header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Архимандрит Рафаил Карелин: Постоји ли "делимична благодат"?
Архимандрит Рафаил Карелин: Постоји ли "делимична благодат"? Штампај Е-пошта
недеља, 29 мај 2016

 У посљедње вријеме појавило се чудно учење о "дјелимичној благодати", које се заступа у инославним конфесијама и сектама као закржљалим остацима првоначалне јединствене Цркве. То личи на следеће поређење: у потоку вода покрива само стопала, у ријеци допире до кољена, у већој ријеци до рамена, а у дубокој - покрива човјека преко главе; на тај начин испада да је разлика између Православља и инославља разлика у степену интензивности благодати. Такво рачунање количине благодати звучи као шала.

Учење о "дјелимичној благодати" личи на учење о релативној истини у философији, које у своме логичком слиједу доводи човјека до агностицизма и скептицизма. "Дјелимична благодат" је, значи, непотпуна, несавршена благодат, што је заблуда. Благодат је вјечна божанска сила и енергија, која истиче из њедара Божанског бића. То је нетварна таворска свјетлост у којој је Христос пројавио Своје Божанство.

Православна Црква, слиједећи учење Светитеља Григорија Паламе и атонских исихиста, потврђено на читавом низу помјесних цариградских сабора (који су сазвани овим поводом у 14. стољећу), назвала је благодат Божанском. Може ли Божанство бити крње, ограничено и дјелимично? Друга је ствар што се благодат може појављивати у различитим дејствима и својствима, али у својој природној недјељивости она је апсолутна. Према римокатоличком учењу, благодат је створена и адекватна Божанском дјеловању, према томе она је службена сила, а није обраћена, окренута према свијету модалности Божанства. Благодат је названа божанском и ако је, уз то, ограничена и несавршена, ограничено је и несавршено само божанство, а то је већ лажно божанство. Зато признавати инославним конфесијама благодат, али не божанску и не апсолутну, већ неку другу - значи приписати њиховим култовима псевдобожанску силу.

Говорити о дејству једне те исте благодати у различитим конфесијама, значи изједначавати Православље са јересју и рушити сам појам Цркве. Постоји још једна варијанта либералног богословља: допустити да у различитим конфесијама дјелује божанска апсолутна благодат, али јерес прави препреке људима да усвоје ову благодат, и они јој се придружују само дјелимично, у оној мјери у којој је њихова вјероисповијест приближена Православљу. Али овдје настаје питање: да ли је у оваквом случају за њих благодат спасоносна? Ако јесте, зашто се онда Црква брижно ограђивала од јереси?

Јер тада произилази, да ријечи "јерес" уопште губи свој злокобни значај, па постаје нешто што се назива неком "истином другог реда" (како говоре трговци, производи другоразредне свјежине, који не миришу баш лијепо, али се ипак могу јести).

Ипак Црква учи да је Дух Свети - Дух Истине, који не може да дјелује на пољу духовне лажи. А јерес је метафизичка лаж. Навешћемо примјер: јеретик Аполинарије је учио да је Христос примио човјечје тијело и душу, са изузетком човјечјег ума, који је замијенио његов Божански ум. На рачун овога учења, Свети Григорије Богослов каже: Ако код Христа није људски ум, онда ни мој ум није исцијељен, ако Христос није савршени човјек, онда, значи, да ја нијесам спасен.

Јерес је интелектуални и догматски гријех, мисаона трулеж, лаж расуђивања код које је освећење ума благодаћу, а према томе, душе - немогуће. Ум који вјерује у лаж као у истину, противи се дјеловању благодати. Само спасење је синергија благодати и човјечје воље, која је покорна благодати. Освјећење ума је могуће код синергије богословске истине, у којој су укључени ум и благодат Божија, а ова синергија је могућа само код постојања догматске истине, ако се укључи мали ум у велики ум Цркве ("Црква има ум Христов" 1. Кор 2, 16).

Вјера у лаж изједначава ум са лажи. Зато искључује синергију сазнања и благодати. Дакле, ум јеретика остаје непознат. На шта онда дјелује благодат, шта она освештава? Ако је душа безумна, онда таква душа не постоји. Ако се мало одмакнемо од нашег предмета, рећи ћемо да су чак безумље и лудило, не одсуство ума у души, већ повреда оне пограничне области између душе и материје (тијело) гдје се дешава опажање и усвајање вањске информације и одговарајуће реаговање организма на вањске побудитеље, гдје се образује профористичка ријеч, безумље не уништава ум, већ систем сигналне везе, то су елементи душе.

Разговор о томе да у јереси постоји благодат, а јеретик не може да је прими, више личи на причу о лисици и роди: храна стоји на столу, а гост остаје гладан.

 

И уопште, учење о дјелимичној и непотпуној благодати изазива недоумицу. На дан Педесетнице Црква (у лицу Апостола и Ученика Христових) добила је ону пуноћу благодати која ју је учинила јединственом са Црквом Небеском и дала право да се назива Тијелом Христа Спаситеља. Непотпуним може бити, и у суштини увијек бива, и човјеково приближавање благодати, због његове ограничености, несавршености и греховности. Али овдје није несавршена благодат, већ човјек. Сам вјечни живот је вјечно пуњење благодаћу, без обзира на несавршеност и ограниченост човјекову.

Ако је благодат дјелимична, закржљала и оскудна, онда она може и спасавати само дјелимично, али такво дјелимично спасење Православна Црква не познаје, и трећег стања после смрти, осим раја и пакла, не признаје. Ако је судити о дејству благодати према вањској фрагментарној сличности инославних конфесија са Православљем, онда ће се добити слика благодати као о некој материјалној, али префињеној енергији, попут некакве струје. Испуњени су одређени услови - прорадила је машина, и кроз жицу је протекла струја. Што је конфесија и секта даље од Православља, тиме је лошији квалитет проводника и мање је јак напон струје.

Овдје се искључује Бог као Глава Цркве, овдје се Црква из живог јединственог организма претвара у исихазам, можда бољи од осталих, али не једини. Признавање ефикасности тајни које се врше у различитим конфесијама према њиховим "сличностима" с Црквом, претвара мистику у магију, а магија је потчињавање суштине форми.

Теозофија говори о томе да ниједна религија нема пуноћу истине, већ само релативну истину - према томе, изравњава религије у некаквом несавршенству. И екуменизам, будући дјелимични случај теософије, у свом радикалном облику говори о томе да ни једна религија није савршена, па конфесије треба да уче једна од друге, а у "либерално-половичном" облику допушта да одређене конфесије имају неке предности (међу њима православне, које учествују у екуменском покрету, сматрају, наравно, да је Православље највећи облик хришћанства).

Ако се претпостави да је то заиста тако, и разлика између Православља и инославља се огледа у већем или мањем степену дејства благодати, онда сва историја Цркве до 20. века, представља или неразумијевање или вапијући гријех против љубави. Зар треба бацати анатему на јеретике због тога што у њима мање дјелује благодат? Ипак допустити такво схватање - значи одрећи се самог појма Цркве као мистичног Тијела Исуса Христа Спаситеља и претварати је у људско друштво, попут клуба, странке или удружења.

Ако је могуће спасење у другим конфесијама, онда анатема коју изговара Црква јеретицима, и која се понавља сваке године на Недељу Православља, више личи на братоубиство. Зашто је древна Црква одсијецала јеретике од свога тијела као гангренозне чланове? Зар је она имала мање љубави од савремених екумениста?

Апостол љубави Јован Богослов забрањивао је хришћанима да уводе јеретике у свој дом и да их чак поздрављају (2. Јн.10), а ето, он је био најомиљенији ученик Христа Спаситеља. Значи, хришћанска љубав је нешто друго, а не либерални индиферентизам према вјери, који под плаштом љубави крије своју равнодушност према истини.

Највећи међу преподобнима, Антоније Велики, изашао је из пустиње да би разоткрио аријевску јерес. Свети Николај је показао посебну ревност за Православље на Првом Васељенском Сабору. Можете ли замислити екуменски сабор на коме свети Николај и Арије, држећи се за руке узвикују екуменске пароле и изјављују да треба више обраћати пажњу на оно што сједињује, а мање на оно што разједињује?

Првоврховни апостол Петар је својом молитвом на смрт запрепастио гностика Симеона Мага. Како пренијети такав поступак првоврховног Апостола на "њежне" душе екумениста - либерала који са дивљењем прате ритуале плесача безбожника - шамана за вријеме екуменских сабора?!

Ако је у Цркви пуноћа благодати, а код јереси дјелимична благодат, онда долази до тога да се благодат раздијелила и да већа благодат баца анатему на мању. А црквена анатема је слика и прилика Страшног суда. Затим се пред нама јавља још једно загонетно питање: зашто је инославним конфесијама дата "непотпуна, дјелимична благодат", ако не за спасење - значи, за велику осуду?

Тада се она претвара у казну Божију, тада ће безбожницима бити боље него инославнима који гину са таквом "благодаћу". Црква једнако - поштује Мученике, који су узели на себе смрт, како због одбијања, да принесу жртву идолима, тако и због одбијања да пређу у инославље, да кажемо у унију (унијаћење). Уз то, она не рачуна какву ће религију примити одступник, јер гријех самоубице је једнако страшан независно од тога да ли се отровао, објесио или бацио са литице.

Питање се може поставити и овако: јесу ли инославни уопште хришћани? Ако Хришћанство означава вјеру у Христа Спаситеља, онда су они Хришћани. А ако се под Хришћанством схвата мистички одраз Христовог лика у човјековој души и општење са Духом Светим, онда је то могуће само у Православној цркви.

Неки тврде да је монофизитство јерес, пошто је било осуђено на Четвртом Васељенском Сабору, а римокатоличанство се не може назвати јересју пошто се отпадање Римског патријархата десило послије Васељенских Сабора, па наведено питање остаје отворено. Овај доказ нам се чини запрепашћујући, јер протестантизам се појавио још касније, па по тој логици протестанти нису јеретици. А такве секташке организације као "Јеховини свједоци", "Војска Спаса", у чијим је метрикама приказан 19. вијек, значи, такође нису јереси јер Васељенски Сабори нису могли подврћи њихова учења анатеми?!

Што се тиче конкретно римокатоличанства, то се у саборским закључцима често понављало забрањивање Символа вјере као основе догматског јединства. Већ је у томе римокатолицизам супротставио себи Васељенску Цркву. На Православним Саборима и савјетовањима Источних патријараха, римокатолицизам је назван латинском јереси и папизмом.

(Види нпр.: "Окружна Посланица Јединствене Свете Саборне Апостолске Цркве свим хришћанима", 1848. год. коју су потписали источни патријарси и њихови Синоди).

Ми сматрамо да учење о "релативној благодати" повлачи за собом учење о релативном спасењу.

Обављају ли се Тајне у инославним конфесијама? Ако се обављају, онда у то чудне тајне које не спасавају. Тајна коју није усвојио човјек, не приближава га, већ удаљава од Бога, може служити више као знамење будуће казне.

Шта онда пак дјелује у тим конфесијама, каква сила? Мислимо да тамо обједињује поље душевног надахнућа. Тамо могу бити јаке емоције, дубоке медитације које досежу до интелектуалних екстаза и стигмација: може бити душевна љубав која се манифестује у подвигу самопожртвовања. Али тамо нема живота Духа - све је прогутала душа.

Зашто су Свети Оци забрањивали хришћанима да се моле у незнабожачким капелама и у јеретичким објектима не правећи разлику између укључивања у незнабожачке и јеретичке ритуале и одређујући исте казне? Зато што незнабоштво значи одсуство истине Христа Спаситеља, а јерес је имитација истине, а свака имитација је духовна лаж.

Одлучност са којом је Црква забрањивала молити се заједно са незнабошцима, јеретицима, расколницима и свима уопште који су одлучени од ње, свједочи о томе да то није просто "педагошко" начело, већ реално гледиште да ван Цркве нема и не може бити спасења. Молитва са јеретицима је добровољно улажење у ону област душевних страсти и мрачних сила које посежу за царством Логоса, за свјетовном границом Цркве. Молитва са јеретицима и незнабошцима потхрањује сумње у постојање јединствене истинске Цркве. Црква је мистичко тијело Бога. Само кроз Цркву истински лик Христа може се одсликати у души човјека; у другим конфесијама овај лик је искварен и промијењен, мада носи то исто име.

Вјера у спасоносност других вјероисповијести или само у могућности дјелимичног освећења у њима чини посебан еклисиолошки политеизам.

Преко свештеника дјелује благодат која је присутна у Цркви. Сама благодат се може назвати духовном супстанцом Цркве. Саборним правилима је забрањено благослов узимати код јеретика, пошто је "благосиљање јеретика - блебетање". Већ су Оци старе Цркве рекли: "Коме Црква није мајка - томе Бог није Отац .

Вјечни живот је вјечно прибјежиште благодати, које почиње овдје на земљи и нема краја. Богу Оцу се може прићи, само кроз Исуса Христа у благодати Духа Светога.

Извор: "Православни одговор"

Последњи пут ажурирано ( уторак, 31 мај 2016 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 20 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.