header image
Владимир Димитријевић: Заборавимо пролазно, окренимо се вечном Штампај Е-пошта
субота, 30 април 2016

 Оставимо на тренутак домаћу политичку каљугу, као и њеног главног актера, који нема зазора ни пред каквом светињом (не само пред записним храстом на Савинцу или траговима базилике код Пирота, преко којих прелази „road to nowhere“, маскиран у ауто-пут), и све ово што се дешава у нихилизованој Србији, коју на силу лишавају себе и свога. Заборавимо све лакрдије око избора, које на силу хоће да покраду да би „напредно“ („Напред, па у кречану“!) брже јурили у НАТО и одрицали се Косова и Метохије. Јер, то је само сенка и сан у односу на Истину србске историје – која је Христос. А какви су Срби пред Христом? Нарочито у ове, празничне дане, пред Чудо над чудима, Васкрсење Господње из мртвих?

СРБИ У ЦРКВИ

Песник Милован Данојлић, у својој књизи „Година пролази кроз авлију“, овако описује србску предускршњу веру у храмоу Господњем: “Обичним данима су знојави и мусави, у подераним кошуљама и закрпљеним панталонама, до колена у ђубрету, понекад толико уморни да, кад отворе уста, себе не чују – и говор им се умањио, ослабио, некуд ишчезао! А јутрос се дотерали, умили се, прогледали на очи, обукли стајаћа одела, устобочили се и погосподили, не можеш их препознати! Као да су оно раније биле њихове жалосне сенке, привремена замена, да би се тек јутрос појавили онакви какви би желели и могли бити: рођени племићи и чиста господа! Свако се подигао у својим и у туђим очима, уздигао се до историјске озбиљности о којој Дечак понешто зна из читанки и песмарица, а која је, ко зна кад, из стварног живота прогнана. Гледајући их, онако избријане и бистрооке, мисли: мора да су овако изгледали они који су се, са Црним Ђорђем и Милошем, договарали о дизању устанка; усправни, свесни важности подухвата којег се подухватају. Данас, на Ускрс 1952, оживљује, за часак, њихова потамнела част: свако бива од себе виши за једну главу, и важнији од онога што му је, да би се одржао на земљи, дано да чини. Стоје као на цртежима у календару, смерни и поносити, дозвани к себи, достојни имена које носе. Народ! На пијаци, по кафанама, надлештвима и ходницима судова најчешће су жалосни, погурени и брижни, а јутрос су се, ево, усправили: Божји синови, Срби људи! Од свећа, и од њихова дисања, црква се постепено загрева. И дах им је чист, прозрачен јутарњом хладноћом: дишу као да су јутрос, са расвитом, први пут сишли на земљу. Гледа их искоса, и срећан је што је са њима, што су овакви, што их бар једном годишње може видети у снази и у лепоти. Гологлави, са шајкачама увученим под појас, војнички уредни и исправни: да им неко подвикне Мирно! и Напред марш!, одмах би сложили корак. Понеком на врху главе штрчи непослушан чуперак – није навикао да хода без капе, па му се коса отима и одскаче. Заузели су десну половину цркве; на левој половини су жене, и деца. И жене су се удесиле и обукле, али оне не умеју да се оволико уздигну изнад себе; мушкарци у оваквим и сличним приликама узлебде, земљу ногама не додирују. Домаћини, горди као јунаци, послушни као деца; слободни, и слободно послушни. Вољни да свим срцем прихвате и подрже један виши ред. Због тих измивених и лепо обучених сељака јутрос је у цркви уистину присутан Бог. Ту је, испунио је цркву до последњег квадратића…“(1)

Слободна послушност Богу – то су, иако често грешни и немарни, Срби.

ХРИСТОС И СРБИ

Христос, Коме Срби дугују све, од вере до државе, од Немањића до витезова 1914-1918, централна је тема нашег историјског битија. Он је Бог Љубави Која је Истина и Слобода. Срби су Га примили јер их је звао да пођу за Њим, а није их мамио привидима и обманама (само сатана мами људе, при чему је мамац увек на удици; преверице међу Србима хватале су се на мамац власти и сласти – како некад, тако и данас). Огромна, демонска мржња папиног Запада према нама (а Запад је, чак и као протестантски, задојен великоинквизиторским духом) последица је жеђи да нестане народ који није хтео да се покори „непогрешивцу“ из Ватикана, него је, увек и једино, сагињао главу пред Христом. Како је рекао Свети владика Николај: србски национализам није ништа друго до рам у коме се налази икона  Христова.

Зато су Срби били народ слободољубаца, који никад и ником није наметао своју веру, а сваког је умео да прими као брата, нудећи му оно најбоље што има.

Срби су своју историју увек доживљавали као голготски пут ка Васкрсу. Пад у турско ропство је, у народној свести, био последица гордости и неслоге великаша, чији су чауши, као у песми „Урош и Мрњавчевићи“, на коњима почели да ујахују у цркву, и врховима копаља да узимају нафору. Робовање и мучеништво, које, пред смрт на коцу, крунише Свети Авакум речима:“Нема лепше вере од хришћанске,/ Срб је Христов, радује се смрти!“, искупљење су за сва недела претходне епохе. А онда стиже 1804. година и јавља се Карађорђе, који, како рече Његош,„из мртвијех Срба дозва,/ дуну живот српској души“.  Па успон србске државе од 1804. до 1914, и опет „Голгота и Васкрс Србије“: да ли су Беч и Берлин могли да слуте да ће се Србија дићи из праха и пепела у који су је они претворили? Нису. А десило се.

Јер, наш архетип је светолазаревски.

ХРИСТОС И ЦАР ЛАЗАР

Велики србски мислилац (умро 2012. године), др Марко С. Марковић, у свом тексту „Тајна Косова“ истиче: “Занимљиво да пролог косовској трагедији почиње појавом једног стагрозаветног пророка и да је за народног песника Света Дјева Марија – заступница људи пред Богом – такође посредница између Бога и Срба. Од Лазара вишње силе захтевају да бира између царства земаљског и Царства небеског. Изабере ли царство земаљско, доживеће победу; ако се одлучи за Царство небеско, треба да причести војску, али га после чека погибија. Откуда та свирепа дилема? Због искупљења. На души српског народа накупили су се толики греси, да се само крвавим жртвоприношењем могу искупити и очистити. Отуда и Лазарева клетва бачена на свакога «ко не дође на бој на Косово» и она Његошева: «Великаши, проклете им душе». И ту песннк ставља у уста цара Лазара један од најлепших монолога светске књижевности који подсећа на онај Хамлетов, али је преко два века старији и има неупоредиво хришћански смисао:«Мили Боже што ћу и како ћу,/Коме ћу се приволети царству:/Да или ћу царству небескоме?/Да или ћу царству земаљскоме?/Ако ћу се приволети царству,/Приволети царству земаљскоме,/Земаљско је за малено царство,/А небеско увек и довека./…/Цар воледе царству небескоме…“

Да се све на томе свршило, Лазар би се жртвовао за Србе и одиграо би у односу на српски народ улогу Искупитеља Христа према човечанству. Али Лазар гради цркву, служи свечану литургију са црквеним главарима, «те причести и нареди војску» која ће сутра у боју изгинути. Кроз Свето причешће најбољи синови народа се с Лазарем приопштавају Христовој жртви на Крсту. И у више махова народни песник наглашава да они за Христа гину свесно: «Heгo сјутра мислим у Косову за хришћанску вјеру погинути» («Сјутра јесте лијеп Видовданак»). «За крст часни крвцу прољевати и за своју вјеру умријети… И за вјеру с браћом умријети» («Цар Лазар и царица Милица»)… «А ја идем на бој на Косово у пресвето име Исусово» («Мусић Стефан»). Као да је сваки косовски јунак прикован на крст, сараспет са Христом и као да се на Косову пољу иза лепршавих крсташа барјака уздиже шума од десетина хиљада крстова. Косовска битка се уподобљава Божанственој Литургији, где се са Лазарем елита српска приноси на жртву за сав народ. Окупан крвљу христоподобних косовских јунака и мученика, српски народ се освећује и сам постаје христоносан и богоносан, народ – Христоносац, Христофор. Срби нису од Богородице могли добити скупоценију награду од те милости да као народ буду налик на Христа, па су стога морали платити својим најдрагоценијим животима. С једне стране, есхатолошки предосећај и напон: «Настало је пошљедње вријеме» («Зидање Раванице»). А с друге, надземаљски мир и блаженство којим песник завршава песму о Косовском боју («Пропаст царства српскога»): «Све је свето и честито било,/И миломе Богу приступачно».

Свест народног песника да је косовска жртва била богоугодна, допушта му да мирно поднесе пораз и националну трагедију уздигне до најузвишенијих надања. Јер ко са Христом страда, са Христом се и спасава. Ко је са Христом распет, са Христом ће и васкрснути. Паралелизам «Христијаде» и «Косовијаде» се наставља и после Косова.“(2)

Срби су велики Косовским заветом јер је то Завет у Крви Христовој и крви Србских Мученика. Тај је Завет у 20. веку потврђен у Јасеновцу, јер Срби тамо поклани су пострадали „због верности Богу и Божијој правди“ (Владика Николај), док су усташе, опет по Николају, „за ревност у злу добро знану свима,/ похвале добили из пакла и Рима“.

ОПОМЕНИМО СЕ И ВРАТИМО СЕ ХРИСТУ

Свети Николај Жички, у „Мисионарским писмима“, одговара на питање „Шта Срби дугују Христу“: “Пре свега Срби дугују Христу све своје највеће људе. Само свети људи и свете жене код Срба су се уздигли до величине, која се види из далеких времена и поколења. А светост је од Христа Господа; од Његове свете вере. Кад би се рекло, да Срби дугују Христу само светога Саву, духовнога кнеза и крманоша живота српскога народа до данас, па би дуг био неисплатив. А Свети Сава није усамљена звезда, осветљена Сунцем Христом; око Саве стоји цео рој сјајних звезда, сјајних светитеља српских.Још Срби дугују Христу основна начела живота и владања. Дугују Му веру у једнога живога Бога, у суд Божији, у Промисао, у правду и милост Божију, у бесмртни живот на небесима. Христу дугују и разумевање природе не кроз природу него кроз Бога; и разумевање судбе људи и народа не кроз материјалне узроке него кроз моралне и духовне. Једном речју: сву истину о овоме и ономе свету Срби дугују Христу. А у погледу владања све дугују Христовој науци. Поштење, уздржљивост, чедност, братољубље, смерност, милостивост, мирољубивост, трудољубље, ведрина духа, храброст у одбрани правде, пожртвовање, и све остале узвишене врлине душе -све је дошло Србима од вере Христове. Још Срби дугују Христу благе и красне обичаје своје. Сви ти обичаји су у суштини и по символици јеванђелски. Јер ти обичаји нису само накит живота но прави и главни морално-законски поредак, који чува живот народа српског од распадања, збрке и трулежи. Још Срби дугују Христу надахнуће за уметничке изразе своје душе и својих идеала у песмама, пословицама, причама, у творевинама ума свога и руку својих.

Још Срби дугују Христу епопеју свога првога царства, и епопеју робовања, и епопеју ослобођења. То јест дугују прве и потоње државе своје, мудрост у стварању држава, херојску трпељивост и визионарско надање у време робовања, као и јуначку издрживост и пожртвовање у време ослобођења.“(3)

А када тога више да се сетимо него на Велики петак, када су људи распели Свога Творца и Спаситеља? Црква Божја у ове дане пева: “Ово говори Господ Јудејцима: / Народе мој, шта ти учиних, или чиме ти досадих?/Слепце твоје просветлих, губавце твоје очистих,/човека који лежаше на одру подигох,/Народе мој, шта ти учиних, и чиме ми узврати?/Уместо манне жуч, уместо воде оцат, уместо да ме волите, на крст ме приковасте.

И оно што се пева о старозаветном Израиљу, односи се и на Нови Израиљ, изабрани народ Божји новозаветни, чији су саставни део и Срби (као и Руси, уосталом, којима су кључне светачке личности такође христолике, од Светог Бориса и Гљеба до Светог цара Николаја).

Зато је, данас и овде, најважније не изневерити Христа, Бога Љубави, Који је Слобода и Истина. Не пасти у загрљај Беле Демоније, како је Владика Николај звао Европу без Христа. И знати – „воскресења не бива без смрти“ (Његош). Ако, као десни, покајани разбојник, на својој данашњој Голготи останемо уз Распетога и Васкрслога, и ми ћемо васкрснути, без обзира шта о томе мисле Брисел и Вашингтон.

УПУТНИЦЕ:

1.                http://borbazaveru.info/content/view/8706/1/

2.                Марко С. Марковић, Корени српског бића, Логистиц, Београд, 2016, стр. 133-136

3.https://www.facebook.com/852270468197476/photos/a.852270504864139.1073741826.852270468197476/1013919182032603/?type=3

Извор: „Фонд стратешке културе“

 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 11 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.