују да не доцнимо са покајањем и, да не чекамо тај последњи час, јер, кажу: „Само један се тако спасао“! Они нас опомињу и подстичу на молитву и покајање речима које смо слушали прва четири дана прве недеље поста, као и на Првом великом бденију, у покајном канону Св. Андрије Критског:

„Душо моја, душо моја, востани што спаваш, конац се приближава и, бићеш збуњена. Устани, дакле, да те поштеди Христос Бог који је свуда и све испуњава“!

А на свакодневној полуноћници слушамо исто тако упечатљиве речи којима нас света Црква поучава и опомиње да духовно стражимо и бодрствујемо, јер не знамо дана и часа у који ће Судија праведни доћи:

„Се жених грјадет в полуношчи и блажен раб јегоже обрјашчет бдјашча, недостојин же паки јегоже обрјашчет унивајушча. Бљуди убо, душе моја, да не сном отјаготишисја и царствија вње затворишисја. Но, воспрјани зовушче: Свјат, свјат, свјат, јеси Боже наш, Богородицеју помилуј нас“!

„Ево Жениха где иде у поноћ и благо слузи кога нађе будним, а недостојан је онај кога затекне успаваним. Пази, дакле, душо моја, да не отежаш сном и да не будеш затворена изван Царства. Него устани (дигни се, тргни се) кличући: Свет, Свет, Свет јеси, Боже наш, помилуј нас Богородицом“!

Кратку молитву – „Боже, милостив буди мени грешноме“, или, „Боже, помилуј ме грешнога“, вековна монашка традиција уобличила је у познату Исусову молитву: „Господе Исусе христе, сине Божји, помилуј ме грешнога“! Том молитвом моли се данас већина монаха, а неретко и световњака, не само у току часног поста, него и током целе године. Посебно за калуђере светогорце молитва Исусова је исто што и дисање, удисање ваздуха.

Период великог или часног поста Свете четрдесетнице карактеристичан је и по томе што се молитве и покајни стихови пропраћају и великим поклонима, метанијама. Оне речи, за које знамо још од недеље митара и фарисеја, „Боже, милостив буди мени грешноме“ и „Боже, помилуј ме грешнога“, сад су преточене у молитву од три стиха, која се приписује Преподобном Јефрему Сирину:

„Господе и Владару живота мога,

дух празности, мрзовоље, властољубља

и празнословља не дај ми!

Дух целомудрености, смиреноумља,

трпљења и љубави даруј мени слузи твоме!

О, Господе, Царе, даруј ми да сагледам своје грехове,

и да не осуђујем брата свога,

јер си благослвоен у векове веков! Амин!“

***

На Светој Гори и у други великим монашким задругама, попут наших Фрушкогорских и Овчарско-кабларских манастира, некад је постојало молитвено правило за неграматне, неписмене монахе. Уместо читања и држања правила писаног за манастир или за келејну молитву, то правило се састојало из вишекратног понављања наизуст Молитве Господње, Исусове молитве и других молитава, уз чињење више стотина допојасних или великих поклона, метанија. Ево једног занимљивог примера. Једном пригодом био сам сведок следеће слике. У студеничкој осамстотој годишњици, сад већ далеке осамдесет и шесте, обретох се са једном омањом дружином у Жичи на духовним разговорима и саветима код чувеног старца Калиста, негдашњег комите. Један од чланова наше дружине заподене разговор о молитви, а онда директно старцу постави питање како да се он лично моли. А искусни, помало и прозорљиви старац, видећи пред собом духовно неуког, мада формално образованог и што би се нашим језиком данас рекло, високо позиционираног и угледног књижевника и аутора двеју књига-романа са истоименим насловом који је старцу поставио у виду питања. Дакле, видећи класичног књижевника, питалицу и, могли бисмо јеванђелским језиком рећи и фарисеја, он му лаконски рече ту древну монашку аксиому за неуке, неписмене и просте калуђере: „Читај петсто Оченаша“! Надмени питалица остаде без текста, али после и насамо остаде са старцем неколико минута, да без сведока разреши неке своје духовне дилеме и недоумице.

***

Седмонедељни пост Свете четрдесетнице могли бисмо упоредити и са нама обичним смртницима неким ближим и савременијим представама и догађајима, на пример са спортским манифестацијама попут маратона, пливања или трчања на четиристотине метара са пропонама и сл. Блаженопочивши владика Данило Крстић волео је да користи метафору олимпијаде, па је велики пост називао нашом духовном олимпијадом, или олимпијским играма. И заиста, као што су на олимпијади различити видови спортских дисциплина, тако и овде на нашој духовној смотри постоје различити видови духовних подвига. Такав учени, умни, духовни, па и духовити богослови и духовници попут владике Данила, могли су себи да допусте сличне дигресије и аналогије, чак и онда кад су говорили о најозбиљнијим темама попут поста и молитве. Стога је његово казивање о посту и молитви и беседа на опроштајном вечерњу и покладној, или опроштајној вечери, коју нам је држао владика Данило седмадесетих година прошлог века, у богословији Светог Саве на Карабурми, нама младим богословима остало је у живом сећању све до данашњег дана. То је била поезија од казивања. Јер, кад то каже један владика и, кад то каже један духовник попут попут њега, наравно да то има и већу тежину.

Човек због слабости своје природе напросто не може да не пада и да не греши. Зато су молитва, пост и покајање средства за повратак у првобитно стање, у стање светости какво је имао први човек у рају и какво ми сви задобијамо крштењем и облачењем у Христа. То „једино право и нормално стање“ заправо и јесте осећање Царства небеског које се унутра у нама постиже и доживљава кроз радост и мир у Духу Светоме. Почетницима, младима и неутемељенима у вери је својственије и, да не кажем приличније да се спотичу на путу и подвигу спасења. Зато су ту старији и искуснији у вери, старци и духовници, да такве охрабре и подстакну да наставе подвиг хришћанског јеванђелског живота. Древни Отачник је пун таквих примера, које наводи Преп. Авва Доротеј. „Авва, падох“, узвикну млади искушеник.[4] „Устани“, одговори старац. „Падох“, „Устани“ и тако више пута. „Па, докле?“, пита онај младић. „Докле год будеш падао, треба и да устајеш. Јер, човеку не доликује да остаје у блату и калу, него свињама ...“ Није, дакле, необично ни чудно ако човек падне. Много је необичније и неприродније ако се не дигне. Можда није меродавно, а не мора бити ни погубно ако човек и дубоко падне само ако се брзо дигне, искрено и дубоко покаје. Давидов грех, падови и слабости јесу били велики, али његово покајање, право и искрено преумљење, метаноја, је тако велико и дубоко да га Црква од првих векова до данашњег дана узима за пример најдубљег покајања:

„Помилуј ме, Боже по велицјеј милости твојој и по множеству шчедрот твојих очисти безаконија моја“, виче, кличе Давид у 50. псаламу, који је 'најпокајнији' псалам. Дакле: „Помилуј ме, Боже, по великој Твојој милости Својој, и по обиљу милосрђа свога очисти безакоње моје“!

Црква је на то додала песму:

„Множества содјејаних мноју љутих, помишљаја окајаниј; трепешчу страшнаго дне суднаго. Но надјејасја на милост благоутробија твојего, јако Давид вопију ти: помилуј ме, Боже, по велицјеј твојеј милости“.

„Ја грешник, помишљајући на мноштво зала, или лоших дела која сам учинио, дрхтим кад помислим на дан Суда, или на страшни суд; али, уздајући се у обиље милости Твоје, као Давид ти вапијем, кличем: помилуј ме, Боже, по великој милости Својој“.[5]

Древни оци Цркве, као и духовници и старци новијег доба, попут оптинских, светогорских и других, уче нас да пост и молитву постепено усавршавамо и појачавамо током великог поста. Стога у току прве недеље поста, као што смо већ помињали, читамо канон Андрије Критског, а у недељу прву Православља, свечано славимо победу иконопоштовања. Друге недеље славимо велико светило православља и утемељивача исихазма Светитеља Григорија Паламу; треће прослављамо Крст Господњи, који се усред поста износи вернима на поклоњење ради охрабрења и подстицања за наставак подвига поста и молитве. Четврте недеље је молитвени спомен Пеподобног Јована Лествичника, који нам је оставио своју Лествицу, тај драгоцени бисер монашке духовности и пример молитвеног напредовања и „лествичног“, тј. поступног добродетељног усавршавања. Пете недеље се сећамо преподобних Марије Египатске и Андрије Критског, творца великог покајног канона. А шесте недеље, на Цвети, црквена песма пева:

„Шест дана пре догађаја, празника Пасхе, дође Исус у Витанију, да подигне умрлог четвородневног Лазара и, да проповеда Васкрсење. Сретоше га сестре Лазареве Марта и Марија, узвикујући к Њему: Господе, да си Ти био овде не би умро наш брат. Тада им Он рече: зар вам не рекох, да онај ко верује у Мене, ако и умре биће жив! Покажите ми где сте га положили; и узвикну к њему: Лазаре, изиђи напоље“![6]

Лазаревим васкрсењем Господ је нама показао пример свеопштег васкрсења. Лазарева субота је уједно и спомен на свеопште васкрсење после Христовог Другог доласка. Претходних пет субота у току Четрдесетнице Црква се појачано моли за све упокојене хришћане. Осим на задушнице они се посебно помињу и сваког дана током великог поста после великопосних служби. Помињу се сви „од вјека усопши, умрли“. Молимо се за све: „за преждепочивше оце, браћу, ктиторе, приложнике и за сву нашу уснулу у Господу браћу и сроднике“. О важности молитве за упокојене Свети праведни Јован Кронштатски говори:

„Када се будеш молио за душу покојника приморај себе да се помолиш за њу из свег срца, имајући на уму да је то у суштини твоја дужност, а не само дужност свештеника. Замисли колико је умрломе потребан покој и како су му неопходне молитве живих за њега, будући да је уд једнога тела Цркве. Пред Владиком много значи молитва вере и љубави за покојника“.[7]  

Да бисмо успешно привели крају своје лечење у духовној бањи и, да се послужимо аналогијом Светог Теофана и Владике Данила и, да бисмо истрчали до краја започети духовни маратон, Црква нас подстиче и охрабрује на свакодневним службама и кроз посебне молитве. Хиљадугодишње искуство и црквено Предање сведоче о посебној снази и важности заједничке молитве на молитвеним сабрањима у храму, које литургичари називају јавним, или оптшим богослужењем, за разлику од келејног или приватног молитвеног правила.

У посебној, такозваној заамвоној молитви, коју свештеник чита средом и петком током великог поста, на завршетку Литургије Пређеосвећених дарова, верници се духовно крепе снагом ове дубоке молитве:

„Господе Сведржитељу, Ти си сву твар премудрошћу створио, и неисказаним Твојим промислом и великом добротом увео нас у пречасне дане ове – на очишћење душа и тела, на уздржање од страсти, на наду васкрсења; Ти си у четрдесети дан уручио богонаписане таблице угоднику Твоме Мојсију, даруј и нама, благи Господе, да се добрим подвигом подвизавамо, да ток поста завршимо, веру неокрњену сачувамо, главе невидљивих змија сатремо, да се победитељи греха јавимо (да се покажемо као победници греха), и да неосуђено достигнемео поклонити се и Светом Васкрсењу“.

Архијереј говори молитву над главом ђакона за употребљавање светог Причешћа:

„Господе Боже наш, Ти си нас увео у пречасне дане ове, и учинио нас заједничарима страшних Тајни твојих, присаједини нас словесном стаду твом и учини нас наследницимаЦарства твога, сада и увек и у векове векова. Амин!

***

Ако смо били спремни да послушамо лекара који нас је послао у бању на седмонедељни опоравак и лечење, будимо сад спремни да послушамо и лекара душа и тела, послушајмо свештеника и духовника, тј. нашу Свету Цркву која нам је прописала куру седмонедељног духовног лечења за наш здрав духовни живот. Она нам штедро пружа све потребне медикаменте; нуди нам молитву, пост, метаније, плач, сузе, покајање, исповест, и на крају, даје нам свете тајне Јелеосвећења и Причешћа, као залог за живот вечни и Царство небеско.

Као што смо могли видети из напред реченог молитва и пост су наше главно оружје у борби против страсти и слабости, на путу ка спасењу и обожењу. Први човек Адам, створен по образу и по подобију, тј. по слици и прилици Божјој; љубављу Божјом створен је мало мањим од анђела, славом и чашћу је овенчан и, требало је, са анђелима и са свом Божјом творевином која му је под ноге покорена, да слави име Боижје, да благује и наслађује се рајским животом, да се непрестано усавршава у добру у меру љубави и светости Божије. Наместо тога, оклизнувши се грехом и, оставши без тога, он је сам по слободној вољи одабрао тежи пут. Нови Адам Христос пружа му помоћ у тој љутој борби са палим анђелима, са нечистим силама. Пружа му мач и штит, тј. пост и молитву, јер као што и Сам рече: „род онај се једино њима изгони“. Уз помоћ поста и молитве човек може да поврати своје првобитно достојанство и да се врати у право и „једино нормално“ стање које му је намењено, – у стање и достојанство светости. Тиме ће уједно ипунити и нову заповест о љубави и о светости коју нам је Господ Исус Христос дао: „Будите свети као што је свет Отац наш на небесима“. Уз помоћ благодатних дарова које му се у Цркви пружају, нови човек – хришћанин, потомак и наследник старог Адама, може да настави тамо где је стао његов праотац и, да доврши Божју замисао о икономији спасења. Треба да испуни ону стару заповест – да се множи, потом у љубави Божјој да се сложи и да, растући у меру раста Христовог, да достигне Царство небеско и да се спасе и обожи.     

И, ево, да речено проилуструјемо једном црквеном песмом која се пева на данашњи дан и празник:

„Њест Царство Божије пишча и питије: но, правда и воздержаније со свјатостију. Тјемже и богоатији не внидут в ње, но јелици сокровишча своја в руки нишчих влагајут“.[8]

„Није Царство Божије храна и пиће, него правда, истина и уздржање са светошћу (у светости). Стога неће богаташи ући, уселити се у њега, него они који своје богатство (материјално) дају у руке сиромашнима“.

***

На крају, ево још неколико мисли о подвигу, посту и молитви, из искуства чувених оптинских стараца и других подвижника и светих Божјих угодника.

Зашто се треба стално молити?

„Код правих хришћана молитва је увек присутна, јер стално и грешимо; и благодарење је непрестано, јер свакодневно, сваког трена добијамо нове милости Божије, а и старих је безбројно много; свагдашње је и славословље, јер увек видимо славу дела Бога нашег у нама и у свету, нарочито славу Његове бесконачне љубави према нама“.

„Они који се моле нека верују да ће нам Владика све што нам је корисно дати тамо где то не очекујемо и онда када то не очекујемо“ (Свети Јован Кронштатски).

„Моли се као дете у чистоти срца у свим невољама и тешкоћама, предај себе вољи Божијој, јер Господ уређује наше спасење“ (Преп. Никон оптински).

„Будимо потпуно уверени да домострој Божији свагда промишља о нама и све корисно устројава, понекад и парадоскалним начинима“ (Преп. Лав оптински).

„Спокој нам је обећан у будућем животу, а овде на земљи су обећани труд и искушења. „Блажен је човек који претрпи искушење“ (Јак. 1,12). (Преп. Мојсије).

„Кад започнеш молитву, присети се својих сагрешења и оплакуј их. То је пут ка чистој молитви“ (Преп. Јосиф).

„Сами од себе, без божанске помоћи, нисмо у стању да се помолимо: не можемо да се молимо како треба, јер не знамо како и зашта се треба молити“ (Преп. Никон).

„Молитва, пост, будност над собом, односно чување својих мисли и осећања, чине нас победницима над непријатељима нашега спасења. Најтеже од ово троје јесте молитва: вечна врлина, која само вежбањем прелази у навику; молитва до саме смрти тражи побуду, дакле подвиг“ (Преп. Варсануфије).

„Никад не заборављај молитву – она је живот душе“ (Преп. Никон оптински).

О посту и зашто треба постити

„Као што се уздржаваш од јела, тако се уздржавај и од страсти“ (Преп. Макарије).

„Пост непрестано треба чувати у среду и у петак, као и цео велики пост. Постите стално“ (Преп. Анатолије).

„Пост је неопходан и похвалан у своје време и на свом месту. Држи се умерене употребе хране и пића, не једи до ситости, чији је показатељ мало преоптерећење; а насупрот овоме чувај се непотребно и сувишног уздржавања. Обе крајности су лоше и штетне. Умереност и права мера у свему чине човека способним за духовно делање“ (Преподобни Амвросије Оптински).

____________

 

[1] Свят. Феофан Затворник, О покянии, исподведы, причащении святых Христовых таин и исправлении жизни, Москва 1998, 6.

[2] Свети Теофан Затворник, Архим. Јован Крестјанкин, О покајању и исповести, Светигора, Цетиње, 1995, 67.

** Уводни део ове беседе, под насловом Дани поста – дани покајања, део је разговора који је вођен са свештенством и верницима у Сремској Митровици на опроштајном вечерњу, на Беле покладе, 21/8. фебруара 1999. године.

[3] Девета песма великог канона Св. Андрије Критског, на првом великом бденију Пете недеље поста.

[4] Преподовни Ава Доротеј, Отачник... Св. Теофан Затворник, Мисли на сваки дан ...

[5] Недеља митара и фарисеја, песма на васкрсном јутрењу, уместо „Воскрес Исус от гроба“.

[6] Цвети, славник на литијским стихирама на вечерој служби.

[7] Свети праведни Јован Кронштатски, Мој живот у Христу, Београд 2009, 66.

[8] Посни триод, недеља пета поста, самогласан 1. гласа, на хвалитним стихирама.

 

Извор: "Православие.ру"

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 25 април 2016 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 10 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.