header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТА ЛИТУРГИЈА arrow В. Димитријевић: Иконостас: порекло, развој и смисао
В. Димитријевић: Иконостас: порекло, развој и смисао Штампај Е-пошта
петак, 20 март 2009
  ЈАГЊЕ БОЖЈЕ И ОБЛАК СВЕДОКА

Уводна размишљања

        Пре него што почнемо да се бавимо питањем иконостаса, морамо да признамо једну просту чињеницу: ми живимо у доба које не разуме и не воли православну икону. (Уосталом, без љубави, тог гносеолошког оруђа по преимућству, разумевање је немогуће.) То је парадоксална тврдња јер су православне иконе свуда око нас: има их на зидним и џепним календарима, у излозима радњи, на зидовима канцеларија и станова, изнад волана џипова и аутомобила, на поштанским маркама. Доступније су више но икад, и тешко је наћи човека без „иконице". Па, о чему је онда реч?

  Реч је о томе да је феноменологија штампане иконе умногоме распршила њену предањску онтологију. Уосталом, молимо читаоца да се замисли над простом чињеницом: Телеком Србија издаје хало картицу са студеничким Распећем - и ту нико не примећује било шта чудно, а камоли аномално (неки би чак рекли да се друштво све више отвара за „православне вредности") Или, бели анђео васкрсења из Милешеве дође на банковну картицу - ту се дигне узбуна, али не „онтолошка", него више око „ауторских права". А иконе на маркицама ПТТ-а?

   Познати немачки мислилац, Валтер Бенјамин, у свом огледу „Уметничко дело у доба техничке репродукције", упозорио је, још пре Другог светског рата, да техничка репродукција разара ауру уметничких дела, лишава их његове лепоте која је, између осталог, у јединитости. Што више репродукција - то мања вредност изворника. Већ помињано Студеничко распеће нашло се, о Васкрсу 2007, на маркицама ПТТ Србије - оно у шта је Св. Сава уложио целог себе, дајући килограм злата за килограм „византијско плаве" боје, сада ће бити цепано када се отвара коверат..

Заиста, срећемо се с временом новог иконоломства, перфиднијег од оног древног.

 

Старац Пајсије, страхопоштовање иконољупца  и питање „прва три века"

Познати светогорски духовник, старац Пајсије, веома много је говорио о побожном односу према светињи иконе. У доба у коме живимо, када је око нас свеопшта равнодушност („Равнодушност према Богу води човека у равнодушност према свему другом; води у расуло" говорио је старац), његове речи о иконопоштовању ће нам помоћи да схватимо о чемује заиста реч.

 Једном приликом, старац Пајсије је испричао о монаху који је хтео да неком поклони икону Светог Николаја Чудотворца, па је увио у папир и ставио у ормар. Не пазећи довољно, окренуо је икону лицем ка полици. После извесног времена, у келији му се појавила бука. Бука је била све већа и већа. Тражећи њен извор, монах је дошао до ормара и схватио о чему је реч. Одмотао је икону Св. Николе, окренуо је како треба и - бука је тренутно престала.  Старац Пајсије је одлучно бранио и целивање старих икона, на којима су боје избледеле: „Када човек са побожношћу и жарком љубављу целива свете иконе, он као да упија у себе њихове боје, па се у њему самом изображавају ликови светитеља. Светитељи се радују кад „силазе" са даске или папира, остављајући отисак на срцима људским. Када хришћанин са побожношћу целива иконе и тражи помоћ од Христа, Мајке Божје и светитеља, тим целивом од свег срца он упије у себе не само благодат Христа, Мајке Божје и светитеља, који улазе на иконостас његовог унутрашњег храма.

Човек је храм Духа Светога (1. Кор. з, 16; 6, 19). Погледај: и свака служба почиње и завршава се целивањем икона. Када би људи то схватали, колику би радост осећали, колику би снагу добили!"

 Старац Пајсије је истицао да се иконе морају писати са побожношћу да би благодатно деловале на оне који их целивају.

 Наводио је пример свог духовног руковође, старца Тихона Руса, који је плакао сликајући плаштаницу, уз појање „Благообразни Јосиф скину с дрвета пречисто Тело Твоје, плаштаницом чистом га обавив". Говорио је да је све у побожиости - побожан човек се може освештати од додира са зидом на коме је била икона, а непобожан нема користи ни од најлепше насликане свете слике. Наводио је случај једног свештеника који је дошао на Атос, и веома немарно пратио богослужење - седео је када се не седи, лутао погледом, итд. У разговору с њим, старац Пајсије је сазнао да овај, између осталог, кашира иконе. Како? Стави гомилу икона једну на другу, а затим СЕДНЕ на њих, да би лепак „ухватио". Светогорски светилник није могао да верује да се неко тако понаша према светињи - да СЕДИ на иконама. Свештенику, међутим, није падало на памет због чега је то лоше.

  Нажалост, духовно стање данашњег човека је такво да он, због своје непобожности, почиње да доводи у питање Свето Предање. „Зашто је ово овако, а није онако? Ако ја то не разумем, ако нам духовни вид, онда то није ни потребно". Модернизам се рађа из равнодушности маскиране бригом за Православље. Познати грчки иконописац Фотије Кондоглу овако је објашњавао „љубав" модерниста према Православљу: „Ја волим девојку, али ме њен лик не задовољава; њен глас ме нервира; нос јој је предугачак; желео бих да су јој очи друге боје, а да јој је коса кестењаста. Тако је и у духовној области: волим Православље, али не и кандила у којима гори маслиново уље; сматрам да су мантија и дуга брада застарели; Црква своје постове мора да прилагоди савремености, да измени свој празнични календар, итд."

  И онда се појави чувена прича о „прва три века", у којима није било иконостаса. Леонид Успенски, у свом огледу „Питање иконостаса" јасно каже: „Не треба упрошћавати проблем: ако нечег није било у првим вековима хришћанства то не значи да нам ни сада није потребно". Ђакон Андреј Курајев, у својој књизи „Протестантима о Православљу" с тим у вези додаје: „Црква је живи организам, а за живо је карактеристичан развој. Зато су баптистичка уверавања о томе да су се они вратили „апостолској простоти" неубедљива: не можеш приморати одраслог човека да опет улази у колевку и носи дечју одећу, како год да је она слатка. Хришћанство је одрасло. Има му већ две хиљаде година, и оно дрво, које се раскрошњало за два миленијума, не може се поново обрезати до размере и облика младице која је израсла у зору хришћанства. /.../ Христос је Царство Божје поредио са семеном које клија, са дрветом, са квасцем! Због чега замерати дрвету зато што није остало семе, него је у себе упило сву сложеност света и човека? Дрво, које је Христос оставио „после Себе", прорасло је кроз историју, упивши у себе њене сокове и помешавши их с небеским струјама. Само човек, који се стиди Христа и тајне ваплоћења Бога, може рећи да се Црква „узалуд везала" за „овај свет" /.../ Шта уопште значи Православље? То је Еванђеље плус благодарно усвајање његовог деловаља на оне људе разних времена, култура и народа, који су се свецело открили за вест Христову. Православље је - поверење према историји".

 Иконостас је плод развоја, а не деградације црквене свести. И, као што је доказао отац Павле Флоренски, његов смисао није у скривању, него у ОТКРИВАЊУ велике тајне побожности. Човек има право да мисли другачије, али нема право да своје мишљење узводи у ранг апсолутних истина. Свето Предање га у томе спречава.

 Велики православни литургичар, архимандрит Кипријан Керн, већ нас је упозорио: „Тај „примитив" хришћанства који сваког очарава често нам слика апостолске и катакомбне подробности литургијског живота оног доба. Постоји велика опасност од западања у такву „апостолску", „еванђелску" стилизацију ранохришћанског начина живота. Рестаурирати прошло нити се може нити је неопходно, због чега су сви баптистички, протестантски и остали покушаји да се нешто реконструише и да се не усвоји историјско наслеђе хришћанског искуства ништа друго до покушаји театралне инсенације онога што је можда веома драго сваком ко воли Еванђеље, али што, само по себи, јссте само једна од етапа историјског развоја (Литургика, Химнографија и хеортологија, Москва 1997, стр. 98).

 

Псевдоиконе у борби против човека

Павел Бусалајев, познати московски иконописац и члан истраживачке групе „Иконичност", већ годинама се бави научно-практичним истраживањима у оквиру пројекта „Свето без Бога". Направио је низ изложби на тему „Отимање иконе". Бусалајев се бави истраживањем савремене рекламе, показујући како маркетинг-мајстори отимају свете слике и појмове да би их користили за своје интересе.

   Бусалајев истиче да он рекламу и икону не посматра толико у историјској перспективи, колико као семантичке системе и информадионе кодове. Зато није нимало случајно да реклама, пи-ар (public relations) и брендинг (робно маркирање) цветају у областима негда хришћанских култура; то јест, по Бусалајеву, „савремени мас-медији граде виртуелну стварност на истим законима на којима се заснива семантички простор Цркве, из простог разлога – другачијих закона нема". Творци масовне културе, који настоје да створе наопаки систем вредности, морају да крену од чињенице да је Црква у току столећа разрадила символички језик, појмљив свим њеним члановима - од Европе до Азије, од Африке до Сибира. То је јединствени сакрални језик. Простор иконе, храма и Литургије изливао је духовну енергију у спољашњи свет: капеле, литије, крстови на раскршћима, називи улица - све је било под благословом Цркве. Сакрално је присуствовало у свим тренуцима људског живота, подсећајући човека на Вишње, Непролазно. Тако је било и на Западу - зачују се звона, „Аngelus" вечерња служба почиње, и сељаци се заустављају на њивама, очитају „Здравомарија". А предели Русије обасјни храмовима? Сетимо се Солжењициновог записа о „путовању низ Оку": „Путујући сеоским друмовима Средње Русије лагано почињете да схватате у чему је кључ руског пејзажа, који смирује човека. Он је - у црквама. Истрчале су на брдашца, успеле на брегове, као царице беле и црвене су изашле на широке реке, дижу витке, на све могуће начина изрезбарене, звонике изнад сламнатог и каменог сивила и већ из даљине, из велике даљине климају главама једна другој, оне се из села удаљених усмеравају пут неба јединог. И ма где да луташ по пољима или ливадама, далеко од људских насеобина, никада ниси сам: над зидом шуме, над високим стогом или над хумом увек ће те посматрати булка звоника или из Горње Лавецке, или из Лубича или из Гавриловског".

  Уместо храма, средиште савременог насеља је банка или хипермаркет. Савременом маркетингу није доста да роба буде препозната - њен „бренд" (робна марка) мора да се усади у подсвест потрошача, и он, као и друштво, треба да буду „лојални" бренду. Бренд мора да има харизму, да потрошачу намеће вредности.

  Бусалајев каже: „Неки експерти тврде да су задаци бренд-менаџера, који покушава да помоћу „литургије хипермаркета" задрже душе у бескрајном „празнику потрошње", слични задацима духовним. У сваком случају, један од водећих стручњака у датој области, Самвел Аветисјан, на питање новинара часописа „Експерт" да ли је бренд-менаџер нешто као месија, скромно одговара: „Више пастир, духовник, колико год то цинично звучало. И данас човек који, прошавши поред цркве, недељом иде у ИКЕА, решава, у суштини, исте психотерапеутске проблеме". Ето, то је контратрадиција у најчистијем виду".

  Бусалајев објашњава појам контратрадиције: „Контратрадиција настоји да створи привид господарења истим оним силама и методама какве поседује права духовна традиција, и зато покушава да освоји „простор свештеног", радо користећи у том покушају елементе сакралне уметности. За разлику од искрене духовне заблуде, контратрадиција је начелно вештачка, она иде на свесно кривотворење пројава духовног живота. Контратрадиција је многолика: то је био и покушај стварања култа богиње разума у Француској за време револуције, и псевдорелигиозности комунистичког система и неопаганизам нацифашизма. У наше доба то је, пре свега, стварање општепознатих симбола потрошачког друштва. Механизам је прост. Да би се повисио друштвени статус неког бренда, доводе га у однос с највећима земаљским вредностима; ако ни то није довољно, дају му космичко значење. Следећа етапа - надкосмичко значење, причасност духовном свету, и бренд тако постаје сакрални објекат".

  Бусалајев наводи пример рекламе за пиво „Балтик": Рус позива странца на пиво, и странац је одушевљен; затим се истиче да га пију и у Енглеској и Америци (недостижни узори); на крају, на небу блиста пивара с фирмом „Балтик". Последњи ниво рекламе за пиво (да, за пиво!) је узвик: „То је пробој! То је откровење! „Балтик" је – твој свет без граница!" Откровење заиста уклања границе човековог битија; и човек ускоро почиње да мисли да ће га пиво привести познању смисла живота.

Савремено брендирање има и псевдосветотајинску улогу.

Бусалајев вели: „Људи на подсвесном нивоу очекују празник, и кад виде „иконостас" билборда који образују јединствени градски простор и бајковиту псевдолитургичност хипермаркета, они то усвајају као норму живљења. Сав систем савремених масовних комуникација усмерен је на то да човека увуче у простор контратрадиције и да му измени свест".

 Некад је реклама само обећавала празник, а сада, у свету брендирања, вештачки празници потрошње стално су у игри.   

Мултинационалне компаније желе да створе „рај брендова", свет илузорне праневиности у којој се све може купити, без обзира на цену. (То је, наравно, рај за магарце, описан у Колодијевом „Пинокију". Али ко данас озбиљно схвата бајке, једну од најозбиљнијих књижевних врста?) Бусалајев нема илузија: „Апелујући на људске душе, корпорације покушавају да наступе у улози антицркве (грчки префикс „анти" не значи само „против", него и „уместо"). Наметнути сваком осећање непрестане усхићености („одушевљење је заразно"), осећање поседовања натприродних стварности - то је главни циљ корпорацијске религије; шире речено - религиозне контратрадиције. Сада се више не продаје роба, него робна марка (бренд) као лик, који је, с једне стране, кадар да обезбеђује добит корпорацији, а с друге помаже да се „репрограмира" свест модерног човека". Одатле реклама у којој компјутер постаје извор кисеоника, а банкарска картица добија ореол.

 Црква човеку у својој Литургији нуди освештање свих пет чула: пред очима је иконостас и одежда свештеника; уши слушају умилно појање; њух осећа мирис тамјана и воштанице; укус се преображава у додиру са Светињом Причешћа, нафором, водицом; усне додирују крст и иконе приликом целивања. А контратрадиција мултинационалних корпорација жели да сваком чулу човековом понуди неку виртуелну стварност. Ако изабереш „прави" бренд, ти мењаш и себе и свет. У Москви се продавница флуоресцентних кинеских играчака зове „Светлост у тами" (Јн. 1,5); на улазу у коцкарницу пише „Уздигни се изнад таштине"; радња са електриком ради под фирмом „Нека буде светлост" вулгарно се користећи изразом из Књиге постања. Тако се загађује смисао светих речи...

  Лажни рај се ствара јер богатства нема за све. За убогу руљу има, међутим, ДОВОЉНО слика богатства, успеха, среће, довољно „рајских брендова" довољно реклама и билборда.

  У таквом свету, свету псевдо-храмова хипермаркета у којима се служи псевдо - литургија („заједничко дело") потрошње, и у коме су билборди наметљиви лажни иконостаси, прозори у смрт и ништавило, иконостас у храму је свенеопходан да би човек, гледајући лепоту васкрслих у Првоваскрсломе, одморио и телесне и душевне и духовне очи, да би, макар на тренутак, заплакао сузама блудног сина који се, у далекој земљи потрошачког друштва, као слуга најсуровијег капиталисте, чија је добит свака душа сломљена „ђаволском брзоплетошћу" апокалипсе, као онај ко се храни рошчићима брендова, барем понекад сетио да има Оца на небу и Очевину у Горњем Јерусалиму. Ако немамо иконостас у храму, имаћемо га на билборду. Ако не постанемо живе иконе живе Цркве, бићемо брендови онога који, полут своје гогољевске инкарнације, Чичикова, купује мртве душе.

 

Олтар и мирјани по Светом Никити Ститату

Свети Никита Ститат, ученик Св. Симеона Новог Богослова и писац његовог житија, у осмом писму извесном Никити, хартофилаксу и синђелу, који је у свом дому имао храм чији је олтар био отворен тако да су и лаици могли да гледају шта се унутра збива, врло одлучно образлаже светопредањске разлоге због којих тако не сме да буде. Очито, ови разлози су плодови исихастичких увида његовог учитеља и њега самог, врло озбиљно схваћени у византијском монаштву с почетка другог миленијума после Христа. Да чујемо Светог Никиту:

„1. Ако мислиш да се возглас „Двери, двери, премудрошћу пазимо" односи само на Тајну Божанствене и бескрвне Жртве и, како си у писму написао, да је свима који ту стоје дозвољено да гледају тамо где се обављају Божанске Тајне, да би се то пратило и да би се на све уопште бацао поглед, то (што кажеш) сасвим је туђе твојој врлини и знању, јер су Бог и апостоли благословили да само свештеници који приносе (Жртву) могу да је поимају и познају, како је и писано.

 2. Јер каже: „Тајна Моја је за Мене и Моје" (ово је „аграфа", у Еванђељу незаписана реч Христова, нап. В. Д,), и опет: „Вама је дато да знате тајне Царства Божијег, а осталима у причама" (Лк.8,10). Због тога је Господ ученицима и предао ову Тајну кад је требало да буде распет на Крсту, мада је у оно време било много верујућих; Он је славу Свог Божанства показао само тројици ученика, Петру, Јакову и Јовану, а никако не и осталим ученицима. Дајући нам, у свим божанственим, као и у свим човечанским делима, која је Он учинио, образац благоустројства и чина, (указао нам је на то) да свако остане и ходи у оном чину у коме је призван и да не прелази дрско ка степенима који му још нису дати. Ако је неко такво благоустројство било дато Цркви верних, они, који га не чувају, него преступају сопствену меру, у свему су безумни. Уопште, човеку - лаику није дозвољено чак ни да говори, нити да поучава у Цркви, а камоли да разматра страшне тајне Свештене Жртве (Евхаристије, нап. В. Д.), како каже апостол: „Лаику не дозвољавамо да учи у цркви" (1. Тим. 2,12), а затим и VI (васеленски) сабор на тај начин, слажући се с апостолима забрањује лаицима да уче у дркви како ти написасмо у претходном писму.

 3. Па ако су божанствени оци забранили прилаз жртвенику за све мирјане - јер су они (оци) само царевима који приносе дарове дозволили улаз тамо - како им је (лаицима) уопште могуће чак и да се приближе жртвенику, кад се савршавају божанствене (Тајне), а камоли да на њих бацају нечисти поглед и сасвим некажњено да разматрају оно страшно и божанствено што се том приликом збива? Само је јерејима Божјим дато да их виде и савршавају, јер је њима дато и учитељско достојанство, по ономе што је речено Тимотеју:

„Не занемаруј благодатни дар у теби који ти је дат кроз пророчанство полагањем руку старешина на тебе" (1.Тим.4, Н). Знај да је место лаика у цркви верних, кад се савршава света анафора, далеко од божанственог жртвеника. Јер, прво, они који су унутар светога олтара су само јереји и ђакони и ипођакони, друго, они споља, који су близу олтара, - то су остали чинови монаха, према нашој јерархији, а треће, они који су иза њих и иза солеје - то су лажци, у складу са поретком у католичанској Цркви верних, који нам предадоше апостоли Христови а записаше Дионисије и Климент, ученици Петра и Павла. Па како онда, с таквог растојања, лаик може да посматра Тајне Божје, кад их са трепетом савршавају јереји Његови?

  4. Ако ти кажеш да је у твојој домаћој цркви лаицима дозвољено да се приближавају жртвенику кад се савршава Бескрвна Жртва, онда је то теби па велику осуду, јер у знању и незнању вређаш учење Апостола и Отаца, пошто они нису допустили да се сабирате у твојој кући и да подижете други жртвеник насупрот оближње католичанске Цркве и узносите у њему свету жртву. Јер то одбацише ученици Христови и с њима божанствени Оци, него су они заповедили да приносимо и сабирамо се са свима католичанској и освештаној и Богу посвећеној цркви, у којој је целокупно устројство сврсиходно, а ђакони с ипођаконима предстоје близу светог олтара, док се непосвећени и недостојни задржавају подаље од свештених врата храма и немају могућности да кроче тамо. Но, доста о томе."

 Прошли су векови, а један савремени хришћански учитељ, у Господу почивши митрополит Антоније (Блум) каже да би сваки верник „требало да схвати зашто је храм подељен на два дела и шта представља олтар у односу на остатак храма. Да, тако је, иконостас одваја народ од олтара. Међутим, требало би да схватимо да је храм област у коју је дошао Христос и где се збива постепени препород сваког човека, човек као да ту пролази путем спасења. Олтар, пак, представља место где живи Бог. Ја, на пример, пре него шта сам постао ђакон, никада нисам улазио у олтар, сматрајући то за свето место у које можеш да уђеш само ако си ПОСВЕЋЕН, и не жалим због тога"

 Заиста, олтар је свештени простор по преимућству. Шести васељенски сабор, својим 69. правилом, не дозвољава ником од мирјана да улази у олтар, осим царевима, по древном обичају. Да је тај обичај стари види се из речи цара Теодосија Млађег записаних у актима III васељенског сабора: „Ми, који смо увек неопходним бројем оружника окружени и којима не приличи да будемо без оружника, ипак, кад улазимо у храм Божји, ван храма остављамо оружје и чак с главе скидамо дијадему царског величанства; кад приносимо дарове, ступамо у свети олтар, при чему га – после приношења - напуштамо и заузимамо место које нам припада".

 Ово није никакав „клерикализам" него страхопоштовање пред Светињом, као и нови вид disciplina arcani; као што у раној Цркви Литургији верних нису могли да присуствују незнабошци, јеретици, катихумени и покајници, тако сада олтар, одвојен завесама и иконама, подсећа на то да Христос Тајну вечеру није савршио на јерусалимском тргу, него у скривеној Горњици на Сиону. Само дванаесторица најближих били су са Христом.

Кад о овоме говоримо, не смемо заборавити да мпого елемената Литургије потиче из исихастичког предања. Такво је, па пример, и тихо читање свештеничких молитава. Његов циљ није понижавање мирјана и магијско мрмљање које нико не треба да чује, него је оно израз највеће љубави према Христу, највеће интимности с Њим, оног лежања на прсима Божјим којег је удостојен Свети Јован Богослов. Григорије Светогорац у свом „Тумачењу Божанствене литургије", наводи безименог исихасту, чији је исказ, по Григорију, „одговор на данашње недоумице како треба читати молитве на Божанственој литургији": „И као што прилазиш близу и тихо се обраћаш неком значајном човеку, уколико си пред њим слободан и изузетно близак, то исто чини и свештеник. Имајући такву слободу обраћања пред Христом, благодарећи достојанству свештенства, свештеник му прилази и говори своје тајне зборећи тихо, то јест пажљиво, тихим и спокојним гласом. Јер управо тако свештеник изговара молитве, а то указује на две ствари: као прво на преузвишену величанственост Личности са којом разговара, и, као друго, на чисту љубав и велику слободу обраћања пред Њим". Дакле, нигде се не каже да свештеник тихо чита молитве да би мирјане понизио и одбацио; не, он је њихова уста на Господњем уху, њихова глава на Господњим прсима.

И овде се обраћамо Св. Никити Ститату. Он возглас: „Двери, двери, премудрошћу пазимо" такође тумачи исихастички. У писму већ поменутом хартофилаксу Никити, Никита каже да ипођакони не подижу овај возглас само да би спречили улаз невернима и оглашенима, него и да опомену све верне да „затворе врата чула од спољашњег лутања и да не гледају без страха у оно што јереји са трепетом савршавају у олтару". Двери чула не треба затварати само за време Литургије, не истражујући дрско Свете Тајне и чувајући се од лутања ума, него и касније, у свакодневном животу, да не бисмо били попут коња и мазги, мирних само док једу, који потом кидају узде и необуздано јуре.

Треба да се сећамо врло битне чињенице: заборав исихастичког предања доводи до погрешних закључака о структури Литургије. Ако човек не уме да се поистовети са праизвором Предања, ако не зна да обитава с Безграничним у срцу, њему се све чини случајно, непотребно, натегнуто. И то се не тиче само површног посматрача; то се односи на велике литургичаре, научнике, пре свега инославне. Јер они не познају православну духовност којом једино и може да се појми оно што је дело Духа Светога. Рецимо, узмеш и читаш Мигуела Аранца, римокатоличког стручњака за историју православног типика: све озбиљно, научно, на месту, а онда налетиш на књигу његових литургијских „контемплација", где он вернику препоручује да замишља како је на миси скупа са апостолима и уопште нуди прелесне фантазије Лојолиног типа и - све се руши; дакле, Аранц Литургију познаје споља, али не и изнутра. С тим у вези, потпуно је у праву владика Атанасије (Јевтић) који каже: „Иако смо захвални западним ученим литургистима, од којих су неки данас постали чувени и међу православнима (као што су. Р. Тафт, М. Аранц, X. Матеос), и који су објавили многе важне текстове и значајне студије о Православном богослужењу (лако им је кад имају у поседу и на располагању у Ватикану и библиотекама Запада, све важније старије рукописе), морамо да кажемо да се често стиче утисак да се, у својим проучавањима, они више баве литургијском археологијом (у чему личе на бројне савремене западне библисте), него ли истинским Литургијским богословљем. Можда је то зато што им, често, недостаје живо искуство Православног Црквеног, подвижничко-литургијског живог Предања, опит диханија Духа Светога, Утешитеља Цркве, којим у живој материци Цркве жубори извор Воде Живе кроз векове и нараштаје".

 

Леонид Успенски о тајни иконостаса

Највећи теолог иконе XX века, Леонид Успенски, у свом „Богословљу иконе", изврсно нам објашњава смисао иконостаса управо као плод развоја исихастичко-литургијског предања Цркве Божје: „Један од најзначајнијих плодова исихастичког процвата не само светости и црквене уметности, већ такође и литургијског стваралаштва у Русији јесте иконостас у свом класичном облику.

Као у Византији, тако и у Русији у то време видимо покушаје да се објасни смисао Тајне Евхаристије путем илустрације неких момената Литургије. Међутим, истовремено са тим покушајима јавља се, унеколико као одговор на њих, развој преграде која одваја олтар од средњег дела храма. Та преграда се временом преображава у иконостас са иконама у низовима и постаје један од главних елемената Православне Цркве. Она сакрива олтар од погледа верника. У нашем времену иконостас често изгледа непотребан: он шокира не само иноверне, већ понекад и понеке православне. Због тога нам се чини корисним да се кратко зауставимо на иконографском садржају иконостаса и на његовом смислу, те да покушамо да покажемо силу и тачност изражавања која се појавила и која је својствена исихазму. У свом класичном облику, који је завршен у XV веку, иконостас се састоји од пет редова икона овенчаних крстом.

Највиши ред или чин, праотачки, представља првобитну Старозаветну Цркву од Адама до Мојсијевог Закона, тј. Предзаконски период, представљен у лику старозаветних праотаца са одговарајућим текстовима на одвијеним свицима. У средини се налази образ Свете Тројице, тј. Јављање Аврааму код Мамвријског дуба, као први завет Бога са човеком и прво Откривење Тријединог Бога.

Испод је пророчки ред који представља Старозаветну Цркву од Мојсија до Христа, тј. Законски период. Он се састоји од ликова пророка, такође са одмотаним свицима у рукама, на којима су написани текстови њихових пророштава о Боговаплоћењу. У средишту овога реда је икона Знамења Богородице, тј. Иконични приказ Исаијиног пророштва: Стога ће вам Господ дати знак: Ето Девојка ће затруднети и родити Сина и наденуће му име Емануил (Ис 7,34), што ће рећи: С нама Бог (Мт. 1,23).

Оба ова реда показују праобраз Новозаветне Цркве, њену припрему код предака Христа по плоти и предсказање код пророка. На тај начин, икона Боговаплоћења у средишту реда пророка указује на непосредну везу између Старог и Новог Завета. Сваки од тих чинова представља одређено раздобље свештене историје (време припремања), и сваки је усмерен ка средишњем лику - тј. врхунцу свих припрема и пророштава.

Следећи ред на иконостасу јесте празнични. Он представља новозаветни период, благодатни, и изражава испуњење онога што је било наговештено у два горња реда: „Један (Завет) је говорио о Христу, а други је испунио: један је писао Истину у прасликама, а други ју је показао". Ту су приказани догађаји Новога Завета, који сачињавају литургијски годишњи круг и који се посебно свечано славе у Цркви као својеврсне главне етапе промислитељског дејства Божијег у свету, тј. као постепено остваривање спасења.

Следећи ред иконостаса се зове деисис (што значи „молитва"). Ту су анђели и свети апостоли, те њихови следбеници - јерарси, монаси, мученици итд. По одређеном реду присаједињују се средишњој теми - деисису у правом смислу речи: троделној икони на којој са обе стране Спаситеља у молитвеном положају стоје Богомајка (са Његове десне стране) и Претеча (са леве стране). Цео овај чин није ништа друго до раширени деисис. Он показује резултат Боговаплоћења и Силаска Светога Духа, пуноту Новозаветне Цркве, тј. испуњење онога што показују три горња реда иконостаса. Стога је тај средишњи чин његов главни део.

Основна његова тема јесте молитва Цркве за свет. То је есхатолошки аспект Цркве.  Најнижи ред иконостаса је помесни: са обе стране од царских двери постављена је по једна велика икона, обично Спаситеља и десно до Њега (лево у односу на посматрача) - Мајке Божије са Младенцем. Понекад се од тог правила одступа, те се икона Христова замењује храмовном иконом (тј. иконом која представља лик или празник коме је храм посвећен). Пред те две иконе се читају молитве које су укључене (очигледно после иконоборства) у Вход, којима се исповеда икона Христова. Тако се икона исповеда пред самом иконом, док се обраћање Богородици врши испред њене иконе. Ове помесне иконе су предмет најнепосреднијег општења и поштовања: њих целивају, пред њима пале свеће, итд.

На северним и јужним дверима се изображавају арханђели или свети ђакони као служитељи при савршавању Свете Тајне. На јужним дверима арханђео се понекад замењује благоразумним разбојником, чиме се наглашава схватање двери као улаза у небески рај: Данас ћеш бити са мном у рају (Лк. 23,43). Слободно место поред двери (уколико га има) попуњава се другим иконама. Тај ред икона обично не поседује строг и ритмичан распоред као остали редови: напротив, он је често сасвим асиметричан. Иконе које га сачињавају обично су врло разнообразне и зависе од месних потреба и карактера храма.

Средишње двери, „царске" или „свете" (понекад „рајске") постоје од настанка саме олтарске преграде. Оне се украшавају иконама од најстаријих времена. Ту се обично смештају Благовести и под њима четворица јеванђелиста. Мање често се на њима изображавају Свети Ваеилије Велики и Јован Златоусти са Јеванђељем у рукама или развијеним свитком са литургијским текстом. Символички царске двери представљају улазак у Царство Божије. Благовести су ту почетак, „основа нашег спасења", која човеку открива улаз у то Царство: то је блага вест коју су објавили јеванђелисти. Ту се благовест односи непосредно на човека који овде долази да се причести тог Царства. Овде, на солеји, на међи која раздваја олтар од брода, врши се причешћивање верних. Због тога се над вратима изображава Евхаристија. То је литургијски превод Тајне Вечере: сам Христос причешћује апостоле. Неопходност причешћивања у оба вида изражава се двоструким изображењем: са једне стране Спаситељ шесторици апостола пружа Хлеб, а са друге – другој шесторици Чашу. Тема причешћивања апостола иаглашава и издваја првосвештеничко служење Христа: ту се оно изражава у Његовим управним дејствима као Првосвештеника.

Такво иконографско устројство иконостаса, такав поредак његових редова одговара литургијској молитви непосредно пред епиклезу: „Ти и Јединородни Твој Син и Дух Твој Свети... Ти си нас из небитија привео у битије, а када смо отпали подигао си нас опет, и ниси одустао да све чиниш док нас ниси узвео на небо, и даровао нам Царство Твоје будуће".

Непосредно пред погледом верних, на једној површини, која лако може да се обухвати погледом, иконостас показује пут домостроја Божијег: историју човека који је саздан по образу Тријединог Бога и путеве Бога у историји.

Одозго на доле иду путеви Божанског Откривења и остварења спасења. Почевши од образа Свете Тројице, Превечног Савета и Источника битија света и промишљања о њему, нижу се редови припрема Старог Завета, пророчких предсказања и затим празника који испуњавају оно што је било припремано, све до долазећег окончања домостроја Божијег - деисисног чина. Све то као да стреми ка Личности Исуса Христа, „Једног од Свете Тројице". Тај централни лик Господа јесте кључ васцелога иконостаса. Јер, Христос није никада сам: Он је свагда Глава свога Тела. Ни у православној теологији, ни у православној побожности Христос се никада не одваја од Дјеве Богородице и Његових „пријатеља" светитеља. Искупитељ и искупљени су нераздељиви. Деисис показује да је коначна сврха Боговаплоћења била у томе да Ваплоћени стекне „Тело" које и јесте Црква, тј. ново човечанство, искупљено и поново рођено у својој Глави. Ред деисиса представља круну историјског тока; он је образ Цркве у њеном есхатолошком виду. Васцели живот Цркве као да се овде сабира у свом највишем и постојаном назначењу - у посредовању анђела и светитеља за свет. Сви приказани су обједињени у једно Тело. То је јединство Христа са Његовом Црквом: Totus Christus, Caput et corpus, које се остварује и изграђује Тајном Евхаристије.

Одговарајући на Божанско Откривење, одоздо на горе крећу се путеви човековог узлажења: прихватањем јеванђелске проповеди (јеванђелисти на царским дверима), сједињавањем Божанске и човечанске воље (икона Благовести као слика сједињења те две воље), молитвом и на крају причешћивањем Тајном Евхаристије човек остварује своје усхођење ка ономе што изображава чин деисиса, ка јединству Цркве. Црква је продужена Педесетница и силом Светога Духа човек се укључује у Тело које возглављује Христос. Он ту присуствује и телесно (у Даровима), и у икони. Уколико Литургија остварује и изграђује Тело Христово, иконостас га показује, постављајући пред очи верних образни израз онога чији су они чланови, тј. показује Тело Цркве, које се изграђује по образу Свете Тројице, која је постављена на врху иконостаса. То је многојединство лица по образу Божанског Тријединства. Ка том образу верујућег и узноси икона Христова и пред његовим очима се открива (...) друго Откривење - небеска Литургија, вечна Евхаристијска Жртва која је започела у недрима Свете Тројице од вечности и која се продужава свагда, сада и увек и у векове векова.

У науци се понекад среће гледиште да је иконостас својеврсна замена или понављање зидног црквеног живописа. Одиста, основни елементи живописа храма постоје и у иконостасу и многе теме су им заједничке. Међутим, то никако не укида њихову суштинску разлику. Однос зидног сликарства и иконостаса се може правилно разумети једино исходећи из назначења и једног и другог и улоге за коју су одређени. Та, пак, улога јесте различита.

 Храм је литургијски простор који прима сабрање верних и символички укључује у себе целу васељену. Он представља козмички аспект Цркве. Његов живопис, иако подвргнут одређеној схеми која у одређеним деловима грађевине захтева постојану тематику, у другим деловима допушта велику разноврсност, и мање или више произвољни избор тема.

Међутим, у иконостасу је тематика строго одређена, како у целини, тако и у појединачним деловима. Иконостас показује васпостављање Цркве у времену и њен живот све до крунисања Парусије. Износећи постепено испуњавање Цркве од Адама до Страшног суда, иконостас раскрива осмишљавање временског процеса кроз његово приопштавање ванвременитом чину, тј. Евхаристији. То Тајинство обухвата сва времена и сва поколења (...) Оно је привођење историје јединству, будући обнављање спасоносног догађаја којим се додирујемо са свим временима пре нас и после нас. Иконостас показује нарастање у времену онога што је створено у сарадњи (синергији) Бога и човека, тј. људе и догађаје који осмишљавају и освећују историју, а у исто време и место сваког човека у њој, као и време које је за њега право. Тако се очигледно показује значење границе између олтара и брода храма као границе између вечног и временитог. То значење је у њиховом међусобном прожимању - у њиховом јединству. У новозаветну Светињу над светињама, у Царство Божије човекује отворен пут кроз „завесу, тј. Тело Христово" (Јев. 10, 20), које замењује раздрану завесу старозаветног храма. Да подсетимо да је, по речима светог Григорија Паламе, „Његова обожена плот примила и саопштава вечну славу Божанства. Та плот се представља на иконама: њој се и поклањамо будући да пројављује Божанство Христово. Она нам се и даје у Светој Тајни Евхаристије".

Према томе, значење иконостаса није само поучно. Ту постоји онтолошка веза између Св. Тајне и образа [лика], тј. Приказивање истог прослављеног Тела Христовог - стварног у Евхаристији и изображеног у икони. Због тога за православне заштитнике икона иконоборачког раздобља икона није била само доказ Ваплоћења, као сведочанство историчности Христа, већ и сведочанство истинитости Тајинства Евхаристије. Ако то сведочење путем иконе није могуће, и сама Евхаристија губи своју реалност. Ту се пројављује истинско теолошко значење иконоборачког спора. Тиме се објашњава и непомирљивост заштитника икона.

У тој перспекгиви улога иконостаса се састоји у томе да на граници олтара покаже управо оно што није лик и од чега се икона разликује по својој природи. Христос се у Светим Даровима не показује, већ даје. Он се показује у икони. Видљива страна реалности Евхаристије јесте оно што никада не може бити замењено ни уобразиљом, нити созерцањем Светих Дарова.

Оно што руски исихазам доноси као новину у обликовању иконостаса беше рођено из дубоког животног проницања како у Св. Тајну Евхаристије, тако и у икону Христову. Отуда и особито разговетно осмишљење и изразито истицање односа међу њима. То је пре свега лагано настајање Тела Христовог у Старом Завету (умесно је поређење са пажњом коју су јеванђелисти Матеј и Лука удељивали тачности родослова Христовог) и његово остварење у Новом. Другим речима, ту се ради о сликовном доказивању историчности спасења, које искључује сваку апстрактну представу. Напоменимо да су у очима иконобораца Свети Дарови били икона, и то једина могућа. Одричући икону и самим тим, премда посредно, реалност Ваплоћења, они су по неопходности одрицали и стварност Евхаристијског Тела и Крви Христове. Карактеристично је да се формирање иконостаса у Русији поклапа са новим противљењем у руским јересима, које доводе у питање и Тајну Евхаристије и икону. У наше време, као што је често био случај у историји, то питање задобија велики значај.

Међутим, нама изгледа да је најзначајнији резултат исихастичког осмишљења олтарне преграде било развијање троделне иконе деисиса у развијени низ светих заступника који су окренути Христу- Судији Другог доласка. Тај свој проналазак иконописци су сматрали толико важним да су веома увеличали размере тог чина (3, 15 метара висине у Успенском саборном храму у Владимиру), придајући му доминирајуће место, очигледно у вези са његовом непосредном близином, са причесницима (деисиси које су направили исихасти Андреј Рубљов, Теофан Грк и њихови сарадници). Одиста, реалност Евхаристијског Тела и Крви претпоставља и реалност Суда. То се наглашава у свим молитвама пред причешћивање („на суд себи једем и пијем"). Причесник постаје „сутелесник" Христов (Еф. 3, 6), приопштавајући се Његовом преславном Телу Другога доласка. Због тога се тај ред и смешта непосредно пред местом где се причешћују верни. Он наглашава тај аспект Суда и заступништва. Тек кроз Суд се човек укључује у оно што показује иконостас и што одговара евхаристијској молитви за све који су сједињени Тајном Тела и Крви: „У вери почивше праоце, оце, патријархе и пророке"... у Старом Завету, „апостоле, мученике, исповеднике"... у Новом Завету и најзад - све живе, заједно са вернима који се налазе у храму. На тај начин спој реалног Тела са иконом и молитвом даје пуноту учешћа у Литургији: телесно причешћивање и општење у молитви преко иконе.

Као што видимо, иконостас није понављање живописа храма, ни случајно гомилање икона без васпитног значења (које постају „лажни фокус византијског храма"), без везе са Тајном Евхаристије, а понајмање препрека која „држи на растојању световњаке, као недостојну твар" (siс!) - таква тачка гледања иа иконостас постоји све до данас. Међутим, свештеник П. Флоренски пише: „Иконостас не крије од верника неке чудне и узбудљиве тајне, како су неки у незнању и самољубљу уобразили. Напротив, иконостас им, полуслепима, указује на тајне олтара. Он им, хромим и сакатим, отвара улаз у други свет, који је затворен због њихове властите учмалости, те им у глуве уши виче о Царству Небеском".

Наравно, где нема материјалне могућности да се има потпун иконостас, могуће је ограничити се само на деисис, у крајњем случају - само на икону Христову. Међутим, произвољно удаљавање од пуноте иконостаса представља одбијање свега онога чему нас Црква учи преко њега". Тако каже Леонид Успенски у свом знаменитом делу „Богословље иконе".

 

Иконостас, православље, инославље

Иконостас има два циља: да скрива олтар и да га открива - да га скрива откривајући га и да га открива скривајући га. У томе он мора бити плод логосне логике исихастичког Предања, за коју архимандрит Василије (Гондикакис) каже: „Молитве које се читају тајно или гласно у Светој Литургији, иконостас који нешто скрива и открива, олтарске двери које се у једном тренутку затварају, па се опет отварају, све то говори о неким мистичним стварностима, о нечему што се налази изнад онога што се види и чује. Пошто тајна живота има ствари видљиве и невидљиве, опипљиве и неопипљиве, зато и Света Литургија не говори монотоно, и не покушава да на исти начин објасни све свима. И Господ се, као што се говори у нашем богословском предању, често објављиван скрива и скривен објављује".

 И заиста: православни иконостас своју улогу савршено испуњава. Како? Верник не види сваку подробност литургијског служења свештенства у олтару, али верник, преко иконостаса, види сав смисао олтара: очишћене, просветљене и обожене људе Јагњетове, свете, сабране око Христа и Његовог домостроја спасења, чија је пунота Тајна Вечера - Причешће у коме учествујемо на Светој и Божаиственој Литургији. Иконостас на први, чулни, поглед скрива; али, на други, поглед духа преображеног Духом Светим, он открива, и открива боље од било чега другог. У том смислу, он је у самом срцу православног култа. Али, шта је тај култ?

 По оцу Павлу Флоренском, култ, који чини темељ културе, јесте средина између два света, сусретиште иманентног и трансцендентног, вишњег и нижњег, овдашњег и тамошњег, условног и безусловног, временог и вечног. Духовно језгро култа је богослужење, око кога се групишу остале делатности културе, па и уметничка делатност, која је веома битна за богослужбени живот Цркве.

Богослужење, „цвет живота Цркве" (по Флоренском) преображава оно што је природно и случајно у свештено и хармонично. Оно преображава и људска осећања, узводећи их до катарзе, покајног себепознања и себеочишћења. Човек у свом природном стању (послеадамском, наравно) није ништа друго до „беспомоћна субјективност". Богослужење му помаже да своју немоћ, свој плач и тугу, уздигне до „васеленског обрасца, обрасца чисте човечности" који је саздан по Христовом лику. Кроз богослужење, ми своје муке преносимо на чисту Човечност Која је Син Човечији - и то нас растерећује, исцељује, спасава. Наша лична патња кроз богослужење улива се у архетипску човечност.

По Флоренском, култна делатност човекова је најважнија, јер сједињује грехом раздељене светове - земаљски и небески, „обједињујући смисао и стварност".

Богослужење има своју спољашњу, обредну страну, и ону унутрашњу - свештену. Духовна садржина култа, сама по себи изнад чула вида и додира, добија тако спољашњи израз. Кроз обред се ваплоти Светлост, испуњавајући „одсечке" свакодневне реалности новом садржином, просветљујући их, дајући им нову каквоту. Светост не пројављују само свештена лица и СветеТајне, него и предмети, оруђа култа: иконе, путири, крст, дискос, одежде, кадионица. Они су и материјални предмети и Светиње у исти мах. Спајајући неспојиво, нетљено и пролазно, они су антиномични: то јест, СИМВОЛИ, „вештаствена ваплоћења духовног" (Виктор Бичков). Они не скривају, него откривају: „Прекрасно тело се не скрива одећом, него се раскрива, и тако постаје још лепше, јер се раскрива у својој целомудреној чедности". Символ није обична семиотичка јединица, него и онтолошка: двострук по природи, он обједињује два света (онај коме предметно припада и онај на који указује) - он је не само означитељ, него и стварно пројављивање означеног. Тако је Флоренски до краја развио светоотачку мисао о литургијском символу. Бичков каже да су култни символи за Византинце били „носиоци енергије и архетипа, у чему се и огледала њихова светост". Символ је, по Флоренском, „постојање веће од самога себе". Древни народи су стварали у символима и мислили у символима; православно хришћанство је наставило да тако мисли и ствара. Символ, по Флоренском, има два прага рецепције: горњи и доњи. Горњи га чува од „преувеличавања природне мистике вештаства" (натурализма), то јест од потпуног поистовећења символа са архетипом (што је, у ствари, идолатрија.) Доњи праг символа данас је суштински угрожен: вештаство символа се сасвим игнорише, и символ постаје пуки знак архетипа, лишен његове енергије.

Символи делују у Литургији на начин синтетички; у литургијској синтези учествује архитектура, сликарство, декоративно-примењена и музичко-поетска уметност, кореографија свештенослужења, визуелна (колоритно-светлосна) и мирисна (благовона) атмосфера храма. По Виктору Бичкову, „сваки вид црквене уметности створен је у складу са његовим улогом у систему (у синергији) с другим врстама и може се правилно појмити само у току процеса функционисања, то јест деловања (служења) ухраму". Због тога је Флоренски био против музеја: иконе извучене из храма, без светлости свећа и кандила, нису иконе, него карикатуре.

Само у том контексту може се разумети и иконостас. Граница између олтара и храма, неба и земље, он се састоји од „видљивих сведока невидљивог света", живих символа јединства двају светова.

Иконе оних који су били „анђели у телу" окружују олтар и као живо камење образују иконостасну преграду. Ево шта каже Павле Флоренски: „Олтарска преграда која раздваја два света јесте иконостас. Но иконостасом би било могуће назвати опеке, каменове, даске. Иконостас је граница између света видљивог и света невидљивог, и остварује се та олтарска преграда, постаје доступна познању кроз окупљени низ светих, кроз облак сведока који су опколили престо Божији, сферу небеске славе, јављајући тајну. Иконостас је и визија. Иконостас је појава светих и анђела - анђелојављање, појава небеских сведока који обавештавају о томе шта је с оне стране тела. Иконостас - то су сами свеци. И кад би сви који се моле у храму били довољно одухотворени, кад би вид свих оних који се моле био увек видовит, онда никаквога другог иконостаса не би ни било у храму сем сведока Божјих који стоје пред самим Богом, јављајући својим ликовима и својим речима Његово страшно и славно присуство.

 Због слабог духовног вида оних који се моле, Црква, бринући се за њих, мора да им помогне у њиховој кратковидости: помоћу тих небеских, сјајних, јасних и светлих виђења, бележећи их, окивајући материјом, и везујући њихов траг бојом. Али то поштапало духовности, материјални иконостас, не скрива од верујућих некакве занимљиве и дубоке тајне, као што су по незнању и самољубљу неки уобразили, него, напротив, указује им, полуслепима, тајне олтара, отвара им, сакатим и хромим, улаз у други свет, затворен за њих због њихове сопствене учмалости, и виче им у глухе уши о Царству Небеском, зато што нису у стању да чују речи (изговорене) обичним гласом. Наравно, то викање је лишено свих финих и богатих средстава изражајности коју има спокојна реч; али ко је крив ако ову последњу и не само да нису оценили него је нису ни приметили, и шта остаје онда сем викања? Скините материјални иконостас, и онда ће олтар као такав, потпуно да ишчезне из сазнања гомиле, затвориће се главним зидом. Међутим, материјални иконостас није ту да замени иконостас живих сведока, нити да се утрпа на место њих, него само као указивање на њих да би се на њих усредсредила пажња оних који се моле. А устремљеност пажње је неопходан услов за развијање духовнога гледања. Сликовито говорећи, храм без материјалног иконостаса је одвојен од олтара непробојним зидом, а иконостас пробија у њему прозоре, и онда кроз њихова окна ми видимо, барем можемо видети, оно што се збива иза њих - живе сведоке Божје. Уништити иконе - то значи зазидати прозоре."

Још једна важна чињеница за поимање иконостаса јесте то да је он само једна од пројава иконичности свега што храму припада. Валериј Лепахин је, у својој изванредној студији „Икона и иконичност", то доследно показао.

 Пре свега, сама Црква је иконични лик Бога. Свети Максим Исповедник о њој каже: „Света Црква је лик и слика Божја. Јер као што Бог, Својом безграничном благошћу, силом и мудрошћу, остварује несмесиво јединство различитих суштина постојећег и, будући Творац, спаја их са Собом најтешњим везама, тако и Црква, по јединственој благодати и призиву вере, једнообразно повезује верујуће међу собом..."

А свети Јован Кронштатски додаје да је Црква „небо на земљи": „У Цркви сам заиста као на земаљском небу... Осећам да сам у очигледном присуству Божјем, Његове Мајке, небеских сила и свих светих. То је право земаљско небо: ту си свестан и осећаш се као истински уд Тела Христовог и Његове Цркве, нарочито за време наднебеске Литургије и причешћа Светим Тајнама Тела и Крви Христове".

О иконичности храма Валерије Лепахин износи следеће: „Реални богочовечански символизам храма и његових главних делова је наглашен детаљном и својеврсном топографском иконичношћу: Свети Престо је „праслика Самог Бога" (Иван Дмитревски), полукупола (конха) „представља" Витлејемску пећину, жртвеник - јасле Христа, свод олтара - небо, а амвон „означава камен, одваљен од гроба Христовог, с ког свештеници и ђакони, по лику Анђела, који је благовестио васкрсење Спаситеља, проповедају Божанствено Јеванђеље". Притом је ова топографска иконичност покретна, није једнозначна, није резервисана једном и заувек за овај или онај део храма, већ се мења у зависности од смисла оних богослужбених дејстава, која се у том тренутку врше у храму. То се, на пример, односи на жртвеник: „У далекој прошлости изнад њега (жртвеника) се увек стављала икона Рођења Христовог, али на сам жртвеник се стављао и крст са Распећем... Жртвеник као икона јасли новорођеног Христа, по свом уређењу и одежди у свему је сличан престолу као икони Гроба Господњег" (Настолна књига свештенослужитеља). Олтар је истовремено иконични лик и Витлејема, и Елеона, и Голготе, и Сиона, и Јерусалима у целини, али у зависности од дела богослужења који се врши у том тренутку он постаје иконотопос једног или другог светог места, те је зато олтар у свештеном смислу најчистији и најснажиији иконотопос, и истински центар, који „држи", организује и освештава око себе цео простор, не само храма, већ и манастира и даље - кремља (тврђаве) и целог града.

Храм је иконични лик, иконотопос, који допушта неколико тумачења, која су узајамно повезана и која се узајамно допуњују. Свети Симеон Солунски издваја следеће. Као прво, храм се у Православљу схвата као икона двојединог света, те је тада олтар небо (невидљиви свет, Небеско Царство), остали део је земља (видљиви свет). Храм се схвата, наравно, као икона будућег преображеног космоса. Храм-икона је антиномично и онтолошко јединство символичне архитектуре као иконе космоса и живе целине, сабора целокупне твари, као иконе будућег преображеног човечанства. Ево како ово храмовно јединство описује кнез Евгеније Трубецкој: „...У храму се не обједињују зидови и архитектонске линије: храм није спољашње јединство заједничког уређења, већ жива целина, којује окупио у заједницу Дух љубави... Твар овде постаје и сама Божји храм, зато што се окупља око Христа и Богородице, постајући самим тим станиште Светог Духа. Лик Христа и јесте управо оно што целокупном овом сликарству и архитектури саопштава њен животни смисао, зато што се сабор целокупне твари окупља у име Христа и представља управо изнутра обједиљено царство Христово као супротност царству „кнеза овога света" које се поделило и распало изнутра". Само при таквом иконичном схватању храма открива се истинска и дубока оправдана улога иконостаса: он није преграда, већ напротив – веза између два света, која се антиномично и онтолошки остварује иконама Христа, Богородице, анђела и светаца, који су, следећи Спаситеља, „помирили" два света. Свети Симеон Солунски примећује да иконостас такође „означава разлику између чулних и духовних предмета" (Иван Дмитревски).

Као друго, храм је икона Христа Богочовека, и тада је олтар иконични символ Његове Божанске природе, а остали део – Његове људске природе. А у том случају иконостас сведочи (као уопште и свака икона Спаситеља) о неразделивости и несливености две природе у Христу.

Као треће, храм је иконични лик човека, олтар у њему је човекова душа, а остали део је тело. Иконостас и при таквом тумачењу има веома важну улогу као сведочанство о могућој духовно-телесној хармонији у човеку; не ренесансне равпоправности тела и духа, већ јерархијског двојединства, при ком је тело храм Духа, који у њему живи.

Као четврто, храм је икона само видљивог света. У овом храму- икони „олтар је лик неба; а храм је Божански символ земље" (И. Дмитревски).

Све речено је тачно при подели унутрашњег простора храма на два дела, али у Православљу се не тако ретко среће и троделна (олтар, средишњи део и припрата), а тада се, природно, мења духовно, иконично значење његових делова. Троделна подела храма одговара: „1) троделној подели свега што постоји (област постојања Тројединог Бога, Царство Небеско, земаљска област битија); 2) Божанственој природи Христа Спаситеља (олтар) и Његовој људској природи, као природи која се састоји од душе и тела (средишњи део храма и припрата); 3) људској природи у њеном потпунијем разумевању, као природи која се састоји од духа, душе и тела; 4) подели анђеоске јерархије на три чина; 5) тростепеном саставу земаљске Цркве Христове; 6) тростепеном духовном стању верника: почетку духовног живота у Христу, корачању путем спасеља у земаљском животу и постојању у Царству Небеском у стању савршене чистоте и обожености". Али и при таквој подели чува се оно што је главно: иконичност, верност догматском учењу православне Цркве". Тако сведочи Лепахин.

 Поред храма, иконични су и свештенослужитељи: епископ, по Светом Симеону Солунском, носи на себи лик Христа, док га свештеник прасликује. И богослужења су иконична. Како Лепахин каже: „У Православљу су иконични како богослужбени циклуси (годишњи, седмични, дневни), тако и свака Литургија и поједина богослужења. Цео годишњи богослужбени циклус је иконични лик светске историје од стварања света до Страшног Суда. На истом плану су иконични и дневни и седмични циклус. На пример, затварање царских двери на вечерњој (почетак дневног циклуса) означава прогонство из раја, а Божанствена Литургија (следећег календарског дана ујутро, али у истом дневном циклусу) означава спасење човека од стране Христа. Разлике између богослужбених циклуса се не односе на предмет и карактер иконизације, већ на његову ширину и обим. Како је истицао један од најбољих стручњака за богослужбени типик, протојереј К. Никољски, „у годишњем кругу, услед дужег трајања године, у поређењу са седмицом или данима, догађаји из историје вере и Цркве се памте детаљније, личније него у службама дневног и седмичног круга".

Нарочито детаљно је у Православљу објашљен централни део богослужења - Божанствена Литургија, која је, по речима Николаја Кавасиле (XIV в.) „икона спасоносног домостроја". Дмитревски је прецизирао: Литургија „својим спољашњим обредима слика (од речи „лик" - икона) читав живот и сва дела нашег Спаситеља". Међу коментарима, посвећеним Божанственој Литургији, велико место заузима тумачење њених појединих делова на плану иконичног символизма. Литургија се дели на три дела: проскомидија, Литургија оглашених и Литургија верних. Проскомидија се „сва врши у олтару са затвореним дверима, са прекривеном завесом, невидљиво за народ, као што је и читав првобитни живот Христов протекао невидљиво за народ" пише у својим „Размишљањима о Божанственој Литургији" Гогољ, ослањајући се на радове Светих Отаца и богослова-савременика. А Литургија оглашених „одговара Његовом (Христовом) животу у свету међу људима, којима је Он објавио реч истине" (Гогољ). А затим, „у Литургији верних", како пише професор К. Никољски, „сликају се патње Господа, Његова смрт, погреб, васкрсење, вазнесење на небо, седење с десне стране Бога Оца и Други долазак на земљу". Вршење, доживљавање и тумачење временских циклуса богослужења, појединих делова Литургије је иконично. Они су иконе, неодвојиво и нестопиво повезане са својим праликовима у богочовечанско двојединство."

Наравно, и литургијска дејства су у највећој могућој мери иконична, о чему Лепахин сведочи: „Чувени богослов Николај Кавасила (XIV в.) је говорио да не само читање, појање, већ и богослужбена дејства у Светој Литургији означавају долазак Христов и Његов живот. Сва дејства и кретања свештеника у олтару и у храму за време богослужења су иконични ликови дејстава Господа Исуса Христа у Његовом земаљском животу, она се доживљавају у њиховом унутрашњем богочовечанском реализму. На пример, „први улазак архијереја за време овог Светог сабрања (Литургије)" како пише преп. Максим Исповедник, „је лик и слика првог доласка Сина Божјег, Христа Спаситеља нашег у плоти у овај свет". Свети Симеон Солунски објашњава: „Архијереј, намеравајући да свештенодејствује, силази са солеје и иде према западним дверима храма, на овај начин прасликујући силазак Сина Божјег међу нас; затим се облачи у свете одежде и прасликује тиме Његово најсветије ваплоћење". Велики вход представља свечани улазак Господа нашег Исуса Христа у Јерусалим, кад је он добровољно ишао на страдања и смрт, који су Га чекали, а „затварањем (Царских) двери, уласком Светих Тајни... показује се уопште пролазност оног што је чулно и откривање оног што је докучиво (само) уму", пише преп. Максим. Сва појединачна дејства ђакона, свештеника или архијереја (освећење престола и храма, рукополагања ђакона, свештеника, епископа, тајнодејства у олтару, Входи и изласци кроз различита врата, дејства у припрати, опход храма и др.) не подсећају просто, нити понављају своје праобразе (дејства Христа), већ их онтолошки приказују, антиномично актуелизују, иконично репродукују. Дејства епископа или јереја не копирају дејства Христа, већ „се врше" и притом она, снагом своје иконичности, реалног богочовечанског двојединства, стичу исти онакав значај и чудотворну снагу, као да их врши Сам Христос. Она су иконодејства, она се дешавају у еонотопосу".

Иконични су богослужбени предмети: звездица, рецимо, у току Проскомидије символише Витлејемску звезду којаје стала изнад места где беше Дете Христос.

Одежде су иконичне: епитрахиљ означава благодат свештенства; епископски омофор нађено јагње на рамену Првопастира Христа; орар ђакона је анђеоско крило; појас означава служење Христа у телу; набедреник победу над смрћу, непролазност наше природе и учешће у духовној борби, фелон страдања Господња и одећу Његове поруге, наруквице „покривају руке свештеника којима он даје благослов и свештенодејствује, више нису његове руке, већ десница Христова" (А. Шмеман)... За време Великог входа, верници изображавају (иконизују) херувиме, подсећајући себе да треба да оставе све земаљске бриге како би се удостојили да приме Цара свих, Кога прате ангели. Речи, поготову богослужења, су иконе Прворечи, Логоса Који је Син Божји. Кађење у храму, по Св. Симеону Солунском „осликава небеску благодат, дату читавој васељени кроз Христа"; по Св. Јовану Кроштантском, кађењем се изражава јединство небеске и земаљске Цркве (каде се и иконе светих и верни); светлост у храму је икона нестворене Светлости Божје, а Бог је, по Св. Јовану, светлост (1. Јн. 1,5); злато иконописа не опонаша светлост, већ њоме зрачи; паљење свећа и светиљки у храму, подсећа Свети Јован Кронштатски, призива нас ка вишњем: „Видећи свеће које горе, узлази мишљу од материјалне ватре према невештаственом огњу Духа Светог /.../ Кандила, која горе испред икона, означавају даје Господ Неприступна Светлост и Огањ, који је за непокајане грешнике прождирући, а за праведнике прочишћујући и животворан; да је Божја Мајка - Мајка Светлости и Сама најчистија светлост, неугасива, која светли целом васељеном, да је Она купина сјајна и неопалимаја, која је у Себе примила огањ Божанства, - огњени престо Сведржитеља, уједно и огањ, који спаљује безбожне и који је животвораи за побожне; да су свети кандила која горе и светле целом свету својом вером и врлинама".

  Кад се све ово зна, постаје нам јасно да је иконостас саставни део једног сложеног и дубоко логосног семантичког система. Он је, истовремено, и дивна разликовна особина лравославног Предања, наслеђе које нам је, Духом Светим, остало како од старозаветног храма, тако и од раних дана Цркве (Јермени и Копти, који су од православних одступили пре хиљаду и по година, и данас имају завесе које одвајају олтар од остатка храма, и повлаче се или навлаче у одређеним деловима службе.) Борба против иконостаса у извесним круговима православних модерниста довела је до тога да њихови храмови личе на унијатске: довољно је видети храм Новог Скита у Православној Цркви Америке: то је обична преграда, потпупо провидна, са две мале иконе Христа и Богородице, да би се служба све време „видела". Такви су и унијатски иконостаси: ниски и сасвим провидни. (Уопште, по сведочењу митрополита виницког и могиљевско-подољског Макарија из Украјинске Цркве Московске Патријаршије, унијати се удаљавају од православних обреда: „У новим храмовима ишчезавају иконостаси, служи се све више лицем ка народу" („Православље", 15. октобар 2006)) Што се тиче манастира Нови Скит, он је настао кад је једна група римокатоличких фратара прешла у Православље; али, уместо да прихвате Свето Предање, они су почели да га мењају, предлажући свеобухватне литургијске реформе и објављујући књиге својих богослужбених експеримената. Ови „протестанти источног обреда" баве се (то им је битан извор прихода!) узгајањем кучића, и у Америци су познати као добри дресери паса. Каква комбинација: реформа Литургије и псопоклонички рад! Недавно су на ТВ станици „Аnimal planet направили серију „Божанствени пас" („Divine canine").

Римокатолици немају иконостас; протестанти га немају; да ли то значи да и православни треба да га немају, да бисмо били ближи једни другима?

Уосталом, како сведочи Хју Вајбру, римокатолици и протестанти су се одавно зблнжили једни с другима у литургијском смислу. Чекају се само православни. Ево шта каже Вајбру: „Било који хришћанин Запада, упознат је с Евхаристијом какву служе у његовој цркви, неће се превише збунити кад дође на службу у контексту друге традиције. Захваљујући покрету за литургијску обнову преиспитиване су форме евхаристијског богослужења у католичкој, англиканској и многим протестантским црквама, због чега су се значајно приближиле и форме службе, и методи, и стилови".

Западна служба, вели Вајбру, јасна је и једноставна: кратак покајнички увод, а затим Литургија Речи (читање Библије и псалама.) Проповед иде после тога, па Никејски Символ вере. Сви сабрани се моле за Цркву и свет. Уносе се и на престо стављају хлеб и вино, па се над њима обавља благодарење. Онда „Оче наш" и сви примају причешће. Кратки завршетак и отпуст. Чак и најсвечаније службе не трају дуже од једног сата. Нема торжествености, каже Вајбру, а из Литургије се узима само „неопходни минимум": „Излишна кретања и гестове такође избегавају, да они не заклоне суштину структуре и опште кретање службе". Храмови су крајње скромни, јер се инсистира на „живој Цркви" која се састоји од верника. Свети Престо подсећа на обичан сто за обед за којим је Христос обавио Тајну Вечеру. Само онај ко служи има нарочиту одежду, а чтеци могу да се обуку уобичајено. Чак се и свештеникове одежде једва разликују од оног што они ван храма носе. Врло је важно да су верници преузели свештеничку улогу. „Језик који се користи у савременом обредује прост и директан - људи хоће све одмах да схвате. Текстове Светог Писма и молитве често читају обични парохијани, и они помажу да се разделе Свети Дарови. Нове храмове граде, а старе преуређују тако да се што тешње сједини народ са олтаром и свештеником. Евхаристију треба и да виде и да чују - без обзира на још увек присутну разлику између свештеника и народа, активно је служи управо народ. Нарочита важност придаје се учешћу парохијана у самом срцу службе - у причешћу. На католичкој миси, ништа мање него на англиканском или протестантском богослужењу, очекује се да се сви причесте. Учешће у Тајни није просто нераскидиви део Евхаристије - то је њена највиша тачка".

(Кад ово знамо, питамо се да ли код неких у Цркви од Истока стремљење да се сви причесте на свакој Литургији и да се све у олтару види и све свештеничке молитве чују потиче од кољивара или из Светског савета „цркава" и других екуменистичких организација... Испада да су код појединаца у Православној Цркви критеријум за богослужбене реформе закључци инославних литургичара.)

Вајбру каже да је „западни хришћанин запањен кад уђе у православни храм и у њему угледа сву лепоту, од фрескописа до иконостаса; јер, за православне, храм није обично место сабрања верних, него слика неба на земљи". Иако храм код западњака изазива свештени трепет, православцу је близак и драг као дом. Он се по храму слободно креће, целива иконе, пали свеће, даје у олтар просфоре. Кад Литургија почне, православац се нађе у чудесном свету појања, мириса тамјана, блистања свећа и кандила. Пред верником, кроз символичке радње, пролази сав живот и дело Христово, и он може да „учествује у служби, размишљајући о спасоносној Тајни Ваплоћења, страдања и прослављања Господа". Искусно око Хјуа Вајбруа уочава да се данас и хришћани Истока приближавају западним моделима Евхаристије: „У Русији и другим земљама, нарочито у дијаспори, многи православни се причешћују чешће но што је вишевековна пракса. У Грчкој, по правилу, избацују јектеније између читања Еванђеља и Великог входа. У парохијским црквама Грчке Литургију обично служе са стално отвореним царским дверима, а у многим тамошњим храмовима, као и у САД, изменили су иконостас тако да се код оних који стоје у наосу појавила могућност да нешто и виде. Неки свештеници читају бар део Анафоре гласно, остављајући безвучним само једну-две „тајне" молитве. Понегде се народ придружује хору у појању Трисветог, Символа вере, Оче наша и других песама". Дакле, сви ови кораци су кораци на путу ка уједначавању литургијских традиција, да би једног дана могло да се каже: „Ево, сви смо исти! Зашто не почнемо да се заједно причешћујемо?" Тако нешто се и десило у случају руског архимандрита - икопописца Зенона (Теодора), који се, између осталог, залагао и за уклањање иконостаса или, пак, за његову минимализацију.

 

Случај архимандрита Зенона

Славни руски иконописац друге половине XX века, архимандрит Зенон (Теодор), био је, 28.јануара 1997, по одлуци архиепископа псковског и великолукског Евсевија (Савина), стављен под забрану свештенодејства. Зашто? Зато што је 15. августа 1996, на дан римокатоличког Успења, допустио неколицини римокатоличких свештеника из Италије, на челу са Романом Скалфијем, да одслуже мису у Мирожском манастиру, а затим, скупа са осталим монасима, примио из њихових руку причешће. Већ раније је он напустио Псковско-Печерски манастир зато што је у њега позвао фратра Антонија Ламбрехта из папског самостана Шеветоњ у Белгији, у коме се служи источним обредом, да тајно одслужи мису. Када је владика Евсевије позвао архимандрита Зенона да образложи свој чин, овај му је написао: „Раније сам мислио, како су ме учили, да је Рим отпао од Васељенске Цркве, а сада не мислим тако. Никаквог отпадања и поделе није било, јер се Црква не може поделити, како се и Христос не може поделити. Поделили су се и сукобљавају се људи с разлмчитим менталитетима, пре свега из националних и политичких разлога. /.../ Многа од правила византијске епохе више не функционишу, сам живот их је укинуо /.../ Ми не живимо у XVI веку, него на крају XX. За то време Црква је скупила огромно искуство и многе ствари гледа другачије". У изјави за часопис „Радоњеж" (21-24/1996), архиепископ Евесевије је изјавио: „Трудио сам се да му дам нешто више слободе: бави се својим послом, иконописањем, и тако ћеш донети корист нашој Цркви.

Али је он слободу искористио да би општио с католицима. Он оптужује Православну Цркву и правда католицизам... Жао ми га је, као сина Цркве. Али не можемо да му дозволимо да брука Цркву. Њему не пада ни на памет да се каје. Штавише, дао је интервју радију „Слобода" и тамо је такође изјавио да је за све крива Православна Црква, а да је католицизам у себи сачувао више неког духа, шта ли (не сећам се баш чега), али смисао његове изјаве на радију „Слобода" било оптуживање Православља".

Римокатолици и протестанти полагали су, и још увек полажу, велике наде у реформу православне Литургије, која треба што више да личи на мисе паписта и „комеморативне вечере" протестаната. Очито је да је архимандрит Зенон себе екуменском теологијом припремио пре но што му је римокатоличка хостија постала исто што и православно Причешће. Занимљиво је стога сагледати његове идеје, које је много пута изложио у својим беседама и чланцима, а нарочито поглед на Св. Литургију и уметност у храму.

Ево шта он каже о Евхаристији: „У последње време литургијска наука је направила много открића. Нађени су древни рукописи богослужбених чинова и други споменици литургијског стваралаштва. Они обасјавају живот древне Цркве, оне њене аспекте који су касније претрпели промену из историјских, случајних разлога или због људске самовоље. Ако се говори о литургијском препороду, на првом месту треба уклонити оне аномалије које смо унели у наш црквени живот и које само ми сами можемо и морамо да исправимо. Код древних Хришћана дан Евхаристије био је дан Господњи, то јест недеља, и велики празници, а они су се причешћивали свакодневно, носећи са собом Свете Дарове. Свакодневно служење Литургије - то је манастирска пракса, изазвана жељом да се сваког дана причешћују, што се после раширило по парохијама.

Данас је, на жалост, осећање за Евхаристију, као једину могућност подизања из стања палости, изгубљено. Главни услов за обављање Евхаристије је сабрање заједнице на челу са својим предстојатељем /.../ Литургија је - заједничко дело. Литургијске молитве не подразумевају две категорије присутних у храму: оне који се причешћују и оне који стоје. Зато су Литургије без причасника или заказане сасвим незамисливе/.../ Евхаристија је Трпеза, Вечера, и зато се у њој може само учествовати. Гледати како други вечерају у најмању руку је чудно /.../ Зато се не може говорити о присуству на Литургији, у њој се може само учествовати /.../ Ни о каквом духовном причешћивању не може бити ни речи. Црква зна само за реално Причешће. Евхаристија је света, али је - храна. Не треба је доводити до символизма и подгревати у себи метафизичка осећања".

Такође, отац Зенон је говорио да су многи елементи византијске Литургије преузети од царског, дворског церемонијала, и да су сада, када је људима непојамна идеја монархије, непотребни.

Залагао се и за укидање иконостаса, за не тако масовно крштавање деце (боље је да се крсте свесни одрасли људи), за ослобађање од наслеђа константиновске епохе, за претварање парохије у праву црквену заједницу, у „Цркву Духа Светога" (Н. Афанасјев).

Дакле, упркос прекрасном свом дару, својим знањима и увидима, отац Зенон је поверовао да је могућа интеркомунија православних и римокатолика. Извесна једностраност његовог доживљаја Цркве и Евхаристије можда га је довела таквом решењу.  Архимандрит Зенон је порицао могућност добијања литургијске благодати без физичког причешћа Телом и Крвљу Христовом (мада Св. Симеон Солунски каже да се нафора „раздељује после свега уместо страшних Дарова онима који су се удостојили да чују Божанске речи, тј. онима који се нису причестили Божанским Тајнама".) Али, људи високог духовног искуства имали су и другачији став. Старац Пајсије Светогорац, који се чешће причешћивао, дошао је да се подвизава у пустињу близу манастира Св. Катарине на Синају. Једном у недељу - две долазио би да се причести, али му је предстојатељ свештеног сабрања, дикеј, рекао да се у том манастиру причешћују само четири пута годишње, и да пану носе само на велике празнике. Старац Пајсије каже: „Шта је требало да урадим? Да се свађам? Али, и поред свега тога, сваки пут сам се спремао за Свето причешће и ишао у цркву. Када би свештеник говорио: „Са страхом Божјим и вером приступите..." сагињао сам главу говорећи: „Христе мој, Ти сам знаш колико имам потребу да се причестим". Тада бих осетио такву промену у себи, да не знам да ли бих то исто осетио да сам се причестио". А што се тиче духовног причешћивања, о могућности истог говорио је нико други до Свети Никодим Светогорац, кључна личност „кољиварског покрета"; у „Невидљивој борби" он сведочи да се Телом и Крвљу можемо причешћивати у одређено време, али не више од једном дневно: „Међутим, унутрашње, духовно, може се причешћивати сваког часа и сваког тренутка, то јест, човек може по Божјој благодати бити у непрекидном додиру с Богом, и кад Бог хоће, осећати срцем овај додир /.../ Ни једно друго осећање не може се сравнити са осећањем Бога, зато они који су тоједном осетили, чим примете да то осећање слаби, труде се да га поврате, а кад у томе успеју, осећају се исто као и први пут. То и јесте ДУХОВНО ПРИЧЕШЋИВАЊЕ ГОСПОДОМ" (подвукао В. Д.)

Дакле, највећа од свих опасности за данашњег човека је редукција Светог Предања, заборављање речи Господње да ово треба чинити, а оно не остављати. Свевши свој однос према Литургији на открића „научних литургичара", отац Зенон је дошао до закључка да између православних и римокатолика и нема неке разлике, не само у области вероучења, него ни у Литургији. Заиста, кад се чита савремени римокатолички катихизис, део о Литургији, у многим сегментима, могао би да потпише и православни хришћанин. Уз то, унијати служе у православним одеждама, по православним служебницима - једино помињу папу. Римски катихизис о Евхаристији, углавном се позивајући на документе Другог ватиканског концила, говори веома слично нашим, православним изложењима вере.

У „писаној форми" све то изгледа исто. Али, кад уђе на римокатоличку мису, на којој жупник стоји лицем окренут народу, за столом, скоро празним, окружен верницима који седе, без иконостаса, без икона, без ичега што указује на светост дома Божјег, у новим, постмодерно-протестантским храмовним условима, православни хришћанин, чије су цркве право „небо на земљи" зна да све то није исто и да не може бити исто. Зато и вреди чувати пуноту православног храмовно-литургијског предања, да имамо дом у који се увек може ући као у дом, и Завичај који ће увек остати Завичај.

 

Уместо закључка

Павле Флоренски каже на једном месту: „Испосништво (и сви други облици црквеног живота у Православљу, нап. аут.) не рађа добру, него лепу природу; карактеристична особина великих светитеља није доброта срца, која је уобичајена међу чулним, и чак врло грешним људима, него духовна лепота, заслепљујућа лепота озарене, светло-даривајуће личности, недоступна чулним људима отежалим похотом". Преображена чулност човекова, облистана нествореним Енергијама Божијим, телесност која је достигла есхатолошку пуноту Царства Небеског, „прах и пепео" који се, очишћен Огњем Духа Светога, претвара у златни сасуд Божије љубави: ето тајне православне хришћанске естетике! Као и све у Цркви од Истока, тако је и естетика заснована на светајни Онога Кога псалмопесник Давид зове „најлепшим од синова људских" - Богочовека Исуса Христа. Затворен у тмину греха Адамовим падом, човеков лик, начињен по икони и подобију Свете Тројице, изгубио је црте своје изворне красоте: поставши роб природних стихија, Адам се закључао у смрт и трулежност. Његова рајска, првобитна, светлосна природа окована је „кожним хаљинама", овремењена и осуђена на пролазност. Док Син Божији није сишао у „долину суза", узевши од Пресвете Богородице сав састав људске природе (наравно, ослобођен греха), за Лепоту се на земљи знало само као за пројаву спољашњег склада и телесне хармоније. Крстом и Васкрсењем Својим, Исус Христос је сваком од нас показао милине Небеске Отаџбине; Он, Пут, Истина и Живот (етика, гносеологија и онтологија Православља), исговремено је и Лепота човекова и космичка (дакле, темељ православне естетике).

Хришћанство не презире од Бога створени космос, нити с гнушањем одбацује телесност људску (нихилистичкој аскези склоне су далекоисточне религије - хиндуизам и будизам, на пример). За Византинце, каже Виктор Бичков у својој студији „Византијска естетика", „свет је прекрасан зато што је сврховито уређен, и у томе је сличан делу уметности". Природа својим чудесима открива непостижну Премудрост Творчеву; човек складним склопом својих душевних и телесних каквота сведочи о Светотројичној Љубави којом је саздан. Али, апсолутна лепота налази се с оне стране видљивог света, у духовним градинама које је Господ, како вели Свето писмо, „припремио онима који Га љубе". Тој лепоти не може се приступити без унутрашњег очишћења; она се не да освојити - она се усваја. Јер, душа човекова је једина у стању да препозна сјај Божанског и да га прими као свој тmodus vivendi i modus cognoscendi. Али, душа пада у искушење да се заљуби у земаљско које је, иако лепо и привлачно, ипак пролазно; у таквом стању, човек блуди (=лута) и пада у грехове (а грех је управо промашај аутентичног, дакле побожног начина постојања). Бичков каже: „Под дејством грехова душа губи изворну красоту и постаје ружна. Циљ човековог живота је сачувати, или повратити - ако је изгубљена - душевну красоту". Свети Теодор Студит с тим у вези позива нас: „Заволимо ту лепоту и сачувајмо ту привлачност, не обраћајући пажњу на привлачност овог века и на лепоту тела и крви. Јер то није красота него привид красоте, боље рећи – трулеж и промена". Зато су православни подвижници највећи уметници - обликујући своје тело и душу према икони Христовој, уподобљавајући се Спаситељевој надтварној дивоти, они су у стању да открију исконске ризнице унутрашњег блага. Овим благом, вели Свето Писмо, купује се Царство Небеско. Понор између Творца и створења, премошћен Љубављу Божјом, престаје да зјапи безнађем: из њега засја бисер наново стечене чистоте битија.

Личност, а не природа - то је једна од најважнијих порука Христових. Човек није толико микрокосмос колико микротеос, „мали бог у блату" (Отац Јустин). Зато је сва црквена уметност усмерена на то да човеково ја уздигне изнад стихијности чулног живота. Живопис, иконостас, појање, архитектура, књижевност житија и служби светима ту су да би нас пробудили из дремежа у просторно - временским координатама овог света и усмерили на радост богослужења. Сва уметност Византије, примећује Бичков, зачуђујуће је целовита: икона се допуњава с појањем, а речи црквених химни и блистање мермерних сводова храма су у дивном дослуху с Пунотом. Свети Јован Дамаскин сведочи о томе да живопис у храму није естетски феномен сам за себе и сам собом; живопис није „уметност ради уметности". Он каже: „Боја живописа вуче ме према созерцању (гледању духовних светова, нап. В. Д.) и, као ливада која наслађује вид, неприметно улива у душу божанску славу". Православно иконописање и зидно сликарство познати су, стога, по тзв. ОБРАТНОЈ ПЕРСПЕКТИВИ: центар слике није у простору слике, него у посматрачу. У ствари, то је најплеменитија могућа уметничка перспектива, јер је она призивајућа: зове посматрача на учествовање у Божанском животу, то јест на литургијско славље - Причешће Крвљу и Телом Исуса Христа. Кроз икону, кроз певање, кроз житија светих јавља се красотат Христовог Присуства; онај који се сретне са Христом, за Њим и полази у наручје Оца Небеског. А Тајна вечности се не исцрпе никада. Каже Бичков: „Бога је могуће сазнати и видети само кроз несазнање и невиђење"; то јест, кроз ослобођење од свих врста пролазног знања и виђења и живи живот у крилу Божијем. Изражавање тог живог живота нашим земаљским средствима општења увек је антиномично и, пошто је оно што се исказује надлогично, не може се никад потпуно остварити. Уметност Православља га, ипак, пројављује у оној мери у којој је Тајна доступна овоземаљској нашој егзистенцији. Опет Бичков: „Више знање задобијало се у византијској култури пре свега у форми емоционално-естетске информације. Вансазнајно психичко је било важна алка у систему сазнања византијских мислилаца.. у акту естетскога катарсиса остваривало се укидање антиномија спекулативног мишљења".

Стога је најузвишенија уметност доступна не само човеку него и духовним бићима, ангелима - МОЛИТВА, тај, по Светом Нилу Анкирском, „разговор ума са Богом". Онај који научи да општи са Светом Тројицом, Богом Љубави, откриће неувениву Лепоту вечности и достићи ће пуноту своје људскости која је - боголикост. Јер, вели Свети Иринеј Лионски: „Син Божији постао је Син Човечији да би синови људски постали синови Божији". Тајна византијске естетике је у свештеном наговештавању чињенице да се у Христу, Логосу Божијем, сабира сва Красота овог и будућег века. И иконостас се може разумети само у целини византијске естетике.

Да поновимо: иконостас има битну улогу као црквено сведочење о улози Свете Трпезе и хране која се са ње прима, и он није последица декаденције, него развоја црквене свести и исихастичког предања. Његова деградација у иконостас барокно осликан нема везе са изворним назначењем истог, као што, по Оцима, никаква злоупотреба не укида употребу. Сажимајући све речено, опет наводимо став руског теолога лепоте Валерија Лепахина, из његове књиге „Икона и иконичност":

 

Иконичност иконостаса.

Такав поднаслов звучи таутолошки, али олтарска преграда, како је често називају, може и треба да се разматра управо на овом плану. Пре свега, да поновимо да иконостас није преграда, већ уклањање преграде, како је то уверљиво показао отац Павле Флоренски, и зато он отвара и разоткрива, а не затвара, он неодвојиво и нестопиво спаја, а не разједињује. /.../

 Иконостас, без обзира на своју спољашњу разноликост и колоритност, богатство боја, представља јединствену хармоничну целокупну икону, вертикалан иконотопос, усмерен према Царству Небеском. Он најчистије ваплоти у себи све ознаке, све карактеристике праве иконе: двојединство, неразделивост и несливеност, литургичност, саборност, синергију, символизам и каноничност."

 Нека речи Валерија Лепахина буду сажетак свега што смо до сада рекли о иконостасу и почетак нашег размишљања о благу које нам је Црква завештала.

Извор: Владимир Димитријевић, Дођи и види (Иконостас и светиња олтара у православном предању), ЛИО Горњи Милановац, 2008. год., стр. 6 – 47.

Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( недеља, 15 мај 2016 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 47 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.